Sapfo (oko 620-560 p.n.e.) - prva pesnikinja

Najpoznatija grčka pesnikinja je živela na velikom ostrvu Lezbosu, u Egejskom moru, krajem sedmog i početkom šestog veka pre nove ere. Tu je provela ceo svoj život i osnovala na daleko poznatu žensku pesničku školu, gde su dolazile mlade devojke iz cele Grčke da bi učile pesničku veštinu i stekle široko opšte obrazovanje. Sve što se danas zna o Sapfinom životu potiče iz ogromnog broja legendi, koje postoje o njoj, a koje su počele da se stvaraju još dok je ona sama bila živa.
Do nas su njena dela stigla u fragmentarnoj formi - na komadićima papirusa, kao i kroz citate drugih antičkih pisaca, koji su je citirali vekovima posle njene smrti.
Ono što se zna o njenom životu i kontekstu u kojem su nastajale njene pesme, kao i o okolnostima u kojima su one izvođene i širene, iskonstruisano je iz klasičnih komedija i ondašnjih glasina o njoj. Zanimljivo je da, ipak, većim delom sve te priče potiču od pretpostavki klasičnih i savremenijih naučnika. Poznate su sledeće priče: Sapfo kao osnivačica ženske privatne škole; Sapfo kao preterano zaljubljiva žena u oba pola; Sapfo kao prostitutka; Sapfo, ružna i neprivlačna i zato odbačena od strane muškaraca; Sapfo kao centralna ličnost thiasosa (grupa žena koje su pripadale religioznom kultu) ili neke druge sapfičke ženske zajednice. Razlozi za ove oprečne predstave njenog života su različiti. Neke od ovih priča su plod homofobne malicioznosti i netrpeljivosti. Neke su nastale iz potreba da se najznačajnija grčka pesnikinja predstavi kao obična i "normalna" žena. Neke pretpostavke su rezultat čiste mizoginije, a neke - vizuelizacija ženske utopije. Fragmentarnost njenih pesama nije od velike pomoći u otkrivanju istine, čak i ukoliko bi se verovalo da je pesnikinja ostavila autobiografski trag u njima. Jedina pesma koja je, čini se, u celosti sačuvana jeste "Himna Afroditi", a koja je do savremenih čitalaca je stigla zahvaljujući Dionisiju iz Halikarnasa, govorniku i istoričaru iz prvog veka stare ere, koji ju je citirao kao primer uglađenog stila.
Sapfo je bila lirska pesnikinja, koja je uživala veliko poštovanje u književnoj kulturi (muškaraca) klasičnog perioda - petog i četvrtog veka pre nove ere. Stvarala je solo i pesme za horsko izvođenje na venčanjma, kao i pohvale pojedinim ženama. Sapfo je, kao i mnogi drugi lirski pesnici njenog doba, pisala himne, svadbene pesme, pohvale i tužbalice. Ali, ono što se sačuvalo od njenih dela, izdvaja se po svojoj jedinstvenoj "centralizaciji žene" koja se u njima jasno izražava. Najupečatljivije, u njenom stvaralaštvu, jesu njene ljubavne pesme, koje je pisala inspirisana ljubavlju prema drugim ženama. U mnogim pesmama se podrazumeva uzajamnost tog snažnog ljubavnog osećanja. Sapfo je prva, medju grčkim pesnicima, otvoreno i slikovito pisala o ljubavnom osećanju i njegovoj telesnoj emanaciji.
Značaj Sapfine poezije o ženama, i za žene, dao je pojam "lezbejka", koji je u početku predstavljao samo prisvojni pridev izveden iz imena njenog rodnog ostrva Lezbosa, a koji danas označava žene koje vole žene. Reč nije dobila današnje značenje sve do drugog veka nove ere, otprilike devet vekova nakon Sapfinog vremena. Ovu tvrdnju osporavaju pojedini filolozi, koji tumače jedan Anakreontov (pesnik iz šestog veka pre nove ere) fragment kao opis ženske homoseksualnosti stanovnica Lezbosa.
Kako god da se tumači njena poezija i šta god da se o njenom životu nagađa, Sapfo, sasvim sigurno, jeste najznačajnija pesnikinja celokupne civilizacije i, za mnoge, najpoznatija lezbejka.

Jedna od prvih i najpoštovanijih pesnika uopšte, stvarala je na svom maternjem dijalektu - eolskom grčkom, krajem sedmog i početkom šestog veka pre nove ere. Rođena je na Lezbosu, velikom grčkom ostrvu u Egejskom moru, koje se nalazi na nekoliko kilometara od severozapadne obale Male Azije (današnje Turske)- gde je, po svemu sudeći, provela i čitav svoj život. Eolski Grci su naselili ovo ostrvo početkom desetog veka pre nove ere. Do nas su njena dela stigla u prilično fragmentiranoj formi - na komadićima papirusa, kao i u citatima kod drugih antičkih pisaca koji su je citirali vekovima nakon njene smrti.

Znamo priče o Sapfi kao osnivačici ženske privatne škole, o Sapfi kao udatoj ženi, o Sapfi- prostitutki, o Sapfi- ružnoj i debeloj i stoga odbačenoj od strane muškaraca, o Sapfi ili kao centralnoj ličnosti "thiasos"-a (grupi žena pripadnica religioznog kulta) ili neke druge sapfičke ženske zajednice itd.

Sapfino izražavanje ljubavi u njenoj "Himni Afroditi" (kako je nazvana u Lobelovom i Pageovom grčkom izdanju teksta) pretpostavlja uzajamnost, koja se ne može naći u postojećim tekstovima starih Grka muškaraca. Sapfo lično, pominjujući svoje ime - moli Afroditu, boginju ljubavi i seksa, da siđe u njen gaj. Boginja joj je potrebna da ubedi ženu koju pesnikinja voli, a koja ju je očigledno odbacila, da joj se vrati. Ona peva o svojim osećanjima bola i tuge, o pojavljivanju Afrodite, o tome kako se boginja osmehuje raspitujući se o njenoj patnji i žudnjama:

... Onda me ti, o blaga,
s osmejkom na besmrtnom licu pita,
šta me opet muči, i zašto opet
prizivam tebe,
i šta želim najviše da mi ima
srce ludo? Koju to opet žudiš
da ti Pita na srce vine? Ko te,
rastuži, Sapfo?

Ako beži, brzo će da te traži,
odbija li poklone, daće ti ih,
ne ljubi li, moraće odmah da te
na silu ljubi.

http://razbibriga.net/imported/2009/12/sappho-1.jpg

Sapfo je prva medju grčkim pesnicima koja je otvoreno pisala o osećanju ljubavi. Najbolji primer za to je možda Sapfin najpoznatiji odlomak - phainetai moi (čini mi se). Ovaj fragment ističe se u poređenju sa sačuvanom ljubavnom poezijom muškaraca po tome što govori o fizičkoj manifestaciji osećanja.

Fizička manifestacija ljubavi u njenim stihovima nije izražena kao seksualna. U sačuvanim fragmentima skoro da ne postoji ništa što spominje seksualni čin između dve žene - osim, možda, nekoliko pojedinačnih redova koji bi se mogli protumačiti kao poziv na telesni dodir, koji vodi do neke vrste seksualnog ispunjenja. Nakon opisa velike žalosti zbog razdvajanja od nekoga ko se pominje u ženskom rodu, Sapfo se (ponovo koristeći svoje ime) priseća prijatnih trenutaka koje su provele zajedno: "... i u mekoj postelji... nežna... zadovoljila si svoju žudnju..." Iako je ovo najbliže opisu seksualnog čina u Sapfinim sačuvanim fragmentima, česti opisi gajeva, cvetova i plodova, mogli bi se čitati kao seksualna metaforika.

http://razbibriga.net/imported/2009/...rlesaugu-1.jpg

Sappho (1877)
Charles-August Mengin
(1853-1933)

Himna Afroditi

Šarotrona, besmrtna Afrodito,
vešta kćeri Divova, molim ti se,
ne daj da od tuge i jada, gospo,
srce mi puca!

Nego dođi ako si kada i pre
izdaleka molitve moje čula,
ostavila očeve dvore, sela
na kola zlatna,

pa mi došla, eterom vozili te
krasni vrapci, zaprega tvoja brza,
bili hitrim krilima, s neba crnoj
vukli te zemlji,

dok su stigli. Onda me ti, o blaga,
s osmejkom na besmrtnom licu pita,
šta me opet muči, i zašto opet
prizivam tebe,

i šta želim najviše da mi ima
srce ludo? "Koju to opet žudiš
da ti Pita na srce vine? Ko te,
rastuži, Sapfo?

Ako beži, brzo će da te traži,
odbija li poklone, daću ti ih,
ne ljubi li, moraće odmah da te
na silu ljubi."

Dođji i sad! Iz ljutog jada spasi
dušu moju! Za čim mi srce čezne
daj mi da se ispuni! Ti mi sama
zaštita budi!

Kako su njene pesme sačuvane fragmentarno,ovo je jedan od delova Himne Afroditi koji se ne može uklopiti u celinu jer ni himna nije u celosti sačuvana.

**********
Na sjajnu gozbu,
na veselje, Kipranko, pohitaj nam,
pa u zlatne blistave čaše nektar
sama nam toči!

[B]Molitva Nerejkama

Ja vas molim, devojke Nerejeve,
brata moga vratite kući zdrava,
ispunite svaku mu želju što je
u srcu nosi!

Grehe svoje negdašnje da opere,
svim prijateljima radost bude,
žalost dušmanima, al' nama nikad
ne bio takav!

A i svojoj sestri da poštu čini,
i da onu rastera staru tugu,
s koje nekad nemaše mira, bol mu
kidao dušu,

kad je bruka živo mu srce jela,
a građani slavili slavu sjajnu,
za čas bruka stiša se, zatim brzo
vrati se opet.

Bogovima podoban čini mi se

Bogovima podoban čini mi se
onaj štono preda te sme da sedne,
te izbliza čuje te kako slatkim
gučeš mu glasom,

pa se smešiš umilno, od toga mi
celo srce zaigra u nedrima.
Čim te vidim samo za trenut jedan,
glas mi se gubi,

jezik mi se osuši, pa me nežna
celim telom ljubavna vatra prožme,
niti vidim očima, niti čujem,
uši mi bruje,

znoj mi čelo obliva, sva se tresem,
kao šiba, žuća sam nego trava,
čini mi se: samo još malo pa bih
presvisla jadna

Moram sve da podnosim kad je tako.

Žalost za Adonidom

Umire, Kiterko, krasni Adonid, šta ćemo sada?
Udrite u grudi sebe, o devojke, derite ruho!