Sastavi iz srpskog jezika - osnovna Å¡kola, od V do VIII

Једно јутро ме је подсетило на тебе

Свануло је још једно јутро, мирисно и топло од снова. Тако је мирно и топло јутро
у овој соби пуној чежње. Осећам на лицу зраке сунца који се пробијају кроз
намницу. Нежне и благе као мелем, греју ми душу, тело и прелазе њиме као благи
поветарац. Купам се у тој слаткој чежњи и не желим да отворим очи.

Желим да задржим овај тренутак јутарње тишине. Желим потрчати зеленим
пољима, желим овај цели дан за себе и драге људе. Потребно је само довољно јако
желети, променити стварност и све би нестало попут магле на овом јутарњем
сунцу, јер је све можда само сан, а можда се након ове ноћне море настави још
један досадан дан. Можда, можда... Не. Ја ипак знам, то само заноси чежња. За
слободом, за миром, за њом..

Осећам мирис пролећног јутра и сећам се. Сећам се првог пролећа са њом, када
сам заволео та ока два – као два језера. Сећам се црвених макова, првих
љубимица и њеног првог погледа. Имао сам осећај да се купам у тим језерима око
којих је све било зелено, а природа се буди и први цветови на трешњи се
појавили. Било је нечега тако тајанственог и тако умирујућег у том тренутку и тако
опојног у њеном погледу.

Сваке године када дође прво пролећно јутро, ја из свог кревета кроз малени
прозор погледам природу око себе и размишљам о њој – о нама.


Далибор Матејевић 8/2

LEKTIRE

Истина ми је донела мир

Сан или јава? Седим у полумрачној соби и посматрам последње кишне капи како
се сливају дуж прозорских окана.

Размишљам. Да ли је људски морал достигао границе примитивизма, рурализма и
осталих свакодневних појава које круже као струја у отвореном колу. Више бих
волео да је садн.

Шта је живот? Када размишљам реално човек је највећа несрећа света. Никада му
није доста и увек би хтео више. А онда дође зима живота, схвати да мале и
основне ствари које су свуда око њега, а које он заправо ретко примети, чине
његов живот лепшим. Чине смисао живота. Шта је цео људски живот него нека
врста комедије у којој људи играју, сваки под својом маском и сваки своју улогу,
док их редитељ одведе са позорнице??

А онда често једном истом глумцу даје различите улоге, тако да онај који малочас
представља краља, одједном постаје роб. Све на свету је провидно, па се ни
живот не изводи другачије. За срећу је потребно тек неколико корака.

Понекад се деси да те срећа погледа право у очи, али исто тако зна да ти окрене
леђа. Е сад, ако си мангуп, окренеш и ти њој уместо да идеш на доле, тако
окренут корачаш на горе тим степеницама и понекад намерно испустиш гас, чисто
да зли људи виде да си више зао од њих. То је цела поента. Треба веровати у
себе. Свако од нас може да постигне све оно што хоће уз само мало борбе за своја
права.

Иако сам мала, веома реално гледам на свет. Рођена сам када су сви плакали, а за
то време сам апсолвирала животни факултет који значи – истина! Бунтовно сам
опредељена, имам смелости да погледам истину у очи и да кажем: ''Шта је?''


Маја Стојановић 8/2

Чезнем да ти кажем

Већ дуго времена размишљам како да искажем чежњу за нечим важним што желим
да кажем. Нешто што се не исказује само речима већ осећањима. Много сам
размишљала како да вољеној особи кажем: ''Чезнем да ти кажем''. Изабрала сам
посебну особу којој могу то да кажем, а да ме није страх. То је један дечак који се
зове Младен.

Младен ми много значи. Нисам то ни знала док није отишао у иностранств� � са
родитељима пре пар година. Била сам увек одсутна и тужна. Сви су ми говорили да
сам се заљубила. Ја у то нисам веровала. Стално ми је био у мислима. Са њим сам
провела део детињства, са њим сам радила домаће задатке, учила и научила сам
доста тога што ће ми бити потребно. Сваки слободан тренутак бих користила, тако
што бих размишљала о томе да му кажем да ми недостаје и да сваким даном више
чезнем да му то кажем. Чезнем да му кажем да сам се променила и да су се моја
осећања према њему променила. Чезнам да му кажем пуно тога, за шта ће ми бити
потребна читава вечност, јер за неколико година издешавало се пуно тога што
желим да му испричам.

Сваки пут када угледам ствари које ми је он дао, помислим на њега и на то да ми
много недостаје.


Сања Ђорђевић 7/2

Да ли то заборавити

Био је 18. септембар, вашар. Наравно, изашли смо. У селу је била гужва. Неко
време смо шетале, али смо убрзо пошле да испратимо Јовану. Било је касно.
Јованина улица је веома мрачна, па се због тога бојала ићи сама. Идући зачуле
смо лавеж паса, али се нисмо много обазирале на то. Можда смо ипак требале да
се причувамо, јер иза нас се појавио пас који је лајао, јурећи према нама. У
транутку нисам знала шта да радим или где да кренем. Поред себе више нисам
видела Јовану и Зорану, већ само мрак и пса који је неуморно јурио ка мени.
Уочила сам да су се обе попеле на ограду. Нисам имала другог избора него да је
прескочим, мада сам била у уским фармеркама и чизмама дугим до колена.
Пребацивши једну ногу преко ограде, осетила сам да пропадам. Ограда се срушила
заједно са нама. Упале смо у двориште неких људи. Било је касно, па нас на срећу
нису чули и изашли напоље иако смо биле веома бучне. Мотку наслоњену на зид
куће, узела сам у намери да отерам пса који је и даље стајао на п уту испред нас,
као да је једва чекао да изађемо. Након одређеног времена пас је отишао. Изашле
смо из дворишта и кренуле ка селу, плашећи се да опет не сретнемо бесног пса.
Смејале смо се без престанка. Све то јесте било смешно, али сам ипак имала
осећај кривице зато што смо недужним људима срушиле ограду. Након пар дана
сам кренула код Јоване у намери да погледам у каквом је стању ограда. Видевши
да је поправљена, осећала сам се много боље. Договориле смо се да ово никоме
не испричамо, да остане међу нама. Да ли све ово заборавити?!


Кристина Крчмаревић 8/1

MATEMATIKA

Јутро у мом селу

Јутро је. Све је тихо, мирно. Једино улицом прође по неки човек.

Стидљиво сунце полако почиње да извирује иза модрих планина које се у даљини
појављују иза ретке измаглице. Намргођени сиви облаци лете небом у правцу
ветра. Хладно је. Сеоска речица у свом кориту тихо жубори. Дрвеће тихо, тужно и
мирно стоји. Одатле капне по која кап која је остала на гранама током синоћне
кише. Чује се који цвркут веселих птичица. Напуштени путеви и путање протежу
се кроз цело село. Млада трава пуна јутарње бисерне росе њише се у ритму
ветра, који шири опојан мирис влаге и свежине. Стари рудник обасјан сунцем
гордо и поносно стоји на брду.

Постаје топлије. Дуги праменови магле дижу се и нестају у висине, а са њом и
јутро полако ишчезава.

Кристина Крчмаревић 7/3

Испричаћу вам нешто смешно

Било је топло лето. Памтим и сад, вружина велика, нигде трага ни гласа од живота.
Ноћ лагано пада, а ја седим поред базена у дворишту.

Посматрам сиво црвенкасто небо које се прелива у различите нијансе. Таласасти
зраци месеца преливају се по води. Тихо сам удисао свеж ваздух. Била је то права
ноћна свежина. Гледајући у п розор, нестрпљиво сам чекао да се светло у соби
мојих родитеља угаси, али узалуд. Седећи на ивици базена, размишљао сам да ми
ова ноћ буде незаборавна и да смислим нешто ново. Видео сам да се светло у соби
моје сестре угасило и да већ дуго спава. Лагано сам улазио у њену собу, са белим
чаршафом на глави, који сам покупио са полице у ходнику одмах при улазу у њену
собу. Одједном се чуо врисак тако снажан да се пробудио цео комшилук. Да мама
не би наишла, потрчао сам ка вратима и излетео напоље. Нисам ни приметио да
сам промашио степенице. Било је веома страшно зато што сам упао у базен. Не
знајући да пливам, почео сам да млатарам рукама. Убрзо је на балкон изашла
мама, ухватила се за главу и повикала: ''Црно дете, шта радиш ту ноћу?'' Смејао
сам се и сав мокар изашао из базена. Било је лудо, али хвала богу моја сестра је
добро. Све се добро завршило.


Трујановић Дејан 7/3

Испричаћу вам нешто смешно

Сећам се, било је то у првом разреду основне школе. Били смо на екскурзији.
Обилазили смо Београд. После ручка долазио је најузбудљиви� �˜Ð¸ тренутак за нас
прваке, Зоолошки врт. Ушли смо. Пошто међу нама увек има радозналих ђака,
један такав се изгубио. Застали смо код самог улаза чекајући да наставници нађу
Владана. Око нас су били кавези са птицама. Док смо се ми дивили њима и
њиховом шепурењу, Дејана изненађено викну: ''Миљана, види велика гуска!'' Сви
су праснули у смех укључујући и учитељицу која је остала са нама. Ð*адило се о
ноју. Ој је био ''велика гуска''. Сузе су ми потекле од смеха, а и он је узнемирено
махао крилима, као да је и њему смешно.

Сада када погледам Дејану, сетим се прве екскурзије 'велике гуске'' и увек се
слатко насмејем. Дејана, Дејана!


Миљана Степановић 7/3

На крају стазе дуге осам година

Ускоро ће и крај нашег осмогодишњег дружења. Како је само брзо прошло наше
другарство, као трептај ока. А сећам се као да се десило јуче: наших лудорија,
групног бежања са часова, провокација, наших срећних и тужних тренутака.
Слагала бих када бих рекла да ми је свеједно.

Можда речи да хоћемо што пре да одемо су само маске које скривају нашу бол и
тугу, а нико не зна да се иза тих маски крије наше цело детињство, проведено
заједно у добру и злу. На истом месту, у истој школи где смо се састали, ту се и
растајемо, сада не за време летњег распуста, него за сва времена. Стари орах иза
наше школе је последњи пут променио своју одећу, од беле бунде до пролећне
јакне. Мислим да не постоје речи којима бих описала ову тугу у мом срцу која ме
из дана у дан све више гуши и броји сате од нашег последњег сусрета. Најтеже ће
ми пасти растанак од моје сестре и најбоље другарице из школске клупе која ми је
увек помагала када бих се нашла у некој невољи или проблему, али не бих слагала
када бих рекла да сам и ја њој помагала. Али тешко ће ми пасти одвајање и од
осталих другова и другарица. Никада их нећу заборавити, памтићу их заувек, јер
пријатеља као што су они има мало на оваом, помало чудном свету.

Свако ће изградити своју будућност, имаћемо успоне и падове у животу, али надам
се да ће свако од нас изаћи на прави пут и бити оно у чему је најбољи, јер ми
градимо своју судбину, а не она нас. Наравно, да не заборавим наставнике који су
нам увек помагали и испуњавали барем део онога што би их замолили. Хвала им
што су успели да се изборе са нама свих четири година.

На крају додајем ове стихове:
''Заједно смо били
Неколико година
И када је сунце сијало
И када је много суза пало,
Били смо једна нација
Били смо и остали најбоља
93 генерација'', јер мислим да ови стихови говоре више од хиљаду речи.


Милена Трујановић 8/2

Ð*астајемо се, памтићемо

Пролази и последње пролеће мог осмогодишњег школовања, пролазе и нестају
школски дани у овој школи за које ме веже много лепих успомена.

Осећана се непрекидно смењују као дан и ноћ. Шта се то заправо збива у мени и
око мене. Зашто се туга и срећа смењују као годишња доба, само много чешће?
Зашто? Одговор је дубоко у мојој души у мом срцу. Сама помисао да се растајемо
са својим друговима и другарицама, да једно моје велико пријатељствР¾ лагано
ишчезава у неповрат, а заједно са њим одлази и део мог детињства, доводи ме до
суза. Да, до суза које се лагано котрљају низ моје лице. Четири године проведене
заједно у истој клупи, у истој школи, памтићемо свако на свој начин. Сачуваћемо
лепе тренутке, што смо заједно доживљавали, незаборавне екскурзије, излете па и
по неку препреку између нас. Дани тако брзо пролазе, а ја сам све више тужан.
Ð*астаћемо се ускоро, а у срцу носићемо лепе успомене и доживљаје које смо
заједно провели. Биће ми жао када се будем растао од својих другова и другарица.
Сећам се свега као да је јуче били, када смо први пут у школу пошли. Све нам је
било чудно, непознато, али убрзо смо се спријатељил� �. Од нас деветнаест свако
ће кренути својим путем као кликери када их баците низ степенице. Осам година
прохујало је брзо, за трен и свако на своју страну иде. Схватили смо да време
пролази и да на своје поступке морамо пазити.

Али када одете у неку нову средину, сетите се лепих дана нашег заједничког
школовања.


Александар Кришановић 8/2

BIBLIOTEKA

Ð*астајемо се, памтићемо

Једна мала девојчица хода стеновитим путем. Спотакне се и опет се подиже.
Стиже до једних старих врата, отвара их и угледа свој пут посут латицама ружа.
Додирне једну белу ружу, убоде се и мало заплаче. Хода и даље том стазом у
недоглед.

Чим се пробудих схватих да је то био само сан, али не и обичан. Схватила сам да
је готово са мојим детињством, са луткицама и малим медама, са преписивањим� �° и
са љубавним писамцима, да је све то готово. Само заклапам очи, пуштам да слике
пролазе поред мене и све нестаје као магла око поднева. Другови су ми постали
као породица, наставници као фамилија. Тешко ми је да не заплачем, гуше ме
сузе, понека и кришом склизне, али је брзо обришем да нико не примети. Нема
више добацивања и маштања у недоглед. Све је то избрисано. Ð*адо ћу се сетити
свега, јер ме све усхићује, осмех моје другарице, поздрав мог друга. Знам да ћу
упознати све људе, али никада неће бити као пре. Тишина празне учионице ме
убија. Бриге ме савладавају, свака реч мојих другова ме радује. Покушавам да
уживам али не могу, превише је сећања за ових осам година. Ð*асућемо се као
шљиве када их мој деда стресе за ракију. Неки ће бити заједно, а неки не. Осећам
да ми у грлу стоји превелико парче меса и да ме гуши. Поток суза ме надвладава.

Све ће ми остати у сећању, Молим бога да их видим, да се опет нађем с њима.
Збогом мојих четрнаест година.


Александра Јовић 8/1

Догодило се


Ћириловац је крај на коме су се некада златили чувени смедеревски виногради. У
позну јесен ширио се мирис зрелог грожђа и воћа. То је испуњавало сваки делић
ваздуха. Златно брдо. На њему сунце као да топлије и дуже греје природу и људе.
Крај, који својим изгледом, положајем, ту у близини велике реке, очарава и
зауставља пролазнике, како би уживали у лепом богатом и необичном крајолику.
Неки ће заувек остати. Али, тек пре неколико година, ова земља, по којој је цео
крај познат открила је тајну, људску, уобичајену, али ипак тајну. На месту
некадашњих винограда, дубоко у земљи, лежао је вековима сакривен мали
антички саркофаг, која је на светлост дана изнео огроман захуктали ровокопач.
Његови оштри шиљци пробили су стране оловног саркофага, који је вековима
одолевао зубу времена. Нама је откривена дуго чувана тајна овог места. У њему,
девојчица пристигла из једног далеког времена, непознатог света. Као познаник и
неочекивани гост, али као неко кога смо можда и ишчекивали, а нисмо знали да ли
ће и када стићи. Записано је име Аурелија. На саркофагу урезани су ликови
римских богова, од којих је најупадљивији најлепши лик бога сунца. То свакако
говори о лепоти ове девојчице, њеном златном имену. Аурелија или Златица –
Злата. Вековима су је чували ови златни виногради, скривали њену тајну,
услишујући вољу богова, вољу бога сунца. А када је тако ја помислих: ''Можда
само спава.'' Изненада ми се учини као да су виногради нестали, као да цео овај
крај има другачији изглед. Постало ми је некако самотно, без сунца, без живота.
Без Аурелије. И тајне почињу да се рађају. Роје се питања, све мање одговора и
све више маште. Као да је одједном постала наш савременик, сведок наших дана и
наше стварности. Зато опет помислих – можда ипак само спава!


Далибор Матејевић 7/2

Један мој племенити поступак

Било је то неколико дана пре Нове године. Снег је нападао и било је хладно.
Кренуо сам до продавнице, када сам испред капије наишао на куче, које тек што је
било рођено.

Дрхтало је на хладноћи, а снег скоро да га је прекрио. Нисам се двоумио, одмах
сам га узео у наручје и понео са собом. Гледало ме је уплашеним и тужним очима.
Узео сам старо ћебе и ставио у кутију за ципеле. Сместио сам га у ходник куће,
нисам смео да га унесем у своју собу, јер сам се плашио да ће се мама љутити.
Дао сам му млека. Мама је брзо схватила шта желим да урадим и пристала је да га
унесем у собу, али наравно, прво сам морао да га окупам. Куче је било неколико
дана код нас. Хранио сам га, играо се са њим и било нам је баш лепо.

Пуфницу, како му је мама дала име, дали смо пријатељима после недељу дана, јер
они нису имали куче, а ја сам већ једно имао у дворишту. Сигуран сам да смо
усрећили наше пријатеље и Пуфницу.

Ненад Ð*АДОЊИЋ, 5/5

Повређено штене

Био је сунчан, пролећни дан. Ивана и Каћа су одлучиле да прошетају. Договориле
су се да оду до оближњег парка. Дрвеће је почело да листа. Ливаде су биле
препуне мирисног цвећа. Птичице су весело цвркутале. Одједном је до њих
дотрчало штене. Имало је густу, браонкасту длаку. Девојчице су приметиле да је
повређено. Нежно су га узеле и однеле ветеринару који им је објаснио да повреда
није озбиљна. Превио му је рану и рекао им како да брину о њему. Одвеле су га
кући, окупале, нахраниле и пазиле га. Како је време пролазило штене је изгледало
све боље и боље. Трчкарало је и рана му је зарасла.

Приликом једне шетње, штене је зацвилело, недостајала му је мајка. Прошетали су
до парка и тамо наишли на његову породицу. Потрчали су ка њему, почели да се
мазе, њушкају и лижу... Били су пресрећни, подсећали су на људе који се дуго
нису видели, а сада су се напокон срели. То значи да и животиње имају осећања.

Девојчице нису разумеле зашто неки људи одбацују своје кућне љубимце!

То нису могле да схвате, али су биле пресрећне што су помогле псићу и учиниле
племенит поступак.

Катарина ТОКАЛИЋ и
Ивана СТОЈАНОВИЋ, 5/5

Особа којој се дивим

Особа коју поштујем и којој се дивим је мој нови друг Александар Ð*истић. Аца
живи на Косову и Метохији, у Грачаници. Дошао је са својом школом у Београд да
прослави малу матуру.

Александар је био гост у мојој кући. Упознали смо се у школи када је стигао.

Александар има петнаест година, висок је, браон очију и браон косе. Приликом
нашег првог сусрета приметио сам да је племенит дечак. У његовим очима видео
сам много туге, топлине и страха. Једне вечери ми је причао о свом животу на
Косову. Из те приче сазнао сам како и деца могу тешко да живе. Док је био код
мене, сву пажњу сам му посветио како би се осећао слободно и живео без страха.
Желео сам да буде потпуно срећан. Уживали смо у заједничком дружењу. Како се
ближио његов повратак, био сам све тужнији.

На дан његовог повратка у очима сам му видео тугу, али и радост што се враћа
кући, јер свако воли свој дом.

Поштујем га и дивим му се зато што је са Косова и зато што је добар дечко.

Милош ЦÐ*НОБÐ*ЊА, 6/5

Знам да ће увек бити утехе за сваку тугу

Сви знамо да је највећа српска туга и рана – Косово и Метохија. Али данашњи
Срби се не боре као њихови преци. Надам се ипак да ће будуће генерације донети
утеху небеским, косовским јунацима који су пали за Крст Часни и Слободу Златну.
Једино слога и Бог нам могу помоћи да савладамо ово велико искушење.

Мој једини сан је да се српска тробојка опет вијори на Газиместану и да се широм
Косова чују наше народне песме. Да осетимо додир старог српског платна и спокој
причешћа у Самодрежи. Нека једини плач буде плач новорођеног детета, а једине
сузе мајке која жени сина.

Можда сам могао да кажем нешто боље и мудрије, али искреније нисам. Утехе ће
бити, у то сам сигуран, али када... То само Бог зна.

Ранко РАДОВИЋ, 7/3

Женски лик из косовског циклуса

Од свих жена које су пропатиле због губитка најмилијих издвојићу ону чије је срце
од туге препукло – Мајку Југовића.

Рат доноси патњу, бол, страдање. Сазнање да је рат из дома однео све, од
најмлађе до најстарије мушке главе, девет синова, младих Југовића и десетог
старог Југ Богдана, ни најснажније срце не би могло поднети. Храбра да се суочи
са истином на лицу места, а да сузу не пусти. Јаких осећања да пред удовицама
својих синова не попусти, не јаукне. То може само она која их је изнедрила. Дубок
бол носи у себи, али га не исказује, као да не признаје њихово бесповратно
одсуство. Дивим јој се због јаког карактера. Спремна је да достојанствено поднесе
очај, не преда се. Издржљива све док није видела отргнуту руку сина свога, и тек
тада је туга, непријатељ

срца, савладала. Света и нечујна кад живот даје и кад се са животом растаје.

Њено величанство Мајка буди спокој, снагу, једину искрену љубав и патњу.

Дијана ДОНЧИЋ, 6/2

Женски лик који у мени буди осећај за лепо и племенито

Било је хиљаду триста тридесет и пето лето Господње. Мирис грожђа сазрелог на
падинама родног краја мешао се са хуком пролазећих река досежући до обала
двеју Морава.

На двору одјекује смех као сребрна звона док свуда се разлива раскош, сјај и
лепота. Родила се господару девојчица. И наденули јој име Милица. Да сваком
буде мила. Да милост око себе шири, и, „да живи у милости Божијој―, рекао је
њен отац. Њен отац је био војвода Вратко. Са пореклом или без њега, Милица је
увек ширила љубав и доброту. Расла је и постала велика госпођа. Тако лепа и
млада удала се за Лазара Хребељановића, српског кнеза. Родила је три сина и пет
кћери. Најстарији син Стефан требало је једног дана да преузме престо. Била је
најбоља мајка, мајка мајкама. Желела је само једно! Срећу својој деци, своме
мужу и Србији. Знала је да влада поред кнеза, свог мужа. Била је верна. Али, коме
верна? Србији, Господу, мужу, срцу, савести. Мајка српских синова.

Ипак, није дуго уживала у срећи. Дошао је дан када је мужа отпратила у Косовски
бој. Срце јој се стегло, а хладноћа увукла у душу. Испратила је и браћу своју и
многе српске јунаке. Срце јој се слама, душа топи, свет руши. Милица ипак остаје
храбра. Црни дан освану и вратише јој мужа посеченог, мртву браћу и мртве
српске јунаке. Опет Милица остаде храбра. Преузела је престо и владала сама
неколико година. Може ли се описати таква жена? Замислите, морала је да уда
своју кћер за турског султана Бајазита да би одржала мир у Србији. То је била
рана за њу, непреболна рана која је крварила до краја њеног живота. И док је
корачала према манастиру Љубостињи, мислила је на Србију.

Анђели је понесоше на крилима својим, у сусрет своме мужу, да гледају заједно
Србију одозго.

Димитрије СТОЈАНОВИЋ, 6/2

Опраштамо се

Збогом другари! Збогом наставници! Збогом основна школо!

Збогом наставници. Хвала вам што сте нас трпели. Хвала вам и због свих искрених
и добродушних саветима којима сте нас храбрили и помагали нам да идемо даље и
да не застајемо пред првим препрекама у нашем животу. Осам година одрастања и
заједничког живота ће проћи. Све то ће прекинути школско звоно које ће нам
наговестити да нас чека ново поглавље нашег живота. Многа лепа, а и ружна
сећања ме везују за моју школу. Били смо мали и желели смо што пре да
закорачимо у свет одраслих. Мислим да смо ту много погрешили. Сада бих желела
да се вратим својим играчкама, луткама и дружењима у парковима. Сећам се свих
оних кула које смо правили у песку. Сећам се и свих оних наших заједничких
школских екскурзија и рекреативни� �� настава. Некако ми је све теже јер се ближи
крај школске године, али не могу рећи ни да ми није драго јер ме ипак у средњој
школи чекају нова познанства, нови пријатељи, иако мислим да ћу их тамо теже
наћи него у основној. Иако ће ми се путеви са многима раскрстити волела бих да
се поново укрсте и да се опет дружимо као некад. Надам се да ћу у средњој
школи имати добре и искрене пријатеље као у основној које никада нећу
заборавити, са којима ћу, надам се, остати у добрим односима и са којима ћу се и
даље дружити.

И сада док седим овде у школској клупи, тужно чекам то последње звоно у овој
основној школи и сасвим сам сигурна да ће ми све ово јако недостајати и да ћу се
свега увек врло радо сећати.

Јелена ВУКОСАВЉЕВИ� �‹, 8/5

Опраштамо се

Прелиставам странице свог дневника и застајем код имена која ме сећају на
другарство, школске дане и драге успомене. Сећам се својих првих ђачких
туговања, када сам због изгубљене свеске и заборављеног домаћег страховала од
јединице. Увек су постојали и они други тренуци када је побеђивало другарство и
искрено пријатељство. О тим тренуцима је најтеже писати јер се они доживе и
дубоко урежу у свест тако да никада избледе.

Другарство у основној школи има два периода. Један, по мени мање интересантан,
је онај до четвртог разреда, а други од петог до осмог. Овај други део је снажнији,
искренији и носи више лепих успомена. Све је пролетело тако брзо да смо ето у
осмом разреду постали прави, искрени другови. Лице правог другарства се увек
покаже на екскурзији, или на заједничким окупљањима у граду. Мени су
унутрашњи немири и разочарања били најјачи када се разочарам у друга или
другарицу. Тада схватим да другарство тражи малу жртву. Понекад морамо своје
ставове да променимо и прихватимо критику. Сећам се да је другарство у осмом
разреду ипак чвршће и искреније. Ако се осврнемо на тренутке наше матурске
екскурзије, онда схватимо да нисмо заједно провели осам година. Памтићемо те
дане најлепше.

Успомене на „дежурне свеске― из којих смо преписивали домаће задатке из
математике, физике, хемије, или дане када смо једни другима радили контролне,
увек ће остати део нашег детињства. О растанку нико не жели да говори.


Јелена МАРТИНОВИЋ, 8/5

Будућност је преда мном, шта да очекујем?

Бићу искрена. Никада до сада нисам размишљала о будућности, о томе шта бих од
ње могла очекивати. Зато сматрам да ми је ово добра прилика да то откријем. У
последње време ми је само једна ствар на уму – музика.

Знам да сви моји другови око мене желе да имају каријере правника, економиста,
спортиста, фризера... Каријере сасвим обичних људи. Ја не желим тај једноставан,
монотон, досадан живот. Од њега желим да побегнем. Ја желим да се посветим
музици. Осим што ме она сама привлачи, такође ме привлачи живот са њом. Живот
музичара.

Желим... Желим да осетим ту узбуђеност кад станеш на бину и знаш да су сви ти
људи дошли само због тебе. Да знаш да има још хиљаде оних који деле исто
мишљење као и ти. Да их твоја музика чини срећнима. Кроз њу можеш да опишеш
своја осећања и да учиниш да их други осете. То је оно што ја желим. Узбудљив
живот испуњен авантурама, догађајима и новим искушењима. Желим да упознам
мноштво интересантних особа... Наравно, музичара. То би била савршена прилика
да упознам четири дечака за којима „лудим― већ скоро три године. Да правим
музику и да инспиришем друге да је праве. Као и они.

Тако ја видим себе у будућности и тако желим да проведем живот. Претпостављам
да ми то неће успети, али док не пробаш, никад нећеш знати. А ја, за једно десет
година, не желим да помислим шта би било кад би... Него хоћу да будем поносна на
себе и да знам да сам покушала... А не да се кајем до краја живота. То нико себи
не би могао да опрости. Зар не?!

Т. В.

Електрика наших срца

Сви смо ми доспели на овоземаљску башту која се зове живот. Стазе којима
ходамо су различите, преплићу се и разилазе, ми течемо као време, радујемо се,
смејемо се, патимо, болујемо, и што је најважније – волимо.

Тако сам и ја заволела. Брзо, непромишљено, тотално блесаво... Заволела сам
тако лако, а тако ми је тешко било то да покажем. Можда је то мана, а можда моја
највећа врлина. Можда ћу баш због тога успети да сачувам срце „у комаду―, а то
није лако у овом свету у коме се често лаж сакрива под велом истине. А ипак,
човек без љубави није ништа друго до неколико случајних имена и датума.

Љубав је као струја, чудна појава. Унесе светлост у твој живот па и ми ушушкани
у својој љубави сијамо од задовољства. Без ње – мрак. Не видимо више ону светлу
страну живота, сви лепи тренуци нестају, а у нама остаје једино осећај горчине,
усамљености и необјашњиве туге... Да ли је онда наше срце вредно жртве због
нечијих лепих плавих очију?

Можда су у праву они који мисле да срце ипак треба оставити да чека оно које
куца у истом ритму. Неизвесност се онда претвара у љубав и када би све било
лако и очигледно љубав вероватно не би била то што јесте. Да ли су људи
полудели или још не схватају да је срце оно без чега ништа нема смисла. Не треба
се опирати Аморовој стрели, не треба се стидети електрике нашег срца.

Путеви људи су веома чудни и саткани од безброј тренутака. Сваки је посебан и
непоновљив. Сваки проживљени дан и свака преспавана ноћ само су делићи
универзума. Никада се један проживљени тренутак неће поновити и зато треба
волети и бити вољен у сваком тренутку овог кратког и несавршеног живота у коме
ти се пружа прилика да љубављу дотакнеш тренутке вечности.

Катарина ПОПОВИЋ, 7/2

Моје писмо

25. 5. 2008.
Драга моја мама!
Пишем ти да не би бринула. У путу сам добро прошао. Било је мало вруће, али је
возач често стајао па смо се расхлађивал� �. На море смо допутовали у раним
јутарњим часовима. Море је изгледало предивно. Светлуцало је на сунцу и мамило
нас да се окупамо. Хотел у ком смо смештени је уредан и леп. Моја соба је са
погледом на море. Са друговима сам добро, слажемо се и слушамо наставницу.
Неће тебе обрукати твој Мики!
Поздрави бату и тату.
Пуно те воли твој син
Милош
Милош СТЕФАНОВИЋ, 5/5

Моје писмо

19. 5. 2008.
Драги Филипе,
Волео бих да се боље упознамо па ћу ти написати шта највише волим да радим
лети.
Током лета волим да идем на наш сплав на реци Сави. Идем тамо скоро сваки дан,
а понекад и преспавам. На околним сплавовима имам другаре. Наша омиљена игра
је скакање у воду. Кад сви заједно скочимо, вода у ситним капљама лети на све
стране.
На сплаву је увек весело. Слуша се музика, прави роштиљ, купамо се, пецамо и
возимо чамцем. Време брзо пролази.
У близини сплава мој стриц има сојеницу. Чамцем често идемо код њега.
На реци су најлепше ноћи. Док седим на тераси, сплав се лагано љуља и
успављује ме. Чују се птице, цврчци и жабе. Патке пливају до самог сплава
тражећи храну.
Волео бих да дођеш у Београд, да заједно са мном одеш на сплав. Верујем да би ти
се свидело.
Пиши ми како ти проводиш лето.
Поздрав
Алекса
Алекса ДАВИДОВИЋ, 5/1

Планета Земља

,,Крекну жаба – сунце се помрачи
паде клупче – земља се потресе.
Старац кресну – море се осуши.
Баба кину – небо се провали...’’
Ј. Ј. ЗМАЈ

Ови наизглед шаљиви стихови дечије песме покренули су ме на размишљање, како
је све у нашим животима повезано и да свако од нас зависи од најмање
животиње, биљке, бубице.

Живот који имамо, као и планета на којој живимо јединствени су и незаменљиви.
Ништа не добијамо поново, друга шанса не постоји. Пут којим се крећемо и оно што
чинимо остаје за нама и ствара или уништава шансу онима који долазе после нас.

Отровни гасови, отпадне воде, брдо смећа притиска нас све више и затвара
животни простор. Нестајемо, тихо, али сигурно.

Да ли смо хумана бића? Да ли више волимо своје задовољство од живота наших
унука и праунука? Не знам,

али чини ми се да је тако. Бахати смо према природи, размишљања су нам тако
кратка, само да нам је добро сада, а за сутра нас није брига. Све што је природа
стварала вековима створила је складно. Хармонија би владала да ми,
најинтелигентнија бића, нисмо смислили како да срушимо ту равнотежу.

Да ли ја као појединац могу да учиним нешто што би прекинуло ову трагедију?
Могу, али чини ми се веома мало. Покретање мојих другова из школе да покупимо
смеће у нашем окружењу кап је у мору, али ипак је неки почетак. Подстицање
људи да размишљају на тему очувања природе за будуће генерације исто је један
од видова борбе.

Они који имају највише могућности да нешто учине врло су пасивни и апел упућен
њима је један од начина да се било шта више учини.

Ред је да се нешто коренито промени, да нам реке теку чисте, да дишемо пуним
плућима. Било би дивно да се то деси и да поново осетимо диван мирис шума и
чујемо најлепшу песму птица.

Само кап разума потребна је да живот победи. Само кап труда потребна је да
стану ледени брегови и ваздух поново постане прозрачно чист. Исцедимо ту кап из
себе, учинимо тај последњи напор и спасимо планету Земљу.


Јованка СТАНКОВИЋ, 7/5

Браним човека

(илити – веће потребе, више загађења)

Човек се, од свог настанка, страховито променио. Ум му је развијенији, потребе су
му веће, продукти његовог ума су све компликованији, и имају све веће
последице.

Загађење... Огромно и тешко за неутралисање, али човек се труди – уградио је
филтере на фабрике, вози електрични ауто и користи енергију воде и Сунца...
Зашто није отпочео радове против уништавања планете раније? Просто, није знао.
Нису се све сфере његовог ума развиле тако брзо као загађење.

Готово сву кривицу за загађење можемо пребацити на човека. Ми, мали, обични
људи, кривимо велике фабрике, индустрију, а баш ми, ти мали људи, бацимо
десетак пластичних кеса – да, кеса које се разграђују за око хиљаду година –
недељно! Шта ми радимо да бисмо сачували планету?

Рециклирате ли? Не, заправо, не морате да рециклирате. Да ли, барем, бацате
своје отпатке тамо где би требало? И, онда се усуђујемо да кривимо фабрике.

Да закључим.

Прекините да кривите димњаке на фабрикама за сваки свој јутарњи кашаљ, и, ако
већ не можете (из било којих разлога) да се учланите у неку организацију за
очување околине, бацајте своје ђубре тамо где је то предвиђено, престаните да
користите дезодорансе који испуштају фреоне и, људима који загађују околину,
скрените пажњу да заправо штете себи.

Милена МАРИНКОВИЋ, 7/5

BIBLIOTEKA

МЕЊАЈМО СВЕТ – ЗАУСТАВИМО НАСИЉЕ

Мењајмо свет – зауставимо насиље. Питам се како са мало речи створити чаробни
напитак који решава тако велику ствар. Колико је тешко бити мало осећајан, па то
бацити на папир. Са оловком у руци, прстом на челу и пуног срца почињем да
пишем причу, не баш толико срећну.

Гледам кроз прозор. Видим људе и децу. Тек неколико њих задовољно скакућу,
али једно стоји по страни. Замишљено гледа своје другаре, заробљено у своје
мисли о несрећној породици и топлини. Не чуди ме. Има данас пуно такве деце.
Поглед ми лута даље, све до једне старице која рукама пуним кеса покушава да се
прихвати за гелендер и безбедно стигне до стана. Узалудан покушај. Нико се не
осврће, упућује поздрав, а камоли да ко приђе и понуди јој помоћ. Тужна
настављам даље. Чујем плач. Отац вуче дете за уво, док га оно милим и сузним
погледом моли да престане. Видим насиље свуда, а знам да може да се
заустави, и знам да звезде не пишу судбину.

Па замислите када бисмо шамар заменили пољупцем, тучу загрљајем, ружну реч
бомбоном. Кад бисмо старици пружили руку, дете примили у игру, били бољи ђаци
и послушнији нашим родитељима.

Сипам мало чаробног праха у своју причу и видим два другара како деле
ужину, другарице како деле тајну. То је оно што моје срце воли. Поглед ми иде
даље, срце брже лупа. И као да ме је неко чуо. Одједном нема више детета на
клупи. Сад га видим како се игра. Бакица је на тераси, захваљује се деци и залива
цвеће, отац грли дете, а оно му обећава да ће бити добро.

Ето, то је доказ да свако у себи носи нешто добро, нешто лепо и неискварено. И
сада знам да је овде мојој причи крај, исто као што знам да је ово почетак једне
наше заједничке жеље, зар не? ДА МЕЊАМО СВЕТ И ЗАУСТАВИМО НАСИЉЕ!!!

Тамара СТОЈАНОВИЋ, 7-2

LEKTIRE

Два друга

Путовала два друга. Путем су говорили како треба добро да се слажу, да помажу
један другоме, да штите један другога.

Обећали су да један другога неће никада изневерити, ни у којој прилици. Тек што
су то рекли, наиђе медвед. Чим га један угледа, заборави на своје речи и на свог
друга и попе се на дрво. Док је други гледао како овај бежи, медвед му се
приближио. Није му преостало ништа друго него да падне на земљу и прави се
мртав. Медвед му приђе и поче да га њушка. Али он престане да дише и медвед,
мислећи да је стварно мртав, остави га и оде у шуму. Кад је медвед отишао, сиђе
онај са дрвета и запита свог друга
- Кажи ми, молим те, шта ти је то медвед шапутао?
- Ð*екао ми је да више не путујем са таквим другом, који ми је само на језику
пријатељ, а кад дође до невоље, само се за себе брине...

Тијана БУÐ*ИЋ, 7-4

Слобода

Биће кише... рекох у себи, седећи сама на клупи, у празном парку, размишљајући
и листајући филм уназад.

Особа коју чекам никако да дође, а ја постајем све нестрпљивија. Нервозно вртим
кључеве по рукама, присећајући се како сам уопште доспела овде...

Све је почело, као и увек, мојим размаженим понашањем.

Већ дуго сам била заљубљена у најнемирнијег и увек спремног на све Немању, али
та љубав ми никада није била узвраћена. То ме није пуно погађало, али сам се
веома обрадовала када сам наишла на

црвено писмо у мом ранцу на ком су писале две речи које сам дуго жудела да
прочитам, и мени добро познато име – Немања.

Почела сам да се хвалим унаоколо, правим важна, али моје другарице су се
загонетно смешкале и нису биле баш одушевљене. Сваки дан сам добијала по
писмо, била сам срећна и мислила сам да боље од овога не може бити. Хтела сам
да полетим. Моје весеље трајало је све док ме једног дана Немања није позвао у
ћошак и почео да се смеје. И мени је постало смешно док није проговорио:

- Па да, наивна си! Смејеш се сама себи! Зар не видиш колико си наивна? Ја ти
никад не бих слао љубавна писма, а камоли се заљубио у тебе! Погледај се у
огледало и схватићеш о чему ти говорим!

Нисам могла да поверујем речима које сам управо чула. Неверица ме обузела, а
одмах потом и бес. Незаустављив, кипео је из мене. Један покрет руке и – фљас!
Немањин образ се зацрвенео, а ја сам осетила као да ми је пао камен са срца.
Плачући, сав у сузама, отрчао је до наставнице да је обавести шта се десило.

Следећих сат времена нисам ни била свесна шта се догађа око
мене. Полако отварајући очи угледала сам директора и моје забринуте родитеље
како ме посматрају. Из њихових разговора сазнала сам да сам се онесвестила на
сред часа јер су протекли догађаји били превише стресни за мене.

У следеће две недеље десило се много промена. Преселила сам се у други град,
уписала се у нову школу и стекла много нових другара и другарица. Сада им
верујем и знам да ме они никад не би повредили. Стиже Бојана. Седа крај мене, и
ја знам да ће увек бити ту, и да сам крај ње сигурна. Заувек.


Исидора МИЛИВОЈЕВИЋ, 6-4

Пахуља

Још неколико дана, само што није, а време јој је да нас посети, улепша паркове,
кровове, да најлепшим природним даром окити четинаре, да нас обрадује, јер ако
стигне пре Нове године, права чаролија настаје.

Те блиставо чисте, нежне пахуље, жељно ишчекују наше улице. И баш сада, док
обнављам теорију, мисли ме ка њима вуку. Чујем ветар како фијуче, и гле чуда,
више ми не досађује, чини ми се као да жури да однесе сво заостало јесење
лишће, очисти опале гранчице, труди се да угоди снежној краљици, пахуљи
чаробници, да нам што дуже остане.

На мом прозору, уоквирена белим рамом, стоји нова слика на којој се виде уличне
светиљке, оголело дрвеће, кровови кућа, а изнад небески прозор. Не знам када је
лепша, да ли увече обасјана светлошћу, или дању под плаветнилом неба.
Недостаје јој пахуљаста крзница па да слика буде потпуна. Ноћу, светлуцава, као
најчистијим сребром испрскана, а дању бела, као у најлепшој пени окупана.

Чула сам да ће је више бити у појединим крајевима наше земље, али ја хоћу баш
овде да је дочекам, јер се ту најбоље осећам. Да јој се тихо дивим, да ме не чује,
да се не истопи и нестане, јер без ње ни Нова година, ни Божићни празници, ни
израсли четинари, неће имати исту чар...


Дијана ДОНЧИЋ, 7-2

Мој сан


Ноћ је већ одавно куцнула на моја врата. Месечева светлост се просијавала кроз
завесе. Полако сам тонуо у сан. Испред мене је била шума. Ишао сам полако.

У сусрет је долазио покисао пас. Застао сам. Срце ми је јако куцало. И пас је
застао. Њушио ме је. Гледао ме крупним црним очима. Нисам га могао предвидети.
Киша је још јаче падала. Почело је да грми и сева. Пас је зацвилео, окренуо се и
отишао. Хтео сам да га зовнем, али сам остао без гласа. Пробудио сам се у
бескрајној тишини. Бунцао сам. На прстима сам пришао прозору. Повукао сам
завесу. Ноћни ветар је допирао до мене, знам, долепршао је преко дрвећа, траве
коју није пробудио, али мене је сасвим расанио. Поново сам се вратио у постељу.
Преврћући се са једне на другу страну, опет сам заспао. Из даљине сам зачуо
дозивање. Пробудио сам се, али никог није било. Поново је запевала тишина.
Поноћ је већ прошла. Ослушкивао сам да ли ће ме неко позвати. Отишао сам у
сестрину собу и легао у њен кревет. Сан ми је поново склопио очи. Сестра ме
покрила топлим покривачем. Желео сам да спавам. Ноћна тама се завршила
свитањем зоре.


Петар ЧЕЛИКОВИЋ, 6-4

Чаробни цвет

Некада давно, а можда и не толико, постојао је један град – мали, али леп.
Скривен иза липа које су одисале снажним опојним мирисом, тако да би сваком
миловале ноздрве. Становнике би ујутру будио цвркут птица и весели зраци
сунца. Сву лепоту тог града нарушавао је краљ, споља праведан, а изнутра
похлепан, жељан нечега што би му живот учинило занимљивијим. По краљевству, а
и шире, говорило се о чудотворном цвету који је доносио богатство и срећу, али
само онај који је имао сасвим чисто срце могао је знати његово име, а таквих је
било мало. Чувши за тако жељену ствар, краљ ју је одмах затражио за себе, иако
је знао да је пут до ње тежак и мукотрпан. Задужио је свог слугу да одабере људе
спремне на подухват, да би већ наредног месеца тројица избраника била доведена
пред краља. Он није био задовољан последњим, мршавим и високим, али је
напослетку одлучио да и њега на тај пут пошаље.

Прошле су године, а ниједан од поданика се није вратио, све док једног дана,
сасвим неочекивано, трећи човек не донесе цвет, леп и красан, по имену
`пријатељство`. Слуга је дуго година на двору остао, где је заједно са краљем
цвет неговао, док својим наследницима није омогућио да тежак пут до њега они не
морају да прелазе. Ипак, једно је било сигурно. Краљ богатство никада више није
добио, али је зато стекао једно друго, непроцењиво – пријатељство.


Тамара СТОЈАНОВИЋ, 7-2

Помало је такијех јунака

Српске народне песме су богатство нашег народа и чувар наше историје. У њима
је сачуван дух српског народа. Најчешће опеван јунак тога доба је Марко
Краљевић.

Марко Краљевић је био изузетно снажан и јак човек. Лице су му красили дуги
бркови. Имао је натприродну снагу и никада није обраћао пажњу на стално
присуство смрти која га је вребала са свих страна. Крв би му узаврела сваки пут
када би осетио неправду. Штитио је сиромашне, нејаке, гладне и болесне.
Неустрашиво се борио против Турака и свег зла тога доба. Многи су га се плашили
јер је био надалеко чувен. Неки су дрхтали при самом помену његовог имена, а у
народу је био јунак над јунацима. Марков буздован и бритка сабља спасавали су
народ од турског зулума и пљачкања. Некада је и сам пљачкао Турке како би их
понизио. Мудар и паметан, често је користио и своју лукавост да победи јаче од
себе. Никада се није одвајао од свог коња Шарца. Шарац му је био најбољи
пријатељ, добар и поуздан чувар који га је извлачио из сваке неприлике. Толико га
је волео да га је пред своју смрт убио како не би служио Турцима. Тако су заједно
и напустили овај свет чију су прошлост увеличали својим подвизима.

Српске народне песме о Марку Краљевићу живе и живеће вековима јер је народ
захвалан свакоме ко га штити, брани од зла. Ко год учини добро дело, не
заборавља се.


Никола ЂУÐ*ИЋ, 6-4

Привлачан предео

Било је вече. Вече на реци. Сунце је полако повлачило своје златне зраке иза
хоризонта. Пецароши промакоше ка кући – изгледа да данас нису имали добар
улов. Тишина.

Одједном, осетих да нисам више сама. Животиње су измилеле из својих
скровишта. Жабе су крекетале праћене музиком свитаца из дубоке траве. Обасу
ме беличаста светлост. Месец је расплео своје сребрне нити. Небо је изгледало
као црни сатен прекривен светлуцавим дијамантима. Река је блистајући
запљускивала шљунковиту обалу.

Ноћ је бивала све дубља, а ваздух све хладнији. То ме натера да кренем кући.

Дуго ћу памтити овај предео.


Нина ТОДОРОВИЋ, 6-5

Моја школа

Стара, а ипак лепа. Можда не изгледа као што сви желимо, али изгледа сасвим
пристојно за савремену школу.

Некада стара, тужна и оронула школа, данас се поносно уздиже и дичи у прелепом
дворишту пуном веселе деце. Својим новим, јарким бојама улепшава и увесељава
дане које проводимо у њој. Весела, црвена врата отварају се и смеше сваком
детету, радосно очекујући да их деца нежно затворе својим уласком. Учионице
својим топлим бојама ослушкују и чувају све наше тајне, приче...

Цвеће које краси ходнике, весело нас поздравља сваки дан, пружајући нам
топлину и лепоту. Ходници су окићени разним цртежима који у нама изазивају
радост, тугу, срећу и многа друга осећања којих у школи има сваки дан.

Али ту смо сви ми, ђаци те школе, који се трудимо да је очувамо и пружимо
топлину и живот, јер без нас она би била тужна и усамљена.


Милан ЈОВАНОВИЋ, 6-8

Кућа у планини


Полако се завршава јесен. Стиже рана зима.
Кренуо сам у планину на чист ваздух. Када сам прошао кроз малу планинску
шумицу, наишао сам на једну кућу. Била је изграђена од дрвета. Имала је мале
прозоре и жуте завесе. Око ње је све било зелено. Поред ње стајала је једна
огромна јелка. Та дрвена кућица изгледала је као да је из неке бајке. Ветар је
хучао пролазећи кроз њене дрвене зидове. Недалеко од куће простирао се тор са
овцама које су узбудљиво гледале у мене. Из шумарка се чуо звук кукавице која
је некога дозивала. Поред кућице протрчао је један мали, бели зец. Убрзо је
захладнело. Полако је почела да се спушта ноћ.

Морао сам натраг у село и док сам се спуштао низ планину видео сам како се из
кућице извија дим. То је сигурно неки планински човек заложио шпорет како би се
загрејао.


Лука НЕСТОÐ*ОВИЋ, 6-3

Поглед на Миријево


Цело Миријево је мало узвишено, па је тако и мој поглед усмерен ка околним
брдима.
Углавном се виде нове приватне куће које лепо изгледају и подсећају ме на предео
на мору који сам већ видео. Још се доста гради, стално пролазе камиони и остале
грађевинске машине. Улице се копају, све то баш није уређено.

Од раног јутра па све до мрака чују се звуци грађевински� � машина. Природа је
јако оскудна ако изузмемо зимзелено дрвеће у приватним двориштима као и
травњак и цвеће које њихови власници пажљиво уређују. У скоро сваком од тих
дворишта има по један пас чији лавеж чујем у свако доба дана и ноћи. Као што сам
рекао, природа није раскошна, али сунце које сваког јутра обасјава овај предео
даје му неку чар.


Лука Ð*АДИЋ, 6-1

Руку твојих да није...

Прва љубав

Шта је то љубав? Шта значи волети и љубити? Тешка питања, тешки одговори...
Искрено, о љубави не знам пуно, али чујем неку реч о томе. Ипак, ја знам шта
значи видети онога кога волиш. Жмарци свуда по телу, застанеш и смејеш се...
Као онај глупи израз лица заљубљеног дечака, али ако би требало да проговориш,
ти би заборавио све. И азбуку, и гласовне промене, па чак и своје име.

Ако си на некој журци, а ту је и она, ти само „бленеш― у њу. Још ако треба да
заплешеш, па то је комедија. Молиш Бога да јој чујеш глас, да је додирнеш, да вам
се погледи сретну. Сунце те обасја, птичице цвркућу, ливаде позелене, цвеће
замирише.

То је та прва љубав. Али, ако би твоја драга прошла поред тебе, а да те не опази,
онда падаш у очај. Осећаш се глупо, изгубљено у неком свету без боја, без смеха
и радости.

Кад сам био мали мислио сам да љубав чине црвена боја, слово Љ и пољубац. И то
је све. Сада када сам мало зрелији, када сам схватио неке ствари, видео сам да је
љубав нешто много више. Црвена боја је само једна боја, слово Љ је само једно
слово азбуке, а пољубац само најмањи део љубави.

Шта је љубав? Шта значи волети и љубити? Ко зна, можда никада нећемо сазнати
до краја...

Мислим, ја вам не могу пуно причати о љубави, тек о првој, јер је нисам ни имао.
Ко зна, можда је већ на кућном прагу. Потражићу је, па ћу вам јавити.


Димитрије СТОЈАНОВИЋ, 7-2

Прва љубав

„Руку твојих да није
Сунце не би никада
У сну нашем преноћило“

Најлепша песма о љубави написана је бар хиљада пута и свака је права, истинска
као што је и осећање љубави нераствориво и неукроћено речима. Љубав је свуда
око нас, она нас кришом гледа, вреба. Она нас свуда прати, тражи и налази. Има
моћ да уздрма, покрене не само човека, већ и свет природе.

Понекад је читаво биће настањено топлом и нежном љубављу према ономе кога не
именујемо, али коме посвећујемо сваку слику, мисао, реч.

Таква љубав често открива богатство нашег унутрашњег света. Тај свет, свет
љубави, не зна за границе и препреке. У стању смо да драго биће китимо
најлепшим даровима природе (небом, славујем, сунцем). Лепота коју наш драги или
драга има, надокнађује нам све оно што у природи недостаје, за чим чезне
савршени човек затворен у велеградском амбијенту. Стишњени у бетонским
становима, кроз вољено биће додирујемо небо, звезде, сунце. Очи које волимо
испуњене су плаветнилом и бистрином неба, осмех разбија зидове и отвара
прозоре. Говор је као цвркут славуја, нежан као трепет врба, а загрљај додирује
топлину и свет сунца.

Све лепоте природе саткане су у једној вољеној особи. Кроз њу ми живимо.

Живот нам се отвара кроз најситније поре и оставља нам загонетни осмех на
уснама.

Љубав је покретач свих човекових идеала, она га чини храбријим него што мисли
да јесте, она га штити од зла које он лако савладава – његова снага је неизмерна.

Љубав се супротставља несавршенству живота.


Јованка СТАНКОВИЋ, 8-5

BIBLIOTEKA

Моје одељење

Осим са својом породицом највише времена проводим са другарима из одељења.
Ми смо једна заједница и са сваким чланом сам успоставила одређени емотивни
однос.

Већ од првог дана се видело да у овој башти има разноликог цвећа. Прво су се
издвојили дежурни враголани који и дан данас разбијају школску монотонију. Они
су јасно дали до знања да је школа бреме које не желе да носе. С друге стране
вредне пчелице још од првог дана зује. За њих је школа изазов њиховој
радозналости. Између ове две групе налази се златна средина која не тежи да иде
на врхове где дувају јаки ветрови.

До 5. разреда смо били веома живахно одељење, са не баш тако сјајном
репутацијом. А онда су девојчице сазреле и превазишле највећу женску болест –
љубомору. Више се дружимо и ван школе, а телефонски разговори су нам постали
неопходна терапија. Иако смо још увек језичаве и помало свадљиве, научиле смо
да користимо реч „извини―. Све смо се веома зближиле и помажемо једна другој
при учењу.

А наши дечаци? Иако су почели да им расту бркови, то није мерило њихове
зрелости. Они испољавају емоције грубо и неспретно, али према девојчицама су
заштитнички настројени, поготово ако је у питању „спољни непријатељ―. Понекад
могу да буду забавни и духовити, а са некима се може и озбиљно разговарати.

Моје одељење је сложна заједница која ме подсећа на авион који лети у висине.
Ту су погонски мотори, пилоти, стјуардесе и мноштво (безбрижних) путника
који „кулирају―.

У мом одељењу се већ виде будући фармацеути, хемичари, возачи, грађевинари,
али пре свега будући људи који ће бити стубови наше генерације. Када
кажем „моје одељење―, срце ми се испуни поносом, а у мени затрепери нека
жица и тада се осетим тако великом и сигурном међу мноштвом драгих ликова.


Сара СИМИЋ, 7/7

Растимо уз лепе речи

Шта је то реч? Хајде да погледамо у неком речнику или граматици. Дакле,
ево: „Реч је најмања језичка јединица са сопственим значењем“. Ипак, не могу, а
да се не запитам да ли је реч само то, само сувопарни појам у науци о језику? Да
ли је реч стварно само једна општа ставка, позната сваком људском бићу? Или се
пак иза ове наизглед једноставне језичке појаве крије читав свет најразличитијих
значења?

Моје је мишљење да је реч много више од онога што у речнику стоји. У реду, реч
граматички јесте најмања јединица са самосталним значењем, али у речнику не
стоји ништа о томе колику моћ једна једина реч има над нама. Нико не говори о
томе каква осећања она у нама буди. Какве везе међу људима гради. Колико
ратова започиње. Како убија и оживљава. Како лако уме да повреди, а још лакше
обрадује.

Зар није сан сваког од нас да расте уз лепе речи? Да не прља језик псовкама,
претњама, речима попут: болест, смрт, бол, несрећа, рат, бомба, непријатељ. Ја
желим да растем уз лепе речи. Да радосно вичем: „Игра!“ док са друговима трчим
по пољани, јурећи за лоптом. Да усрећим старије људе које срећем на улици
једним једноставним „Добар дан“, то не кошта ништа, а њима значи много. Зашто и
ви, другари, не бисте учинили исто? За сваког од нас постоји „та“ девојчица. Хајде
да јој кажемо да је лепа. Хајде да научимо да у свакој прилици кажемо „Хвала“, и
на свако „Хвала“ одговоримо једним насмејаним „Нема на чему!“ Делимо
комплименте.