Лекције за трећи и четврти разред средњих школа

Мидић, др Игнатије, епископ пожаревачко-браничевски

ТЕКСТ УЏБЕНИКА ПРАВОСЛАВНОГ КАТИХИЗИСА
за трећи и четврти разред средњих школа

1. ТАЈНА ХРИСТОВА
ЈЕДИНСТВО БОГА И СТВОРЕНЕ ПРИРОДЕ РАДИ ЊЕНОГ БЕСМРТНОГ ПОСТОЈАЊА
КАО ЦИЉ ЗБОГ КОГА ЈЕ БОГ СТВОРИО СВЕТ

Бог Отац, са Сином и Светим Духом, створио је свет из љубави, слободно.
Будући да свет раније није постојао ни у каквој форми, Бог га је створио из небића
својом слободном вољом. Свет, дакле, није створен из неке претпостојеће природе,
нити из Божанске, или било које друге. Створен је из небића. Да је Бог створио свет
из неке претпостојеће вечне природе, онда он не би био по својој природи створен.
Свет би био вечан по природи. Стари јелински философи такође су говорили о
стварању света, на следећи начин: свет је створен из претпостојеће вечне природе,
односно пре него што је створен, свет је постојао у једном праоблику, прасуштини,
коју је Бог обликовао у конкретна бића, у конкретне форме, на основу вечних идеја.
Хришћани се нису слагали са тим мишљењем зато што у том случају Бог не би био
један и апсолутно слободан, већ би му сапостојала вечна природа која је различита
од њега, односно Бог не би био апсолутни творац.

Стварање света ни из чега, Божијом вољом, подразумева и чињеницу да је свет
могао и да не постоји. Свет постоји, међутим, зато што је Бог хтео да он постоји. Да га
Бог није створио, свет, дакле, не би ни постојао, што значи да је створен Божијом
вољом из небића.

Последице стварања природе из небића јесу њена трулежност и смртност.
Створена природа је смртна зато што је створена из небића, тј. природа створених
бића је по себи некадашње ништавило (Св. Атанасије Велики). Без обзира чак и на то
што га је Бог створио, свет је по себи смртан, зато што је по природи створен из
небића. То се често не увиђа и погрешно закључује да је Бог, пошто је свемогућ,
створио и свет вечним, бесмртним по природи. Да је тако, свет би био један други
бог, створени бог, за разлику од нествореног Бога. То би значило да је Бог створио
једног другог бога поред себе, створеног бога, што је, разуме се, нелогично и
немогуће. Бог је вечан, бесмртан, зато што је нестворен, док је свет пролазан, смртан,
зато што је створен из небића. Све што постоји припада тим двема реалностима:
нестворено и створено.

Нестворено је оно што је вечно и што нема постојање од другог, већ постоји по
себи, жели само да постоји и постоји. Створено је оно што своје биће дугује оном који
га је створио, односно створено је оно што постоји зато што други жели да оно
постоји. Бог је нестворен, док је све друго створено од Бога и постоји захваљујући
Божијој вољи.

Зашто је Бог створио свет? Одговор на ово питање је исто толико важан као и
одговор на питање како је Бог створио свет. Јер, за разлику од старих јелинских
философа који су доводили у везу Божије постојање са постојањем света, хришћани
верују да Бог постоји независно од света и да нема потребе за светом да би постојао.
Бог је створио свет слободно, из љубави, а не из потребе. Хтео је да постоји једно
биће различито од њега које ће учествовати у Божијем вечном бићу. И то је једини
разлог зашто је Бог створио свет.

Међутим, ако Бог нема потребе за светом да би сам постојао, то није случај и са
светом. Свет не може да постоји сам, без заједнице с Богом. Будући да је Бог створио
свет из небића, свет по себи, тј. целокупна створена природа, не може никако
постојати сама за себе, одвојена од Бога, посебно не може постојати вечно. Свет
постоји и једино може постојати захваљујући Божијој вољи, а не захваљујући својој
природи. Ако се створена бића поуздају у своју природу, да ће на основу ње живети
вечно, неће се испунити њихова ишчекивања. Сва бића умиру зато што им је
природа таква, смртна. А она је смртна зато што је створена ни из чега. Мењајући
облике, природа ствара утисак да се обнавља, а она у ствари стари, умире, и због
тога може и престати да постоји.
Бог, међутим, није створио природу ни из чега да би је потом пустио да се она
врати у небиће. Створио ју је да постане бесмртна и да постоји вечно. То произлази
као закључак из чињенице да је Бог створио свет из љубави, својом вољом. Но, како
ово треба разумети?
Створити нешто слободно, из љубави, значи желети да то постоји. Свет не
постоји сам за себе, мимо Божије воље, нити је ико други створио свет и наметнуо га
Богу. Постојање света је израз Божије воље. Да је свет по свом постојању наметнут
Богу, онда би Бог могао и да не жели да он постоји. Будући да је свет плод Божије
воље, љубави, Бог жели да свет постоји вечно.
Ако Бог није уметнуо у природу света божанску моћ, да она сама по себи
постоји вечно, разложно је запитати се на који начин створена природа може да
постоји вечно. Одговор на то питање јесте следећи: створена природа може да
постоји захваљујући заједници с Богом, тј. да Бог жели и да држи свет да овај вечно
постоји и да свет, такође, слободно жели да буде држан у постојању од стране Бога.
Јер, ако би Бог својом вољом држао свет у постојању мимо воље створене природе, то
би опет значило да је Бог, створивши свет, уметнуо бесмртност у његову природу,
односно да је створио једног другог бога поред себе. С друге стране, ако би створени
свет желео да постоји, али сам, независно од Бога, вратио би се у небиће. Да би свет
постојао вечно, иако је створен ни из чега, потребно је да то слободно желе и Бог и
створена природа и да се сједине, али тако да се у том сједињењу створена природа
не изгуби у божанској, већ да остане то што јесте - створена. Јер, будући да је
божанска природа толико моћнија у односу на створену природу, евентуално
сједињење ових двеју природа сливањем учинило би да створена природа нестане.
Другим речима, да би створена природа могла да постоји, потребно је да има
непрекидну заједницу слободе с Богом, тј. да је сједињена с Богом несливено, али и
нераздељиво.

Бог је први показао своју слободну жељу да свет постоји тиме што га је створио
из небића, слободно. То је сада требало да покаже и створени свет. Међутим, свет
кога чине створена бића, не би могао да се сједини с Богом ако прво Бог не би сишао
до створења. Јер, Бог је невидљив, неограничен, недостижан створеним бићима.
Другим речима, потребно је било да Бог сиђе и да узме створену природу у своју
личност, тј. да се оваплоти, да се сједини с њом, како би могла и створена природа да
се сједини с Њим. Тиме би Бог показао да је створио свет да овај вечно постоји. Зато
је Бог, све што је створио, то учинио “кроз Христа, за Христа и у Христу”,
назначујући тиме да је створио свет да овај вечно постоји иако је створен и да ће
вечни живот творевине бити у сједињењу Бога и човека у Сину Божијем, кроз
оваплоћење Сина Божијег, тј. у Христу.
У опису самог стварања света, сачуваног у Св. Писму Старог завета, а затим и
у целокупној историји изабраног народа Божијег, Израиља, св. оци Цркве су
препознали циљ због кога је Бог створио свет, као и начин којим ће се остварити тај
циљ, а то је оваплоћење Логоса Божијег, односно оваплоћење Сина Божијег. Син
Божији се у самом почетку историје света пројављује као Реч Божија, као Логос
Божији који постаје “тело” и на тај начин Бог све дозива из небића у биће, да би у
каснијој историји народа Божијег Израиља, а пре свега кроз сам догађај оваплоћења
Христовог, то било више него очигледно, да је Бог све створио да живи вечно у
јединству с Њим кроз оваплоћење свог Сина. Бог је, међутим, зажелео да се то
оствари уз слободни пристанак и створене природе.

Подсети се, размисли и одговори

1. Како је Бог створио свет?
2. Зашто је Бог створио свет?
3. По чему се разликују хришћанско и јелинско схватање стварања света?
4. Које су последице стварања природе из небића?
5. Зашто је Бог вечан и зашто све што постоји припада двема реалностима: створено
и нестворено?
6. Објасни због чега природа не може постојати одвојено од Бога, нити може бити
вечна.
7. Зашто сва бића умиру? Шта је потребно да би свет постојао вечно?
8. Објасни шта значи да је Бог све у свету створио “кроз Христа, за Христа и у
Христу” и зашто жели да свет постоји вечно.
9. Шта је Син Божији требало да учини да би се свет сјединио с Богом?

2. СТВАРАЊЕ ЧОВЕКА ПО ЛИКУ И ПОДОБИЈУ БОЖИЈЕМ
Оваплоћење Бога, тј. вечно постојање творевине у заједници с Богом, није
могло да се догоди без пристанка и створене природе. Јер, на овај начин, пристајући
да се Бог сједини с њом, и створена природа би показала своју слободну вољу да
жели да постоји вечно у заједници с Богом. У противном, без слободног пристанка,
творевина би постојала мимо своје воље, што би значило да је Бог створио природу
бесмртном по својој суштини, односно да је створио другог Бога поред себе, што Бог
није учинио.

И управо ова потреба, да и створена природа покаже жељу да постоји и да
буде у заједници с Богом, објашњава зашто је Бог на крају свега створеног створио
човека као слободно биће,тј. по икони и подобију Божијем. На овај начин човек као
икона Божија, тј. као слободно биће, изразивши своју слободу подобно вољи Божијој
о творевини, тј. и сам желећи да постоји вечно у заједници с Богом, постао би
подобан, сличан Богу, кроз сједињење с Њим, а на тај начин би и целокупна створена
природа кроз њега постојала вечно.

Библијски опис стварања света сведочи да је Бог, стварајући свет, на крају
створио и човека “по икони и подобију Божијем” (1Мој 1, 26 -27). По природи, створио
га је од већ створене природе, али га је у исто време почаствовао својим Божанским
ликом.

Пре него што одговоримо на питање шта је то икона и подобије Божије у
човеку, треба да напоменемо да се због тога, што је човек икона Божија, у човеку
разликују природа и оно што чини икону Божију у њему. Човек је по природи исти
као и сва друга створена бића, али се истовремено разликује од осталих бића по томе
што је једини створен по икони и подобију Божијем.

Будући да су сви људи иконе Божије, али се разликује човек од човека по
личности, неопходно је одговорити и на питање шта је то што чини сваког човека
различитом личношћу. Но, најпре да видимо шта је то икона и подобије Божије у
човеку?

Свети оци су на различите начине тумачили и одговарали на ово питање. У
једном се, међутим, сви слажу, да је човек слободно биће и да је по својој слободи
сличан Богу. Бог је слободно биће, а човек као сличан Богу, такође је слободно биће
(Св. Григорије Ниски).

Икона и подобије Божије у човеку разликује га од осталих створених бића. По
многим својим природним карактеристикама човек личи на остала створена бића,
али је по много чему развијенији од њих, на пример: умно, у говору, у разним
техникама везаним за своје преживљавање, у стварању и развоју цивилизације итд.
Ти природни елементи у човеку и оно што је везано за њих, стално се усавршавају,
као што се уосталом развијају и усавршавају и у осталој природи, у осталим бићима
у контексту преживљавања. Међутим, оно што човека разликује као врсту од
животиња, то није његова природа, већ слобода која му је дата од Бога. Но, како ту
слободу треба разумети?

Сва створена бића у свом постојању прилагођавају се природи и њеним
законима. Рекло би се да живе по нужности природе. Бића развијају своје
способности да би што лакше преживела у природи, немајући тенденцију да
превазиђу природу и њене законе, или пак да је негирају. Зато животиње нису
никад опасност за природу и њено постојање. Будући да је и смрт природни закон,
јер произлази као последица природног размножавања, сва створена бића се
подчињавају и том закону. Размножавајући се, створена бића продужавају постојање
природе, односно врсте, али истовремено кроз размножавање умиру као јединке.
Речју, сва створена бића мире се са смрћу као природним законом и природном
последицом живота.

За разлику од животиња, човек се не мири са смрћу иако је она саставни део
његове природе. И то због тога што човек жели да буде непоновљиво биће, другачији,
како у односу на осталу природу, тако и у односу на друге људе. Зато он често
долази у сукоб са природом желећи да промени њене законе. Човек жели да
промени законе природе, тј. да их превазиђе и да учини да он и његова природа
постоје апсолутно слободно, тј. да он постоји по својој вољи и да свет постоји по
његовој вољи. У тој тежњи човек често негира свет који га окружује желећи да створи
један свој свет. То се најбоље види у уметности кроз коју човек изражава своју
слободу тако што жели да створи један нови, непоновљиви свет, који нигде више не
постоји. Другим речима, човек жели да постане као Бог, бесмртно биће и да своју
слободу постојања изражава на божански начин, да створи нешто ни из чега. Та
тенденција се не може срести ни код једног бића на земљи, осим код човека. Оваква
врста слободе, дакле, јесте оно што човека чини иконом Божијом, односно, чини га
сличним Богу. Човек може да се прилагођава створеној природи и њеним законима
постојања зато што је и он део природе, али захваљујући слободи коју му је даровао
Бог, човек никад не престаје да има тенденцију да превазиђе природу и њене законе,
тј. да сам буде као Бог и да он влада над природом.

Човек је, дакле, створен као биће које садржи у себи створену природу, са свим
њеним карактеристикама, тј. законима, као што су смртност, пролазност,
ограниченост, нужност, итд., а пошто је и икона Божија, тежи непоновљивости свога
бића, односно своје личности, слободи, вечности, тј. божанском достојанству, као да
није део створене природе. Као такав, човек је једино биће од свих створених које
стоји између створеног света и Бога, или тачније, човек повезује створену природу и
Бога на тај начин што собом открива Бога у свету. Својом природом човек учествује
у истом процесу постојања у коме учествују и сва друга створена бића, док својом
тежњом за непоновљивошћу своје личности, што укључује слободу и вечни живот,
човек личи на Бога и као да није део створене природе јер се не уклапа потпуно у
њу. Истовремено, човек умире зато што умиру сва створена бића, тј. он онтолошки
учествује у процесу постојања створене природе зато што је део ње. Међутим, он је
једини који смрт доживљава као трагедију, као опасност од небића, јер је икона и
подобије Божије, тј. због божанског достојанства коме тежи, што указује да човек
истовремено јесте и није од овога света. Човек као створено биће, будући да му је
природа створена, односно смртна, носи у себи трагедију смрти као опасност од
небића (ову свест о смрти као небићу има само човек) зато што као икона Божија
тежи да буде непоновљива личност и не жели да смрт прихвати као крајњу реалност
свога постојања. Јер смрт, у крајњој линији, једино поништава човекову
непоновљивост као личности. Природа човека постоји и после његове смрти у
другим људима, тј. у другим бићима. Тачније, природа не престаје да постоји смрћу
једног човека, него конкретна личност престаје да постоји, јер смрт није само смрт
природе, већ личности. Зато једино човек тражи вечни живот за себе и за оно што је
његово, тј. за оно што је производ његове слободе, љубави, али као личност у форми
апсолутне јединствености у односу на сва остала бића.

Ту своју жељу човек може да оствари једино у заједници с Богом, а никако кроз
заједницу са створеним бићима. И то пре свега зато што је по природи створен,
односно смртан. Једино је Бог бесмртан по природи. Све друго што је створено
смртно је и дели исту судбину са човеком. Човек је створен по икони и подобију
Божијем, тј. као слободан, на крају свега створеног са циљем да своју вољу, слободу,
саобрази Божијој вољи, тј. да се сједини с Богом како би створена природа у том јединству
постојала вечно, иако је створена ни из чега. Човек је, дакле, назначен од Бога да буде
биће заједнице, односа између Бога и створене природе и у томе лежи његова
могућност да оствари то што жели, непоновљивост своје личности, односно вечни
живот.

С друге стране, човек жели да буде и непоновљиво биће, непоновљива
личност. То се, међутим, не може остварити само кроз вечни живот природе. Вечни
живот природе није једино што човек жели. Он жели да и он вечно постоји као
непоновљива и другачија личност. Видећемо касније како то човек може остварити.
Овде ћемо се задржати само на улози човека као посредника између Бога и
целокупне природе, а ради њеног вечног постојања.

Као што то и Свето Писмо показује, Бог је, дакле, наменио целокупној
природи савршенство, тј. вечни живот и то на крају, што превазилази њен почетак
постојања: да кроз стварање из небића, преко човека, природа достигне јединство с
Богом и да постане вечна, да постане Бог по вољи Божијој, не престајући да буде по
својој природи створена.

Због тога је Бог на крају стварања створио човека као слободну личност, у којој
је возглавио читаву створену природу. Зато су свети Оци видели човека као свет у
малом, односно видели су читав свет као једну личност, као једног човека. Човек и
свет, тј. сва створена природа, узајамно су зависни један од другог у свом постојању.
Свет не може да постоји без човека, као ни човек без света. Човек и остала природа
стоје у истом односу као личност и природа у човеку. Личност не може да постоји
без природе, као ни природа без личности. Људска природа никад не постоји гола,
сама за себе, већ једино као конкретна личност.

Од човека и његове слободе зависи, међутим, постојање не само људске
природе, него и целокупне створене природе, као и начин постојања створене
природе, а не од ње саме. Човек као личност је носилац постојања природе која је
његово тело, а не обрнуто. Од човека и његове слободе зависи да ли ће се природа
сјединити с Богом и на тај начин живети вечно, или ће се вратити у небиће. Другим
речима, човек, зато што је слободно биће, зато што је икона Божија, једини је
посредник између Бога и природе, односно он је њен спаситељ. С друге стране, ако
природа неће живети вечно, неће ни човек. Зато што је природа природа човека.

Ова констатација да је човек једини спаситељ природе темељи се пре свега на
Христу. Христос је једини спаситељ света зато што је он прави човек и Син Божији,
дакле, зато што у себи сједињује Бога и творевину.

Зашто од човека зависи сједињење целокупне тварне природе с Богом и њено
постојање, а не рецимо од анђела који су такође створени као слободни? Одговор на
ово питање налази се у самој суштини човека. Човек је створен на такав начин да је
сва створена природа садржана у њему као слободној личности, и духовна и
материјална, за разлику од анђела који не садрже у себи материјалну природу, већ
само духовну. Наравно да и постојање анђела зависи од њихове слободне заједнице с
Богом, јер су и они створена бића и као таква не могу постојати сами за себе. Бог је,
међутим, човека назначио за посредника између целокупне створене природе и
Њега, управо због тога што човек, поред тога што је слободно биће, тј. икона Божија,
садржи у себи и материјалну природу. На овај начин Бог је показао да жели да се и
материјална природа спасе од пропадљивости и да живи вечно.

Будући да је човек створен од већ створене природе, а самим тим смртан,
створена природа у човеку није могла да постоји на бесмртан начин само
захваљујући њему. Другим речима, свет није могао да постоји вечно само
захваљујући првом Адаму као икони Божијој. Та икона је требало да достигне
прототип по чијем узору је и створена, а то је Христос. Постојање природе не зависи,
дакле, само од човека и његове воље, слободе, да се сједини с Богом. Потребно је
било да Син Божији сиђе у свет, да постане човек, како би човек, а преко њега и
целокупна створена природа, могао да се сједини с Богом. Јер човек, као створено
биће, није могао сам да се уздигне до Бога и сједини се с Њим без Божијег силаска у
свет, тј. без његовог оваплоћења. То дело требало је да изврши Син Божији, наравно
уз садејство Оца и Духа. Бог је створио свет са жељом да се овај сједини с Њим у
Сину, садејством Светог Духа, али и посредством човека и да тако човек и свет
постоје вечно, иако су створени ни из чега. Потребно је било, дакле, да се оваплоти
Син Божији, тј. да постане човек како би се сјединили Бог и створена природа у
једној личности Сина Божијег, кроз његово оваплоћење, што би значило сједињење
Бога и створене природе кроз човека. То би, у односу на створену природу, значило
њено вечно постојање на божански начин. Другим речима, да би свет постојао вечно
иако је створен, што је Бог и хтео стварајући га ни из чега, Бог је на крају свега
створио човека по икони и подобију Божијем, тј. слободног, са жељом да и човек
своју слободу изрази онако како је то и Бог изражавао своју у односу на свет, односно
да се сједине Бог и човек, нестворено и створено, у Христу, у Сину Божијем, кроз
оваплоћење Христово. То значи да је Бог све створио ради Христа и у Христу,
односно ради заједништва Бога и света, кроз човека, у Христу, Сину Божијем.
На основу досад реченог, можемо закључити да је човек створен са двојаким
циљем: 1) да буде посредник између Бога и целокупне створене природе и 2) да
постане непоновљиво биће, тј. личност, кроз сједињење с Богом у Христу. Ово двоје
се не може разделити, али се јасно разликују. Човек не жели само да постоји као
природа, већ и да буде различита, непоновљива личност.

Подсети се, размисли и одговори

1. Шта значи то да је Бог створио човека “по икони и подобију Божијем”?
2. Објасни икону и подобије Божије у човеку.
3. На који начин човек повезује Бога и створену природу?
4. Како разумеш човекову слободу која му је дата Божијом вољом?
5. Шта све човек чини да би превазишао смрт?
6. Зашто су свети Оци видели човека као свет у малом?
7. Објасни зашто од човека зависи сједињење трарне природе са Богом.
8. Ко је требало да учини први корак у сједињењу Бога и човека и зашто?
9. На који начин је Бог одлучио да сиђе у свет?

3. ЕСХАТОН КАО ПОТПУНО СЈЕДИЊЕЊЕ БОГА И ЧОВЕКА ЈЕСТЕ ИСТИНА СВЕТА И
ЧОВЕКА - ЊИХОВО ВЕЧНО ПОСТОЈАЊЕ

Већ смо напоменули да Бог приликом стварања света није уметнуо у његову
природу бесмртност по природи. Речју, није га створио бесмртним на самом
почетку, већ га је створио за бесмртност, тј. да постане бесмртан на крају ако то и сам
жели.

За разлику од других схватања, које истину света и човека виде у њиховом
почетку, библијско схватање нас упућује на истину света која је последњи догађај у
историји. Прво схватање негира историју, или је у крајњем случају види као нешто
што је негативно, јер нас удаљава од почетка као истине. Библијско искуство живота
види историју као једини пут да се дође до истине постојања, тј. до бесмртног
живота. Зато што хришћанство поистовећује истину са вечним постојањем тварних
бића која ће се десити на крају историје и у чијем креирању учествује и човек.
Истина човека се садржи у догађају његовог васкрсења из мртвих, које је дело пре
свега Бога, али и човека. Све док постоји смрт, не може се говорити о истинском
постојању створених бића.

Бесмртност створене природе и човека оствариће се силаском Бога Логоса,
Сина Божијег, у свет и сједињењем човека с њим. Бог, дакле, стварајући свет и
човека, није хтео да они силом постоје, већ да то и они слободно желе и постоје. У
том циљу Бог је створио човека по своме лику, односно слободног. Први човек је
имао заједницу с Богом, али је био само икона те заједнице, тј. био је икона Христа.
Од њега и његове слободе зависило је његово уподобљавање прототипу. Човек дакле
није створен савршеним на почетку стварања, већ је то савршенство зависило од
његове слободе и делатности Духа Светога у потпуном остварењу Тајне Христове,
јединства тварне и нетварне природе у личности Сина Божијег. У противном, да је
Бог створио свет и човека бесмртним по природи, без њихове слободне воље да буду
бесмртни, то онда не би било блаженство за створену природу, већ мучење. Ово се
може објаснити и на основу искуства сваког човека у вези са његовим природним
рођењем. Будући да кроз природно рођење добијамо биће независно од наше
слободе, често приговарамо својим родитељима бунећи се и питајући их зашто су
нас родили. На овај начин изражавамо незадовољство тиме што нам је неко дао
биће, а није нас за то питао, чиме истовремено изражавамо тежњу да наше биће буде
плод наше слободе. Да нас је Бог створио бесмртним мимо наше воље, исто то
питање бисмо могли да упутимо и Богу: зашто нас је створио кад ми то не желимо.
Бог је, међутим, желео да и ми желимо да постојимо, односно да будемо у заједници
с Њим и зато се истина нашег постојања налази у есхатону као плод и наше слободе.

Бесмртност за створену природу јесте плод слободног, личног јединства Бога и
човека у личности Сина Божијег, који је на овај начин онолико постао човек колико
је човек постао Бог. Другим речима, Бог је постао човек да би човек постао Бог.
Човек као икона Божија је наговештај овог догађаја. По речима светих отаца, први
човек није створен савршеним, већ је створен као мало дете (Св. Иринеј Лионски), тј.
требало је да се усавршава, односно да и он сам својом слободом жели да постоји
вечно и да је у непрестаној заједници с Богом, тј. у јединству с Њим. То значи да
његов начин живота буде утемељен на сједињењу с Богом Логосом, како би се кроз
њега Бог Син оваплотио у свет.
Будући да је Бог присутан у творевини једино кроз своју икону, тј. кроз човека,
однос човека са Богом јесте однос слободе, љубави човека према другом човеку. У ту
сврху Бог је дао човеку и прву заповест којом га је управио ка овом последњем
догађају као истини света, тј. ка сједињењу с Богом. Речју, човек не може својим
силама, тј. на основу своје природе, да оствари бесмртност за себе и створену
природу, али то може на основу заједнице слободе са Богом као другим, што би
значило лично сједињење с Богом. Остварење бесмртности кроз човека јесте дар
Божији природи, који се огледа у оваплоћењу Сина Божијег као иконе у човеку, што
је улазак Бога у историју. Док се Христос не уобличи у човеку који верује и ишчекује
овај догађај, однос човека с Богом јесте заједништво слободе, љубави с другим
човеком. На тај начин човек показује да и он жели заједницу с Богом и вечни живот.
Да би била израз заједништва с Богом, заједница човека с другим човеком не
треба да буде заједница по природи, већ на основу слободе. Таква заједница указује
на Цркву као заједницу будућег века. Речју, Бог је створио свет и човека да постану
Црква, Литургијска заједница, или, тачније, да постану Царство Божије, као
заједница многих у Христу, Сину Божијем.

Подсети се, размисли и одговори

1. Где се налази истина света, на почетку или на крају историје?
2. Зашто је истина света на крају, тј. у есхатону?
3. Како ће изгледати будуће Царство Божије?
4. Који догађај у историји личи на будуће Царство Божије?

4. СЛОБОДА СТВОРЕНИХ БИЋА НИЈЕ ИСТА КАО БОЖИЈА СЛОБОДА

Бог је створио човека слободним, тј. по икони и подобију Божијем. Ипак,
човекова слобода разликује се у односу на слободу Божију. У чему је та разлика?
Разлика између Божије слободе и слободе створених бића, тј. човека и анђела,
јесте у томе што створена бића могу своју слободу да изразе на позитиван и
негативан начин - као прихватање или, пак, одбијање нечега. Таква могућност
постоји управо због тога што су та бића створена и што је све што их окружује такође
створено од Бога и за њих је датост. Та створеност, тј. датост постојања, изазов је
човековој слободи да се она изрази као прихватање бића или као неприхватање.
Свет је човеку “наметнут”, као и само његово, човеково постојање, односно човекова
природа, јер су човек и свет створени, и зато, како у односу на свет, тако и у односу
на своје постојање, човек долази у искушење да своју слободу изрази и као “не” том
свету, тј. као одбацивање бића, а не само као прихватање. Свет и човек нису
постојали пре него што их је Бог створио, тј. њихово постојање није израз њихове
слободе и зато могу и да не желе да постоје. Зато се слобода створених бића, односно
човека, изражава као избор. Избор је, опет, могућ једино кад имамо две или више
могућности. Онтолошка слобода створених бића, дакле, тиче се њиховог постојања
или непостојања.

Исти случај је и у односу човека према Богу. И Бог претходи човековом
постојању и зато човек може да изрази своју слободу у односу на Бога прихватајући
га, или га не прихватајући, односно - негирајући Бога. Негирајући Бога, човек не
доводи у питање Божије постојање по себи, већ само не жели да Бог буде његов Бог,
не жели да Бог постоји за њега. Слично као кад некоме кажемо: за мене не постојиш!
Стварање човека као слободног бића била је једина могућност да створени
свет постоји вечно јер се његово вечно постојање могло остварити једино у заједници
слободе човека с Богом, али је оно носило у себи и ризик да човек то одбије. Управо
због тога што је постојање Бога у односу на човека, као и само постојање човека,
датост за човека. Бог постоји независно од тога да ли то човек жели или не.
Прихватање Бога од стране човека и остварење заједнице с Њим једини је пут да
човек постоји вечно, али је оно било и изазов човековој слободи. Зато човек може да
изрази своју слободу у односу на Бога двојако: да прихвати постојање Божије и
оствари заједницу с Њим, да на тај начин и он живи вечно, или да то одбије.

За разлику од слободе створених бића, Бог изражава своју слободу у односу на
свет и човека само позитивно, као “да”, као љубав, због тога што Богу ништа што
постоји није наметнуто и дато од другог. У противном, он не би био Бог творац. Све
што постоји израз је Божије слободе, он је то хтео и створио и зато се Божија слобода
према творевини увек изражава као љубав према творевини.

Такође, Бог је слободно биће и своју слободу изражава као љубав вечно и пре
него што је створио свет. Најпре због тога што је Бог нестворен, а затим и због тога
што је само Божије постојање израз његове слободе. Како, на који начин?

Појам о Богу подразумева да је Бог вечно биће које нема ни почетак ни крај. За
разлику од других сведочанстава и религија, Св. Писмо Старог завета говори о
Једном Богу као Оцу, тј. о Богу који је конкретна личност, Отац, а не безлична
природа. Христос нам је открио да поред Бога Оца вечно постоје и Он - Син и Свети
Дух. Бог није безлично биће, безлична божанска природа која постоји сама по себи,
већ Отац, Син и Дух Свети. Бог је Отац, Син и Свети Дух и не постоји божанска
природа изван њих, односно изван личности Св. Тројице. Другим речима, божанска
природа не постоји “гола”, безлична (Св. Василије Велики), већ само као конкретне
личности. (Слично људској природи која такође не постоји безлично, већ само као
конкретне личности: Марко, Јанко, Милена итд.)

Личности Св. Тројице, Отац, Син и Свети Дух, такође постоје вечно. Никад
Отац није био без Сина и Светог Духа, за разлику од људи, у чијем постојању један
претходи многима. Прво постоји један човек од кога се касније рађају многи људи и
зато природа, односно само постојање човекове природе претходи њему као
конкретном бићу, што је случај и са постојањем првог човека јер је он створен од
претпостојеће природе. То значи да наше постојање претходи нашој слободи и зато
се слобода створених бића може изражавати као избор, као прихватање свога бића и
другог или неприхватање. У Богу се постојање природе и личности поистовећују,
односно у Богу се поистовећују постојање и слобода, најпре зато што је Бог
нестворен, а затим и због тога што је Бог Отац, личност а не безлична природа. Како
ово треба разумети?

На основу учења светих Отаца Цркве, Бог је Један, а у исто време Света
Тројица, Отац, Син и Свети Дух, зато што је један Бог Отац. Личност Оца и његова
слобода јесу ти који чине да Бог постоји и да постоји као Света Тројица. Тачније, у
Богу личност и природа сапостоје, али извор Божијег постојања, међутим, јесу Отац
и његова слобода, а не природа. Отац слободно рађа Сина и исходи Светог Духа.
Наравно, то чини Отац из своје Божанске природе, али није природа та која сама по
себи рађа Сина и исходи Духа, већ личност Оца и његова слобода. Колико год се
кретали уназад, тражећи први узрок постојања у Богу, не можемо даље од Оца. Отац
је први и он је узрок Сина и Духа. Оно што је, дакле, прво у Богу то је Личност Оца, а
не безлична божанска суштина, природа.

Бог Отац је слободна личност и као личност је узрок постојања Бога као
Св.Тројице (као и божанске природе) тако што ту своју слободу постојања као
личност, као Отац, изражава као љубав, на тај начин што Он вечно рађа Сина и
исходи Светог Духа. Ако пак прихватимо да Бог вечно постоји и јесте Отац зато што
слободно рађа Сина и исходи Светог Духа, онда су и Син и Дух вечни, тј. савечни су
Оцу, односно, онда је јасно да Бог постоји на основу своје слободе. На овај начин Бог
је у исто време Један и Тројица, Отац, Син и Дух и његова слобода се изражава као љубав,
као заједничарење личности. Другим речима, у Богу се постојање и слобода
поистовећују.

Божанска природа, дакле, није то што јесте сама по себи, тј. узрок њене
вечности, њеног вечног постојања, није у њој самој већ у Личностима Св.Тројице у
којима постоји и њиховој слободи. Тачније речено, узрок постојања божанске природе
и начина на који она постоји, тј.Св.Тројице јесте Отац и његова слобода која се
изражава као љубав, тј. тако што Он вечно рађа Сина и исходи Светог Духа. Та веза
Оца, тј. однос са Сином и Светим Духом, истовремено га чини вечно постојећим и
вечним Оцем. Јер, Отац је Отац зато што има Сина. Ако нема Сина, није Отац (Св.
Григорије Богослов). Исто је и са Сином и Духом: они јесу то што јесу у односу, у
заједници са Оцем.

Тај конкретни начин постојања Бога као личности, по учењу Св. Григорија
Богослова јесте “однос”. Ово објашњава Св. Григорије на тај начин што поставља
питање: име Отац, мислећи на Бога Оца, шта означава: суштину или енергију? Нити
суштину, нити, пак, енергију, одговара он, већ “однос” и то у каквом односу стоји са
Сином. Другим речима, Бог је Отац, једна конкретна личност, у односу, у заједници
са Сином. Ако нема Сина, нема ни Оца.

Однос, или заједница, тј. личност, зависи, такође, од слободе сваке личности и
начина на који изражава слободу. На основу тога се личности Св. Тројице разликују
међу собом. Бог Отац је Отац зато што своју слободу изражава као љубав према Сину
и Светом Духу. Та слобода Оца, која се изражава као љубав према Сину и Духу,
изражава се рађањем Сина и исхођењем Светога Духа. Речју, Бог Отац пројављује своју
слободу, тј. љубав, на два начина: рађањем Сина и исхођењем Светог Духа. Бог Син
као личност је различит у односу на Оца и Светог Духа због тога што своју слободу
изражава као љубав према Оцу, што црпи свој идентитет из заједнице са Оцем, тј.
зато што се рађа од Оца. Бог Свети Дух разликује се од Оца и од Сина због тога што
своју слободу изражава као љубав према Оцу, тј. исходећи од Оца.

Будући да Отац слободно рађа Сина и исходи Светог Духа, као и да се Син
слободно рађа од Оца, а Дух Свети слободно исходи од Оца, у противном Син и Дух би
били створења, а не Бог, Бог је онтолошки слободно биће, тј. постоји као апсолутно
слободно биће зато што је личност, односно зато што је Св.Тројица. Ту своју слободу
постојања као личности, међутим, Бог Отац, Син и Дух изражавају као љубав једне
личности према другој, Отац рађајући Сина и исходећи Светог Духа, а Син и Дух
рађајући се, односно исходећи од Оца. Божанске Личности не изражавају своју
слободу постојања ни на који други начин осим као љубав према другој личности,
Отац према Сину и Светом Духу, Син и Дух према Оцу. Син и Дух, такође, стоје у
заједници љубави, али њихова заједница с Оцем даје им вечно постојање и лични
идентитет. Зато што је Бог Отац једини узрок постојања у Богу.

Бог је, дакле, нестворен, што значи да Бог сам хоће и постоји и ту своју слободу
изражава као љубав, тако што је СветаТројица заједница личности.

Подсети се, размисли и одговори

1. Објасни по чему се разликују човекова и Божија слобода.
2. Зашто се слобода створених бића, односно човека, изражава као избор?
3. На који начин је Бог истовремено Један и Тројица?
4. Како Бог Отац изражава своју слободу? Зашто Бог постоји као апсолутно
слободно биће?
5. Објасни циљ стварања света и човека.

5. ОСТВАРЕЊЕ ЧОВЕКА КАО ЛИЧНОСТИ

Као што је већ напоменуто, човек не тежи само томе да по природи живи
вечно. Он жели пре свега да постоји вечно као непоновљива личност. Ове две тежње
човека не могу се раздвојити, зато што личност не може да постоји без природе, али
се оне могу јасно разликовати. То показује чињеница да иако је човек понекад
убеђен у то да ће природа која га окружује постојати вечно, као и да ће његова,
људска природа, постојати вечно кроз постојање људске врсте, он ипак сматра
највећом трагедијом то што он умире. На овај начин се пројављује тежња човека да
вечно постоји не само његова природа, већ и он као личност, као непоновљиво биће.
Но, на који начин може човек то и да оствари?

У нашем случају, будући да смо ми створена бића, наша суштина, тј.
постојање, претходи нашој слободи. Ми смо прво створени, прво постојимо, а потом
одлучујемо да ли ћемо да постојимо или не, и на који начин ћемо да постојимо. Ово
је, дакле, озбиљна препрека на путу човека да постане онтолошки слободно биће,
односно да се његова слобода истовремено изражава и као постојање. Међутим, ако
имамо у виду да постојање човека као и целокупне створене природе зависе од
њиховог слободног јединства с Богом које почиње овде у историји, а завршиће се,
тачније, оствариће се у есхатону када Господ поново дође и када буде васкрсење
мртвих, онда је јасно да и човеково постојање зависи од његове слободе. Ако човек
слободно зажели да има заједницу с Богом, онда он слободно себе рађа за вечни
живот који ће се остварити у будућности кад Господ сиђе у свет. Зато је човек, сад и
овде, икона Божија, тј. икона јединства с Богом у Христу, што ће се као истина
догодити на крају историје, кроз други Христов долазак и васкрсење мртвих. Другим
речима, човеково вечно постојање као личности, пре свега, зависи од њега самог и
његове слободе.

С обзиром на то да је пре свега Бог личност и то у заједници слободе с другом
личношћу, Оца са Сином и Духом и Сина с Оцем и Духом, и човек је личност зато
што је створен слободним, по икони Божијој. Сви људи су личности у односу на
нешто или неког. Ја, као појам за личност, постоји само у односу на Ти. Без тога Ти
не постоји ни Ја. Лични идентитет једне личности, међутим, извире из оног односа,
тј. везе која је најважнија за једну личност. Ако човек остварује заједницу с једним
другим бићем које је по себи пролазно, а не са Богом, онда и његов лични идентитет
постаје пролазан. Траје онолико колико траје и то биће из кога извире његов
идентитет. Зато човек, да би постао вечна личност, треба да оствари заједницу с
Богом као вечном личношћу. То показује и сам Христос када се као човек пред
страдање, односно то је сама суштина страдања, одриче своје слободе, свога Ја и
предаје Богу (Мт 26, 39). У том одрицању из љубави према Богу Оцу Исус Христос
показује да је Син Божији и да се његова људска воља поистовећује с Божијом вољом,
тј. људска воља се обожује.

Будући да се Бог, сад и овде у историји, једино пројављује кроз своју икону а то
је човек, што је и Христос као Син Божији показао поставши човек, остварење
заједнице с Богом у ствари је остварење заједнице с другим човеком. Та заједница
треба да буде не по природи и на основу природе, већ на основу слободе зато што је
слобода, односно личност, икона Божија у човеку, а не његова природа. Остварење
заједнице човека с другим човеком по природи није остварење заједнице с Богом,
већ са створеном природом. Отуда се та заједница остварује у Цркви кроз подвиг
који значи, пре свега, одрицање од свога Ја, од своје воље, излазак из себе и
остварење заједнице с другом личношћу, тј. подчињавање своје воље вољи другог
као Божијој вољи, али не по природи, нити ради природног сједињења, већ на
основу слободе. На овај начин, кроз подвиг, остварује се заједница с другим као с
Богом и та заједница постаје Црква, заједница слободе, љубави и зато је Црква икона
будућег Царства Божијег.

Циљ стварања човека јесте, дакле, да човек буде спона, веза, личност која је
носилац постојања целокупне створене природе и то на основу слободе, односно
остварујући слободно заједницу с Богом у Христу Сину Божијем као извором свога
постојања одрицањем од своје воље, а истовремено, на основу те заједнице, да човек
постоји као личност, као апсолутно и непоновљиво биће. Створена природа не може
живети вечно ако се не сједини са Богом, а то сједињење се може остварити једино
преко човека и његове слободе. У томе је сав смисао и циљ стварања човека као
слободног бића.

Истовремено, човек би се кроз одрицање од своје воље уподобио вољи Божијој
у личности Христовој. Исто онако као што се људска воља, кроз одрицање од онога
што човек жели ради остварења онога што жели Бог, уподобила Божанској у Исусу

Христу (уп. Мт 26, 39). У личности Сина Божијег, преко човека, сва створена природа
дошла би у заједницу с Богом и постојала би на начин на који постоји и Син Божији.
Јер, у личности Сина Божијег, Христа, створена природа била би у заједници с Богом
Оцем преко човека и постојала би као што постоји Син, који је то што јесте
захваљујући вечној заједници слободе с Оцем. Другим речима, на овај начин би се
остварила Тајна Христова коју је Бог имао у плану и пре него што је створио свет и
човека, а човек би у Христу постао Син Божији по благодати. Ово је могло да се
догоди једино уз слободан човеков пристанак.

Човекова слобода, међутим, у односу на прихватање заједнице с Богом, од
самог почетка је укључивала и могућност да човек одбије заједницу с Богом. У овоме
и јесте сва тајна слободе створених бића. У слободној заједници с Богом у Христу,
међутим, човек би постао син Божији као личност, по слободи, а не по природи. По
природи би остао створен. У случају одбијања заједнице с Богом, човек би и себе и
природу осудио на пропаст. Бог, међутим, то није желео и није очекивао. Бог је
желео и очекивао да човек слободно прихвати заједницу с Њим и да тако живи
вечно, усиновљен Богу, односно као Његов Син.

Подсети се, размисли и одговори

1. Чему тежи човек као икона Божија?
2. Објасни шта је то личност.
3. На који начин човек може да постане вечна и непоновљива личност?
4. Објасни на који начин Бог постоји као личност.
5. Зашто човек треба да има заједницу с другим човеком да би постао личност и о
каквој је врсти заједнице реч?
ПРВИ

6. ПРВИ ЧОВЕК АДАМ ЈЕ ОДБИО ДА ИМА ЗАЈЕДНИЦУ С БОГОМ

Уместо да остане у заједници с Богом и да следи његове заповести, којима је
Бог хтео да види слободни човеков пристанак у остварењу свога плана о творевини,
да се она слободно сједини с Богом и живи вечно, човек је одбио, односно, прекинуо
заједницу с Богом. Одбио је заједницу с Богом коју му је прво Бог понудио.То је
учинио кроз слободно одбијање послушности Богу одбацивши његову заповест. Јер
заповест Божија, да човек не једе од дрвета познања добра и зла, имала је за циљ да
преко ње човек пројави своју слободу: или ће остати у заједници с Богом кроз
слободно подчињавање своје воље Божијој и имати живот вечни, или, пак, неће што
значи да ће умрети. Сам по себи, плод забрањеног дрвета није се нимало разликовао
од других плодова да би имао у себи неку магичну моћ која даје живот. Суштина
заповести је била, не у плоду као таквом, односно у јелу, већ у томе како ће и на који
начин човек пројавити своју слободу у односу на Бога (уп. 1Кор 8, 8 -13), или ће се
приклонити природи и остати то што је и природа, смртан, или ће се приклонити
Богу, који је једини извор живота и постати бесмртан.

Први човек је, дакле, одбацивши Божију заповест, пројавио своју слободу
негативно у односу на Бога. Није хтео заједницу с Богом. Будући да му је Бог
предочио да ће умрети ако га не послуша, ако неће заједницу с Њим, одбивши
заједницу, човек је остао смртан. Поистоветио се са природом која је била смртна по
себи, тачније, одвојио је створену природу од Бога и затворио је у себе самог градећи
сам од себе Бога, без заједнице слободе с Богом. Ово је човек учинио са циљем да
постане Бог. Човек као слободно биће, као икона Божија, тежио је, као што смо већ
рекли, да постане Бог.

Међутим, уместо да постигне жељени циљ, промашио је, односно погрешио је
и остао је смртан и он и нова бића која је рађао. Зато су св.Оци грех назвали
промашајем (на грчком амартиа што значи грех као промашај постављеног циља).
Човек је имао назначење да постане Бог, али у заједници, у јединству с Богом, а не
одбацујући Бога и сједињујући се са природом и себе градећи богом.

Прва и најтрагичнија последица греха првог човека јесте, дакле, смрт. После
греха, човек као личност изједначио се са природом тиме што је постао индивидуа,
независан у односу на Бога, тј. природа у човеку је постојала на начин каква је она.
Уместо да човек као личност у заједници с Богом учини да природа постоји на
божански начин у личности Сина Божијег, тј. да се обожи, што значи да превазиђе
смрт и живи вечно кроз личну заједницу човека с Богом, човек се спустио на ниво
природе - пао је и почео је да живи по законима природе који су водили у смрт.
Човек је постао смртан. На овај начин човек се изједначио са осталим створеним
бићима.

Последице пада првог човека по природу биле су те да је природа изгубила
могућност да преко првог човека Адама превазиђе своју смртност и постане
бесмртна у заједници с Богом. Зато што то јединство с Богом није могла да постигне
створена природа сама по себи, већ само преко човека, пад човеков значио је пад
целокупне природе.

И поред тога, човек није престао да буде икона Божија, тј. личност. Слобода,
односно икона Божија у човеку, која га је упућивала на вечност, чинила га је
трагичним бићем зато што је он сам, независно од Бога, био немоћан да кроз овај
природни начин живота и оствари ту вечност. Тако је човек створио један зачарани
круг у свом постојању: што се више удаљавао од Бога и био као индивидуа независан
од Бога и привидно на тај начин слободан, све се више поистовећивао с природом и
њеном нужношћу постојања. Што се више служио природом и размножавао се
желећи да на овај начин достигне бесмртност, све је више умирао. Што је више кроз
природу и користећи природу хтео да буде срећан и вечно, слободно и
непоновљиво биће, све је бивао несрећнији и трагичнији. Што је више хтео да буде
Бог без Бога, све је више личио на животиње и остала створена бића, док га на крају
смрт није потпуно брисала поистовећујући га са безличном природом.

Одвојивши створени свет од Бога, човек је сам себе учинио богом у односу на
створени свет. Као слободан, хтео је да сав свет подчини себи као богу, али га је на тај
начин само уништавао. Кроз уништење природе управо је уништавао и самог себе.
Другим речима, уместо да принесе и сједини природу с Богом, човек је природу
принео себи и себе прогласио за Бога на тај начин што је искључио Бога из свог
постојања и све своје постојање свео на борбу против природе и њених закона у
циљу осигурања своје слободе и подчињавања природе себи. Кад год није успевао то
да постигне, односно кад се природа показивала јача од човека, тада је човек
обожавао природу, тј. у њој је видео Бога који се бори против њега. На тај начин је
створено идолопоклонство, али и мржња човека према природи због тога што је
човек мислио да му свако зло управо долази од ње. Речју, падом је човек кренуо
путем коначног уништења природе, али и самоуништења.
Смрт човека и сво зло које се касније догађа у свету после одбијања заједнице
човека с Богом није казна Божија човеку због непослушности, нити је природа била
зла по себи, већ је последица прекида заједнице створене природе с Богом. Створена
природа је по себи смртна зато што је створена ни из чега. Падом човековим
природа је само пројавила своју смртност у човеку, односно човек се поистоветио са
смртном природом и постао је смртан. Другим речима, зло и смрт су последице
погрешно изражене човекове слободе, а не освета природе. Природа и сама очекује
спасење од човека. Уместо да се слободно сједини с Богом, човек је својом вољом,
својим слободним избором, прекинуо заједницу с Богом и остао смртан тиме што је
прекинуо заједницу створене природе с Богом.

Подсети се, размисли и одговори

1. На који је начин први човек прекинуо заједницу са Богом?
2. Објаснити суштину Божије заповести коју први човек није испунио.
3. Зашто су свети Оци Адамов грех назвали промашајем?
4. Која је прва и најстрашнија последица греха првог човека?
5. Шта су биле последице Адамовог греха по целу природу?
6. Да ли су зло и смрт природне последице, или су последице погрешне употребе
слободе од стране човека?

7. ПОСЛЕ ГРЕХА ПРВОГ ЧОВЕКА БОГ ЈЕ ПРОМЕНИО НАЧИН ОСТВАРЕЊА СВОГ
ЦИЉА О ТВОРЕВИНИ, АЛИ НЕ И САМ ЦИЉ

И поред одбијања првог човека да сарађује с Богом у остварењу бесмртности
за створену природу у њему, кроз слободну заједницу с Богом, Бог није одустао од
свог првобитног плана. Тајна Христова као сједињење створене природе кроз човека
са Богом Логосом, који би се на тај начин оваплотио а човек и цела створена природа
у Њему обожили, остала је и даље као циљ Божији о свету. Бог није хтео да допусти
да се његова творевина врати у ништавило. Да би Божија творевина постојала,
међутим, није то могла другачије него да оствари слободну заједницу али поново
преко човека с Богом. Но пре него што почнемо опширније да говоримо о новом
начину спасења творевине од смрти, да се укратко осврнемо на заповести Божије и
њихово испуњење од стране човека у контексту спасења.

Наиме, утврдило се мишљење под утицајем теологије блаженог Августина, да
је Бог казнио човека смрћу због тога што није испунио заповест. То мишљење наводи
на закључак да су створена природа и човек још на почетку били бесмртни, па кад је
човек погрешио, Бог га је казнио смрћу која дотле није постојала у створеној
природи. То даље значи да и превазилажење смрти може да се постигне просто
испуњењем заповести, а не и силаском Сина Божијег у свет и његовим јединством с
човеком. Ово мишљење је створило претпоставке у западном богословљу да је
спасење етичке природе, а не онтолошке. Другим речима, спасење света и човека је
ствар Божијег свемогућства и састоји се у опраштању грехова људима од стране Бога,
наравно ако се они покају, тј. то је ствар само људи који кроз испуњење заповести
постају савршени. Међутим, да ли је тако?

Ако је бесмртност створене природе плод Божијег свемогућства или
опраштања греха, зашто то Бог није учинио на самом почетку стварања, или пак, кад
се Адам после греха покајао и завапио Богу, зашто му није опростио грех и укинуо
смрт и да тиме буде све опет у реду? Адам се после онога што је учинио покајао,
горко је плакао и Бог је опростио Адаму грех, али тиме није могла да се превазиђе
смрт у коју је Адам упао прекинувши заједницу с Богом. Спасење света од смрти
није ствар испуњења или неиспуњења заповести и моралних норми од стране човека, или
опраштања греха одозго, од стране Бога, нити, пак, самоусавршавања човека, већ
сједињења створене природе с Богом у личности Сина Божијег (Св. Атанасије
Велики). То сједињење је требало да буде лично сједињење, у личности Сина
Божијег, које је подразумевало силазак Бога у свет и човеково одрицање од своје воље
ради остварења Божије воље, тј. кроз слободно прихватање заједнице с Богом од
стране човека. Падом човековим није уведена смрт у створену природу као да она
дотле није уопште постојала. Створена природа је била потенцијално смртна и пре
пада првог човека зато што је створена ни из чега. Смрт је могла да буде избегнута
само кроз сједињење човека с Богом, што је Бог и планирао од самог почетка
стварања. То се види пре свега из тога што је први човек створен као икона Божија.

Пад првог човека показао је само да човек није хтео да пристане на такав план
Божији о творевини, односно човек се није сложио с вољом Божијом која се тицала
творевине и њеног возглављења у Сину Божијем кроз слободни пристанак њега,
човека. Човек је имао свој план остварења бесмртности и то без Бога. Тачније, човек
је хтео да постане бесмртан кроз сједињење са створеном природом и уз њену помоћ.
Остваривши заједницу са смртном природом, међутим, човек је остао смртан. Смрт
је у природи после пада, од могућности постала реалност, односно после одбијања
првог човека да оствари заједницу с Богом.

Да би се свет спасао од смрти, потребно је било да се та заједница успостави и
то опет преко човека у Сину Божијем. Другим речима, потребно је било да се роди
нови човек, нови Адам, који ће бити Христос, Син Божији по личности, али и
потпуни човек по природи. Потребно је било да се спаситељ света, тј. нови човек,
роди на други начин него што се рађају сви људи зато што је он Син Божији, Бог
који не добија почетак свога постојања као личност, преко рођења као човек, а како
би створена природа поново успоставила заједницу с Богом и била ослобођена од
смрти. С друге стране, пошто се смрт преносила природним рађањем, које је увео
Адам после пада, нови човек, да би био спаситељ света, требало је да се роди на
други начин. То значи да је Спаситељ, као нови човек, у моменту рађања као
личност требало да има заједницу слободе с Богом Оцем и Духом, односно Син
Божији, рађајући се као човек, остварио би заједницу с читавом створеном природом
и тако би свет опет успоставио заједницу с Богом у Сину Божијем, преко човека.

То, међутим, нико од људи који су се рађали на природан начин од мужа и од
жене, на начин дакле, који је последица пада првог човека, није могао да учини. Зато
што су сви људи били смртни. Смрт се наслеђивала рађањем. Сви који се рађају од
мужа и од жене, не само да наслеђују створену, смртну природу, већ су индивидуе, а
не личности. Њихово постојање као људи није плод заједнице с Богом, већ заједнице
са смртним бићима, с природом. Сви људи рођени од мужа и жене смртни су зато
што приликом рођења ступају у заједницу са смртним бићима, тј. израз су заједнице
са смртним бићима. Први човек Адам, иако је био смртан по природи, као личност
је био у заједници с Богом и зато је он могао да буде спаситељ света. Када је пао,
Адам је у ствари прекинуо заједницу с Богом и постао као личност смртан, зато што
је остварио заједницу са смртним бићима претпоставивши ту заједницу заједници с
Богом. Самим размножавањем, човек као личност везује се за створену природу јер у
њој тражи себи спасење од смрти. Рађање деце, међутим, не само да не доноси
спасење од смрти ономе који децу рађа, тј. родитељима, већ и новорођену децу чини
смртним. Зато што и новорођена деца кроз природни начин рађања ступају у
заједницу са смртним бићима и на тај начин не постају спона између Бога и
створене природе, већ између створене и створене природе. Да би се ово избегло, тј.
да нови спаситељ не буде као човек смртан, већ бесмртан, што значи да је у
заједници слободе пре свега с Богом, а не само са смртним бићима, тј. да
истовремено буде човек по природи, да наслеђује, дакле, Адамову природу како би
се та природа спасла, није било другог начина него да Син Божији постане човек,
како би се поново успоставила заједница творевине с Богом, и то опет преко човека.
Јер, Син Божији је као личност у вечној заједници с Богом. Поставши човек, тј. кроз
узимање створене природе у своју личност, та природа би поново ушла у заједницу
с Богом, оно што је Бог и на почетку стварања хтео створивши човека по своме лику
и подобију. Зато је било потребно и једино спасоносно за створену природу да се
Син Божији роди као човек да би се у његовој личности поново сјединила тварна
природа с Богом.

Другим речима, спасење створене природе, и пре и после пада првог човека,
јесте у сједињењу Бога и човека, кроз слободан пристанак човека на то. Да Адам и
није погрешио, опет би говорили о Христу, тј. о Тајни Христовој, јер је било
неопходно да се створена природа сједини преко човека с Богом, како би природа
живела вечно. Тачније, да није пао, Адам би се кроз утврђивање себе у заједницу с
Богом преобразио у Христа (Св. Иринеј Лионски).

Пад човеков је учинио да Бог промени начин остварења свог плана, тј. циља, а
не и сам циљ. Уместо старог Адама који је одбио заједницу с Богом, Син Божији је
постао нови Адам и поново је успостављена веза између створене природе и Бога
преко човека. У чему се, међутим, огледа ова промена начина остварења Тајне
Христове у односу на првобитни начин?

Промена начина остварења Божијег плана о творевини јесте у томе што после
греха првог човека Син Божији је неминовно требало да прође кроз смрт да би
спасао створену природу. Син Божији, поставши човек, или тачније Богочовек, није
престао да буде Бог, али је кроз оваплоћење постао смртан човек. Зато што је узео
палу природу са свим последицама пада у своју личност. Јер, реална последица
греха првог човека јесте да је човек постао смртан. И то не само да су Адам и Ева
постали смртни, него сваки човек је смртан зато што природним рођењем наслеђује
смртну природу.

Син Божији је требало да постане човек и да умре, ако је Бог и даље желео да
се створена природа спасе од ништавила. Христос је уместо да се са њим заврши
историја постао нови почетак, тј. икона истине која ће се остварити када Христос
поново дође, односно кроз васкрсење мртвих и коначно укидање смрти. Зато што у
њему треба да се сједине сви људи који су рођени после Адамовог греха и као такви
су носиоци створене природе, али су смртни.

И само оваплоћење Сина Божијег, међутим, није могло да се деси без
пристанка човека. Зато што је човек требало да дозволи да Син Божији узме
створену природу у своју личност јер је то била и његова природа, а не само Божија.
Зато је Бог стрпљиво чекао да човек пристане на то, откривајући му на разне начине
како ће то бити и шта ће из тог догађаја, тј. из оваплоћења његовог Сина, произаћи
за створену природу. Никад, међутим, није хтео ни на који начин да укине човекову
слободу и да га на то примора. Јер, човек је личност, односно постаје бесмртна
личност, само кад слободно, из љубави, неприсиљен ничим, остварује заједницу с
Богом као другом личношћу.

Слобода Божија према човеку је, међутим, наводила човека да се колеба и да
буде неверан Богу, чак и да одриче Његово постојање, зато што је он живећи по
природи и сагласно природним законима, све мање био слободан у свом постојању.
Бојећи се смрти, тј. да се не изгуби, човек је све више бесмртност и своју сигурност
постојања тражио у својој природи и њеним законима који су му на први поглед
изгледали једино сигурни и зато је пријањао уз њу и уз оно што му је природно
рађање и размножавање доносило, док је Бог за њега био нешто неизвесно чега се
плашио. Зато је почео да природу проглашава за бога, да њу обожава и њој да верује
уместо Богу. Посматрајући природу, сматрао је да све оно што се у њој дешава, па и
смрт, природни процес и да то у ствари и није смрт, него живот. С друге стране,
човек није престао да буде слободан, тј. икона Божија и као личност да тежи да буде
онтолошки слободан, бесмртан. Зато је у својој смрти, која му се на први поглед
чинила као привидно природни процес, откривао страшну трагедију, ништавило
које му прети. Зато је све више био свестан да природан начин, тј. природно
одржавање живота, не доноси човеку живот него смрт, и да је на крају и природа
угрожена ништавилом, што га је, опет, терало да тражи Бога изван природе и да се у
Њега узда како би превазишао смрт.

Подсети се, размисли и одговори

1. Шта је остао трајан Божији циљ кад је реч о свету који је створио?
2. На који је начин, после Адамовог пада, Бог остварио свој план о творевини?
3. Објасни зашто је било спасоносно за створену природу да се Син Божији роди
као човек.
4. Зашто је Син Божији морао неминовно да прође кроз смрт да би спасао природу?
5. На који је начин једино било могуће да се оствари Тајна Христова?

8. СТАРОЗАВЕТНА ПРОРОШТВА О ТАЈНИ ХРИСТОВОЈ

Бог је на разне начине објављивао људима циљ због кога их је створио, тј. Тајну
Христову. Уз то откривао је и нови начин остварења тог циља - оваплоћење Сина
Божијег као новог Адама и његову смрт, што је уследило након одбијања првог
човека Адама да он буде посредник између створене природе и Бога, и што је
требало да свој творевини донесе избављење од смрти. Откривење ове радосне тајне
за творевину попримило је конкретне изразе у избору Аврама и благосиљању у
њему једног читавог народа, потомака Аврамових (1Мој 12). Аврам и догађаји из
његовог живота били су праслика Христа, његовог живота и спасења света у Христу.
Избор Аврама, као и догађаји везани за Аврамов живот, догодили су се на Божију
иницијативу, али уз слободан Аврамов пристанак.

Избором Аврама и благосиљањем у њему јеврејског народа, у коме ће се јавити
Месија, оваплоћени Син Божији и Спаситељ света, почела је припрема људског рода
за остварење Божијег плана о свету. Читава историја изабраног народа Божијег до
Христовог доласка говори о тој великој Тајни Христовој. Такође, та историја на разне
начине указује и на који начин ће се збити Тајна спасења света у Христу. Оно,
међутим, што произлази као закључак у односу на Аврама и да је он праслика
Христа спаситеља јесте одрицање Аврама од своје воље и испуњења воље Божије.
Другим речима, то је оно што је требало да уради и први човек а није, а што ће се
касније показати у пуноћи и у самом Христу. Међутим, Аврам није Христос јер само
његово рођење од мужа и жене одвајало га је од Бога, тј. чинило га је смртним, и
њему самом био је потребан спаситељ. Речју, човек сам својим силама, па макар то
био и тако велики и праведан човек као што је био Аврам, није могао да спасе свет
од смрти. То је једино могуће у Христу Богочовеку.

Пророци су објављивали да ће девојка затруднети и да ће родити Сина који ће
се назвати Син Божији (Ис 7, 14). Говорили су и о његовој смрти и васкрсењу, као и о
томе да ће Месија бити глава и вођа многих који ће се сабрати око њега. Све је то
записано у Св. Писму Старог завета.

Старозаветна историја, међутим, својим типовима и прасликама Тајне Христове,
указује на то да ће Месија бити човек, из племена Давидова, али не само обичан
човек. Христос или Месија имаће и атрибуте Божанства. Он ће бити Син човечији,
који ће установити Царство Божије на земљи и судиће свету (Дан 7, 13 и даље). Јер,
судија света је по јеврејском схватању могао да буде једино Бог. Другим речима,
Стари завет најављује Месију као Богочовека.

Читава историја изабраног народа Божијег, у контексту спасења света од
смрти, кроз оваплоћење Сина Божијег, указује на то да Бог не врши насиље над
човеком. Чак и кад је у питању тако велики циљ, као што је спасење човека од смрти,
Бог апсолутно поштује људску слободу.

Подсети се, размисли и одговори

1. На које је све начине Бог објављивао људима циљ због кога их је створио?
2. Шта је значио избор Аврама и благосиљање јеврејског народа?
3. Шта је Аврам показао својим животом у односу на Христа чија је он праслика?
4. Зашто Аврам није спаситељ света, односно Христос?
5. Какав је требало да буде Христос?
6. Које су све старозаветне праслике Тајне Христове?

9. НОВОЗАВЕТНА СВЕДОЧАНСТВА О ТАЈНИ ХРИСТОВОЈ

Хришћанство се темељи на историјској личности Исуса из Назарета и на
догађајима који су део живота те историјске личности. Исус Христос, син Марије која
је била заручена за Јосифа, родио се за време Цезара Августа (31. г. пре Христа - 14. г.
после Христа) у Витлејему Јудејском. Био је распет на крсту и умро “за време Понтија
Пилата” и васкрсао је “трећега дана”. Христова личност се, дакле, дефинише у
Светом Писму Новог завета на основу догађаја везаних за његов живот, као што су:
рођење од Марије Дјеве, страдање на крсту и васкрсење из мртвих.

Да је Исус Христос био човек као и ми, у то нико није сумњао. Исус из
Назарета, међутим, није био у очима својих савременика обичан човек. Многи су га
сматрали пророком, односно неким од старих пророка који се поново појавио у
њихово време, или Месијом. О томе нам сведоче како јеванђеља и остали текстови
Новог завета, тако и други историјски извори из онога времена. Његови ученици,
пак, сматрали су га Сином Божијим, Месијом, Спаситељем света, чије је рођење
најављивано још у Старом завету.

Кад говоримо о Исусу Христу, о томе ко је Он на основу сведочанстава из
Новог завета, не можемо а да не узмемо у обзир две чињенице које се међу собом
преплићу: а) историјске чињенице и б) веру првих хришћанских заједница у Исуса
Христа као Месију и Спаситеља света. Сведочанства, односно јеванђеља, која описују
личност и живот Исуса Христа, нису обична биографска дела, већ су она прожета и
вером првих хришћана у вези са личношћу Господа Исуса Христа. У та сведочанства
можемо убројити догађај рођења Христовог, дела која је Христос чинио, смрт, а
посебно догађај васкрсења Христовог после кога су јеванђеља и написана. Поред
њих, на сведочанство првих хришћана да је Исус из Назарета Христос, Месија и
Спаситељ света, утицала су и пророштва о Месији записана у Светом Писму Старог
завета. Сви догађаји везани за Христов живот, а посебно његово рођење од девојке
(Марије), његова смрт и васкрсење из мртвих, подударали су се са пророштвима о
њима записаним у Св. Писму Старог завета. У јеванђељски опис Христове личности
уткана је, такође, и вера његових ученика у оно што ће се на крају историје догодити
са светом, а то је други Христов долазак у сили и слави, свеопште васкрсење мртвих
и суд свету.

На основу досад реченог можемо разумети зашто су само апостоли и остали
следбеници Христови у Исусу из Назарета видели обећаног Месију, Христа, који је
дошао да спасе свет од смрти, а не сви савременици Христови. Вера је исто толико
важна као и саме историјске чињенице за идентификовање тих чињеница. Ту веру у
Исуса Христа као Месију предали су апостоли и нама, као и потоњим генерацијама.
Погледајмо изблиза ове догађаје из живота Исуса Христа у контексту Тајне
Христове, тј. у контексту онога што смо досад говорили о спасењу света од смрти.

Подсети се, размисли и одговори

1. Ко је Исус Христос?
2. Наведи новозаветна сведочанства о личности Исуса Христа.
3. Објасни зашто су апостоли и остали следбеници у Исусу из Назарета видели
обећаног Месију.

10. ХРИСТОВО РОЂЕЊЕ

Син Божији је постао човек, тј. родио се од Марије девојке посредством Светог
Духа. По речима апостола: “Велика је ово тајна побожности, Бог се јави у телу” (1Тим
3, 16). Зато што је преко човека требало да се оствари спасење творевине.
На основу сведочанства Јеванђелисте Луке (Лк 1, 26-38), догађај рођења
Христовог с којим почиње Тајна Христова догодио се посредством Светог Духа, уз
слободни пристанак Марије Дјеве. Да је Богородица Марија слободно пристала да роди
Христа, указује на то разговор Пресвете Богородице са Божијим изаслаником,
анђелом Гаврилом, који је Богородици јавио Божију намеру да она буде мати Исуса
Христа, Спаситеља света. “Како ће то бити, пита Богородица изасланика, кад ја не
знам за мужа”? Након објашњења анђела Гаврила, да ће Дух Свети сићи на њу и да
ће је сила Вишњега осенити, каже: “Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи
твојој”.

Рођење Христово, дакле, није било наметнуто свету од стране Бога. Бог се
сједињује са светом уз слободни човеков пристанак, оно, дакле, што је тражено и од
првих људи, Адама и Еве. За разлику од Еве и Адама који нису прихватили
заједницу с Богом и тако осудили себе и целокупну природу на смрт, Пресвета
Богородица је своју слободу пројавила као слагање с Божијом вољом, тј. као љубав
према Богу и на тај начин је дошло до зачећа и рођења Сина Божијег као човека у
коме су сједињени Бог и творевина, тј. дошло је до остварења Тајне Христове ради
спасења света.

Други моменат у вези са рођењем Спаситеља јесте тај да је Исус Христос рођен
од Марије Дјеве, без учешћа мужа. Христос се, дакле, као човек није родио као што се
рађају сви остали људи, од мужа и жене, већ од девојке. Овај моменат указује пре свега
на то да Христос као личност постоји и пре него што се родио као човек, тј. да је он
Бог, односно Син Божији, који је постао човек. За разлику од нас који свој почетак
постојања добијамо онда кад се родимо и то постојање нам је дато од мужа и жене
као смртних бића и зато смо и ми смртни јер смо одвојени од Бога, Христос се рађа
као човек Духом Светим и од Марије Дјеве. Син Божији постоји и пре него што се
родио као човек, тј. као личност је у вечној заједници слободе с Богом Оцем и Духом
и у ту заједницу својим рођењем уводи и створену природу коју је добио од Марије
Дјеве, односно поставши човек. Богородица није родила Исуса Христа само као
човека, већ и као Сина Божијег, јер он претходно постоји као Бог у односу на своје
рођење као човек, и зато је она Богородица. Посредством Духа, Марија рађа Христа
као Богочовека, тј. Христос је и прави Син Божији и прави човек.

По учењу светих Отаца, приликом оваплоћења Сина Божијег, оваплотила се
личност Сина, а не његова Божанска природа. Да се оваплотила божанска природа,
онда не би говорили о оваплоћењу само Сина, већ и Оца и Духа, јер су и они исте
природе са Сином, а њихова Божанска природа је нераздељива. Међутим, оваплотио
се само Син и то као личност, а не по природи. Личност је, међутим, као што смо
видели однос, веза слободе са другом личношћу. Поставши човек, односно узевши у
своју личност и створену природу, Син Божији је, дакле, повезао створену природу с
Богом Оцем и Духом.

Исус Христос је оваквим начином рођења, од Духа Светог и Марије девојке,
постао први човек који је слободан од смрти, због тога што се смрт наслеђује управо
природним начином рођења, од мужа и жене. Христос је постао прави човек зато
што се родио од Марије Дјеве која је била човек као и сви људи и тиме је узео смртну
природу у своју личност, али слободан од смрти зато што је рођен од Духа Светог,
без учешћа мужа, што указује на то да је он као личност вечни Син Божији. Другим
речима, Тајна Христова је сједињење Бога и створене природе на основу слободе, тј.
у личности Сина, кога у свет уводи Свети Дух.

Исус Христос је једини међу људима који је без греха, не само због тога што
живећи као човек, није прекршио ни једну заповест Божију, већ пре свега због тога
што се није родио као човек, на природни начин, од мужа и жене. За разлику од нас
који смо грешни зато што смо рођени на природни начин (Пс 50, 5), Христос се
родио од Духа Светог и девојке Марије. Ако узмемо у обзир чињеницу да смрт
једног бића почиње рођењем, а да је природно рођење у Св. Писму доведено у везу с
првородним грехом, онда су грех и смрт идентични. Природно рођење од мужа и
жене је грех зато што оно што се роди јесте смртно. Грешни смо зато што смо
смртни. Овде грех није етичка категорија, већ онтолошка. У овом случају грех је и
промашај постављеног циља. Јер, рађајући децу, људи желе да тиме постану
бесмртни. Будући да се то не остварује овом праксом, то значи да су они промашили
циљ коме су тежили, односно погрешили су. Јер грех је, као што смо већ видели,
промашај циља, односно промашај да будемо вечна бића, да превазиђемо смрт. Зато,
по речима Господа Исуса Христа, нико од људи који су рођени од мужа и жене не
може живети вечно ако се поново не роди водом и Духом.

Ово рођење Христово, или тачније, узимање створене природе у своју личност,
догодило се посредством Светог Духа. Христос је рођен као човек од Духа Светог и
Марије Дјеве. Дух Свети је тај, дакле, који уводи Сина Божијег као личност у свет, тј.
сједињује створену природу с Богом слободно, у Христу, чинећи да и сама Богородица
своју вољу подчини Божијој вољи и да и то буде плод слободе Пресвете Богородице.
Речју, Тајна Христова, Христос је плод слободе, како Сина Божијег, тако и човека и ту
заједницу слободе остварује Свети Дух. Син Божији је то што јесте као личност због
тога што је у заједници слободе с Богом Оцем. У ту заједницу, тј. у ту личност, у
Сину, Дух Свети уводи и створену природу, али истовремено чувајући слободу
постојања, како Сина Божијег, тако и људске природе у Христу. Јер Син Божији,
поставши човек, није престао да буде Бог, док се људска природа у Христу обожила
не престајући да буде људска природа.

Међутим, људска природа у сједињењу с Богом, односно човек у Христу,
посредством Св. Духа, од самог зачећа Христовог, почиње да се ослобађа закона који
је воде у смрт. Другим речима, Дух Свети делује тако на људску природу у Христу
што је ослобађа њених закона створене природе, а то су: природне нужности
постојања, трулежност и смрт. Уводећи људску природу у заједницу с Богом, тј.
сједињујући је са Сином Божијим, човек у Христу посредством Духа Светог ослобађа
се закона смрти, што ће се најочигледније показати у васкрсењу Христовом. У том
сједињењу, посредством Духа, Син Божији постаје човек као и сви ми, не престајући
да буде у заједници с Богом Оцем која га и чини оним што јесте - Син Божији, али и
човек у Христу постаје Син Божији зато што је људска природа уипостазирана у
Сину Божијем и тако обожена.

Син Божији је постао човек, Исус Христос, не престајући да буде Бог. Другим
речима, кроз слободну заједницу с Богом у Христу коју остварује Дух Свети, постоје
и божанска и човечанска природа као један и исти Син Божији. Јеванђеља сведоче о
томе да Исус Христос једе, спава, плаче, радује се, тугује и на крају умире, чиме
показује да је истински човек као и ми, а у исто време лечи болеснике, изгони зле
духове, васкрсава мртве и на крају и сам васкрсава из мртвих, дакле, чини нешто што
је својствено Богу и тиме показује да је он заиста Бог, Син Божији, да у њему човек
превазилази све ограничености створене природе.

Подсети се и одговори

1. Како је рођен Исус Христос?
2. На који је начин Пресвета Богородица пројавила своју слободу?
3. Зашто је Христос прави Син Божији и прави човек?
4. На који је начин Син Божији повезао створену природу с Богом?
5. Зашто је Исус Христос прави човек, слободан од смрти и једини међу људима без
греха?
6. На који начин Дух Свети делује на људску природу у Христу?

11. ХРИСТОС СТРАДА И УМИРЕ СЛОБОДНО, ИЗ ЉУБАВИ ПРЕМА НАМА

Христос, Син Божији, постао је човек и умро је на крсту ради нас и ради нашег
спасења зато што је први човек погрешио. Како ово треба разумети?
Постоји мишљење, произашло из јуридичког схватања спасења, да је Бог
казнио првог човека смрћу зато што је овај преступио његову заповест. У том
контексту, оваплоћење Сина Божијег, а посебно његова смрт, тумаче се као давање
задовољења повређеној правди Божијој. Овај одговор, тј. овакво тумачење,
искључили су свети Оци наводећи као аргумент да Бог не жели смрт ниједном свом
створењу, а посебно не жели смрт човеку. Кад није желео жртвовање Исака од
стране Аврама, већ је жртву човека заменио овном, разложно је запитати како може
Бог желети смрт свога јединца Сина. Постојало је, такође, мишљење да је Бог Отац
дао свога Сина за жртву да би од Сатане, ђавола, откупио род људски. Ово су такође
одбацили Оци с образложењем да се на овај начин ђаво уздиже до божанства, што је
апсурдно (Св. Григорије Богослов). Ђаво је створење Божије и под Божијом је
влашћу, као и сва друга бића.

На основу учења источних светих Отаца Цркве, Син Божији је постао човек да
би принео свет Богу, тј. да би сјединио створену природу с Богом, уместо првог
човека, који је то одбио. Јер, без сједињења с Богом, уз посредништво човека,
природа није могла да постоји вечно. На почетку стварања, Бог је возглавио природу
у човеку који је њен господар (1Мој 1, 26), односно природа једино постоји у човеку и
њен начин постојања зависи од човекове слободе, са циљем да се преко њега сједини
с Богом. Одбивши заједницу с Богом, човек није испунио своје назначење од стране
Бога и учинио је да природа остане смртна, а наравно и он. Тачније речено, смрт је
после греха првог човека постала од могућности реалност и ту реалност није могао
да заобиђе ни нови Адам, Христос иако је истински човек.

Поставши човек, Син Божији је узео у своју личност створену природу да је
сједини с Богом. Истовремено је узео и последице које су настале после пада првог
човека, а те последице су пре свега трулежност и смрт, да би као човек сјединио
природу с Богом. Зато га је његово оваплоћење као човека, ради сједињења створене
природе с Богом, водило кроз страдање и смрт. Поред овога, овде се поставља још
једно питање, а то је: ако је Христос Бог, Син Божији како је онда могао да умре кад
знамо да Бог не умире, да је Он бесмртан по природи?

Иако је Христос као Бог био слободан од смрти, бесмртан по природи, он је
добровољно умро из љубави према нама. Христос је умро ради нас и ради нашег
спасења. Умро је као човек јер је имао у себи, у својој личности, и нашу смртну
природу. На крсту, међутим, није умро обичан човек, већ Син Божији. Као што се
једино у личности манифестује, пројављује постојање природе, тако се смрт
створене природе пројављује кроз личност Сина Божијег. У Христу је једна личност,
Син Божији, али су две природе, Божанска и човечанска. Те две природе пројављују
свака своја својства, али кроз једну личност и у једној личности, Сину Божијем.
Христова смрт је зато велика тајна која распиње људски ум и логику, јер је Христос
као Бог по природи бесмртан. Зато апостол Павле каже да је “Христова смрт
Јеврејима скандал, а Јелинима лудост”. Како је то могуће да Христос умре ако је Бог?

Одговор на ово питање управо лежи у томе што је Христос Богочовек, потпуни
Бог и потпуни човек. Христос је, као Син Божији, као вечна личност, био слободан
од смрти. Као Бог, није морао да се роди као човек, ни да умре. Родио се као човек и
умро је слободно, иако је по природи Бог, тј. бесмртан. Зато што начин постојања
природе зависи од личности и њене слободе, односно божанска природа у Христу и
њено постојање зависи од личности Сина Божијег, а не од ње саме, природа и не
постоји сама, осим у једној конкретној личности.

Иако бесмртан по својој божанској природи, могао је да постане човек и да
умре, зато што личност одређује постојање природе и њен начин, а не обрнуто.
Христос, као Син Божији, добровољно је узео смртну природу у своју личност
и на тај начин је постао савршени човек, у свему подобан нама, осим по греху.
Христос је као човек био безгрешан, зато што грех није саставни део природе, већ је
израз личности, тј. грех је погрешно изражавање слободе, а он грех није учинио.
Христос је своју слободу као личност увек изражавао као љубав према Богу Оцу. То
значи да је Он вечни Син Божији. Истовремено, Христос је и као човек, и своју
људску вољу изражавао као љубав према Богу Оцу, тј. истоветно као и своју
Божанску вољу. И зато је Христос и као човек безгрешан. Јер, као што смо већ рекли,
човек је створен слободним да се сједини са Сином Божијим преко силаска Сина у
свет и личног јединства с човеком, преко одрицања човека од своје воље и њеним
подчињавањем Божијој вољи. Први човек је у моменту пада своју вољу супротставио
Божијој и постао је индивидуа, тј. одвојио се од Бога и поистоветио се са смртном
природом. У томе је био и његов грех. Христос је, као нови Адам, своју вољу
подчинио Божијој вољи до те мере да је и умро на крсту зато што је то била воља
Бога Оца. Зато што је спасење творевине поново морало да дође од човека, како је то
Бог зажелео на самом почетку стварања. Јер, без човековог пристанка и његовог
слободног приношења створене природе Богу, што је уствари самоприношење,
Тајна Христова се није могла остварити. Будући да је Бог створио природу и
уипостазирао је, створио у личности човека, било је неизоставно потребно да опет
човек буде тај који ће посредовати у њеном сједињењу с Богом, али преко одрицања
од свога Ја, од своје воље, ради остварења воље Божије. Другим речима, требало је
човек у Христу да умре, да умре као индивидуа, да би се поистоветио са Сином
Божијим. Но, о овоме ће бити опширније речи касније.

Христос, будући савршен као човек, тј. као безгрешан, могао је и да не умре.
Јер смрт је плата за грех, а Христос није учинио грех. Христос је, међутим, умро
слободно да би спасао све оне људе који су учинили грех, почевши од Адама и Еве.
Христос је узео створену природу са нашим гресима, односно са последицама које су
настале због греха првог човека, а то су трулежност и смрт. Пошто је слободно узео у
своју личност смртну природу и на тај начин је та смртна природа постала Његова,
истина је кад кажемо да је на крсту умро Христос Син Божији.

Истовремено је Христос, као Син Божији, тј. Друго Лице Свете Тројице, у
смрти био и у гробу и на престолу с Оцем и Духом. Јер, као што смо већ рекли,
Христос је потпуни човек и потпуни Бог. Као потпуни Бог, тј. као Бог по природи,
Син Божији ни једног тренутка није својом природом одвојен од Оца и Духа. Пошто
је Син Божији, Христос је исте природе с Богом Оцем и Духом и та је природа
нераздељива. Као личност, као Син Божији, постоји као конкретно биће које се
разликује од Оца и Духа, али његово постојање извире из заједнице слободе с Богом
Оцем као другом личношћу. Личност је израз везе, заједнице с другим и из те везе
она црпи своје постојање и свој идентитет. Друга личност за коју смо везани и за коју
смо спремни и живот свој да дамо даје и нама лични идентитет. Када прекинемо
заједницу с личношћу из које смо дотад црпли свој идентитет, мења се и наша
личност, односно умиремо као личност. То значи смрт личности, прекид заједнице.
Христос је Син Божији будући да је свим својим бићем везан за Бога Оца. Ту везу са
Оцем Христос никад није прекинуо, од тренутка оваплоћења, па све до смрти.
Напротив, Христос је постао човек из љубави према Оцу и умро је на крсту из
љубави према Оцу, не желећи да се одрекне Бога Оца. Јер, то је била воља Очева, да
се творевина спасе од смрти, а коју Син испуњава поставши човек, уместо човека који је
то одбио. Да је Христос заиста Син Божији, јединородни од Оца, потврдио је и Отац
васкрснувши га из мртвих.

Христос је као Син Божији, као друго лице Св.Тројице, истовремено у
природној заједници с Богом Оцем и Духом, али је као личност конкретно, пуно
биће. Захваљујући томе, могао је Син Божији да постане човек и да умре, а да то
нема последице по друге две личности Св.Тројице, Оца и Духа. Јер, ни Отац ни Дух,
нису се оваплотили, нити су умрли, само се Син оваплотио и умро. Христос је,
будући Бог, могао да постане човек и да умре, не престајући да буде Бог, тј. бесмртан
по природи, управо захваљујући личности, тј. слободи постојања, коју не одређује
природа, него личност. У томе и јесте истина да је Христос Син Божији и Спаситељ
света. Постао је човек и претрпео смрт, не престајући да буде Бог, Син Божији, али је
у томе и сва тајна слободе која се пројављује у Христу као његова неизрецива љубав
према нама. Христос постаје човек и умире за нас и наше спасење апсолутно
слободно, из љубави према нама. Христова жртва, тј. смрт за нас, има непроцењиву
вредност управо због тога што је Христос као Син Божији могао и да не умре, тј. и да
не постане човек као ми, јер Христос као Бог нема потребе за нама. Ми се у том
случају не би спасли од смрти.

Христос умире као човек зато што је постао прави човек. Управо његова смрт
најречитије о томе сведочи, тј. да је он прави човек. Христос умире и као Син Божији
јер је људска природа неодвојива од божанске. На крсту није умро обичан човек, већ
Син Божији! Христос је могао да умре, иако је био Бог по природи, тј. бесмртан, зато
што начин постојања природе зависи од личности и њене слободе у којој природа
постоји, а не од саме природе и њених својстава. Христос као Бог је слободна
личност, и та слобода постојања омогућује му да изражава не само божанску силу,
већ и немоћ, божанску жртву, божанску љубав која се огледа у његовом кеносису
(жртви, поистовећењу са смртним човеком) ради нашег спасења. Све што Господ
Исус Христос чини и као Бог и као човек, то чини слободно - зато што хоће,
показујући на тај начин да је потпуни Бог и потпуни човек. Као потпуни човек
умире на крсту и лежи у гробу, док као Син Божији, као Бог, ни једног тренутка не
прекида заједницу с Богом Оцем која га и чини Богом, Сином Божијим. Ту заједницу
Христос не прекида ни у смрти као човек.

Христос је, дакле, и у свом постојању као човек слободан, хоће да се роди и зато се
и рађа, умире зато што хоће да умре ради нашег спасења, за разлику од свих осталих
људи којима је постојање дато, наметнуто, а самим тим и рођење и смрт су нужност
за нас. То значи бити створен - да нам је постојање наметнуто мимо наше воље. Сви
који су рођени туђом вољом, од мужа и од жене, нису слободни у свом постојању.
Будући да пре него што смо рођени не постојимо, својим рођењем нисмо слободни
као личности. Наше постојање као личности у природном рођењу нам је наметнуто,
зато што није израз наше слободе. Сваки човек природним рођењем наслеђује,
односно добија природу са свим њеним последицама које су произашле из пада
првог човека, а то су, пре свега, смрт и трулежност. Природним рођењем као људи
носимо смрт, тј. ништавило у свом бићу, мимо своје воље. Другим речима, ми као
рођена бића од мужа и жене, наслеђујемо смрт и умиремо по природи, иако то не
желимо. И управо због тога, све што је створено, смртно је. (Зато бесмртност људи
подразумева, пре свега, један нови начин рођења, утемељен на слободи онога који се
рађа и различит од природног начина, о чему ће касније бити речи.)

Христос је слободно, вољно, умро за спасење света, као човек и као Бог. У
Христу је једна личност, која на исти начин изражава и божанску и људску вољу.
Читав Христов живот на земљи, укључујући и његова страдања и крсну смрт,
показује да све што Исус Христос чини, чини то слободно из љубави према Богу
Оцу. Христос је много пута говорио својим ученицима и онима који то нису били, да
је он дошао на свет да испуни вољу Очеву. И да ништа не ради без воље Бога Оца. Чак
иде и на страдање, и у смрт, испуњавајући вољу Очеву. Међутим, у Христу се и воља
људска саображава Божанској вољи, тј. вољи Сина Божијег као Бога. То Христос и
сам потврђује пре него што ће поћи у смрт, од које се плаши као човек и тиме
потврђује и да је потпуни човек, речима: “Оче, кад би хтео да пронесеш ову чашу
мимо мене! Али не моја воља, но твоја нека буде”! (Лк 22, 42).

У Христу је једна личност, личност Божијег Сина, а две природе: Божанска и
човечанска. Та слобода људска се, међутим, после пада првог човека у Христу
изражава кроз смрт и страдање, дакле, на другачији начин него што би се
изражавала у првом Адаму да он није погрешио и остао смртан. Она би се
изражавала на позитиван начин, без примеса страдања и смрти. Но, и тада бисмо
говорили о Тајни Христовој, да Адам није погрешио, јер би Адам био Христос преко
сједињења с Богом. Но, Христологија тада не би имала ове трагичне елементе,
страдање и смрт, које сада има.

Подсети се и одговори

1. Објасни зашто је Христос ради нас страдао и умро на крсту.
2. Зашто је Син Божији постао човек?
3. Објасни зашто је Христос Богочовек - потпуни Бог и потпуни човек.
4. Шта значи истина да је Христос вечни Син Божији?
5. Чиме је све Исус Христос посведочио истину да је дошао на свет да “испуни вољу
Очеву”?

12. ХРИСТОВО ВАСКРСЕЊЕ

Син Божији је постао човек, Христос, зато што спасење створене природе може
да се оствари једино преко човека. Тако је Бог благоизволео да буде од самог почетка
стварања света. Поставши човек, Син Божији је узео и све последице по људску
природу које су призашле из пада првог човека. А то су пре свега смрт и
трулежност. Пошто се родио као човек, дакле, Син Божији је узео смрт у своју
личност и постао смртан. Тачније Христос је као човек умро ради спасења створене
природе.

Да је Христос, међутим, био само човек и остао у гробу, онда он не би могао да
буде спаситељ света. Јер, свет треба да се спасе управо од смрти. Својим васкрсењем
Христос је показао да је потпуни човек, али и Син Божији и зато је Он једини
спаситељ света и посредник између Бога и све твари.

Бог Отац је Духом Светим васкрсао Исуса Христа из мртвих “трећег дана” од
његове смрти (Дап 2, 24. 32). Овај догађај су нам посведочили, пре свега апостоли
који су видели распетог и Васкрслог Христа (зато су они апостоли, Дап 1, 22), а затим
и други Христови ученици и савременици. Васкрснувши Христа из мртвих, Бог
Отац је потврдио да је Христос потпуни човек и јединородни његов Син, обећани
Месија и спаситељ света. Васкрсење Христово је темељ хришћанске вере у вечни
живот. По речима апостола: “Ако Христос није устао, онда је празна вера наша”
(1Кор 15, 14). Зато што је смрт једини суштински проблем човека и створене
природе, а она се превазилази само у заједници Бога и човека.

Васкрсење Христово нема своју тежину ако му није претходила његова
истинска смрт. А то може бити једино ако је Христос потпуни човек. Христос је,
међутим, заиста умро као што умиремо и сви ми људи, с једином разликом да је он
слободно умро; није морао да умре, али је то учинио да би нас спасао од смрти.
Христову смрт су такође посведочили апостоли као очевици. Зато апостоли управо
подвлаче то да је Исуса Бог подигао из мртвих. На тај начин се потврђује и то да је
Христос потпуни човек и да је заиста умро. У противном, да је Христос сам васкрсао,
онда би и његова смрт била привидна, а не реална.

Христос није сам васкрсао из мртвих зато што је Бог по природи, већ га је Бог
Отац подигао из мртвих, из љубави. Ова чињеница указује на то да је постојање
створене природе, њено превазилажење смрти, израз заједнице слободе Бога и човека
као личности. У противном, тј. да се васкрсење Христово темељи на његовој
божанској природи, онда, с једне стране Христос као Син Божији, као Бог по
природи, не би могао да реално умре, па тада не би ни васкрсао, а с друге, ми људи,
будући да немамо божанску природу у себи, били бисмо осуђени на вечну смрт, тј.
не бисмо могли никад да васкрснемо. Вечни живот би тада био израз природе, а не
израз слободне заједнице Бога и човека, што у ствари и јесте, јер то управо показује
страдање Христово, којим Христос као човек своју вољу поистовећује с Божијом
вољом и васкрсење Христово, којим Бог Отац показује да је воља његова да створена
природа живи вечно у Христу. Сва Тајна Христова заснива се на слободној заједници
Бога и човека, односно на заједници љубави Бога и човека.

Ако је Христос заиста умро по својој слободи испуњавајући вољу Божију и ако
га је Бог Отац из љубави васкрсао, тада је његово васкрсење залог и нашег васкрсења.
Као што је Бог подигао Исуса Христа Духом Светим из мртвих, тако ће и нас подићи
ако остваримо заједницу с Њим у Христу.

Делатност Духа Светог у васкрсењу Христовом показује да све што се дешава
са Христом, почевши од зачећа, рођења, страдања, па до васкрсења из мртвих, јесте
израз слободе, како Бога, тако и човека. Дух Свети обезбеђује да Христос као човек,
иако се његова воља плаши смрти, ипак слободно саобрази људску вољу вољи
Очевој и да пође у смрт ради спасења творевине. Исто тако Дух Свети посредује у
васкрсењу Христовом и он је тај који по благовољењу Оца ослобађа Христа као
човека трулежности и смрти, преко сједињења с Богом. Својим животом, почевши од
зачећа, рођења, па све до смрти и васкрсења, Христос показује да је човек као и ми,
али и да је Син Божији, што значи да је створена природа у њему сједињена с Богом.
Смртна природа, без обзира на то што је смртна, у личности Христовој, тј. преко
сједињења с Богом, постала је слободна од смрти, зато што је Христос као личност
Син Божији, Бог. То ослобађање људске природе од смрти почело је од самог
Христовог зачећа, од када је почело и сједињење створене природе с Богом, па кроз
читав живот и саму смрт и завршава се васкрсењем Христовим из мртвих. Зато што је
смрт створене природе процес који траје од рођења конкретног бића до саме смрти
и лежања у гробу, због тога је и њено ослобођење процес који траје од рођења до
васкрсења.

Христос се после свог васкрсења јављао својим ученицима четрдесет дана до
свог вазнесења на небо да би их уверио у истинско васкрсење, тј. у васкрсење тела. О
томе нам сведоче апостоли и јеванђелисти (Лк 24, 36-40). Јер, вечно постојање човека
није само у наставку живота душе, тј. духа, већ живот тела, васкрсење тела. На овај
начин Христово васкрсење показује да је истинска победа живота над смрћу за
човека у васкрсењу тела. Јер, без тела нема ни човека, односно не може ни душа да
постоји. Оно, међутим, што чини постојећим и душу и тело човека нису силе ових
природа, већ личност човека, тј. личност Сина Божијег која постоји једино у
заједници слободе с Богом.

Оно што нам показују Христова смрт и васкрсење у контексту нашег спасења
од смрти јесте то да је превазилажење смрти за нашу створену природу плод љубави,
заједнице слободе Бога и човека, односно Бога и нас као личности у Христу. У
Христу, односно у Христовој личности, сви ми и читава творевина имамо
отелотворену заједницу љубави човека с Богом, која никад неће престати. Управо
зато што је Христос као личност Син Божији, дакле, вечна љубав Божија, а сада, по
његовом оваплоћењу, и наша, ми имамо непрекидну заједницу с Богом. Зато једини
посредник који остварује непроменљиву трајну заједницу љубави између Бога и
створеног света јесте Господ наш Исус Христос. То је показало Христово васкрсење из
мртвих. Зато ми људи, као слободне личности, једино у заједници са Христом и кроз
Христа, можемо да остваримо заједницу с Богом и да тако живимо вечно.
У Христу су Бог и човек сједињени нераздељиво, али и непроменљиво,
несливено. Христос је постао човек никад не престајући да буде Бог, па ни у смрти.
Зато је Христос једини који је посредник између створене природе и Бога у њеном
спасењу.

ИСУС ХРИСТОС КАО НОВИ АДАМ

Христос је нови Адам зато што је у њему целокупна природа поново нашла
своју заједницу с Богом. Оно што први Адам није учинио, учинио је Христос као
Нови Адам. У Христовој личности створена природа постоји као савршен човек, тј.
створена природа је обожена зато што је њен начин постојања личност Сина
Божијег. Речју, Исус Христос је савршени човек зато што је његова личност личност
Сина Божијег. Зато је Господ Исус Христос једини посредник између створене
природе и Бога. Створена природа и сви људи не могу имати заједницу с Богом и
остварити бесмртно постојање осим преко Христа и у Христу који је постао човек.
Својим рођењем као човек и целокупним својим животом, као и својом смрћу,
а пре свега својим васкрсењем, Христос је поставио нови почетак у историји света.

Христос је као човек своју слободу изразио као љубав према Богу Оцу и према
целокупној творевини, показавши на тај начин нама људима да је љубав као заједница
с Богом извор бесмртности за нас и целу природу. То је потврђено тиме што је Бог
Отац Духом Својим васкрсао Христа из мртвих “трећега дана” од његове смрти.
Христос је и потпуни Бог, Син Божији, а не само човек. То је показао
целокупни његов живот на земљи, јер све што је чинио, чинио је слободно, “као онај
који власт има”. На крају то је показало Христово васкрсење из мртвих. Христос је и
требало да буде Бог по природи, јер је на тај начин створена природа у Христу
сједињена са Богом. Само као Богочовек, Христос је једини посредник између Бога и
створене природе и спаситељ света, тј. истинити, Нови Адам. На овај начин Христос
је постао икона нашег вечног постојања у есхатону када ће се догодити васкрсење
мртвих и вечни блажени живот оних који су се сјединили с Христом.

Подсети се и одговори

1. Зашто је Христово васкрсење темељ хришћанске вере у живот?
2. Шта је све потврђено Христовим васкрсењем?
3. На основу Христовог васкрсења објасни ослобођење људске природе од смрти.
4. Објасни на који начин људи могу једино остварити заједницу с Богом и тако
живети вечно.
5. Зашто је Христос нови Адам?
6. На који је начин Христос изразио своју слободу?
7. Објасни како је Христово васкрсење из мртвих показало да је он потпуни Бог, Син
Божији, а не само човек.

13. ПОСТНОВОЗАВЕТНА СВЕДОЧАНСТВА О ТАЈНИ ХРИСТОВОЈ

У вековима после Вазнесења Христа на небо, конкретно после масовног уласка
Јелина у Цркву, појавила су се различита мишљења у вези са питањем ко је Христос.
Јелинско питање у вези са личношћу Исуса Христа, које је у овом периоду
покренуто, јесте питање природе Исуса Христа. Будући да су за Јелине идентитет
једног бића, као и његово истинско постојање, зависили од тога шта је то биће по
природи, у овом периоду је постављено питање шта је Исус Христос по природи: Бог
или човек, или и једно и друго. Неки су сматрали да је Исус Христос само човек који
је посебно обдарен од Бога зато што је он најсавршеније створење Божије, други, пак,
да је он Бог, док су неки сматрали да је он и Бог и човек, тј. Богочовек.

На сабору у Никеји 325. г. Црква је дефинисала своју веру у Христа као Сина
Божијег, супротно Аријевом погрешном учењу које је у Христу видело само човека,
али не и Сина Божијег по природи. Исус Христос је Син Божији, Бог по природи,
који је рођен од Оца, пре свих векова. Исус Христос је исте суштине са Богом Оцем
зато што је рођен од Бога Оца. Све оно што је рођено исте је природе са оним од кога
је рођено. Створено није што и рођено и зато оно што је створено није исте суштине
са оним који га је створио. У том контексту постоји разлика између онога што је
рођено и онога што је створено, односно између света и Христа који је Син Божији и
Бог по природи. Свет и људи су створени од Бога ни из чега и нису исте суштине с
Богом, док је Исус Христос рођен од Бога Оца и зато је исте суштине с Њим, тј. Син
Божији, Исус Христос је такође Бог. Раван је Богу Оцу по природи.
У последње дане Син Божији је ради нас и ради нашег спасења постао човек,
родио се од Духа Светог и Марије Дјеве. Христос је постао човек као и ми, не
престајући да буде Бог.

Ово исповедање вере у Исуса Христа Сина Божијег, који је постао човек,
оставило је без потпуног одговора питање: како онда верујемо у једног Господа
Исуса Христа ако исповедамо да је Он и потпуни Бог и потпуни човек? Расправе које
су уследиле међу хришћанима после Првог Васељенског сабора обично су се
завршавале једнострано – или да је Христос само човек (Несторије и несторијанци)
или пак да је само Бог (монофизити).

Подсети се и одговори

1. Ко је све и како покушао да одговори на питање ко је Исус Христос?
2. На који је начин Црква дефинисала своју веру у Христа на сабору у Никеји?

14. У ХРИСТУ СУ ДВЕ ПРИРОДЕ СЈЕДИЊЕНЕ У ЈЕДНОЈ ЛИЧНОСТИ

На основу учења Цркве, израженог на 4. Васељенском сабору (451. г. у
Халкидону), Христос, или Тајна Христова, јесте нераздељиво и несливено јединство
тварне и нетварне природе у једној Личности Сина Божијег - Исуса Христа. Св. Оци
овог сабора изразили су веру у то ко је Христос следећим речима: “Следујући светим
Оцима сви једнодушно учимо и исповедамо једног и истог Сина Господа нашег Исуса
Христа, савршеног по божанству и савршеног по човечанству, истинитог Бога и
истинитог човека из душе разумне и тела, једносушног Оцу по божанству, и тога истог
једносушног нама по човечанству, по свему истог с нама али без греха; рођеног пре векова од
Оца по божанству, тога истог рођеног у последње дане ради нас и ради нашег спасења од
Марије девојке Богородице по човечанству, једног и истог Христа, Сина, Господа,
Јединородног, у двема природама несливено, непроменљиво, неразлучно, нераздељиво
познатог, никако не укидајући разлику између природа због јединства, напротив, сачуваних
својстава сваке природе које су се у једној личности и у једној ипостаси нашле, не као
раздељеног или растављеног у двема личностима, него једног и истог Сина Јединородног,
Бога Логоса, Господа Исуса Христа, као што су одозго о њему научени пророци и како је Он
Господ Исус Христос нас научио и предао нам Символ (Вере) преко Отаца”.

Овом исповедању вере у Господа Исуса Христа, који је једна личност али у
двема природама, претходило је учење светих Отаца о личности и разлици између
личности и природе.

Наиме, свети Оци су у ранијем периоду, објашњавајући веру у Бога који је
Један, а у исто време Света Тројица, најпре направили разлику између личности и
природе. Личност указује на нешто конкретно, док се природа или суштина односи
на нешто што је опште. Личност, или ипостас, јесте начин постојања природе, тј.
суштине. Бог је Св.Тројица, Отац, Син и Св. Дух, а све три личности имају исту
Божанску суштину која је општа, заједничка Св. Тројици. Личности се разликују
међу собом као личности, али не и по природи. Тако, на пример, Марко је једна
конкретна личност, док појам “човек” указује на људску природу, односно на нешто
опште. Личност и природа се разликују међу собом, али и сапостоје једна другој.
Нема личности без природе, као ни природе која није у некој личности. Божанска
природа једино постоји као Отац, Син и Св.Дух. Такође, не можемо говорити о
постојању човека, односно о људској природи, а да при том тај човек, тј. људска
природа, није једна конкретна личност.

Иако личност и природа не иду одвојено, личност има онтолошку предност у
односу на природу. По учењу Цркве, личност чини да природа постоји, а не
обрнуто. Бог је пре свега Отац, тј. конкретна личност, а не безлична божанска
природа. Отац је тај који чини божанску природу постојећом на тај начин што вечно
рађа Сина и исходи Светог Духа. Колико год ишли уназад тражећи први узрок у
Богу, не можемо даље ићи од Оца. Не постоји најпре једна безлична природа која
рађа личности, већ прво постоји Отац који рађа Сина и исходи Светог Духа, али
вечно.

На сличан начин постоји и људска природа. На пример, кад говоримо о
постојању људске природе, оно што њу чини да постоји, односно оно што је прво,
јесте личност. Не постоји прво гола људска природа из које се онда рађају личности,
већ постоји личност која рађа друге личности и на тај начин чини људску природу
да постоји у конкретним личностима. У нашем случају, пре нас постоји једна
личност која нас рађа. Такође, и пре те личности постоји опет једна конкретна
личност. Колико год ишли уназад, не можемо а да не дођемо до једне личности, до
Адама, од кога се сви рађамо, односно до Бога као једне конкретне личности која
ствара Адама. Ми људи смо створена бића од стране Бога, али нисмо створени прво
као безлична људска природа из које се касније рађају људи, већ је Бог створио
Адама као једну конкретну личност од кога се сви ми рађамо. Изван Адама, као
конкретне личности, не постоји човек, односно људска природа. Постоји само Бог
као личност који ствара природу и Адама. Исто тако и у Богу не постоји божанска
природа изван Бога Оца, Сина и Светог Духа. Међутим, од Бога Оца се рађају Син и
Дух. Личност је, дакле, носилац и узрок постојања природе.

Такође, личност карактерише слобода. Ми људи, сви смо исти по природи. То,
међутим, на који начин ће постојати та природа у конкретној личности зависи од
слободе сваке личности. На основу слободе, ми се разликујемо међу собом као
личности. Зато један човек може да ради нешто што други људи неће да раде и
обрнуто. Другим речима, личност је начин постојања природе.

С друге стране, личност није оно што она ради, већ постоји једино у односу са
другим, то јест њен вечни живот зависи од односа са Богом. Оно за шта смо везани
даје идентитет нашој личности.

Постојање личности подразумева заједницу слободе с другом личношћу, или
са стварима које нас окружују. Личност није индивидуа, не може да постоји сама, без
заједнице с другом личношћу, односно са другим бићем изван себе. Једна личност,
једнако је ниједна личност. Личност је по учењу источних светих Отаца веза. Ми смо
личности у односу на заједницу, на однос који остварујемо са бићима и светом који
нас окружује. Тако, на пример, ми постојимо у зависности од ваздуха који удишемо,
од воде коју пијемо, од хране коју узимамо, од односа са другим људима итд. Само
једна веза је, међутим, та која нас чини личностима и која нам даје лични идетитет.
Од ствари или личности с којом смо у заједници и којој претпостављамо све остале,
тј. за коју смо у стању и свој живот да дамо, зависи и наш лични идентитет. “Ја” које
карактерише личност постоји једино у односу на “Ти”. “Ја” без “Ти” не постоји, није
ја, није личност. Од тога с ким је у односу, зависи постојање и идентитет личности,
тј. зависи ко је ко као личност. Веза која има пресудну улогу у одређењу једне
личности израз је слободе избора те личности. Без слободе, такође, не постоји
личност. Само једна веза, један извор, може дати некоме лични идентитет. Ми као
људи смо истовремено у односу са многим стварима и људима. Међутим, оно или
онај за кога смо спремни и живот свој да дамо одређује и наш лични идентитет.
Другим речима, једна веза нас чини личностима, и то је она коју слободно
изаберемо, док су друге везе за нас у другом плану.

Дакле, природа увек постоји у конкретној личности, не постоји сама за себе
безлична људска природа, док је личност начин постојања те природе као заједница
слободе, љубави са другим. У односу на другог за кога смо слободно везани, кога
волимо, пројављујемо постојање своје природе као посебна личност. Природа једино
постоји у једној конкретној личности.

У једној личности истовремено може да постоји више природа. Примера ради,
сваки од нас као личност има у себи духовну, материјалну природу, узима у себе
разне минерале, органску и неорганску природу итд. Међутим, ради се о једној
личности која чини да све те природе постоје, односно све оне постоје у једној
личности, која је њихов начин постојања. Начин постојања свих природа зависи од
личности у којој постоје, односно на који начин све те природе постоје, то зависи од
личности у којој се природе налазе. Природа је заједничка свим људима, док се људи
разликују међу собом као личности.

Исус Христос је једна личност и то личност Сина Божијег, друга личност
Св.Тројице, у двема природама: божанској и човечанској. Христос свој лични
идентитет црпи из заједнице са Оцем. Он је вечни Син Божији зато што је у вечној
слободној заједници с Богом Оцем. Христос се као личност није променио ни после
оваплоћења. Христос је својим оваплоћењем остварио заједницу са створеном
природом и са људима. И он је почео да удише ваздух као и ми, да једе, да пије,
остварио је заједницу с многим људима. Христос је, међутим, и даље остао у
заједници слободе с Богом Оцем која га и чини личношћу, тј. Сином Божијим, и
поред тога што је постао човек, зато што је заједници са Оцем подредио све остале
заједнице.

Христова личност, која је Син Божији, чини да постоје и божанска и
човечанска природа у њему као једној личности, али реално не мењајући своја
природна својства. Та природна својства божанске и човечанске природе у Њему
изражавају се кроз једну личност и зато је Христос Један, Једна Личност. Христос као
Бог лечи болеснике, васкрсава мртве, постаје невидљив за људе, док као човек једе,
спава, плаче и умире. Божанска природа, постојећи у личности Сина Божијег,
постоји као Син, као Бог, док човечанска природа постојећи у тој истој личности
Сина, чини да је Син Божији и потпуни човек, односно и она постоји као Син
Божији.

Христос је, дакле, потпуни Бог и потпуни човек, тј. савршен Бог и савршени
човек, зато што у његовој личности постоје божанска и људска природа. Људска
природа у личности Сина Божијег постаје обожена, тј. постоји на савршен начин, не
престајући да буде људска природа зато што њен начин постојања јесте личност
Сина Божијег. Људска природа, сва створена природа, у личности Сина Божијег не
престаје да буде то што јесте, створена природа, односно човек, само је њен начин
постојања сада савршен, божанствен. Постаје бесмртна, нетрулежна, захваљујући
личности Сина који је чини таквом. Како, међутим, Христос може бити потпуни
човек ако је у њему само једна личност, личност Сина Божијег?

Природа нема своју личност. Личност није продукт природе. Сва природа је
по свом постојању дар Божији зато што ју је Бог створио ни из чега. Посебан дар
Божији је, међутим, слобода којом је Бог даровао људску природу, на основу које је
човек икона Божија. Захваљујући тој слободи, човек је личност. Природа постоји у
једној конкретној личности, тј. у човеку, док једна личност може да садржи у себи
више природа. Човек као личност садржи у себи више природа, али је увек једна
конкретна личност. У Сину Божијем постоје две природе: Божанска и човечанска.
Човек, односно људска природа, за разлику од остале створене природе, обдарена је
од Бога слободом, слободном вољом. Као што смо већ рекли, постојање једне
личности, као и њен идентитет, зависи од односа који има личност са светом који је
окружује, тј. од слободног односа. “Ја”претпоставља једно “Ти” да би било то што
јесте - Ја. Без “Ти” не постоји ни “Ја”. Међутим, тај однос, односно с ким ће човек
бити у односу, који и чини да постоји личност, зависи од слободе и тај други с којим
смо изабрали да будемо у односу, даје личности идентитет. Зато без слободе не
постоји личност, а чим смо у слободној заједници с неким, тај неки нам даје и
идентитет ко смо. У моменту рађања човек улази у односе са светом који га
окружује, са својим родитељима, а ти односи га чине личношћу. У оквиру тих
односа, човек је најпре везан за своју мајку и та веза га чини личношћу. Све дотле док
је та веза за човека најважнија, пресудна је за идентитет његове личности. Кад
одрасте, човек мења и своје односе са светом и са својим родитељима. Та промена
односа чини да се и његова личност мења. Јер оно за шта је спреман и живот свој да
да, то га чини личношћу. Ако и даље остане везан за мајку, он онда не мења ни свој
лични идентитет.

Христос је вечни Син Божији зато што је у вечној заједници слободе с Богом
Оцем. Исто тако је и Отац то што јесте у односу, захваљујући заједници са Сином и
Духом. Тај однос према Богу Оцу Син није променио ни кад је постао човек. Тиме
што је Христос узео људску природу са свим њеним својствима и са људском вољом,
тиме што је постао човек, та људска слободна воља се сјединила са Божанском
природом и њеном вољом у Сину нераздељиво и несливено. Христос као човек
слободно изражава људску вољу, али на исти начин као и Божанску, остајући у
заједници љубави са Богом Оцем, тј. подчињавајући и људску вољу својој божанској
вољи, не губећи при том своју људску вољу. Зато је Христос савршен човек. Људска
воља остаје у Христу непроменљивом, људском, али се изражава на исти начин као и
божанска воља у Христу. Другим речима, Божанска природа са својом вољом и
енергијом и човечанска природа са својом вољом и енергијом, сједињују се
нераздељиво и несливено, због чега је и постало могуће спасење човечанске природе.
Тако се две воље у Христу изражавају на исти начин, кроз једну личност и као једна
личност, Сина Божијег. И човек је у Христу постао Син Божији. Јер појам Син Божији,
односно личност, израз је за везу, слободну везу и то с ким је Син у вези. Син Божији је
Син зато што је у заједници слободе с Богом Оцем. Људска природа је у Христу, у
личности Сина Божијег, постала савршен човек. Другим речима, створена природа,
односно људска, усиновљена је у Христу, постала је Син Божији слободним својим
пристанком захваљујући личности Сина, не престајући да буде то што јесте по
природи, односно створена. И то је оно што називамо обожењем људске природе у
Христу.

Закључак

На основу досад реченог о Тајни Христовој, могли бисмо да закључимо
следеће:

Тајна Христова је слободно јединство тварне природе с нетварном, у личности
Сина Божијег. Тварна природа је постала савршен човек у Христу, Нови Адам, тј.
обожила се толико, колико је Син Божији постао човек, тј. колико се Бог очовечио.
Циљ стварања света је Тајна Христова.

Бог је створио свет, многе различите врсте бића и возглавио их је у човеку кога
је створио на крају, по своме лику и подобију. То значи да је човек двојно биће. Има
заједницу с Богом и са створеном природом. То је учинио са циљем да се сва
створена природа преко човека сједини с Богом и да на тај начин постане бесмртна,
да постоји вечно. Природа је створена ни из чега и зато је смртна. Може постати
бесмртном једино у непрестаној личној заједници с Богом.

Заједница Бога и створене природе, да би створена природа остала то што
јесте по природи, тј. различита у односу на Бога, а у исто време сједињена с Њим и
на тај начин вечна, претпостављала је личну заједницу, заједицу слободе човека с
Богом. У личној заједници Бога и човека, Бог и свет би били сједињени нераздељиво,
али и несливено. У противном, ако би се Бог и створена природа сјединили на
основу природа, онда би створена природа као слабија ишчезла, нестало би је у
божанској природи, или би мешањем настала нека нова природа. С друге стране,
ако би постојала и најмања раздељеност између Бога и створене природе, онда
створена природа не би могла да постоји.

Да би се Бог и створена природа сјединили тако да свака од природа, и
Божанска и створена, задрже своја својства и различитости, а да у исто време буду
нераздељиво сједињене, потребно је било да то сједињење буде сједињење на основу
слободе личности, а не на основу природа.

Ово даље претпоставља да је Бог слободна личност, а не безлична божанска
природа, која постоји на основу својих закона и својстава и на основу њих се
уједињује, или не уједињује, с другом природом. И само стварање света ни из чега,
кога, дакле, уопште није било, па је у једном тренутку створен, претпоставља Бога
као слободну личност која слободно одлучује да створи свет. Свет је такође, требало
да буде слободан и да се слободно, из љубави, сједини с Богом. У ту сврху, Бог је на
крају стварања створио човека по своме лику и подобију, тј. створио га је слободним,
како би он сјединио свет, тј. своју природу с Богом. У тој заједници створена природа
би превазишла своју смртност и у личности човека постала би бесмртна, постала би
син Божији по благодати, иако не и по природи. По природи би и даље остала то
што јесте, односно створена.

Будући да је то јединство створене природе и Бога у човеку постављено на
слободи човека, слобода је укључивала и могућност да се то јединство прекине, што
се и десило са првим човеком.

Будући да је човек створен, он, међутим, није могао да дође до јединства са
неограниченим, невидљивим, недостижним Богом, какав је Бог по природи. Зато је
било потребно да почетна иницијатива у вези са сједињењем буде у Богу. То се
показало у стварању човека по икони и подобију Божијем. С друге стране, да не би
то јединство било наметнуто човеку, остављена је могућност да и човек сам жели то
јединство. Зато можемо говорити о томе да први човек, иако је био спона између
створене природе и Бога, није у том смислу створен савршеним. Требало је да расте
и усавршава се у меру раста Христовог, тј. да се у њему све више оваплоћује Син
Божији кроз заједницу с Богом. Тако би човек на крају постао Христос, савршени
човек и савршени Бог по благодати.

После пада првог човека, када је он прекинуо заједницу с Богом и уместо да
постане Син Божији, постао смртан и ограничен својом створеном природом,
потребно је било да Син Божији сиђе у свет и да се сједини с човеком, тј. да постане
човек, како би се поново остварило то сједињење тварне и нетварне природе. И то је
учинио Син Божији, који се оваплотио и постао човек и поново сјединио отпалу
створену природу с Богом. То је, међутим, захтевало слободни пристанак човека, а
не једну насилну радњу. То је био и остао првобитни план Божији и циљ због чега је
Бог и створио свет. И то се управо догодило кроз оваплоћење Сина Божијег.