Sastavi iz srpskog jezika - osnovna Å¡kola, od V do VIII

Лик моје мајке
Мајка. То је једино име које у цијелом свијету значи исто: особа која наљс воли и одгаја.
Моја мајка се зове Љиљана. Има краћу косу кестењасте боје, продорне зелене очи у којима се огледа мој лик, и најтоплије и најњежније руке на свијету. Висока је и има лијепу линију тијела. Има брз и енергичан корак. Када се насмеје, то је као зрак сунца или као кад послије сна отворим очи, а свјетло јутра голица мој поглед. Додир њене руке брижне руке брише свет, и тај трен може да траје читаву вјечност, мени ће опет изгледати кратко. Без имало двојбе могу рећи да је она за мене најбоља мајка на свијету. Увијек је ту за мене. Кад сам тужна, њено срце пуца, кад сам срећна испуњена јој је душа. Топле речи су дио ње, сунчани осмех улепшава свет а нежни додир-додир анђела. Дубина њених очију је попут отворене струје, вуче те к` себи али не убија, држи те чврсто-ал` не стиска.
Сјајнија од звезде и од жарког сунца, лепша од бисера, снажнија од лавице. И анђели јој завиде на лепоти душе и тела.
Милица Њежић IX4

Мој дневни боравак
Најконфорниј а и најтоплија просторија мог скромног дома је дневни боравак. кад уђем у ову собу обасја ме ведрина и шаренило јарких боја. Ведре боје и лагана музика са радија дају овој соби велику гостољубивос т. Огромне прозоре окитиле су жућкасте завјесе и сакриле промрзли мраз. Собу краси посебно велики телевизор који ме често мами ка себи. Послије тешког дана треба лећи у фотељу, још се покрити и зажмурити за одмор. Када се пробудим показаће се највећи украси ове собе, а то је моја породица. У кући пуној смјеха смјеше се и слике добрих старих времена на бијелим зидовима.
Бојан Кркошка VII1

Мој друг
Ја сједим у задњој клупи да прозора. Мој друг из клупе се зове Александар Милошевић, а сви га зовемо Ацо. Он ми је најбољи друг.
Ацо је рођен 29.5.1995.године у Бањалуци. Ð*одитељи му се зову Бојана и Ð*ајко. Ацо највише воли плаву боју. Његова омиљена животиња је птица, а пиће му је кока-кола.Омиљени спорт му је фудбал. Има рибицу по имену Мићко.Ацо се стварно зна дружити, а и одличан је ученик. Воли школу. Омиљена књига му је ``Ð*обинзо Крусо``, а филм ``Отписани``. Ацо има црно смеђкасту косу, и зелено-смеђе очи. Има десет година . Његов најбољи друг је Горан, а другарица сам му ја.. Висок је као и ја. Највише воли патике, па их зато често носи. Он воли да црта.
Ацо ми увијек посуди нешто када ја заборавим, али није ми због тога најбољи друг, већ због доброте и пријатељствР°.
Јелена Трбић V5

Мој друг из клупе
Стефан Симоновић је дјечак који сједи пореде мене.
Он има десет година.
Има катку смеђу косу, и смеђе очи. Носи наочаре као од Харија потера, само што има шарен оквир. Одличан је ученик. Има пуно врлина, али има и понеку ману. Мане су: причљивос и несмртност, а врлине:Уредн� �ст, дружељубивос т. Увијек је усклаћен у одјећи. Висок је око 142cm и тежак је 43 кg. Надимак му је Стива Сима и Сојман. Омиљена боја му је плава. Омиљени спорт му је пливање . Он свира виолину. Омиљено јело му је помфрит. Сан му је да постане археолог.
Сигурна сам да свако Стефана сматра одличним другом.
Тамара Гојковић V5

Moja мама
Моја мама се зове Миланка. Она има 33 године. Има кестењасту боју косе и смеђе очи. У сваком њеном оку вдим љубав и срећу. Са мамом волим да проводим вријеме зато што причамо, повјеравамо тајне и слично. Заједно најчешће причамо о школи и тренингу, али са њом подјелим и неке мале проблеме. Мама ми помаже око неких задатака у школи, а ја њој у неким кућнм пословима. С времена на вријеме одем у продавницу, спремим собу, и изнесем смеће. Ја волим своју маму. Ð*ијетко се свађамо, а и кад се посвађамо, брзо се помиримо. Сваки дан ме испрати у школу, а кад се врати чека ме спремна да разговара о школи и оцјенама. Мама и ја смо искрени једна према другој и надам се да ће то тако остати. У мами имам искреног пријатеља и знам да јој могу све рећи, знам да ће мене и моје проблеме увијек наћи најбоље рјешење, а такво пријатељствР¾ трба чувати и његовати за цијели живот.
Никола Кнежевић V1

Мостови прошлости
Два камена кипа отварају врата. Удишем мирис паркета и кораке у балетским папучицама.
Позива ме концертна дворана, прелепа девојка дуге црне косе у чијем гласу почива ''Јединство'' а на рукама два црна клавира. Трпела је свашта концертна дворана у доба Немаца њена прозрачност беше коњушница. Али је и даље весела, достојанстве на са балконима и звуцима њне кћерке Музике. Мирисом паркета све до великог паркета, у мрамору, званичног, пуног прошлости.Он� � се сећа старога бана Милосављевић а што подари Бањалуци печат метрополе, сећа се земљотреса 1969.када су греде падале на његове уморне синове степенике. Орлови извајани вештачком руком Ђорђа Јовановића у лету ме преноси до Већнице.Полукружни амфитеатар сусрета буди у младом духу историјско срце. Кораци се чују у сали за банкет, ритмично понавља сала учећи нове наде нежним облицима. У белим хаљиницама свака види своју сестру одраза у огледалима. Затварам врата плашећи се да не уздрмам духове што подигоше печат Бањалуке још 8. новембра 1932.
Отвара се предамном значење речи Васе Глушца: "Бучни ће Врбас кроз векове и векове шумити једноличну песму и смењиваће генерације и генерације наших Крајишника, а сва ће палата стојати као величанствен споменик на златно доба, које смо с толиким еланом почели дизати у нашој заосталој Босанској Крајини."Одзв� �њају те речи у самом срцу Банског двора, а и у нашим срцима и одзвањаће још векова и векова праћене шумом бучног Врбаса.
Јасмина Џиндић VIII4

Музички кабинет
У мојо школи постоји много учионица. Најљепша ми је мој учионица, али волим бити и у музичком кабинету.
То је свијетла учионица са жутим и бијелим зидовима. У једном углу се налази табла са линијским системом. Иза табле се налази ормар са полицама на којим стоје књиге.
У другом углу налази се сто са кожном фотељом за наставницу. Иза стола се налази ормар у којем стоји музичка линија, цедеови и књиге.
Између табле и стола се налази клавир. Направље је од дрвета. Црне је боје. Клавијатура је црне и бијеле боје. На њега обратим највећу пажњу.
Угодно се осјећам кад са друговима пјевам у њему.
Давид Милинковић V5

Музички кабинет
У музички кабинет идем сва срећна зато што тамо пјевамо, играмо, плешемо.
У музички кабинет клупе су поредане у групе. У једној групи има пет клуупа, а има четири групе. У кабинету су ормари. У једном су књиге и музички цедеови. У другом је одјећа за хор, а у трећем ни не знам шта се налази. Мој најдражи предмет у кабинету је клавит. Он је црн. Када се отвори виде се црне и бијеле дирке.Бијел дирке су дуже од црних. Лавир испушта веом лијепе звукове. Он по себи има разне шаре. Ја волим тај клавир. Изнад клавира је телевизор на којем гледамо фестивале и концерте. Поред клавира је наставничин сто. На њему су неке књиге. На зиду стоје многе дипломе и похвале.
Мени је жао кад излазим из кабинета.

Јелена Вилендовић V5

Омиљени час
Мало сунце се помаља иза широких наранџастих завјеса и нови дан увелико почиње. У учионицу журно улази весела жена плаве косе и ставља плаву књигу на сто. Непримјетно отвара ладицу и из ње вади своју "купусару" са планом рада. Час је уписан, одсутних нема а свеске су отворене. "Баш ме интересује шта ћемо радити", кажем својој другарици из клупе, а она немарно одговара:"Ð’Ñ˜ÐµÑ €Ð¾Ð²Ð°Ñ‚но неки текст из Читанке". Са великим ишчекивањем чекамо одговор. Међутим наставница не рече ништа већ нас све погледа и благо се насмија. У Читанку смо уронили сасвим случајно уз причу и шалу.Технике критичког мишљења биле су готове за тили час. Свако од нас дао је своје свакако битно, мишљење. Наставница није могла да сједи скрштених руку, па нам она помогну испричајући неку занимљиву причу из живота свога сина Алексе.Шароли ку играоницу прекину бучно звоно, и врати се све опет на старо.Било како било на овом часу српског језика било је веом лијепо, жао ми је, али сад морам на математику.
Дајана Гајић VII1

Спољашњи простор мога дворишта

Моје двориште је велико. На њему има пуно цвијећа. На њему се играм сваки дан то јест када имам слободног времена. Око њега се налази цеста у којој сваки дан пролазе аута, мотори,... Тако се моје двориште загађује. Ја га уређујем и шишам, тј. када нарасте велика трава. Моје двориште је као мој друг. Ја га волим више од било којег дворишта. Комшије мисле да је моје двориште ружније од њиховог, а да је њихово највеће и најљепше. Али ја се не бринем због тога, нека причају шта хоће, мени је моје двориште највеће и најљепше.
Ð*огић Давид VII3

Врбас кроз вијекове
Врбас, драгуљ и велико богатство Бањалуке. Чаробна ријека која вијековима тече кроз овај предивни град. Тако текући, свака капљица чува неку тајну. Чува и нашу , у неком каменчићу на свом дну. Тајну која засвијетли, тек с једном искрицом мог сјећања који је чува да се не угаси. И тако, шетајући једног топлог априлског предвечерја, примјетила сам њега. Коса му се пресијавала на љетњем сунцу, а очи су му сијале неким чудним сјајем. У њима сам примјетила неки чудан страх, који је прикривао неким својим неухватљивиÐ� � шармом. Страхови су нас држали високо, а истовремено вукли ка дну. Али ипак кратко је трајала чаролија, овог топлог априлског предвечерја. Опет је настала тишина. Ð*ијека својим сненим шумом успављује рибе, иако оне то не чују. Врбе се нешто сашаптававју, знам причају о скорој киши. Лагано устајем трудећи се да не пробудим ову љетну идилу на обали Врбаса. Јер понекад се ствари у животу мијењају за трен ока, прије него што се човјек навикне на њих. Иако је прошло много година од тог чудног сусрета, и данас га се радо сјећам. Јер како кажу, дјечје памћење као одбљесак љетње муње, слике, зачас све освијетли и угаси се. Такво је и моје памћење, само слике с времена на вријеме.

Весна Станивуковић IX5

Врбас кроз вијекове
Бања Лука је мој родни град. У њему сам се родила и у њему живим. Он је један од најљепших градова у мојој држави и заузима посебно мјесо у моме животу.
Кроз мој град протиче ријека Врбас. Ð*ијека боје смарагда, туда протиче вијековима. Она односи ратове и доноси мир, односи тугу и доноси срећу, односи старе нараштаје и доноси нове. Из године у годину све је љепша и сваки пут ме изнова очара. Као да зрачи љепотом и позитивном енергијом. Ова ријека је прави путник, који се нагледао великих кањона и зелених долина, бисоких планина и тамних шума. Она је веома искусан путник, чија младост никада не умире.
Сваки пут се поново рађа и очара ме својом љепотом. Без Врбаса овај град не би био ни изблиза лијеп као што је сада. Надам се да ће тако остати још дуго, дуго времена.

Маја Милошевић VII2

Врбас кроз вијекове
Бањалука је главни град Ð*епублике Српске. То је администратÐ� �вни, културни и привредни центар Ð*епублике Српске и други по величини град у Босни и Херцеговини. Кроз Бањалуку пролази ријека Врбас, која прије него што дође у Бањалуку пролази величанствен им кањоном Врбаса.
Врбас је хладна планинска ријека која поред многих дрвореда такође краси Бањалуку. Врбас у јужном дијелу котлине излази у равницу окружену брежуљцима. На простору око Врбаса откривени су многи археолошки локалитети. На лијевој обали Врбаса изграђена је тврђава кастел, украшавајући хладну, планинску ријеку својим старим зидинама и кулама. Туристичке могућности ријеке Врбас су веома велике и релативно добро искориштене. На њему се одржавају многе туристичко - спортске манифестациÑ� �е. Једна од њих је "Љето на Врбасу" која се одржава сваке године. Ð*ијека Врбас је богата и племенитом рибом, што је доприњело развоју риболова. Осим тога предивна, зелена ријека Врбас, атракција је Бањалуке.
И зато чувајмо нашу ријеку, јер она је бисер која краси наш град.

Јелена Макивић IX5

Врбас кроз вијекове
Ја сам особа која воли пуно путовати, упознавати разна мјеста и културе, али од свега, највише волим свој град - Бања Луку.
Краси је много зеленила, па је ио разлог због којег уживам шетати њеним алејама и посјећивати многобројне паркове. Ћао ми је што се парк "Петар Кочић" реновира и што је срушена фонтана у нему, јер је десетина година била обиљежје овог народа. У старом издању је имао душу коју је, чини ми се, изгубио са много новог бетона.
Волим све њене улице, насеља и грађевине. У задњер вријеме гради се много нових објеката, а уљепшавају се фасаде старих. То ме радује јер град постаје сваким даном све љепши, а ја сам све поноснија на њега.
Врхунац његове љепоте је прекрасна зелена ријека Врбас, која је вијековима пркосила и одољевала многим освајачима на овим просторима под буднним оком древне тврђаве кастел. сигурно не без разлога, шапутање њених таласа, опјевано је у многим пјесмама, многобројних обожаваоца који свакодневно посјећују њене обале, чија их љепота лијеч од свих недаћа живота. Она је бесмртна и још вијековима и вијековима красиће мој град.

Тијана Малић VII2

Врбас кроз вијекове
Бања Лука се налази на обалама Врбаса.
Становници Бања Луке користе Врбас као једно од главних излетишта у љетном периоду. Љети, обале Врбаса су пуне људи који су побјегли од врућине. Вијековима Бања Луку краси ријека Врбас са својим притокама. Врбас је краљица свих ријека у мом граду. Он протиче кроз центар Бања Луке и дијели је на два дијела. У јесење дане када је кишни период зна бити веома опасна, поплави многа поља чак и зна направити мвелику материјалну штету грађанима. Веома је хладна и има пуно вирова који знају бити смртоносни за поједине грађане и сваке године прогута неколико људских живота. Без обзира на све ми је волимо јер она је увијек била и остала понос Бања Луке. У љетном периоду, на њој се одржавају "спортке игре". Дал` била мутна ил` бистра у њој се сунце одувијек блиста.
И тако ова ријека брза и бистра проноси дане и године и остаде вијековима краљица Бања Луке.
Јована Каурин VII2

Екстеријер
Сједио сам на камену и посматрао пејзаж планине која се пружала испред мене. Мирисао је свјеж зрак који сам снажно удисао. Вјетар је звиждукао кроз шуму и лишће.
Планина је изгледала тако шарено, као да је то шарени тепих, наравно јер је јесен. Изгледала је тако поносна на своју одјећу саткану од шареног лишћа. Шетајући путељцима који су водили ка врху планине, није било тешко примјетити природне љепоте те планине. Смјењивале су се врсте дрвећа од подножја листопадних шума, а како сам се пењао ка врху осјећао сам како мирис јеле, бора и оморике Ð¿Ñ€Ð¸Ñ‡Ð²Ñ€ÑˆÑ›Ð°Ð²Ð°Ñ ˜Ñƒ моја плућа.
У даљини на планинским пропланцима примјећивали су се сточари са маленим стадима.
Лакетић Милош VII2

Град Бањалука и ријека Врбас


Са 250 хиљада становника, највећи град у Републици Српској и други по величини у Босни и Херцеговини. Смјештена је у малој долини на надморској висини од 165м. Она се налази на прелазу планина Динарида и Панонског басена.
Кроз овај град протиче бистра и лијепа ријека Врбас, која извире испод Зец планине. Код Градског моста налази се тврђава Кастел. По свом изгледу видимо да је град имао веома бурну прошлост. На ријеци су изграђени велики број мостова. Између осталих је Градски мост, а на ријеци је смјештен кафић –сплав. Ријека је доста хладна и ријетко се ко купа. Половином зиме господин Јанковић иде на купање у хладни Врбас. И сваке године тако.
Град Бањалука је познат што у њему живе лијепе, згодне, и шармантне дјевојке и жене.
Николина Прерадовић VII2

Хасанагиница

Балада Хасанаиница је једна од наших најљепших народних балада, а Хасанагиница је један од најљепших ликова наше књижевности. У пјесми је описана тужна судбина жене коју муж бездушно тјера због тога што од стида није могла да га посјети док био рањен. Хасанагиница није обишла мужа из патријархалР½Ð¸Ñ… разлога, зато што су то налагала правола тога доба. Жена тог времена није смјела да показује осјећања према мужу и није се смјела кретати изван куће.
Иако мучена жељом да обиђе мужа хасанагиница остаје досљедна правилима и остаје код куће сматрајући то исправним. Но, Хасанаги проради мушка сујета и осјећање мушке надмоћности и право да управља животом жене и њеном судбином и одлучује да је отјера. Хасанагиница је погођена његовом одлуком и то је за њу велика срамота. У њеној чистој, невиној души одвија се права драма. Испунила је очекивања и као жена и као мајка а опет је напустила своју дјецу, свог мужа и дом.
Кроз лик Хасанагинице приказана је немоћ жене пред нормама тог друштва. Она није имала права да одлучује о свом животу. Њену судбину су кројили њен муж и брат. У својој немоћи да нешто мијења њено срце пуца. Хасанагиница је један од најсвјетлији� �… и нај трагичнијих ликова наше књижевности. Она задовољава све норме тадашњег друштва и у том савршенству доживљава трагедију. Из њеног лика избија и снага личности и слабост жене, њежност мајке чије срце није издржало губитак дома. Лик Хасанагинице свијетли као светионик у нашој и сјетској литератури.
Јелена Тегелтија IX1

И све што се креће, покреће Сунце
Блатњави сеоски пут, води до мирне ливадице. Сачињен од хиљада трагова, људи и стоке, и сам исто тако снажан и слободан као они.Вијуга, вијуга... Баш као и сам живот сељака , и њега покреће Сунце, шум воде, песама чобана...
Ливада широка, весела, слободна. Пружа се као морска пучина. Жута трска на ветру скрива мале и стидљиве цветове, који певаше. И њих покреће Сунце. Трошна стазица давно поплочана , низ чије камене плоче хучи ветар и носи мирисе траве и оне старе, а и оне младе, и траву покреће Сунце... Кућа без крова са рупама уместо прозора у којима почива маховина и старим порушеним дрветом крај прозора. Дрво је толико старо и јадно да човека просто обузме осећај бола, а не зна да је оно срећно ту у осами са травом и мирисом влаге. Врата на која се наслања, одавно нема, од њих је остала илузија и оквир од трулог дрвета. Једна старинска соба и кревет тј. гвоздени рам обавијене пузавицом чине унутрашњост куће а кућу и дрво греје Сунце...
И ова усамљеност, самоћа притисак који остаје у срцу све, баш све греје, покреће и љуби Сунце својим жарким и врелим уснама. Живеће можда још са годинама исто осећање мирноће и тишине у нама када видимо овај предео. И да, тачно је, све што се креће покреће Сунце. И самоћу, тишину и мртвило...
Јасмина Џиндић VIII4

Јутро у соби мог дједа
Кроз мали прозор улази одморно сунце и буди све што се успавало, док је оно било одсутно. Прве зраке освјетљавају малу витрину на којој се налази слика из неких старих времен, како дјед, док је још био у младим годинама, поносно сједи на крупном, бијелом коњу. На витрини се зелене јабуке које шире опојан мирис по соби и изазивају нас унучиће да их дохватимо, ако можемо. Имамо ми дједа који их превари па сваки пут по једно страда. У стакленом дијелу иза дједове слике, уредно су поредане шољице за кафу, а на великој полици сат у облику гитаре који откуцава сваки тренутак нашег постојања. На сусједном зиду изнад дједовог кревета стоји икона и кандило. У ћошку стоји мала смеђа пећу у је коју је бака потпалила ватру да се соба угрије. Док се чује пуцкетање ватре, на пећи већ врије вода за кафу. На средини собе обасјан је сто покривен везеним столњаком, а на столу ваза у којој се жуте пахуљасте лоптице мимозе. Вријеме је да се кафа попије и почне са радом.

Милош Даниловић VII1