Uz koje stihove odlepite....

Pedeset mu je godina. Dok napolju oluja besni, sedi u fotelji,
lista knjigu, sad je na pesmi - "Gavran".
u pesmi pominje se samac, zamah krila i noc.
Zloslutna ptica sto je samcu jedini gost.
Noc kao ova. Samac kao on.
Ali, gavran...gavran samo je u pesmi toj,
samo ludost, to stvarno ne moze biti... ma, ne...
Prijatno pucketa kamin, on nastavlja vino piti.
U taj cas, zakuca neko. Covek se strese.
Magla mu je nekog dovela, k`o gavrana iz pesme.
Premda za drustvom ne cezne, ipak otvara vrata
i pred njima ugleda mladica satkanog od mraka,
Crni mantil, duga kosa, tamne oci i bes,
te oci koje mu se zabadaju ravno u svest...
On htede nesto da kaze, al` mu zafalise reci tad.
...sevnu munja, kad i mladiceva pesnica.
Jos jedna. Pa jos jedna. Covek se nadje na podu.
Dok skupa sa mladicem jeza i tama usetase u sobu.
Covek na sebi oseti nogu i pogled s visine,
i tada bespomocno kriknu... Ti, prokleti kurvin sine...!"
I to bese varnica, strela u mladicevo srce...
Ko zna zasto, on vrisnu i navali coveka da tuce
krvnicki, demonski, bez milosti, cime i gde stigne!
...covek pljuje krv, urlici se gube ispod cizme...
Onog trena kada mu nasloni pistolj na slepocnicu,
covek shvati da mladic nema kocnicu... i da je kraj...
Dok kaslje sopstvene zube, pokusava da pita "zasto?"...
...al` mladic sam progovori, i bese jasno...
Kako ti se svidja da budes s ove strane straha?
Tebi, koji si sejao strag? Kako ti je sada?
Da li ti se vrti film? Sve sekvence kad je mucis,
i kadar kad ti je dosadila pa je vise ne zelis u kuci?
Slika nje same na ulici, dok je slomljeno nebo lilo?
Ti... ti, bednice... ne znas sta je posle bilo!
Nisam ja kurvin sin! Ja sam sin stotine bednika,
takvih poput tebe, sto su joj bili nada jedina
da nekako izdrzava sebe, a potom i sina...
Za sitan novac - zenska toplina uz casu jeftinog vina...
Na kraju je dokusurila sida. Al` ima i veci bol:
da se rodis sa sidom! Ajde zamisli to!
Rodio sam se sa hiv-om, al` cu umreti s osmehom.
Ovo je tvoj kraj. Ti zavrsavas mojom osvetom.

Tupo "klik", tajac, pa jedan urlik u prazno
. kao sto je i pistolj bio prazan, smesi se mladic u tamnom.
"Sad si samo senka, jadnice. Nisavan pred strahom.
Dzelat tebi necu biti ja - vec zivot. Zvaces ga kaznom."
... i tad na svetlu blesnu igla sa sprica,
sto ga lagano izvuce iz dzepa mladic mracnog lica,
zari ga sebi u venu i bez zurbe istoci sok mrznje,
kapi svetog besa sto njime oduvek struje,
sablasno se osmehnu, napolju sevnu, on mu zabi spric u vrat,
ubrizga svoju krv. I to bese sah-mat.
Mladic otseta u mrak i ostase samo uzdasi strica.

...al` noc je gluva. I sve od spolja guta tisina.

Marko Šelić

Preobražaj. To kad krene, to ide:
vaške dođu po svoje kad ne prepoznaš gnjide.
Jer, iskrenost je vrsta lopate. Hobistički grobar
sa kojim deliš pivo već vidi tvoj odar, nemoćan da odbije
onog iz klackalice boga što mu je k'o dečaku šapnuo slogan
kako stići do gore odmah:
tako što onaj s kim se klackaš ode dole,
i što je veći, to ga tle jače uzme pod svoje...
i šta da kažeš posle, dok pred tobom stoje?
Hvale ustima, a mrze okom u kome si tako golem
da žele da te smožde, al' iz tužne nužde se druže,
jer ***** ne sme direkt, pa bi da te zgužva bez gužve:
uže već tu je, plus čeljust za ujed...
I sve to s leđa, uz osmeh kuje i jezik guje.
Što mi glumiš ortaka?
Što misliš da ne znam šta sereš čim se nađeš s druge strane vrata?
A sve i da se klacnem dole... ej, čemu se ti nadaš?
Badava, što bi rek’o Čava: „Jadan ostaje jadan.“
...al ne peče hejt koliko licemerni kez.
I nije bedan hejt koliko je bedan blef.

Marko Šelić

kad um prati tempo srca u grudima
deluje naivno ali verujem ljudima
jer verujem da znam samo odane ljude
i onda šamar, trip ko da me bude hladnim tušem
jer poverenje je trpeza za kojom se
jadni služe i kad nisu gladni druže
pa kada shvatim kolko je sati
skidam čupu kad mi pruže ruku, ja serviram realnost
a ako sažvačeš to sranje
saznaćeš da ima gorak ukus jer tu su
ortaci koji žele da ti naplate uspeh
ortaci koji žele da te spuste
i kako onda da znaš ko su ti pravi drugovi
kad je zavist uzrok mržnje, a korist uzrok ljubavi
kako da pričaš sa ortakom ako znaš
da je sve što ti u lice kaže laž
okrenem leđa i pustim ga da radi svoje
jer nekim ljudima nema pomoći
tu nema dalje priče, priča puca bez pardona
čim u tvojim očima vidim sebe na lomači

Ministar Lingvista

Glava je pretesan stan za strah
kada cimer mu je bes. A da makar znaš
odakle taj mrak, otkud teskoba...
tvoj žderač. Uzalud tražiš ga spolja.
Čovek mi priča uz čašicu noćas
dok palimo pljugu na pljugu i očaj se
očas ugušio dimom… otkad smo seli,
on veli da ispod leži sav izvor.
Da nisu pomoć tablete,
ni šrinkovi - već mesto samo za tebe,
mesto u glavi gde sagradiš hram i
u njega se sklanjaš kad san
spusti roletne na dan. Tamo je mir,
tvoj spokoj, ali i odgovor tih
na pitanje šta te to zapravo muči,
šta struže ti kožu dok ispod nje puzi.
Kaže, njegov je hram - kuća,
sa malenom baštom i ogradom od pruća.
Tu sede svi njegovi, mrtvi odavno.
I jednom će mu reći šta tišti ga stvarno.

Marko Šelić

Zagledan u sutra

http://razbibriga.net/imported/2011/...ebeforec-1.jpg


Dok hodam kroz polje rascvetalih smrti,
svaki cvet miriše na budućnost blisku.
Ova zemlja samo
slaže snove mrtve,
metar,
po metar...
U zagrobnu nisku.

Razbijeni se pogledi prosuli po putu,
staklo od očiju tragove pokriva.
A snovi uporno,
metar,
po metar...
Padaju od budućeg,
preozbiljnog štiva.

Ja sam zver svoga srca,
samo jedan blesak -
kakvu pravi štetu.
Okružiće vas neobično cveće,
iz moje će smrti
nići podsmeh svetu!

http://www.mandarinko.net/

Rekoh: tugujem zbog tebe, reče: tuzi će kraj doći. Rekoh: budi moj mjesec, reče: ako hoće izaći.
Rekoh: od nježnih ljubiti nauči! Reče: teško da će to ljepotice moći.
Rekoh: mašti o tebi zatvorit' ću put k očima. Rekla je: ona je mjesečar, drugim će putem doći.
Rekoh: od mirisa tvoje kose lutalicom svijeta postah. Reče: on putokaz tvoj će postat', mudar ako jesi.
Rekoh: ugodno je nakon lahora jutarnjeg. Reče: ugodan je lahor što će iz naselja drage doći.
Rekoh: ubi me želja za rumenim usnama tvojim. Reče: samo se ti daj, one vole odane, ljubeći.
Rekoh: kad će se sa mnom izmirit’ milostivo srce tvoje? Reče: dok vrijeme ne dođe, nemoj nikome ni riječi riječi!
Rekoh: vidi kako nesta užitaka tren. Reče: Hafize šuti! I toj tuzi će kraj doći.

Hafiz

Dobar dan, 'bem ti dan. Stvarno ne bih da se žalim,
al' što kaže brat Žaki: "Šta radim, to i patim."
- jer mogu samo d'uzmem za mojega da se u'vatim
kad stignu mi da platim računi i dažbin - eee,
dabogda uz'o radiš, pa da shvatiš
kako kasne honorari u Srbijici Majci.
MT:S - "imate prijatelje!" - steram im ga majci.
Čak i kod Mule Jusufa je harač bio blaži.
Opomena za struju plus poziv za vojsku.
Kad mi iseku struju, otići ću u vojsku
da se grejem znojem i četkicom čistim klonju…
jer, mali sam i gadan - ne d'o Bog da mi daju bombu.
Odsustvov'o s faksa, jer sam počeo da šljakam.
Zato ispao iz budžeta i onda mor'o plaćam
od tih para zbog kojih sam i odsustvov’o s faksa…
zato se uvek odazovem kada neko kaže "mamlaz".
Toliki sam maler da Marfiju činim uvredu:
da mi spadne kamen sa srca, našli bi mi ga u bubregu.
Trudim se, al' uzalud, Sudba ima foru gadnu:
kad treba budeš jeban, gaće ti same spadnu.

Dižem se u tri, jer me alarm nije probudio.
Kuntao sam kod ortaka, sinoć sam se ubio.
Popio sam boga oca, tuđe ***** jurio…
batine sam dobio, novčanik sam izgubio.
Probudio se šlogiran, u glavi mi je ludilo.
Nestala je voda, a nisam se ni umio.
Pre čuku je trebalo da se nađem sa Suidom
da ga pokupim sa šljake, pa da palimo u studio.
Izjurio iz stana, k'o da se sa Boltom trkam…
pozvao bih Suida, al' je baterija crkla.
Žurim sa Brda da stignem do trga,
al' ispala je frka, jer akumulator je mrtav.
Išutir'o kola. Od muke grizem volan.
Polako kreće kiša, a ja poput mentola
pola čuke čekam da mi naiđe trola…
ulazim u trolu, a u troli – kontrola.
Nemam kartu, nemam pare, nemam dokumenta.
Objašnjavam mu da stvarno hitno moram do centra…
al' njega boli kara, šaban me tera napolje
iz busa na pljusak… nekog ću da zakoljem.
Na semaforu sam zamalo zgazio u vnugo.
Izbeg'o sam vnugo, al' mene nije yugo.
Da mogu da ustanem, jeb'o bih mu kevu…
al' ne mogu, jer sam danas ustao na levu.

Ljubav sa mnom

Ljubav sa mnom nije samo smješak u tišini srca;
Ljubav sa mnom potres je pod korakom,
Rušenje brane na rijekama razbora,
Ljubav sa mnom udar je groma o visoki bedem tvrdoga uma,
Ljubav sa mnom samoća je u svijetu i neljubav ljudska- da,
Ljubav sa mnom nije samo smješak u tišini srca
Gdje mirišu jasmini jasnih suza,
Ljubav je sa mnom udar,
Potres i jaka samoća susreta sa istinom.


Vesna Krmpotić

Lišće šuška mi pod nogama dok gledam crno-belo
...klinci ispred zgrade otkrili su mrtvo telo
strah u kostima i lobanja u očima
grafit na kontejneru: Dobro jutro komšija
...Grad se pretvara u deponiju smeća
kante s toksičnim otpadom 'mesto žardinjera
hraniš kera ispred zgrade gledaš ljude što se isto hrane
jer su isto kerovi samo bez gazde
cure voze se sa ćelavima jer su tako mlade
kući ne mogu da slušaju probleme starog tate
...još jedan penzioner slučajno je pao s zgrade
...Čiča Gorio što djavolu je krao sate
...arogante cave nikad ne bi prale kante
znam te brate sve sam krugove video kao Dante
političare, klošare, pevače, policajce
komunalce, doktore, popove, kriminalce
ulice su brze ulice vas mrze
kintu bacate na krpe da bi ličili na crnce
a srce nekom baš se u tom trenu gasi
zadnji otkucaji dok se nalaziš na kasi
nema letovanja, nema restorana
danas samo prolaziće stvari kao Geto Dama
ni b od Belog grada, siv je beton kvarta
u kom su likovi s kapuljačama preko kapa
redovi za lekove pred apotekama
redovi za betlove po mojim sveskama
al ovo nije Detroit ovo je Srbija
predoziranog lika iznose sa certa Prtija
pandur vija klinca što je crtao grafite
mali beži po vagonu slučajno dodirne žice
u bolnici je umro ceo hodnik je u žalosti
pandura niko nije ni spomenuo u javnosti
...Ova država je prljava i gadi mi se
...ili pali napolje, ili navikni se
još uvek fale pare još su uvek male plate
a njih još uvek brine što su išarane zgrade
mame tate hteli bi da vrate dane
kad su blejali u Makarskoj i voleli Hrvate
al nema šanse... sve je otišlo u ku rac
danas bi se svako svakom popišo u usta

Prljave ulice mutni prljavi prozori
crni prljavi gelenderi i prljavi podovi
prljave skole stari prljavi busevi
novi prljavi mozgovi i krvavi udesi
Prljava značka na prljavim vratima
tvoje prljave pare istim takvim advokatima
klavir je raštiman nagudran pijanista
prljavština je svuda i smeje se komunalcima

Prljave ulice mutni prljavi prozori
crni prljavi gelenderi i prljavi podovi
prljave skole stari prljavi busevi
novi prljavi mozgovi i krvavi udesi
Prljava znacka na prljavim vratima
tvoje prljave pare istim takvim advokatima
klavir je rastiman nagudran pijanista
sve ih razumem jer i ja sam prljavstina..

Prospetiva Nevskii


Kad jednog dana prisjetim se svega....
i svome srcu tiho kažem - spavaj,
uzalud je bilo....

Pod svjetiljkom ,u pahuljama snijega
ja bit ću sama ,sve će biti mirno.....
I neću znati što se samnom zbiva,
prolazit će neki ljudi kraj mene,
kao da me nema....
I neću znati što se samnom zbiva....

I čitav život bit će mi na dlanu,
svi susreti,sva obećanja
tako mnogo mi smo htjeli.....
i samo pjesmu čujem dobro znanu,
mi djetinjstvo smo naše
u snu sreli.....
samo čujem pjesmu dobro znanu....

Bar da mi kaže,
gdje da pomoć tražim u kasnoj noći
ovaj stranac koji odlazi bez riječi....
bar da mi kaže
gdje da pomoć tražim....

Ide svome kraju ova zima,
i blijeda zora već je blizu,
u daljini grad se budi....
ja moram dalje,
uvijek nade ima,
dok pokraj nas su prijatelji ljudi...

Jer tako malo zapravo nam treba,
cvijet na stolu, topla soba
i predah poslije duga puta..
jer tako malo zapravo nam treba.....

Kad jednog dana prisjetim se svega,
i začudim se svome licu
što promijenilo se nije,
kad pomislim na ono što nas čeka
i što se negdje u daljini krije....

Ko će mi u tom času snage dati,
sam je čovjek kao slamka,
što oluje je nose....
ko će mi u tom času snage dati......

Kad jednog dana prisjetim se svega ....

Zajedno ćemo svući tijela


Ne guši krik poljupcima
pusti glas
pusti glas u noć
neka misle da radjamo se
neka misle da umiremo
udahni me
svu me udahni
popij
do dna
do dna dna
zajedno ćemo svući tijela
i smijat ćemo se
i smijat ćemo se i plakati
zajedno
jos samo malo
jos samo malo se drži
za moje ruke od svjetla

Enes Kišević

Ja sam tvoj


Ako želiš ljubavnika
Bit ću to što tražiš
Ako ljubiš druge draži
Na mom licu biće krinka
Ako pak za srodnu dušu moliš
Rukom me privlači
Il i-ako voliš, mahnito istuci.

Ovde sam
Sasvim tvoj

Ako šakom treba se potući
I u ring ući
Za liječnikom, ako srce zebe,
Pregledat ću pomno
Svaki deo tebe
Tvoj ću vozač biti
Samo stupi
Il me smesti u vozilo svoje
Svejedno je
Ja sam tvoj

Da ,mesec odveć sjaji
Lanac grubo steže,
Pa zla zver ne sanja
A ja lutah svugde dokle pamet seže
Kroz sva obećanja
I znana i neznana
I neodržana
Nikad žena natrag se ne vraća
Pa sve da od boli kolena se tope
Ili da ko stene prostrem se pred stope

Zavijam sred leta
Grebem posred srca
Param prekrivače
Il' zavapim jače:”Molim”
Sav u muci toj
Ja sam tvoj.

Pa i ako usneš
U trenutku, negde, usred ceste,
Upravljač je moj
Ili ako gradom zaželiš prošetat
Nestat ja ću s maglom, kradom
Ustrebaš li oca za buduće dete
Samo kaži
Ili tek šetača po peščanoj plaži
Ja sam tvoj

Ako želiš ljubavnika
Bit ću to što tražiš
Ako ljubiš druge drazi
na mom licu biće krinka



Leonard Cohen

Hiljadu poljubaca duboko

Ždrebad trče, djevojke su mlade
Kockamo se da pobijedimo sreću
Dobiješ ponekad I to je taj
tvoji mali pobjednički marš
I onda da dijeliš dođe tvoj red
u tvom nevidljivom porazu
Živis svoj život kao da je stvaran,
Hiljadu poljubaca dubok

Izvlačim trikove, vadim se nekako
Opet sam na Ulici Plesa
Gubiš kontrolu I samo propadneš
U Veliko Djelo
I možda sam morao miljama da vozim
I sva obećanja da ispunim:
Razroviš sve da ostaneš živ
Hiljadu Poljubaca Duboko

I ponekad kada noć teče sporo
Bijedno I pokorno
Skupimo naša srca I krenemo
Hiljadu Poljubaca Duboko

Zarobljeni polom, suprostavljeni
granicama mora
Vidjeh, ni okeana nema više
Za čistača kao što sam ja.
Uspjeh doći do prvog broda
Blagoslovih šta ostade od flote
I pomirih se da potonem
Hiljadu poljubaca duboko

Izvlačim trikove, vadim se
Opet sam na Ulici Plesa
Valjda neće da razmjenimo poklone
Koje si mislio da čuvaš
I tiha je misao o tebi
Knjiga je napisana
Osim što zaboravismo uraditi
Hiljadu Poljubaca Duboko

I ponekad kada noć tece sporo
Bijedno I pokorno
Skupimo naša srca I krenemo
Hiljadu Poljubaca Duboko

Ždrebad trče, djevojke su mlade
Kockamo se da pobijedimo sreću
A Thousand Kisses Deep
***

Leonard Cohen

"Il' mozda mislis: Ta dobro mu je,
Kad ono tiho tkanje ne cuje,
Sto pauk veze zicom tananom
Nad onim nasim crnim tavanom,
Medju ljudma si - medju bliznjima -"
Al' zlo je, majko, biti medj njima!
Pod ruku s zlobom pakost putuje,
S njima se zavist bratski rukuje,
A laz se uvek onde nahodi
Gde ih po svetu podlost provodi;
Laska ih dvori, izdajstvo sluzi,
A nevera se sa njima druzi...
O, majko, majko, svet je pakostan -
Zivot je, majko, vrlo zalostan..."

Trenuci

Kad bih mogao ponovo proživjeti svoj život
Pokušao bih učiniti
što više pogrešaka.
Ne bih toliko nastojao biti savršen, bio bih
opušteniji.
Bio bih gluplji nego što sam bio,
U stvari, jako bih malo
stvari uzimao ozbiljno.
Bio bih manje čistunac, više bih riskirao,
Više
putovao, gledao više zalazaka sunca,
Penjao se na više vrhova, preplivao
više rijeka,
Išao na više mjesta na kojima nikad nisam bio,
Jeo više
sladoleda, a manje mahuna,
Imao više stvarnih problema, a manje
izmišljenih.

Ja sam bio jedan od onih ljudi koji su živjeli razborito i

Promišljeno svaki trenutak svoga života.
Naravno da sam imao trenutaka
radosti.
Ali kada bih se mogao vratiti unatrag,
Pokušao bih uvijek imati
lijepe trenutke,
Jer se jedino od toga sastoji život, od trenutaka.
Kada
bih se mogao vratiti unatrag, borio bih se
Da nikada ne izgubim
"sada".

Ja sam bio jedan od onih koji nikada nisu nikuda išli
Bez
termometra, termofora,
Kišobrana i padobrana.
Kada bih mogao ponovo
živjeti, putovao bih manje opterećen.
Kada bih mogao ponovo živjeti, počeo
bih hodati bos
Početkom proljeća i nastavio tako do kasno u
jesen.
Provozao bih se više puta u kočijama, promatrao više
svitanja,
Igrao se sa više djece...

Da imam ponovo život pred
sobom.
Ali, već vidite, imam 85 godina i znam da umirem.

Horhe Luis Borhes

PESMA ZA NAS DVOJE

Znam, mora biti da je tako
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.

Po obrazima vetar me mlati.
Čupa drveću žutu kosu.
U koji deo grada da svratim?
Dan je niz mutne ulice prosut.

Vucaram okolo dva prazna oka,
gledam u lica prolaznika.
Koga da pitam,
smešan i mokar,
zašto je nisam sreo nikad?

Il’ je već bilo?
Trebao korak?
Možda je sasvim do mene došla,
Al’ ja, za ugao skrenuo, gorak,
a ona ne znajući – prošla.

Možda smo celu jesen obišli
u žudnji ludoj, podjednakoj,
a za korak se mimoišli?
Da. Mora da je tako…

Miroslav Mika Antić

Nežnost


Nežnost ne treba zvuke
Morska uvala na peščanoj plaži ima blago lep zavijutak
Vetar je obukao opusteli vrt trešanja
Zraci meseca su kroz otvorena vrata ušetali
Čistota beline tera čoveka da uzdrhti

Nežnost ne treba zvuke
Zraci sunca oblažu jabuke zlatasto žutom košuljicom
Beba je duboko usnula, kolevka se više ne njiše
Posle gubitka bola neočekivano ga opet srećeš
Tišina, to je ukupni smisao nežnosti


Liu Canchiu

Ljubav sa mnom

Ljubav sa mnom nije samo smješak u tišini srca;
Ljubav sa mnom potres je pod korakom,
Rušenje brane na rijekama razbora,
Ljubav sa mnom udar je groma o visoki bedem tvrdoga uma,
Ljubav sa mnom samoća je u svijetu i neljubav ljudska- da,
Ljubav sa mnom nije samo smješak u tišini srca
Gdje mirisu jasmini jasnih suza,
Ljubav je sa mnom udar,
Potres i jaka samoća susreta sa istinom.


Vesna Krmpotić

TEBI, LJUBAVI

1.

Volela bih da mogu
da te prelijem osmehom...
Da ti u oko pretočim
ovaj moj iskričav sjaj
koji kroz osmeh zaživi
kad ti se spomene ime...
Da ti stočim jos smelije
pogled sa jasnim podstrekom
koji vidi početke
i ne priznaje kraj...

Kako da ti ga predam?
Ne postoje te rime...
Kako sve da prenesem
kad putevi ne postoje...?
Nazirem samo drhtaj,
kao dah, treperav, sneni
u ono nemušto vreme
kad noć smenjuje dan...

I već mi sve nade streme
put tog tananog zračka
koji se niotkud razli
u niti žute boje...
I osmeh puče u meni
poput zrelog maslačka
i ode nošen nečim
da ti oblije san...


2.

Volela bih da mogu
svu ljubav da ti prenesem,
taj oblak beskrajne čežnje
i nežnosti i topline...
Da se duž zlatnih niti
sva moja ljubav raznese
i raspline po tebi
i nastavi da teče...
Da obavijem ti sve bi'
najčulnije dubine...

Prizivam bledo veče
protkano žutim sjajem.
Da li je ovo već bilo
ili će sve tek da bude?
Svejedno.
Ljubav mi teče
i ja bih samo da dajem
dok se juče kroz danas
u isto trajanje slilo.

Da li ce stići do tebe?
Ne sumnjam više ni trena.
U meni čežnje ima
da poruši sve planine.
U meni nežnost snena
jača od svih morskih plima
uz nebo ljubavi greje
i gazi sve daljine.

Samo se pitam tiho
dok niti šaraju sne:
hoće li zaista moći
da ti prenesu sve...?


3.

Volela bih da mogu
da ti dotaknem lice...
Da te usnama svojim
toplo osetim žudim...
Da talasava vatra
u dubinama mojim
kroz dodir izroni negde
gde skupa s tobom postojim...
I da svojom toplinom
i tvoju vatru budim...

Negde u odbljesku zlata
moj dah se meša s tvojim.
Kroz neke žućkaste niti
osećam tvoju kosu.
Dok modro, kasno veče
tvoje mi telo krije,
počinjem da postojim
kroz zlato koje se prosu.

I nije sve ovo varka.
Ja sam ti dala sebe,
svu plam što iz mene lije,
vrelinu svakog mog kutka...
I nije mi više bitno
da li sam ja još ja
ili postojim kroz tebe
dok je tog večnog trenutka...

Moj požar obojen žutim...
Znam da do tebe stiže...
jer s tvojim plamenom sluti,
zašto mi nisi bliže...?


4.

Odraz Sunca u meni,
toplina koja me greje,
i žudnja i dah sneni
dok strujimo u jedno...
I meki odbljesak snova
što se treperi i smeje,
i čini od zajedništva
sve drugo manje vredno...
I sve drugo što šaljem
kroz ove zlatne niti,
sve ono što imam
do čega mi je stalo...
Nisu dovoljni u biti...
Ne dopiru istim sjajem...

Jer:
koliko god da ti dam,
još toga u meni ima...
koliko god da dajem,
u meni je još scvalo...
koliki god bio žuti sjaj,
još veća postoji plima...

I znam da ti nisam dala dovoljno,
da je sve to malo...


Dragana Konstantinović