DANAS JE.....

Srecan Bozic svim pravoslavnim vernicima koji ga danas slave!:pia:

Hristos se rodi!, pravoslavnim i onima koji nisu svesni da budu srecni!!!!

Hristos se rodi!svima koji slave srecan Bozic!:)

Sabor Presvete Bogorodice 8. januar

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Danas drugog dana praznika Roždesta Gospoda i Spasa našeg Isusa Hrista, 8. januara po novom a 26. decembra po starom kalendaru, Pravoslavna Crkva poroslavlja i Sabor Presvete Bogorodice.
Danas, sva Crkva Hristova odaje slavu i hvalu Presvetoj Bogomateri, koja je rodila Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista. Njenim Saborom se naziva ovaj praznik zato što se danas sabiraju svi verni, da proslave Nju, Mater Bogorodicu, i što se toržestveno, saborno, služi u Njenu čast.
Cela priroda i sva tvar poklonila se Hristovom rođenju, a prvi od ljudi, koji su mu prišli, bili su pastiri. Čuvajući stražu kod stada svojih, iznenadili su se pojavom anđela i slavom Gospodnjom, koja ih je obasjala. I gle, nebeski blagovesnik im reče: „Ne bojte se, jer vam, evo, javljam radost veliku koja će biti svemu narodu. Jer vam se danas, u gradu Davidovu, rodi Spasitelj, koji je Hristos Gospod".

9. januar (27. decembra po starom)

http://razbibriga.net/imported/2012/...k_sinaj1-1.jpg

Pravoslavna Crkva, drugog dana po Božiću, molitveno se seća Svetog prvomučenika - arhiđakona Stefana.

Stefan je bio Jevrejin, i to pripadnik onog dela jevrejskog naroda koji su živeli u grčkim oblastima i govorili grčkim jezikom. Bio je u srodstvu sa apostolom Pavlom, koji u vreme Stefanovog mučeništva još uvek nije spoznao istinu Hristovog učenja.

Stradanje svetog Stefana zbilo se godinu dana posle silaska Duha Svetoga na apostole, odnosno iste godine kada se Gospod Isus Hristos vazneo na nebo. Sveti Stefan je prvi hrišćanin koji je stradao za Gospoda i zato se naziva Prvomučenikom. Njegovo mučeništvo potresno je opisano je na stranicama Svetog Pisma Novog Zaveta.

Sveti Stefan se naziva Arhiđakonom, jer je bio prvi od sedam đakona koje su sveti apostoli postavili na službu oko pomaganja sirotinji u Jerusalimu.

Kako kaže biblijsko svedočanstvo, Sveti arhiđakon Stefan bio je, kao i dvanaest velikih apostola, nadahnut silom Duha Svetoga. Činio je mnoga čudesa, pomagao ljudima i sva ta njegova dobra dela pominju se u Svetom Pismu Novog Zaveta. U toj prvoj godini po stradanju i Vaznesenju Hristovom, Sveti Stefan je ogromnom snagom svoje vere, svojih reči i dela podsećajući na reči zakona i proroka Starog Zaveta, dokazivao Jevrejima, svojim sunarodnicima, da su oni zaista ubili Mesiju, očekivanog toliko vekova. Zbog toga je među svojim bližnjima imao mnogo neprijatelja, ali ih je uvek pobeđivao svoji jasnim i istinitim rečima. Kako nisu mogli drugačije sprečiti njegovo propovedanje, pribegli su, uz pomoć lažnih svedoka, kleveti da je hulio na Boga i Mojsija, baš kao što se zbilo i sa Isusom Hristom. Tako su narodne duhovne strešine protiv Svetog Stefana pobunile narod. Kao i Hrista, Stefana su lažno optužili i uhapsili. Posle hapšenja, usledilo je suđenje.

Na suđenju Sveti Stefan je odlučno i razložno pobijao jednu po jednu klevetu lažnih svedoka. Izložio je, jasno i sa velikim poštovanjem, celu istoriju Izrailja od Avrama, koji je prvi dobio obećanje o dolasku Mesije do Mojsija, o kojem je govorio sa velikim strahopoštovanjem i uvažavanjem. No, istina o Mesiji još više je razgnevila svešteničke i narodne polavare. U tom uzavrelom trenutku, Arhiđakon Stefan pogleda u nebo i to što je ugledao objavi svima prisutnima: „Evo, vidim nebesa otvorena i sina čovečjeg gde stoji s desne strane Boga." To je razjarilo sve njegove sudije te Arhiđakona Stefana izvedoše iz grada i ubiše kamenjem.

Među prisutnim mučiteljima bio je i Stefanov rođak Savle, koji je kasnije, iskreno se pokajavši, spoznao istinu o Gospodu Isusu Hristu, primio njegovo učenje i sveto krštenje, i ostatak zemaljskog života proveo propovedajući, kao apostol Pavle, jevanđeljsku istinu, šireći Hristovu reč i osnivajući crkvene zajednice.

A toga dana, kada su Jevreji kamenovali arhiđakona Stefana, stajala je podaleko, na jednoj uzvišici Presveta Bogorodica, sa svetim Jovanom Bogoslovom, gledajući mučeništvo ovog prvog mučenika za istinu njenog Sina i moleći se usrdno Bogu za njegovu dušu.

Sveti prvomučenik Stefan postradao, koji je postradao u današnji dan, je u nešto više od 30 godina. Njegove poslednje reči su bile: „Gospode, ne uračunaj im greh ovaj".

Samim primer mučeništva i bezpogovornog stradanja, Arhiđakon Stefan je dao i, dan danas, daje primer svim hrišćanima. Njegov primer najbolje objašnjava reči da je „krv mučenika seme Crkve".

Telo Svetog Stefana uze potajni Hrišćanin Gamalilo i sahrani na svom imanju. Nešto manje od četiri veka posle, 415. godine, njegove mošti su pronađene u oblasti severno od Jerusalima, i 2. avgusta prenešene u hram podignut u Jerusalimu. Nedugo posle toga, u vreme vladavine cara Teodosija II Mlađeg (408-450), prenešene su u Carigrad.

Na ikonama se predstavlja u đakonskom odelu, držeći u desnoj ruci kadionicu, a u levoj položenu knjigu - Jevanđelje, naslonjenu na grudi, a na knjizi su tri kamena simbolizujući način na koji je postradao.

Drugi način prikaza je sa trokrakim čirkom (trikirije) i zapaljenim voštanicama u levoj ruci. Često se njegova ikona nalazi na dverima ikonostasa, južnim ili severnim.

Срећна српска Нова година

Честитам свима Српску нову годину у народу познату и као Мали Божић.


У поноћ почиње Нова јулијанска година за Српску, Ð*уску и Грузијску православну цркву, Јерусалимску патријаршијÑ� � и Ð*уску заграничну цркву које обележавају два велика хришћанска празника - Обрезање Исуса Христа и Светог Василија Великог.

http://razbibriga.net/imported/2012/01/vatromet1-1.jpg

Православни народи који поштују богослужбени Јулијански календар својих цркава славе почетак Нове 2009. године.

На тај дан, у свим храмовима СПЦ, служи се литургија Светог Василија Великог чији помен Црква, такође, слави првог дана Нове године.

Дан Обрезања Господа Исуса Христа који СПЦ слави 1. јануара по Јулијанском календару, односно 14. јануара по Грегоријанс� �ом или световном календару један је од највећих хришћанских празника.

Према Светом писму, Исус Христос је преузео на себе грехе људског рода, а чин обрезања се сматра знаком очишћења од прародитељсРºÐ¾Ð³ греха.

У запису владике Николаја Велимировић� � стоји да је, "Христос на себе примио људско тело и поднео бол за грех одређен".

Према историјском и предању цркве, Свети Василије се упокојио 379. године, у 50. години. Живео је у време цара Константина који је озваничио слободу исповедања хришћанске вере.

Василијева служба, коју је написао сам светитељ, служи се, према канону СПЦ, 10 пута годишње - 1. јануара, уочи Божића и Богојављења, у све недеље Великог часног поста (осим Цветне недеље), на Велики Четвртак и Велику Суботу.

Сачувана су многа богословска и апологетска дела Светог Василија кога СПЦ слави и 12. фебруара (30. јануара по Јулијанском календару) - на празник Света три јерарха.

Мали Божић

Јулијански 1. јануар у нашем народу је познат и као Васиљевдан, Мали Божић и српска Нова година.

Многи обичаји и обреди везани су за Мали Божић који се сматра завршетком божићних светковина.

У неким крајевима Херцеговине сачуван је обичај спаљивања остатака бадњака, а у многим српским крајевима меси се обредни хлеб или Василица.

У богослужбеноР¼ календару СПЦ ови празници су обележени црвеним словом као заповедни од великог значаја за православну хришћанску цркву.

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od Man

Срећна српска Нова година

Честитам свима Српску нову годину у народу познату и као Мали Божић.


У поноћ почиње Нова јулијанска година за Српску, Ð*уску и Грузијску православну цркву, Јерусалимску патријаршијÑ� � и Ð*уску заграничну цркву које обележавају два велика хришћанска празника - Обрезање Исуса Христа и Светог Василија Великог.

http://razbibriga.net/imported/2012/01/vatromet1-1.jpg

Православни народи који поштују богослужбени Јулијански календар својих цркава славе почетак Нове 2009. године.

На тај дан, у свим храмовима СПЦ, служи се литургија Светог Василија Великог чији помен Црква, такође, слави првог дана Нове године.

Дан Обрезања Господа Исуса Христа који СПЦ слави 1. јануара по Јулијанском календару, односно 14. јануара по Грегоријанс� �ом или световном календару један је од највећих хришћанских празника.

Према Светом писму, Исус Христос је преузео на себе грехе људског рода, а чин обрезања се сматра знаком очишћења од прародитељсРºÐ¾Ð³ греха.

У запису владике Николаја Велимировић� � стоји да је, "Христос на себе примио људско тело и поднео бол за грех одређен".

Према историјском и предању цркве, Свети Василије се упокојио 379. године, у 50. години. Живео је у време цара Константина који је озваничио слободу исповедања хришћанске вере.

Василијева служба, коју је написао сам светитељ, служи се, према канону СПЦ, 10 пута годишње - 1. јануара, уочи Божића и Богојављења, у све недеље Великог часног поста (осим Цветне недеље), на Велики Четвртак и Велику Суботу.

Сачувана су многа богословска и апологетска дела Светог Василија кога СПЦ слави и 12. фебруара (30. јануара по Јулијанском календару) - на празник Света три јерарха.

Мали Божић

Јулијански 1. јануар у нашем народу је познат и као Васиљевдан, Мали Божић и српска Нова година.

Многи обичаји и обреди везани су за Мали Божић који се сматра завршетком божићних светковина.

У неким крајевима Херцеговине сачуван је обичај спаљивања остатака бадњака, а у многим српским крајевима меси се обредни хлеб или Василица.

У богослужбеноР¼ календару СПЦ ови празници су обележени црвеним словом као заповедни од великог значаја за православну хришћанску цркву.

---

http://www.youtube.com/watch?v=YJ8wo...eature=related

Prepodobni Serafim Sarovski 15. januar

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Rodio se u Kursku, u Rusiji, 19. jula1759. godine, od imućnih roditelja. Na krštenju je dobio ime Prohor. Kad je navršio 17 godina, majka ga je poslala da se posveti monaškom životu. Na rastanku mu je navodno poklonila mali krst, od koga se on nikada nije odvajao. Najpre je otišao uKijevsko-pečersku lavru, a potom ga je starac Dositej uputio da se spašava u sarovskoj pustinji. Ne zadovoljavajući se tišinom i bezmolvijem sarovske obitelji, ugledajući se na neke manastirske starce, sa blagoslovom svog starca, u slobodnim časovima povlačio se u gustu šumu radi molitvenog usamljeničkog tihovanja. Sredom i petkom nije ništa jeo, a u druge dane samo jednom dnevno.

Prohor se 18. avgusta1786. godine, udostojio podstriga u monaški obraz, pri čemu dobi ime Serafim. Serafim udvostruči svoje trudove i življaše još usamljeničkije, roneći u unutarnje bogomisleno sozercanje. Uvek u jednoj istoj odeći, zimi je skupljao granje, leti čuvao pčele i radio u svojoj maloj gradini. Uz velike telesne trudove, danonoćno je pojao tropare i crkvene pesme, i predavao se uzvišenim radovima uma i srca. Puno je čitao, naročito sveto Pismo. Izdržavao je velika đavolja iskušenja i zamke. Da bi se još usrdnije borio protiv istih, uzeo je na sebe veliki podvig. Hiljadu dana i noći na granitom kamenu proiznosio je iz dubine duše carnikovu molitvu: „Bože, milostiv budi meni grešnome!“

Dobivši od Boga blagodatne darove: prozorljivosti, čudesa i isceljenja, a po volji Svevišnjega poče stupati u razgovor sa posetiocima, a pre svega sa monasima. Njegove reči, prenete nekom osobenom ljubavlju i prepune neke tihe, životne vlasti, zagrevahu srca, čak i ona okorela i hladna. S velikom ljubavlju lečio je sve duševne i telesne bolesti. Toliko je bio poznat i voljen da je dnevno dolazilo skoro po dve hiljade ljudi na lečenje ili savete, ili samo za blagoslov. Odlikovao se velikom smernošću. Kada ga je sav svet slavio, on je sebe nazivao „ubogi Serafim“.

Dana 2. januara/14. januara 1833. godine starac Serafim je završio svoj život na zemlji, u svojoj običnoj beloj podrasi, klečeći na kolenima na svagdašnjem mestu svojih molitvenih podviga, pred ikonom Božje Matere „Umilenje“. O vratu mu je visio mali krst sa raspećem. Ruke su mu bile prekrštene na grudima. Srpska pravoslavna crkva ga praznuje kao Prepodobnog Serafima Sarovskog 2. januara po crkvenom, a 15. januara po gregorijanskom kalendaru.

„Ja znam tvoje nevolje, tvoje patnje, tvoje borbe i slabosti tvog života. Ja znam tvoj kukavičluk, tvoje grehe i uprkos njemu kažem ti: "Daj mi srce tvoje, ljubi me kakav jesi!" Ako čekaš da postaneš anđeo da bi se predao ljubavi, onda me nikad nećeš ljubiti. Ako si slab u ispunjavanju svojih dužnosti i u vežbanju svojih vrlina, a ako često padaš u one grehe koje ne želiš više da činiš, Ja ti dopuštam da me voliš. Ljubi me takav kakav jesi!“

(Sv. Serafim Sarovski, Ljubi me takav kakav jesi )

Крстовдан 18. јануар

​http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Римски цар Максенције чинио је многа зла народу, гонећи и мучећи хришћане, те Римљани послаше писмо цару Константину, да их избави и спасе од тога. Цар Константин, поче пријатељски убеђивати Максенција да престане са злоделима, али он не послуша, те Константин би принуђен да крене у поход на Рим, и ту би побеђен Максенције, силом и дејством Часног Крст. Велики цар Константин, победоносно уђе у Рим, где га народ дочека са великом радошћу и почастима. А сам цар узносаше велику благодарност Богу, који му силом Часног и Животворног Крста дарова победу.
У ту част он постави усред Рима на високом стубу Крст и написа на њему: "Овим спасоносним знамењем ослобођен је овај град од насилничког јарма".

Царица Јелена у Јерусалиму, сазнавши где је закопан Часни Крст, поруши Венерин храм и испод њега нађе 3 крста. Тада јој патријарх Макарије рече да стави један по један на мртваца којег су проносили. Када су ставили трећи крст, мртвац оживе. Царица направи сребрни ковчег и у њега положи Часни Крст и од тада се празнује ВОЗДВИЖЕЊЕ (Подизање) Часног Крста. Она са собом понесе само део овог Часног Крста Господњег и свете клинце, којима је Исус Христос био прикован за тај Крст, а сам Крст положи у сребрни ковчег и предаде га патријарху Макарију. Блажени цар Константин положи животворно дрво у златан ковчег, а свете клинце, царица Јелена баци у Јадранско море, а један цар укова у свој шлем, један у ђемове на узди свог коња. По повратку свете царице Јелене из Јерусалима у Византију, христољубиви цар Константин начини три велика крста, према броју јављених му у ратовима: први у Риму, други у Византији, а трећи, након победе над Скитима на Дунаву. Он начини три крста и написа на њима: ИС ХС НИКА - Христос побеђује. Нека је и од нас Њему част, слава и поклоњење сада и увек и кроза све векове. Амин.

Када је цар Хозроје освојио Јерусалим, однео је са собом и Часни Крст. После 14 година, цар Ираклије га је вратио у Јерусалим. Носио га је на леђима. Али, наједном стаде, не могавши ни корак даље. Патријарх Захарија виде ангела који спречава цара да у раскошном оделу иде под Крстом, и то путем којим га је Господ носио бос и понижен. И цар у бедном оделу и бос унесе Часни Крст у храм Васкрсења.

Тропар (глас 1):
Спаси Господи људи твоја и благослови достојаније Твоје, побједи всјем православним христијаном нашим на сопротивнаја даруја, и твоје сохрањаја крестом твојим житељство.

Богојављење Господње


http://razbibriga.net/imported/2012/...avljenje-1.jpg

БОГ СЕ ЈАВИ, ВАИСТИНУ СЕ ЈАВИ! На овај дан
празнује се успомена на Христово Крштење на реци Јордану и јављање Бога у виду
голуба и гласа: "Ово је Син мој и Њега послушајте".

Празнујући Богојављење Господње, које бива на водама Јорданским, треба да се
подсетимо да се Господ Бог наш никада није јављао без разлога баш на том месту.
Овај нам празник приказује Бога у виду Тројице једнобитне и нераздељиве. Тако се
и свако од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца
Светлости, заслугом Сина и силом Духа Светога.
На овај дан се у свим црквама и храмовима освећује вода, коју народ узима и
носи својим кућама. Она има духовна и лековита својства. Њена особина се огледа
у томе што током целе године остаје свежа и освећена. Чува се у посебним
посудама и користи се са искреном вером у болести, или било каквој другој
недаћи. На сам Дан Богојављења може се са њом попрскати сваки кутак у кући, али
у све друге дане ништа се не сме прскати њоме. Здрави је могу пити претходно
припремљени зато, тако што ће који дан постити, па ће ту освећену водицу попити
изјутра као када се узима Свето причешће.




Када Господ Исус беше навршио тридесет година од Свог телесног рођења, Он отпоче Свој
учитељски и спаситељски посао. И сам, почетак почетка ознаменова крштењем на
Јордану. Свети Кирил Јерусалимски вели: "Почетак света вода, почетак Јеванђеља
Јордан". При крштењу Господа у води објавила се свету она тајна која се у Старом
Завету наговештавала, о којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, тј.
тајна божанске Свете Тројице. Отац се јавио чувству слуха, Дух се јавио чувству
вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира. Отац је изрекао Своје
сведочанство о Сину. Син се крстио у води а Дух Свети у виду голуба лебдео је
над водом. А када Јован Крститељ засведочи и рече о Христу: "Гле, Јагње Божије
које узима на се гријехе свијета" (Јн 1, 29) и када он погрузи и крсти Господа у
Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свету и пут нашега спасења. Наиме:
Господ узе на се грехе рода човечјег и под њима умре (погружење) и оживе
(излазак из воде); и ми морамо умрети као стари греховни човек и оживети као
очишћени, обновљени и препорођени. Ово је Спаситељ, и ово је пут спасења.
Празник Богојављења (Теофанија, грчки) просвећује показујући нам Бога као
Тројицу једнобитну и неразделну. То је једно. И друго: јер се свак од нас
крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Светлости, заслугом
Сина и силом Духа Светога.


Тропар (глас 1):

Док си се Ти, Господе, крштавао у Јордану, показа се Света Тројица, јер
Родитељ (Отац) гласом сведочаше о Теби називајући Те љубљеним Сином, а Дух у
облику голуба, потврђиваше речи, Христе Боже, који си се јавио и свет просветио
слава Теби!

Кондак (глас 4):
Јавио си се данас Васељени Господе и светлост Твоја обасја нас који Ти
певамо: Дошао си и јавио си се, Светлости Неприступна.




O Господе свети, свети у стварању,
Све што Речју
ствараш, Духом освештаваш.
O Господе крепки, крепки у страдању,
За свет
у смрт ходиш, за свет васкрсаваш.
Господе бесмртни, певамо Ти у глас:

Оче, Сине, Душе — Боже, помилуј нас!
Оче што се јави гласом над
Јорданом,
Душе што ко голуб млечни летијаше,
Син што се крсти пророком
Јованом,
Три зрака светлости, једна светлост сјаше,
Тројице јављена,
певамо Ти у глас:
Оче, Сине, Душе — Боже, помилуј нас!




РАСУЂИВАЊЕ

Некад су басне јеретичке досађивале Цркви Божјој, а сада јој досађују басне
богоодступничке. Истрајношћу у вери, приљежном молитвом, исповедништвом па чак и
мучеништвом побеђена је она досада. Само тим начинима биће побеђена и ова нова
досада. И Црква Божја, сасуд Истине божанске, на крају ће тријумфовати, јер ће
врагу на крају нестати оружја (Пс. 9, 7). Блажени Климент Александријски рекао
је о јеретицима који напустише цркву: „Онај ко је пао у јерес, путује кроз суху
пустињу, напуштајући јединога истинога Бога; одвојен од Бога он тражи безводну
воду, скупља рукама бесплодност, улази у ненасељену и жедну земљу." То исто се
данас може рећи о многим научним хипотетичарима и теоретичарима који се руководе
маштом својом а не истином Божјом.


СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам догађај крштења Господа и то:
1. Његов скромни долазак на
Јордан, непознат свима осим Јовану,
2. Његово погружење у воду; лепршање
голуба над Њим и глас с висине.

БЕСЕДА

о тајанственом божанском Тројству

Јер је троје што свједочи на
небу:
Отац, Ријеч и Свети Дух; и ово је троје једно.
И троје је што
свједочи на земљи:
дух, и вода, и крв; и троје је заједно. (I Јов. 5,
7—8)
Кад читамо Свето Писмо треба будно да мотримо на сваку реч. Брзом
читаоцу, нпр., неће пасти у очи разлика коју Јеванђелист повлачи између небеског
тројства и земаљског тројства. За небеско тројство он каже: и ово је троје
једно, а за земаљско: и троје је заједно. Огромна је разлика између бити једно и
бити заједно. Отац, Син и Дух Свети су једно, док су дух и вода и крв само
заједно, а не једно. Јер и непријатељи могу бити заједно али не и једно. Сви су
људи на земљи заједно али нису једно. Вода и крв чине тело, а дух је дух. Тијело
пак жели против духа а дух против тијела (Гал. 5, 17); нису, дакле, једно, али
су пак заједно. И кад човек умре, заједница се кида и престаје: крв и вода иду
на једну страну, а дух на другу. Дочим је божанско тројство на небесима не само
заједно него и једно.
Но има једно тројство у унутрашњем небу човековом,
које треба да буде не заједница него јединство, да би човек блажен био и овога и
онога света. То је јединство ума, срца и воље. Докле је ово троје само у
заједници, дотле је човек у рату и са самим собом и са небеским Тројством. Када
пак ово троје постане једно, тако да ниједно не влада и ниједно не робује, онда
човек бива испуњен једним миром који превазилази сваки ум (Фил. 4, 7), сваку
реч, свако објашњење, сваки страх и сваку жалост. Тада мало небо у човеку почиње
личити на велико небо Божје, и образ и подобије Божје бива тада јасно у човеку.

Господе троједини, помози нам личити бар на оне који личе на Тебе. Теби
слава и хвала вавек. Амин.

SVETI JOVAN KRSTITELJ
20. januar po novom / 7. januar po starom

http://razbibriga.net/imported/2012/01/Krstitelj-1.jpg

Sveti Jovan Krstitelj, proslavlja se nekoliko puta u godini, ali najviše 20. januara. Među jevanđelskim ličnostima koje okružuju Spasitelja, ličnost Jovana Krstitelja zauzima posebno mesto, kako po svom čudesnom dolasku na svet i načinu života, tako i po ulozi u krštavanju ljudi i krštenju Mesije, kao i po svom tragičnom skončanju ovoga života. On je bio takve moralne čistote da se pre mogao nazvati anđelom nego smrtnim čovekom, a jedini je od svih proroka koji je svetu mogao i rukom pokazati onoga koga je prorokovao.

Jovanova glavna uloga u životu bila je na dan Bogojavljenja pa je crkva od davnina, dan posleBogojavljenja posvetila njegovom spomenu.Za ovaj dan vezuje se i događaj sa rukom Pretečinom. Jevanđelist Luka hteo je da prenese Jovanovo telo iz Sevastije gde je velikog proroka posekao car Irod.Uspeo je da prenese samo jednu ruku u Antiohiju, svoje rodno mesto, gde je čuvana do desetog veka. Posle je preneta u Carigrad, odakle je nestala za vreme Turaka.
Priča se da je svake godine na svetiteljev dan sveti arhijerej iznosio pred narod njegovu ruku. Kada bi se javljala raširena najavljivala je rodnu i godinu obilja, a kada bi bila zgrčena predskazivala je i nerodnu i gladnu godinu.

Свети Сава

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Свети Сава (световно име Растко, монашко име Сава; рођен око 1175. године у Расу, умро 14. јануара 1236. у Трнову, Бугарско царство) је био најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање, светогорски монах, јеромонах и архимандрит Студенице, први архиепископ аутокефалне Српске архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник. Широко се сматра једном од најзначајнијих личности српске историје, а Српска православна црква га слави као свеца. Његова личност је остварила велики утицај на средњовековно српско књижевно стваралаштво, а његов култ се вековима негује у српском народу.

Када је дошао до седамнаесте године узраста свога, родитељи његови стадоше размишљати да га по закону ожене. А богодани божаствени младић увек је у молитви тражио како и на који начин да побегне од света и од свега да се ослободи ради Бога. (…) [Једног дана] дођоше к његовим родитељима неки иноци из Свете горе Атона, да приме потребну помоћ свом сиромаштву. А деси се да је један од њих био родом Рус. Божанствени младић сакривши овога насамо, испитиваше га о Светој гори, пошто га је најпре утврдио заветом да неће ником открити његову тајну. А овај му исприча све по поретку пустињачком (…) А младићу док слушаше о иночком животу и усрдности за Бога и њиховим добрим занимањима, извори суза изливаху се као река из очију његових.

Теодосије. Житије св. Саве


Растко Немањић је рођен око 1175. године1 као трећи син српског великог жупана Стефана Немање и његове супруге Ане. Савини биографи у хагиографском стилу наводе да су супружници Растка добили после дугог прекида у рађању и да им је због тога најмлађи син био нарочито драг.
О Растковом раном животу не зна се много. Растао је у време великих спољнополитичких искушења за државу свога оца и могао се упознати са неким основним питањима вођења државе.
Када је напунио 15 година, Растку је Стефан Немања поверио на управу хумску област (Хум или Захумље). Године 1190., исте када је Растко напунио 15 година, Хум је био одузет Немањином брату Мирославу. О конкретним Растковим делатностима на положају управника хумске области нема много података. Имао је свој двор на коме је био окружен велможама, високим функционерима кнежевског двора и одабраном локалном властелом. Познато је и да Растко није стално боравио у својој области већ да је из очевог двора одлазио само повремено. И поред тога, управа у Хуму није била само почасна титула већ је представљала практичну школу државног управљања.
У Свету гору Растко је отишао већ писмен и упознат са делима ранохришћанске, византијске и старословенске књижевности. Његова заокупљеност књигом коју истичу биографи свакако није опште место житија. На основу дела које је оставио закључује се да је поред јеванђеља, апостола и паримејника и нарочито псалтира читао и прологе и патерике, Лествицу Јована Лествичника, беседе рановизантијских црквених отаца (посебно Јована Златоустог) као и поједина дела црквеноправне литературе.

Године 1191., кад је имао око седамнаест година, Растко је отишао на Свету гору, један од најзначајнијих центара источноправославног монаштва, са намером да се замонаши. Различити извори на разне начине описују овај догађај. Савин приказ догађаја који је изнео уЖитију Стефана Немање скроман је и суздржан. Са сваким нарендим извором прича је постајала опширнија, детаљнија и драматичнија. Тако Теодосије Хиландарац наводи како је за Растком отац послао потеру с намером да га спречи у намери да се замонаши. Потера је стигла на Свету гору пре него што се Растко замонашио, али он је успео да их опије и да током ноћи ипак прими монашки чин. Оболенски, као и други историчари, сматра да је ова прича добрим делом плод Теодосијеве маште. По његовом мишљењу, највероватније је да је Растко кришом отишао на Свету гору где се спријатељио са монасима руског манастира Светог Пантелејмона; Стефан Немања, слутећи где му је син отишао, послао је потеру која је нашла већ замонашеног Растка. Не зна се поуздано у ком манастиру се Растко замонашио, али се сматра да би могао бити у питању или руски манастир Светог Пантелејмона (Стари Русик) или грчки манастир Ватопед.
У Ватопеду, који је био Савин дом наредних седам година, Сава се искрено посветио монашком животу. Ту је он свакако имао прилике да се ближе упозна са различитим делима грчке богословске и црквеноправне књижевности. Рани боравак на Светој гори имао је значајног утицаја у формирању Савине личности. Ту се формирала његова религиозност и његово схватање хришћанства и ту је пронашао узоре на основу којих ће организовати манастирски и црквени живот у Србији. Света гора је током читавог Савиног живота остала његов други дом.
У међувремену, у Србији је дошло до смене на престолу. Стефан Немања се 25. марта 1196. повукао са власти коју је препустио свом средњем сину Стефану Немањићу. Немањина одлука била је мотивисана како политичким тако и верским разлозима. После годину и по дана проведених у Студеници (25. март 1196. — 8. октобар 1197) Симеон је одлучио да се придружи свом најмлађем сину на Светој гори. Писмо које је Сава послао свом оцу одмах након што се овај замонашио8 у коме га је позивао да му се придружи на Светој гори сигурно је такође мотивисало Симеона да промени средину.
Сава и Симеон су се после више година поново срели 2. новембра 1197. године у Ватопеду. Долазак Симеона, доскорашњег владара, изазвао је велико интересовање код светогорског монаштва. Велики број монаха посетио је Саву и Симеона у Ватопеду а они су великодушно делили прилоге, највише манастиру Ватопеду у коме су боравили. Све ове подухвате Сава и Симеон су заједнички планирали, с тим што је Сава, као млађи, те замисли остваривао.
У позну јесен 1197, Симеон и Сава су уз сагласност игумана Теостирикта кренули у обилазак Свете горе да би се Симеон поклонио свим њеним црквама и светим местима. Приликом обиласка даровали су бројне манастире, нарочито Кареју, Ивирон и Велику Лавру.

После извесног времена боравка у Ватопеду код Симеона и Саве се јавила идеја за оснивањем српског манастира на Светој гори. Њихова почетна замисао сигурно је била да тај манастир буде саставни део Ватопеда. Почетком 1198. Сава је у Цариграду за то добио сагласност Алексија III Анђела. Монаси других светогорских манастира нису били задовољни оваквим развојем догађаја јер су сматрали да ће Ватопед добијањем Хиландара исувише ојачати. Управа Свете горе је затим молила цара да да манастир у пун посед српским монасима. На ову молбу цар је одговорио издавањем још једне хрисовуље јуна 1198. године. Он је поништио раније издати документ и одредио је да манастир ужива потпуну слободу тј. да не буде потчињен ни протосу ни игуману Ватопеда. Обнова Хиландара је брзо напредовала и већ средином године у њему је отпочео монашки живот. За првог игумана Сава и Симеон су одредили монаха Методија, свог оданог сарадника. Истовремено су позвали Стефана Немањића да и он постане ктитор манастира тако да је Хиландар био под покровитељством три члана српске владарске породице.
Симеон је у Хиландару умро 13. фебруара 1199. године. Сава је уз њега био до последњег часа и дирљиво је описао те тренутке. Убрзо је Сава наставио да ради на организовању Хиландара. У пролеће 1199. Сава је опет отишао у Цариград где је цар Алексије III издао још једну хрисовуљу којом је потврдио раније стечена права Хиландара и додао му је опустели манастир Зиг на јужној обали Свете горе. До августа исте године Сава се вратио у Хиландар који је брзо растао. У време Симеонове смрти у њему је било 10—15 калуђера, да би се након неколико година њихов број повећао на деведесет. По Савиним речима, манастир је постао величаснтвен. За Хиландар је Сава израдио типик (манастирски устав) на основу типика манaстира Богородице Евергетиде са чијим се животом упознао током својих боравака у Цариграду. До 1200. године Сава је постао веома важна личност на Светој гори. Тих година Саву је привлачио усамљенички живот испуњен молитвом. Купио је испосницу у Кареји коју је посветио светом Сави Освећеном и где се повлачио са једним или двојицом монаха живећи у строгој аскези. И за Карејску келију (ћелију, испосницу) Сава је написао типик. Иако је Сава већ уживаo огроман духовни ауторитет, и даље је био само калуђер, те га је средином 1200. године епископ Јариса рукоположио за ђакона, а потом и свештеника. Следећи Савин успон у црквеној хијерархији десио се између 1200. и 1204. године приликом посете Солуну. Догађаји који су се у ово време дешавали у Србији — грађански рат између великог жупана Стефана Немањића и његовог старијег брата Вукана — сигурно су узнемиравали Саву. Није га оставио равнодушним ни пад Цариграда 1204. године. У подели византијских територија јужна Македонија, која је обухватала полуострво Халкидики и Свету гору, припала је Бонифацију, маркизу од Монферата. Положај светогорских манастира постао је несигуран па су Сави браћа писала да пренесе очеве мошти у Србију.

http://razbibriga.net/imported/2012/01/ylmous6-1.jpg

Сава је био српски архиепископ до 1234. године. Период од његовог повратка из Свете земље до силаска са архиепископског престола био је изузетно буран у српској политици. Радослав је свргнут са престола 1233. године и на његово место је доводен његов млађи брат Владислав. Пораз Теодора Анђела, Радослављевог таста и заштитника, у бици код Клокотнице 1230. године, вероватно је био разлог побуне властеле и Радослављевог свргнућа. Владислав је био зет бугарског цара у коме је нови српски владар налазио спољнополитички ослонац. О Савином ставу према овим дешавањима ништа није познато. Био је благонаклон према оба синовца: Владислава је крунисао, а са Радославом се зближио после његовог повратка из прогонства које је провео у једном манастиру.
Сава је убрзо одлучио да се повуче са положаја српског архиепископа. Одлуку је саопштио на сабору у Жичи и за наследника је поставио свог ученика Арсенија. Потом се упутио на друго ходочашће у Свету земљу. Укрцао се у Будви у пролеће 1234. године и упутио се ка јужној Италији. Иако је брод којим је Сава пловио био жртва гусарског напада, Сава је ипак успешно приспео у луку Бриндизи. Одатле се запутио у Палестину где се у Јерусалиму састао са патријархом Атанасијем. Слободно се даље кретао по Египту где је владала династија Ејубида. Састао се и са александријским патријархом, а затим га је лично примио султан Ал Камил који му је обезбедио водиче за обилазак Синаја. Са Синаја поново одлази у Јерусалим и преко Антиохије долази у Малу Азију. У Цариграду је поново боравио у манастиру Богородице Евергетиде где је примио позив бугарског цара Ивана Асена II који га је позвао у посету. Крајем 1235. или почетком 1236. стигао је у Трново. У Трнову је умро 14. јануара 1236. године.
Свети Сава сматра се за зачетника осамостаљене српске књижевности. Однос светог Саве према књизи и књижевном стваралаштву може да се види и у његовим манастирским типицима где је читању књига и библиотеци дато важно место. Прва Савина дела су по својој природи црквеноправна, некњижевна (Карејски и Хиландарски типик). Књижевних елемената у себи има Савино писмо игуману Спиродину, које је једино сачувано Савино писмо, послато са једног од Савиних путовања у Свету земљу (вероватно са другог).

Књижевни дар Сава је показао тек у својим житијним и песничким делима. У Хиландарском типику налази се кратко житије светог Симеона које описује само његов долазак у Свету Гору и сажето казивање о његовој смрти. Развијено житије Сава пише тек у уводу Студеничког типика (1208). Опширно Житије светог Симеона писано је као ктиторско житије оснивача Студенице по свим правилима овога жанра. Усредсређено је на Симеонов монашки лик и стварни биографски подаци су подређени наглашеној идеји о одрицању. У житију нема високопарне реторике и препознаје се казивање блиског сведока. У генези овог житија значајну улогу је одиграо уводни део Хиландарске повеље Стефана Немањића. Своје књижевно стваралаштво Сава је наставио пишући Службу светом Симеону у којој наставља излагање главних идеја изнетих у Симеоновим житију. Књижевни извор и узор овог дела била је минејска Служба светом Симеону Ступнику. По Доментијану Сава је службу саставио у Хиландару 1200. године. Она означава почетак српског песништва и низa текстова којима је успостављан култ светородне династије Немањића.

Izvor: http://www.istorijskabiblioteka.com/art:sveti-sava

Свети Атанасије Велики

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Живо и бесмртно оличење врлина, које свакога може побудити на богоугодништво, – то је свети Атанасије Велики. Постојбина му беше славни град у Египту Александрија; родитељи му беху побожни хришћани, и живљаху по Богу. А какав је Атанасије имао бити доцније у животу, показао је у свом детињству, јер играјући се на морској обали са другом децом, својим вршњацима, он је радио оно што је видео у цркви: на детињи начин подражавао је свештенослужитеље Божје. Јер га деца, другови његови, поставише себи за епископа, а он неке од њих назначи за свештенике а неке за ђаконе; и онда му ови привођаху јелинску, незнабожачку децу, која још не беху крштена. И он их крштаваше морском водом, изговарајући над њима потребне речи свете тајне крштења, које је био чуо од свештеника у цркви. А говораше им и по једну поуку, како је то његов детињи разум умео и знао.

У то време у Александрији је патријарховао свети отац наш Александар. Деси се да он са једне узвишице посматраше морску обалу, и виде децу где се играју. Загледа се у њих, и зачуди се када виде како Атанасије врши крштење. И нареди да му сву децу доведу. И питаше их какве су се то игре играли. Они, као деца, прво се бојаху, а затим испричаше све, како Атанасија поставише себи за епископа, и како он крсти јелинску децу. Патријарх их подробно испитиваше на који су начин обавили крштење, и каква су питања стављали пред крштење и шта су ови одговарали. И дознаде да су све обавили по закону вере наше. Пошто се посаветова са својим клиром, патријарх признаде то крштење за истинско и правоважно, и изврши миропомазање крштене деце. А Атанасијеве родитеље дозва к себи и препоручи им да своје дете добро васпитају и отшколују, па кад одрасте да га опет доведу к њему, или боље: к светој Цркви. Јер патријарх беше прозрео у њему Божји дар. Тако уствари и би. Пошто Атанасије довољно изучи школе, и проучи сву светску философију, но још више божанску науку Светог Писма, његови га родитељи доведоше пресветом патријарху Александру, као Ана Самуила, и поклонише га Богу. Патријарх га убрзо уврсти у клирике. И као храбар војник, он се измлада стаде борити са јеретицима. А како се с њима борио, и шта је све од њих претрпео, то се не може ни описати. Али не можемо прећи ћутке преко неких његових нарочитих подвига и дела.

У то време је беснео са својом јереси безумни Арије, и својим убитачним учењем потресао сву Цркву. Поводом тога је у Никеји одржан Први Васељенски Сабор, на коме су свети оци проклели Арија и избацили из Цркве Христове. А би осуђен и на заточење. Али он, лукава змија, иако сатрвен и једва жив, ипак не одустаде од своје злоће. Јер преко ученика и једномишљеника својих та змија витлаше репом својим, изливајући свуда отров јереси. А код цара имађаше многе браниоце своје, нарочито Јевсевија, епископа никомидијског, и друге аријанске епископе. Преко њих је Арије радио да код Константина Великог издејствује себи помиловање, како би се из заточења слободно вратио у Александрију. Јевсевије је лукаво објашњавао цару како Арије не учи и не проповеда ништа супротно и несагласно са учењем Цркве, него је посреди завист епископа према Арију. Јер се међу њима води чисто схоластичка препирка о речима a не о вери. А цар, проста и незлобива срца, не познавајући јеретичку препреденост и лукавство, поверова лажи. И нареди: да се престане са препиркама и свађама око речи, да не би било раздора у Цркви. И не размишљајући, даде помиловање Арију да се врати у Александрију на своје место. И тако се погани јеретик, на зло целе Цркве, врати у Александрију.

nastavak:

Повратак Аријев у Александрију ожалости и заболе православне, нарочито светог Атанасија, као Христовог ратника и јаког заштитника правих предања побожности. Тада он већ беше архиђакон. И он гоњаше онога вука богомудрим језиком и списима, изобличавају� �›Ð¸ злочинство његово. И потстицаше пресветог архиепископа свог Александра да пише цару, а и сам писаше с њим, да је крива царева простодушнос Ñ‚, јер је поверовао јеретичким обманама и бајкама, и Арија, који се одрекао праве вере и који је одбачен од самог Бога и свих светих отаца, прима, и допушта му да потреса мирне крајеве отаџбине. А цар, наговорен од јеретика Јевсевија, отписа им врло оштрим речима, претећи им да ће их лишити чина, ако не умукну. Ово пак учини благочестиви добри цар, не као роб јарости, нити као љубитељ аријанства, него из ревности, иако ревности не по разуму. Јер је желео да не буде раздора у Цркви. Волео је да буде мир онде, где мира бити не може. Јер како може јерес живети у миру с Православљем ?

Ускоро потом престави се Господу пресвети Александар. На престолу га наследи свети Атанасије, једногласно изабран од свих православних као достојан сасуд за такво миро. Тада притајени аријански сејачи кукоља умукоше за неко време, не ступајући отворено у борбу с Атанасијем. А када их демон потстаче, они обелоданише своје неваљалство, и отворено пројавише, дотле дубоко сакривени, отров злоће своје, пошто пресвети Атанасије не прими безаконог Арија у црквено општење, иако је Арије донео писмо од цара да га Атанасије прими. И стадоше на све стране изазивати непријатељсÑ� ��во против невинога и силно га нападати. Трудили су се да га не само збаце с престола, него и из града протерају. И то њега, човека достојна небеских насеља. Али он остаде непоколебљив, појући с Давидом: Ако против мене војска крене, неће се уплашити срце моје (Пс. 26, 3). А глава тог злог већа беше гореспоменут и Јевсевије, епископ никомидијски, који само ношаше име побожности, a y самој ствари беше непобожан, и сасуд безбожности. Са својим једномишљени� �†Ð¸Ð¼Ð° он се наивном цару увуче под кожу. И сматрајући да је тренутак подесан, стаде све предузимати против Атанасија, еда би га збацио с престола. Држао је, ако њега буде збацио, лако ће и остале православце савладати, и Аријево учење утврдити. Он дакле измисли на праведника неправедне клевете, и удеси лажне (а за јеретике, веродостојне ) оптужбе; усто поткупи присталицу Мелитијеве јереси Исиона, и богатог лукавством Евдомона, и чувеног по покварености Калиника.

Оптужбе против Атанасија биле су ове: прво, приморава Египћане да дају данак цркви Александријс� �ºÐ¾Ñ˜ ради свештеничкиÑ� � одежди, олтарских завеса и покривача и других црквених утвари; друго, не жели добра цару, и ниподаштава царске наредбе; треће, среброљубац је, и ковчег пун злата послао је једном свом пријатељу да му га чува. Овим оптужбама додата је и четврта, која се односи на Исхира, лажног попа мареотијског . Овај Исхир беше зао и лукав, и у покварености препреден: он је прогласио себе за свештеника без прописног посвећења; починио је многа зла дела, срамна и страшна; и заслужио је не само искључење и поругу, него и немилосрдну казну. Блажени Атанасије дознаде све о Исхиру. Ð*евностан за ред у Цркви, он посла у Мареот презвитера Макарија да изврши ислеђење поводом злих дела Исхирових. Исхир се уплаши ислећења и одговорности , и побеже из Мареота. И оде у Никомидију. Тамо се пријави епископу Јевсевију, и безочно нападе Атанасија износећи лажне оптужбе против њега. Јер поквареност је таква, када нема изговора она се хвата лажи, и јуначи се у њој, и отворено устаје на истину. А Јевсевије и они с њим, примише Исхира као истинског свештеника, иако је отступник од Бога и преступник свештених правила, и веома га поштоваху. Јер сваки обично воли оно што је слично њему, било у пороку или у врлини, Сагоревајући од огромне мржње према Атанасију, о! с како великом радошћу гледаху они Исхира! И његову душу, пуну дрскости и покварености , сокољаху надом, и обећаваху му да ће му дати епископски чин, само ако измајсторише неку оптужбу и клевету противу праведника. За клевету и лаж давати такву награду: епископски чин и власт над многим душама! А Исхир, вешт за такве ствари, баци се јуначки на посао. И измајсториса ову клевету против невиног Атанасија: По наредби Атанасијевој презвитер Макарије је разбојнички упао у његову цркву, њега самог са великим бесом из олтара извукао, свети престо испреметао и претурио, свети путир сломио, и свете књиге на огњу спалио. Мрзитељи Атанасијеви примише ову Исхирову клевету као истину, придружише је горепоменути м клеветама, изађоше пред цара Константина, и оптужише светог Атанасија. Притом нарочито истицаху, да би цара што више наљутили, како Атанасије презире његове законе, нити слуша његове царске наредбе, не примајући Арија у црквено општење.

nastavak:

Цар се испрва мало смути, затим разгледа ствар, и беше у недоумици, јер је знао и Атанасијеве врлине, и држао је да су оптужбе против њега вероватне. Зато удари средњим путем: не осуди Атанасија, и не одби да се изврши ислеђење поводом оптужби. А како се у то време у Јерусалиму одржаваше празновање обнове храма Васкрсења Христова, и епископи се са свих страна сабираху тамо, цар нареди да епископи саставе сабор у Тиру и иследе оптужбе противу Атанасија Великог; и исто тако да из основа расмотре Аријеву ствар и виде да ли он заиста, као што сам каже, стоји у границама свете вере и држи права предања Истине. Па ако се утврди да је из зависти био искључен из Цркве, онда да га Сабор понова прими у клир и присаједини телу Цркве; утврди ли се пак да верује противно учењу Цркве и наопако учи, онда да му ce суди по свештеним законима, и да буде кажњен како то заслужује по делима својим.

У то баш време навршавала се тридесетогоÐ� �ишњица владавине цара Константина. Епископи се из разних градова сабраше у Тиру. Војници доведоше везана презвитера Макарија. Са војницима беше и војвода, који је заједно са епископима имао да учествује у сућењу. А било је још неких других преставника световних власти. Предстадоше и тужиоци. И суђење поче. A позван беше и Атанасије. И најпре би ислеђење поводом црквених одежди и црквених завеса, затим поводом среброљубља. Но одмах се обелодани лажност оптужбе и нечовечност тужилаца. Но док се то ислеђивало, стиже од цара писмо суду. У писму цар не мало грди тужиоце, а Атанасија ослобађа неправедне оптужбе, и кротко га и срдачно позива да дође к њему. Јер два презвитера Цркве александријс� �ºÐµ, Апис и Макарије (не овај Макарије који везан беше доведен на суд, већ други), допутоваше у Никомидију, и подробно изложише цару Атанасијеву ствар. Цар виде где је истина, и увиде да су оптужбе дело зависти. Зато и посла такво писмо епископима на Сабору у Тиру. Када се писмо прочита на суду, јевсевијани се уплашише, и не знађаху шта да раде. Али, заслепљени завишћу, не престадоше са својим бесом, нити устукнуше што су побеђени и посрамљени, него се са новим лажима окомише на презвитера Макарија, доведеног пред суд. И иступи као тужилац Исхир, а као сведоци јевсевијани, које напред Атанасије одбаци као лажне и неверодостој не. Онда Атанасије затражи да се испита тачно да ли је Исхир заиста свештеник, па ће потом сам он одговорити на оптужбу. Али судије не пристадоше на овај Атанасијев захтев, већ продужише са суђењем Макарију. Но пошто тужиоци нису могли да докажу оптужбу, суђење се одложи док се на лицу места, у Мареоту, не испита да ли је Макарије разрушио олтар, као што оптужба каже. И да то испитају бише одређени они клеветници чија лаж у самом почетку би обелодањена и одбачена. Када Атанасије виде кога шаљу у Мареот, он не могаше да трпи очигледну неправду, устаде против тога, говорећи: Угасну правда, згажена је истина, погибе правосуђе, побеже од судија законско ислеђење и непристраснÐ� � расмотрење ствари. Зар није страшно да се везан држи онај који треба да буде на слободи? И да се пресуда по овој ствари поверава тужиоцима и непријатељиÐ� �а, да баш исти тужиоци, који су и оклеветали човека, изрекну пресуду над њим?

Ово Атанасије Велики громко изговори пред целим Сабором. Но видећи да ништа не помаже, и да број његових непријатеља и завидљиваца расте, он тајно отпутова к цару. И Сабор, или боље рећи зли скуп, пошто Атанасије не беше присутан, одмах осуди Атанасија. A y Мареоту би извршено неправедно ислеђење поводом горепоменуте ствари, и све урађено по вољи и жељи непријатеља. И они који су сами заслуживали да буду збачени, донеше коначну одлуку да се Атанасије збаци. И отидоше у Јерусалим, где и примише богоборног Арија у црквено општење. И то га примише они који само на језику беху побожни и на Никејском Сабору претворно потписаше исповедање вере У једносушност Бога Сина са Богом Оцем. А они који се и срцем и устима држаху праве вере, врло марљиво расмотрише све што је Арије говорио и писао, и пронађоше превару која се скривала под покривачем многих његових речи и проповеди, и уловише га као лисицу, и изобличише га као непријатеља истине.

nastavak:

Онда стиже друго писмо од цара да Атанасије отиде к њему, јер Атанасије на свом путу ка цару још не беше стигао Исто тако наређиваше цар да и сви тужиоци и судије што пре предстану њему. Ово страшно уплаши Сабор, јер се злобници, пошто неправедну пресуду беху изрекли, бојаху да их због те неправде не постиже казна. Због тога многи отпутоваше у своја места. Јевсевије пак и епископ никејски Теогније, и неки други, измислише вешто неке, на изглед оправдане, разлоге да се још задрже на том месту, и после кратког времена одговорише цару писмом. У то време Атанасије беше претстао цару у Никомидији, и би с правом ослобођен од оптужбе по питању злата. А пошто јевсевијани дуто не долажаху, и не хитаху да дођу цару, цар посла Атанасија са својим гшсменим налогом да заузме свој архиепископски престо у Александрији, јављајући у исто време да су све оптужбе против њега неосноване и неистините.

Тако свети Атанасије архиепископоваше са свога престола у Александрији. Али у Александрији беше и Арије, и аријанци изазиваху велике смутње и немире у народу. Видећи да је Арије узбунио и узнемирио не само Александрију већ и цео Египат, блажени Атанасије не могаше то трпети, и о свему писмом обавести цара, препоручујући му да предузме строге мере против богоборца и сејача смутње у народу.

И одмах стиже у Александрију наређење да Арија везана одведу на суд царски. А када Арија вођаху из Александрије цару, на путу се задржаше у Кесарији. Ту се Арије састаде са својим једномишљеницима епископима: Јевсевијем никомидијским, Теогнијем никејским и Маријем халкидонским. И договорише се, те сачинише нове оптужбе против Атанасија, нити се Бога бојећи, нити невиног човека штедећи. Једина им је жеља била, да истину покрију лажју, као што каже божанствени Исаија: Зачињу труд и рађају безакоње они што наду своју положише у лаж, и рекоше: покријмо себе лажју (Ис. 29, 4). Тако се ови безакони јеретици упињаху, да блаженог Атанасија збаце с престола, и да Православље сатру. Стога отидоше цару: Арије да се брани, a Јевсевије, и они с њим, да помогну Арију, а да Атанасија и истину безочно оптуже. И кад претстадоше цару, одмах бише упитани о сабору у Тиру, шта су тамо урадили, и какву су одлуку донели поводом Атанасија. А они одговорише: Није нам царе, много жао на Атанасија за друге његове грешке, али што свети олтар разруши, и што свети путир у комаде разби, и што забрани, као што је уобичајено, да се из Александрије шаље жито у Цариград, – е то је оно због чега нам је криво на њега, због чега нас ревност једе, што нас жалости и душу нам кида. Сведоци ових његових злодела су: епископи Адамантије, Акувион, Арвестион и Петар. Они за све то оптужише Атанасија, и ма да је избегао казну коју по правди заслужује, ипак је, као учинилац ових ружних дела, свргнут.

nastavak:

После ових њихових речи цар ћуташе неко време смућен. Затим, пошто није могао да умири тужитеље, нареди да се праведник пошаље на неко време у Француску. И то учини, не што је веровао оптужби, или што се наљутио, већ што је хтео да има мир у Цркви, као што сведоче они који су поуздано сазнали разлог овакве цареве одлуке. Цар је видео да су многи епископи устали против Атанасија, и да је због тога настала велика пометња у народу александријском и египатском. Желећи да утиша ту буру, и уклони пометњу, и толике епископе излечи од туге, он рече светоме мужу да се удаљи из града на неко време. После тога и сам оде из овог живота, пошто наврши тридесет година свога царовања, а имао је шесдесет и пет година. Умирући, он остави као своје наследнике три сина: Константина, Констанција и Констанса. Тестаментом својим он им подели царство, и највећи део царства остави најстаријем сину Константину. Али пошто ниједан од његових синова не беше крај њега на самртном часу, он уручи тестамент једноме презвитеру, који беше потајни аријанац. Он, као што је у себи скривао јерес, тако утаји и тестамент царски. И ма да су га многи питали да ли је цар оставио тестамент, он никоме не каза. Са њим су о томе тајно знали само неки најближи цареви евнуси. Пошто најстарнји син Константин задоцни, пре њега стиже хитно из Антиохије Констанције. Онај презвитер тајно даде њему очев тестамент, молећи га само за једну милост: да он приступи аријанцима, и помаже им. – Какво уздарје да за земаљско царство да бесмртном цару Христу: да Га не исповеда као Бога и Господара и Творца свега, него као твар! О, неразумности и безумља! – Овог презвитера потпомагаше у томе споменути Јевсевије, и сва дружина његова. Они једва дочекаше овај тренутак. Јер су знали да ће се Аријево учење раширити и учврстити једино ако нови цар буде одлуку о Атанасијевом заточењу потврдио као праведну и веома добру. У то време они придобише за своју веру и једномислије препозита, који беше на царском двору. А од њега болест Аријеве јереси пређе и на остале евнухе, који су по природи својој неотпорни и склони сваком злу. Затим супруга царева постепено подлеже богохулним разговорима, и испуни се јеретичком кугом. Најзад и сам цар, заведен аријанским мудровањем, устаде на Господа свог Христа, те се на њему испуни реч божанственог Јеремије: Пастири безбожно одусташе од мене (Јерем. 2, 8). И цар отворено нареди да се аријанско учење учврсти, и да сви епископи имају мислити као и он; а ко се противи, натерати га силом.

У тој страшној бури и смутњи крманоши Цркве беху ови: Максим јерусалимски, Александар цариградски и Атанасије александријски, о коме и говоримо. Иако је био у заточењу, Атанасије није напуштао крму Цркве, него је речју и списима руководио православне. Јевсевије пак никомидијски, и они с њим, ревносно се труђаху за своје зловерје, потстичући гоњење православних и наносећи зло Цркви Христовој. Нарочито се окомише на Цркву после срамне смрти Аријеве. Лукава подмуклица, Јевсевије, уведе у Цариград Арија са великом помпом, на велику штету и саблазан вернима. Јер тада не беше тамо никога да се супротстави Арију, пошто му многе велможе приступаху, а Атанасије се налажаше у прогонству. Али свемудри устројитељ Бог развеја њихове намере, пошто пресече Арију живот и злоћу. Јер као што је његов језик сипао богохулне речи на побожност, тако се и његова утроба просу, и нађоше га где са просутом утробом лежи мртав у нужнику. Тако праведна казна постиже овога проклетника који беше зли сасуд, пун гноја зла.

nastavak:

Пошто вођа јереси тако изгуби и душу и тело, Јевсевије и његови једнозлоћници узеше на себе сав труд око заштите и ширења јереси. И свуда ствараху смутњу, при чему им царски евнуси беху десна рука, много их помажући. Но они су се нарочито много паштили око тога, како би Атанасију, који је био у прогонству, запушили уста да не учи о побожности. Али Бог који промишља о свима и свему, настроји срце најстаријем сину Константина Великог, Константину, који је, као први по царској власти, царовао у старом Риму, те пусти из заточења светог Атанасија, и са својим писмом посла га у Александрију на његов престо. У писму је стајало: „Константин победитељ поздравља Александријску цркву и народ. Држим да међу вама нема ни једнога који не би знао шта се недавно десило великом проповеднику вере и учитељу закона Божјег Атанасију: против њега су устали непријатељи истине, и њему би наређено да борави у Француској где сам и ја. Ово је учињено, да би се уклонио од опасности у којој се налазио његов живот, а није био уопште осуђен на прогонство. И ми смо га много пазили да му се нешто рђаво не деси, иако је он заиста трпељив као нико други. Јер, горећи божанском ревношћу, он је могао поднети какву хоћете тегобу. Отац наш, блажени Константин, хтео је да га убрзо врати на престо, али га смрт претече, и он не успе да то у дело приведе. Ту ствар он остави мени, наследнику свом, оставивши ми у аманет коначиу заповест поводом овог човека. И ја вам сада наређујем да га са сваком почашћу и свечано примите“.

С таквим царевим писмом допутова свети Атанасије у Александрију, и православни га примише радосно. А који се држаху аријанског зловерја састајаху се, и опет против њега коваху сплетке и ствараху пометњу. И поднесоше против светога оптужбу јевсевијанима, како се он без саборске одлуке вратио на престо, и по својој вољи ушао у цркву. Затим оптуживаху блаженога да је, тобож, неком мртвачком руком на мађионички начин чинио чудеса и чаролије; a то је рука, говораху, неког Арсенија клирика, која му је, кобајаги, отсечена по Атанасијевом налогу.

nastavak:

Ово непријатељи доставише цару Констанцију, и много га мољаху да одмах осуди Атанасија на вечито прогонство. Али цар нареди да се та ствар најпре испита, па ако се нађе да је Атанасије крив, да му се онда по закону изрекне казна. Да то испитају, цар одреди свога дворског чиновника Архелаја и Финикијског кнеза Нона. Они отпутоваше у Тир, где се већ налазио Атанасије и чекао да му се суди поводом руке и поводом мађија. Но иследници одложише ислеђење на неко време, док из Александрије не стигну очекивани клеветници, који су тврдили да су својим рођеним очима видели како је Атанасије отсекао руку Арсенију и правио мађије. А ово одлагање ислеђења би по Божјем промислу, као што је завршетак јасно показао. Јер Бог који бди над свим, и избавља оклеветанога од његових клеветника, продужи време дотле док у Тир не дође сам Арсеније, због кога противници клеветају Атанасија. А Арсеније тај беше клирик цркве Александриске, по чину чтец. Он беше учинио велико недело. И уплашен од тешке казне, која би га сигурно снашла да је ухваћен и изведен на суд, он побеже, и дуго време нико ништа није знао о њему. А лукави противници Атанасијеви, мудри у покварености, не очекујући да ће се Арсеније уопште појавити од стида због учињеног греха, дрско тврђаху да је отсечена рука Арсенијева и свуда одвратне гадости протураху о Атанасију. А када се кроз све земље пронесе глас да ће се Атанасију судити што је отсекао Арсенију руку, дође то до ушију и самог Арсенија, који се скривао негде по забаченим крајевима. Њему би жао оца и добротвора његовог, и срце га заболе због лажне и неправедне оптужбе, па изиђе из места у којима се скривао и отпутова у Тир. У Тиру се насамо јави Атанасију, припадајући к његовим светим ногама. Блажени Атанасије се обрадова његовом доласку, и нареди му да се никоме не показује пре суђења. Но свезлобна мржња његових противника не попушташе, мити се они лажним клеветама против Атанасија задовољише, већ додаваху злобу злоби и лаж лажи. Јер проклети јеретици најмише једну бестидну жену да окриви Атанасија како је, тобож, он, кад је ноћио у њеном дому, напао њу и напаствовао силом.

И поче суђење. Пред судије стадоше клеветници; уђе и жена плачући и жалећи се на Атанасија, кога никада видела није, нити је знала какав изгледа. И изјави ово: Примих га у дом свој Бога ради, као човека чесна и света, јер сам желела благослова себи и дому свом. И ето, настрадах од њега: јер у поноћи он дође к мени у постељу, и насилу ме обљуби, и нико ме не оте из руку његових, пошто сви у дому спаваху дубоким сном. – Док је бестидница плачући тако булазнила и клеветала, пријатељ Атанасијев, презвитер Тимотеј, који je c Атанасијем стајао пред вратима, чу клевету женину и, покренут Духом, изненада уђе унутра, стаде пред клеветницу као да је Атанасије, и слободно јој се обрати: Жено, јесам ли те ја напаствовао ноћу, као што кажеш? – А она још бестидније повика према судијама: Овај ме је упропастио, овај чистоту моју оскрнавио! овај, и нико други! Примила сам га на конак, а он ми је за добро срамотом узвратио! – Чувши то, судије се насмејаше, а противници се веома постидеше. Јер се јавно обелодани њихова лаж. И то им би на срамоту и прекор. И сви се зачудише тако неправедној оптужби; Атанасија судије ослободише сваке одговорности по овој оптужби.

nastavak:

Шта онда раде противници? Своју прву срамоту желе да покрију другом оптужбом. Стадоше тужити светога мужа за мађије, и изнесоше неку мртвачку руку. Ствар одвратна и ужасна за гледање. И бесрамно машући том руком према светитељу, говораху: Атанасије, ова рука ћутећи вапије против тебе! она те изобличава! она те хвата и чврсто држи, да не избегнеш казну. Од ове се руке не можеш спасти ни речима, ни вештином, нити икојим другим лукавством! Знају сви Арсенија, коме си ти неправедно и немилостиво ову руку отсекао! Хајде, кажи, ради чега ти је она била потребна, и због чега си је отсекао? – А он кротким гласом, као што доликује таквоме мужу који се угледа на Христа Господа свог, који, суђен од Јевреја, на ружење не одговори ружењем ни виком, него беше као овца која је за клање, одговарајући рече: Који од вас добро познаје Арсенија? Ко сигурно зна да је ово његова рука? – А кад многи устадоше са својих седишта, и тврђаху да добро познају и самог Арсенија и руку његову, онда Атанасије уклони вео, и позва Арсенија да стане усред суднице. И Арсеније стаде усред суднице жив и здрав, имајући обе руке целе. А блажени љутито погледа на тужиоце, и рече: Није ли ово Арсеније? Није ли ово онај за кога ви кажете да му је рука отсечена? Није ли он познат свима александријцима? – И нареди Арсенију да подигне увис најпре десну па онда леву руку, и громко повика, као да дозива истини оне који стоје далеко од ње: Ето, људи, и Арсенија! ето и његових руку, које, као што видите, нису отсечене! А ако ви имате неког другог Арсенија, коме припада ова отсечена рука, ви га покажите! Ова пак рука оптужује вас саме као оне који су је отсекли.

Тада их све неисказан стид спопаде, и покривајући лица своја изађоше из суднице. Остадоше само војници. А народ, кога аријанска куга беше заразила, посматрајући епископе и судије како постиђени и утучени одлазе, опколи Атанасија: и прећаху му страшно, и називаху га мађионичарем и врачаром и лажовом, и какве му све погрдне речи не говораху, и махаху рукама да га растргну и убију. И сигурно би то учинили, да их царев изасланик Архелај не умири и не оте Атанасија од њих.

Овај Архелај, добар по души, видећи њихову дивљу злоћу, саветова Атанасију да кришом побегне и сакрије се негде где га нико не би могао пронаћи. И он узе Атанасија, и изведе га из града неким тајним путем и кроз тајни излаз, склањајући се од народа који је беснео.