Najlepši Ljubavni Stihovi

Sećaj me se
Alfred De Mise

Secaj me se kada zora bela
Sunce u svoj dvor zacaran vodi;
secaj me se dokle ispod vela
srebrnoga noc snivajuc hodi;
uzdrhtis li kad te zadovoljstvo zove
ili senka mami u vecernje snove,
cuj iz tamnog granja
glas kako odzvanja:
Secaj me se.

Secaj me se kad volja sudbine
zauvek te rastavi od mene,
kad od tuge,godina,daljine
ovo srce ocajnicko svene.
Za moju se tuznu ljubav ti pomoli.
Sta su prostor ili vreme kad se voli!

Dok je moga srca
vecno ce da grca:
Secaj me se. Secaj me se kada slomljenoga
srca budem u san vecan pao;
secaj me se kad vrh groba moga
cvet usamljen bude nezno cvao.
Videti me neces;ali neumrlim duhom
Ko verna sestra ja cu da te grlim

Cuj u nocnoj tami

Glas ko jecaj sami:

Secaj me se...


http://razbibriga.net/clear.gif

M.Antić

Nije to nikakva bajka.

Neka bezazleni zato zapuše svoje uši i ćute.

Zavoleli smo se, ponešto pseći i svetački.

Zakovali se jedno u drugo klanfama zuba.

Imala je u oku električnu centralu,

a ja neke bandere sasvim crvene i žute.

Ispričali smo ramenima i rukama nešto

što u prevodu na disanje znači: Ljubav...

I detinjstvo je te noći otišlo iz njenih cipela.

Mahalo je šarenim kockama.

Knjigama punim slika, igračkama i snovima.

Otišli su konvejeri mašnica

i odleteli listići presovanog staniola.

Svet je najednom postao viši

za jednu neznatnu zvezdu, tamo negde nad glavama,

nad krošnjama i krovovima...

I samo malo dublji

za krišku naprslog bola.

http://razbibriga.net/clear.gif

Matija Beckovic

I evo nailazi ono doba godine

Ili tvoga života
Kad su sve žene ona
I nose njenu glavu
Ali ni jedna celu

...A ona živi nepoznata među ljudima
Odmara se od tebe i od svog imena
Ali ma gde živela i ma ko bila
Znaćeš da je to ona
I da ne može biti niko drugi

Jer nikog drugog na tvom svetu nema.
Kad dođeš u bilo koji grad ...
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedna žena
I jedan jedini dan
I jedna pesma nad pesmama
I jedna jedina reč

...I jedan grad u kome si je čuo
I jedna usta koja su je rekla
A po svemu kako su je izgovorila
Znao si da je izgovaraju prvi put
I da možeš mirno sklopiti oči
Jer si već umro i već vaskrsnuo
I ponovilo se ono što nikad nije bilo.

A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno ..
http://razbibriga.net/clear.gif

ŽELJA

Dževdet Kudret Solak

Kad bih imao jednu malu, malenu kućicu.

Kad bih u noj imao jedan mali tepih

I kad bi sve to bilo moje.

Stol, mastilo, polica

I na prozorima moje zavjese.

I na polici kad bih imao svoje knjige.

Kad bih imao jednu malu, malenu kuću

I u njoj ženu koja bi me bez para voljela…

I kad bi ta žena bila moja.

Ma gdje i u ma kom mjestu bilo,

Kad bih malu, malenu kuću našao,

Dovoljan bi bio jedan mali tepih,

Dovoljan, pa čak i suvišan.

Ma gdje, u ma kom gradu bilo,

Bilo bi dovoljno da imam policu i svoje knjige,

Ženu koja me ne voli zbog para,

To bi bilo dosta, čak i suviše.
http://razbibriga.net/clear.gif

Iluzija
Dragana Konstantinovic

Tražili smo se po tuđim zalutalim osmesima
blesavo razvučenim i praznim...
Jurili po ranjivim slikama bledih uspomena,
otrovnom dahu sosptvene setve...
Upijali bezvezne reči u nemim odjecima
zamorno tupim i neprolaznim...
I snili uzdah zenice, oblik i miris kolena...
San koji uzleće iznad kletve...

Ne, nisi ti iluzija... Tako nešto ne postoji.
U iluziju veruju samo izgubljene duše.
U svakoj dozi nemira koja bojom telo žesti
oživljavaju dubine što te videše i čuše
kako izranjaš iz svemira
kroz paučinu svesti...

Izgubljeni trenuci slažu se u memljive kule
otežalih eona vremena...
Ustalasani se oblici stapaju s okolinom
i prelivaju poslednje kapi...
I one što su sve videle, i one što su čule
posrću pod teretom bremena...
Hoće li se bar jedna obojiti svojom silinom
pre no što se stopi, ishlapi...?

Ne, nije sve iluzija... Tako nesto ne postoji.
U iluziju veruju samo umorni i stari.
U svakoj senci trajanja nazirem nešto o tebi
što mi zenice boji i ćutanje osmehom zari
dok te u moru kajanja
nalazim negde u sebi...

http://razbibriga.net/imported/2011/11/drugaja-1.jpg

Njoj

Ja cjelova se tvojih bojim,
Ti mojih se ne boj;
Pod teškim duhom jedva stojim,
I što da mučim tvoj.

Tvoj glas me plaši, kretnje, lice,
Ti mojih se ne boj;
Nevinim srcem, djevojčice,
Ja slavim drhtaj tvoj.

Percy Bysshe Shelley


http://razbibriga.net/imported/2011/11/rastanak-1.jpg

Sentimentalni razgovor ....

U starome parku, usamljenom, lednom,
Dve senke se srele u trenutku jednom.
Oči su im mrtve, govore sve tiše:
Ta ni reči njihove ne čuju se više.

Dve seni, po mraku, u parku se srele
Pa rečima prošlost oživet bi htele:

- Sećaš li se onih divnih uspomena?
- A što da se sećam tih prošlih vremena!

- Da li tvoje srce još za mene bije?
I da li je u tvom snu još moj lik?

- Nije!

- Ah, ti divni dani! Ljubavno čeznuće,
Pa susreti, poljupci...
- Moguće.

- Pa velike nade! Nebo uvek zračno...

- Nade su otišle, sad je nebo mračno!

Tako koračaše sred noćne tišine.
I samo je noć čula razgovore njine .....


Pol Verlen


http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Tvoja duša šuti i govori

Zbog tebe sam obolio u sebi
gdje si ti
I ne smijem te više vidjeti
A gledao bih te
do dna vremena
koje činiš trenutkom
trenutkom što je vječnost po tebi
Tvoje prisustvo briše staze moje tišine
po kojima lutam u tvome odsustvu
Nemoj da te vidim
Hocu da te naselim živim sobom
i da prestanem izvan sebe ići tvojim životom

Zbog tebe sam obolio u sebi
gdje si ti
I ne smijem te više vidjeti
A gledao bih te
do dna vremena
koje činiš trenutkom
trenutkom što je vječnost po tebi
Tvoje prisustvo briše staze moje tišine
po kojima lutam u tvome odsustvu

Prije nego iz mene moju svijest izvedeš
daj da te spoznam kao istinu
Prije nego neznano odšumi moj sluh
da te čujem
kao glas koji me na svijet dozvao
I prije nego utopim te u svoj vid
da te vidim
kao svjetlo koje ostaje u sebi

Tražiti te ne znači živjeti
vec slijep moliti gluhe ove predjele
da se tobom napune
Vidjeti te ne znači umirati
vec hrvati se sa sjenama mutnoga sna
u kome ti isčezavaš
Imati te ne znači hraniti se
vec gladnim grlom tamaniti voće
i žednim grudima presušivati izvore
Izgubiti te ne znači osiromašiti
vec bojati se pustoši
i naslućivati bijedu
koju za sobom ostavljaš.

Josip Pupačić

Povedi me u kut svijeta, neki tih.
Da te ćutim.
Da te dišem.
Da te snim.
Što je život?
Oka treptaj.
Tajna Tajne.
Između dva otkucaja srca stane.

Enes Kišević


http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Ne kradi mi medjuvreme,
ako vec ne osecas svoje.
Postacu hladan i promenicu se,
ali kad-tad cu eksplodirati.
Ko ce da skuplja parcice?
Ti?
Pa ti ne mozes da me skupis ni sastavljenog.

Postoji mesto gde ljubav pocinje
i mesto gde ljubav prestaje.
Postoji dodir dve ruke
koji se opire svim recenicama.
Postoji pogled sto bukti ko veliko vitlejemsko ognjiste
il' mala acetilenska lampa zelenog sjaja.
Postoje jednostavna i bezbrizna tepanja
cudesna ko velika okuka Misisipija.
ruke, oci, tepanja
pomocu njih se ljubav bori i gradi.
Postoje cipele koje ljubav nosi
i njen dolazak je tajna.
Postoji upozorenje koje ljubav salje
i cena njegova zna se mnogo kasnije.
Postoji tumacenje ljubavi na svim jezicima
i nije nadjeno nijedno mudrije od ovog:
Postoji mesto gde ljubav pocinje i mestogde ljubav prestaje
- a ljubav ne trazi nista.

Karl Sandberg

"Kud lutaju misli, zore,
i nestajem preko dana,
odlazi mi život, snaga,
a ja hoću, a ja moram
samo tebe zvati draga.

I dok sve mi ukazuje
da je život k'o bespuće,
lutam, pevam i tugujem,
a hteo bih sve to znati,
postajati, ustrajati,
a jedino što još mogu -
mogu tebe dragom zvati.

Pa kad ono noćna mora
probudi me u osami,
il san neki kao java:
sanjam kuću i zavičaj,
neki vajat tu ostraga,
meni dođe da sav vrisnem;
al' jedino što još mogu -
mogu tebe zvati draga.

Čekam noći da me skriju
pa da s njima zadrugujem
i odbacim sve što moram
da zbog njega psujem,
trujem i tugujem,
i satima da mirujem
ispod lipe pokraj praga
i šapatom, i tišinom,
da te zovem noćas draga."

Tebi ljubavi
Dragana Konstantinović

1.

Volela bih da mogu
da te prelijem osmehom...
Da ti u oko pretočim
ovaj moj iskričav sjaj
koji kroz osmeh zaživi
kad ti se spomene ime...
Da ti stočim jos smelije
pogled sa jasnim podstrekom
koji vidi početke
i ne priznaje kraj...

Kako da ti ga predam?
Ne postoje te rime...
Kako sve da prenesem
kad putevi ne postoje...?
Nazirem samo drhtaj,
kao dah, treperav, sneni
u ono nemušto vreme
kad noć smenjuje dan...

I već mi sve nade streme
put tog tananog zračka
koji se niotkud razli
u niti žute boje...
I osmeh puče u meni
poput zrelog maslačka
i ode nošen nečim
da ti oblije san...
2.

Volela bih da mogu
svu ljubav da ti prenesem,
taj oblak beskrajne čežnje
i nežnosti i topline...
Da se duž zlatnih niti
sva moja ljubav raznese
i raspline po tebi
i nastavi da teče...
Da obavijem ti sve bi'
najčulnije dubine...

Prizivam bledo veče
protkano žutim sjajem.
Da li je ovo već bilo
ili će sve tek da bude?
Svejedno.
Ljubav mi teče
i ja bih samo da dajem
dok se juče kroz danas
u isto trajanje slilo.

Da li ce stići do tebe?
Ne sumnjam više ni trena.
U meni čežnje ima
da poruši sve planine.
U meni nežnost snena
jača od svih morskih plima
uz nebo ljubavi greje
i gazi sve daljine.

Samo se pitam tiho
dok niti šaraju sne:
hoće li zaista moći
da ti prenesu sve...?
3.

Volela bih da mogu
da ti dotaknem lice...
Da te usnama svojim
toplo osetim žudim...
Da talasava vatra
u dubinama mojim
kroz dodir izroni negde
gde skupa s tobom postojim...
I da svojom toplinom
i tvoju vatru budim...

Negde u odbljesku zlata
moj dah se meša s tvojim.
Kroz neke žućkaste niti
osećam tvoju kosu.
Dok modro, kasno veče
tvoje mi telo krije,
počinjem da postojim
kroz zlato koje se prosu.

I nije sve ovo varka.
Ja sam ti dala sebe,
svu plam što iz mene lije,
vrelinu svakog mog kutka...
I nije mi više bitno
da li sam ja još ja
ili postojim kroz tebe
dok je tog večnog trenutka...

Moj požar obojen žutim...
Znam da do tebe stiže...
jer s tvojim plamenom sluti,
zašto mi nisi bliže...?
4.

Odraz Sunca u meni,
toplina koja me greje,
i žudnja i dah sneni
dok strujimo u jedno...
I meki odbljesak snova
što se treperi i smeje,
i čini od zajedništva
sve drugo manje vredno...
I sve drugo što šaljem
kroz ove zlatne niti,
sve ono što imam
do čega mi je stalo...
Nisu dovoljni u biti...
Ne dopiru istim sjajem...

Jer:
koliko god da ti dam,
još toga u meni ima...
koliko god da dajem,
u meni je još scvalo...
koliki god bio žuti sjaj,
još veća postoji plima...

I znam da ti nisam dala dovoljno,
da je sve to malo...

Nije to bio pogled, vec skener.
Imala je urodjeni citac snova u ocima.
Sa lakocom je citala stihove
iz mog preznojanog srca
i mazila me na prvi pogled.

Cudo neljubljeno, bojim te se.
Ne boj se, samo zelim da te slomim.
Hajde da pisemo pesmu, rece,
lepe reci i slova ne bole.
Uzalud sam se opirao,
uveliko je diktirala, stih po stih.

Ne vredi, rekoh, nisu nam srca slepljena,
a ona se smejala, verovatno mojoj pameti.
Rekoh da joj mogu biti drug,
a ona rece da joj je muž najbolji drug,
da sam nesto, a njoj cu biti nista,
ako ne priznam da me procitala pogledom.

Ne, nije to bio pogled, vec skener.
Ckiljila je, da ne budem lak plen
i gledala kroz trepavice
plisanog medu iza resetaka.
Znao sam da se igra.
Pristao sam, bez pogovora,
jer me zanimalo
sta ume sa kamenom.

Ne mogu ti dotaci lice, rece.
Ne cudi me, cudo neljubljeno,
bezlican sam, ne vidis me.
A ona se smejala,verovatno mojoj pameti
i onom sto je u mojim krhotinama
jednim pogledom procitala.

Goran Tadic

Noćas vodimo ljubav, ti na meni i ja u tebi.
Širimo po nama mjesečinu i zvijezde,
njihov se odsjaj sladi uzdasima naših tijela.
Mila, držim te za struk i pratim toplinom pokreta,
ulazim i topim se u tvojom bedrima,
a moje usne preuzimaju tvoje grudi
i jezikom maze nabrekle bradavice.

Noćas vodimo ljubav, ti poda mnom i ja na tebi.
Ispod naših tijela vri noć
i putanjom milovanja uspavljuje pjev ptica.
Svaki prst utiskujem kožom i ćutim mekoću,
a prepone mi među tvojima gore,
pa me zanose i poput rijeke tečem.
Uzimaš me snagom mora.

Noćas vodimo ljubav, ti do mene i ja kraj tebe.
Uskovitlani zrak pomiče zidove,
sve smo bliže zori koja otkucajima stiže.
Pomiješani sa suncokretima
osjećamo kako se ritam u nama ne smiruje,
postaje žešći i oslobađa strasti naših trbuha.
Jutrom nam liježe ravnica u dlanove.

Šutim i želim te kraj sebe
svom snagom muškarca.

Slušam kako u meni
besprijekornom ljepotom žene,
bujaš.

Žudim za tobom
zlatno nasmijanom,
jer si nježna
i moje tijelo iznutra ljubiš.

U meni,
u mom tijelu uzdišeš,
kao žena,
koju oduvijek sanjam.
Lijepo i zanosno.
Požudno.
Dva mi srca donosiš.
Ostavljaš ih
iza mojih bijelih grudi.
Sva ponosna,
kao slavuj
sretna,
s jednim srcem pjevaš,
a s drugim,
na svoje me usne polažeš
u svom zagrljaju čuvaš.

Ti si moj spokoj
i volim te snom dotaknuti,
ali ipak, najviše te
kao vatru uživam.
Tvoj korak,
tvoj oblik,
tvoj miris,
i blagost tvoga bića,
to su moja vatra,
moja voda,
moj zrak
i moja zemlja.
I takvu te iskrenu,
dok me u svoje tijelo
naga primaš,
svake noći u sebi volim
i svom snagom muškarca
želim.

Zal Kop

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Zbog svega sto smo najlepse hteli,
hocu uz mene nocas da krenes
Ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni ili vreli,
nemoj da zalis ako svenes.
Hocu da drzis moju ruku,
da se ne bojis vetra I mraka,
uspravna I kad kise tuku,
jednako krhka, jednako jaka.
Hocu uz mene da se svijes
korake moje da uhvatis,
pa sa mnom bol I smeh da pijes
I da ne zelis da se vratis:
da sa mnom ispod crnog neba
pronadjes hleba komadic beli,
pronadjes sunca komadic vreli,
pronadjes zivota komadic zreli.
Ili crknes, ako crci treba,
zbog svega sto smo najlepse hteli..
Miroslav Antic

Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.

Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
medju kojima nema spojenog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.

Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.

D.Maksimovic

PISMO JEDNE ZENE

Koracam bosa tvojim tragom
Priljubljujem usne uz tvoju praznu casu
U tvom odelu trazim odlutalu toplotu
Pogledom doticem sve sto si ti gledao
Ispisujem ti ime izgovaram ga tiho
Blagosiljem dane kad cuvas svoje zdravlje
Ponavljam sve mazne reci koje smo ikad rekli
Secam se zaveta tvojih ociju
Tvoj se poslednji dodir jos ne odvaja od mene
Sa svakim danom se suocavam umorna
srca tromih nogu
To sto smo razdvojeni pola mi odnosi snage
A ostatak mi treba da bi te sacekala.


Kerolin Ris

Kad te probudi između sna i jutra
jedan zalutali pogled tako plav i očajan od svega
napravi se tužna iako to možda nećeš biti
to pogledu tome treba
jer on je nejak i lako se rastopi kao pahulja snijega
u očima tvojim pamti ljepote i ljubavi se još uvijek sjeća
ako ti dođe nemoj mu dati da na tvom srcu izgori kao svijeća.


Željko Krznarić


http://razbibriga.net/imported/clear.jpg