Goran Petrović

U jednom svom delu, odmah posle žute zgrade sa brojem 13, moskovska Ulica Boljšaja
Nikitskanekako se neočekivanorazmiče iširi u omanji trg. Ovde senalazi skroman park,
spomenik Čajkovskom, a u njegovom zaleđu je zgrada čuvenogKonzervatorijuma
imenovanog po tom ruskom kompozitoru svetskog glasa. Neposredno uz ulaz i spomenik
je kafe, nekada omiljeno sastajalište muzičara i pisaca. Sada je to mondensko mesto,
po visokim cenama pristupačno uglavnom samo strancima i dobrostojećim
Moskovljanima, mesto gde kao da se dolazi sve ređe radi razgovora, sve češće da bi se
prikazale toalete ili najnoviji modeli, čak i blindiranih automobila. Na prijatne trenutke
razonode jednog dela gostiju pažljivo motri lično obezbeđenje, namrštene, krupne
momke nije teško prepoznati, oni stoje dovoljno blizu da bi priskočili, svi odreda u
besprekornim, crnim odelima, sa uvek tamnim naočarima, u karakterističnoj pozi,
neznatno raširenih nogu, neprestano lagano okrećući glave sleva nadesno i obrnuto.
Opet, čitavo to okupljalište, taj preterano skupi kafe, kao da je u velikoj suprotnosti sa
spomenikom, posebno sa levom bronzanom rukom Čajkovskog, što kao da diriguje
muzikom koja u prekidima dopire iza njegovih leđa, iz učionica Konzervatorijuma. I još
više, čitavo to mesto, taj stalno puni kafe, kao da je u suprotnosti sa studentima,
naoko običnim mladim ljudima koji na vežbe i ispite odasvud dolaze na biciklima,
rumenih lica, možda od vožnje zakrčenim moskovskim ulicama, možda od težine kutija
sa svakovrsnim instrumentima, možda od uzbuđenja što ih čeka muzika, muzika,
muzika...

Periferija Pančeva. Ušorena. Kuće se zbile. Na jednom mestu trotoar još modar od
opalih dudinja. Podne je, sunce se propelo, upeklo je, u daljini, u centru grada, titraju
tornjevi čuvene crkve za koju je, kako kažu, drvenu građu obezbedio lično Karađorđe. S
kraja puta stariji muškarac i žena voze bicikle. Ne žure se. Pošli su do bašte. Tamo
imaju nekoliko leja povrća i po jedno stablo od gotovo svake ovdašnje vrste voća. Još
malo, samo ako nisu te sreće da ih noću neko pokrade, pa će biti za kompot, sok,
pekmez, slatko, koliko da se čoveku na stolu nađe. Prednji točkovi nesigurno krivudaju.
Biciklisti, čovek i žena, zvižduću. Raduju se, zaputili su se u baštu da rukom razaberu
korov, da rukom uberudozrele plodove... Povremeno ulicom prođe kakav silanautomobil,
podigne staru vojvođansku prašinu i odbačene plastične kese iz novog, lane otvorenog
hipermarketa. Nestrpljivo se oglašavaju snažne sirene, malo ko voli bicikliste na drumu,
nikada se ne zna kada će preprečiti put, pa jeposle sve to velika neprijatnost, policija,
uviđaj, čist gubitak i živaca i vremena. Prednji točkovi krivudaju. Čovek i žena zvižduću.
Sirene se oglašavaju. Muškarac ima običaj da šeretski kaže: „Baba i ja se vozimo na
biciklima i pevamo”. Pa osmehnut dodaje: „A ovi se voze u mercedesima i svađaju se”.


Goran Petrović
14/08/2008

Svrha putovanja: zadovoljstvo

Potraje sve i pet-šest sati, ali se ne može reći da niste posetili i prilično podrobno videli makar delić inostranstva


Potrebna je samo volja. Uz mnogo vremena i malo novca. Svega 35 evra po odlasku.
Toliko, naime, u većini ambasada ili konzulata košta „aplikacija“ za vizu. Dabome, vi
znate da se svako diplomatsko predstavništvo računa kao zvanična teritorija te neke,
izvesne zemlje. Na toj teritoriji i boravite dok mučno dugo čekate, dok vas pomno
pretresaju, dok predajete svežnjeve dokumenata, dok razgovarate sa podozrivim
službenicima... Potraje sve i pet-šest sati, ali se ne može reći da niste posetili i prilično
podrobno videli makar delić inostranstva. Uglavnom je to samo prilaz, mesingana tabla,
fasada i šalter-sala, ali se za 35 evra ne može zahtevati više... Drugi odlazak je gratis.
Istina, kraće se zadržavate, koliko je potrebno da vam saopšte da je vaš zahtev odbijen.

Divno je popunjavati formulare, upisivati podatke o sebi, osećate se čistim, kao da ste
se ispovedili... a još je lepše da samog sebe vidite zvanično zavedenog u rubrike.
Nekako se raznežite – moje ime, srednje slovo, prezime, godina rođenja, bračno i
imovinsko stanje – dakle, sada nema sumnje, postojim! Da ne bi bilo zabune, tu je i
fotografija, dostojanstven izraz lica, neko skriveno uzbuđenje zbog puta.

I jednog dana zaista krećete. Koristi od putovanja u inostranstvo su mnogostruke. Prvo,
razmenjujete iskustva sa drugim ljudima u redu... Upoređujete svoja i njihova saznanja,
što se kaže „širite vidike“. Dok na pročelju diplomatskog predstavništva veselo leprša
zastava te i te zemlje. Potom vas uvode. Mere obezbeđenja su kao na aerodromu.
Morate da isključite mobilni telefon, zašto bi vam neko našom tužnom svakodnevicom
kvario boravak. A u šalter-sali svečana tišina. Sve je s ukusom uređeno, a ne pretrpano
svačime kao kod nas. Sve je solidno napravljeno, počevši od nerđajućih rešetki, završno
sa neprobojnim staklima, eh, to je država, nema tu naše improvizacije i krpeža. Na
pultovima se šarene prospekti koje možete razgledati odmah, a možete ih i kasnije,
kada se vratite sa putovanja, pokazivati prijateljima. „Lepo, nema šta...“ reći će neki od
njih, sa nevešto skrivenom zavišću.

Naposletku vas prozivaju. Imenom i prezimenom. Dabome, u inostranstvu već znaju ko
ste vi. Vode računa o svakom pojedincu. O ličnosti. A ne kao ovde... I dugo razgovarate
sa službenikom. Prisno. Čovečanski. Raspituje se za zdravlje, za vašu rodbinu ovde i za
vašu rodbinu onamo... Službenik može biti neko naš ko radi u ambasadi, a može biti,
tim uzbudljivije, neki pravi pravcati stranac. Koji ne zna vaš jezik. Ali, dok vi pričate, on
klima glavom, ljubazno potvrđuje, smeška se. Vidi se da vas razume, da je na vašoj
strani. Nekada vam i kažu: „Videćemo šta će konzul da kaže.“ Ej, brajko, konzul! On će
se baviti vašim slučajem. I sve to za bespovratnih, bednih 35 evra takse za troškove
obrade „aplikacije“. Onaj koji bi hteo više, taj bi se zaista mogao nazvati neskromnim.

Baš volim da putujem. Ne volim konzularna predstavništva u kojima vas upisuju na liste
i dele brojeve, čak znate tačno vreme kada da dođete, pa u inostranstvu ne možete ni
da se razbaškarite, ne možete da provedete ni bednih dvadesetak minuta. To je, ipak,
nedovoljno da se sve natenane razgleda. Više volim one zemlje, one šalter-teritorije
zemalja, gde je gužva, gde se može osetiti ljudski miris, gde se može čuti ljudska priča,
gde će vam svako otvoriti dušu, i gde vi svakome možete poveriti svoje osećaje... Na
stranu čuvena mesta, izvikani dvorci i prenatrpani muzeji, život se može razumeti samo
kada se čovek sa narodom izmeša.

Zemlje koje ne traže vizu nisu u krugu mojih interesovanja. Odakle mi pare da putujem
na nekoliko dana. Ovako, ako štedim, svaka dva-tri meseca mogu da sakupim 35 evra i
da vidim neko od diplomatskih predstavništava najudaljenijih krajeva sveta. Bez
zamornih presedanja, plastificiranih obroka i promena vremenskih zona, bez gubljenja
prtljaga, ne izlažući se zarazama od retkih, tropskih bolesti, ne noćivajući u prosečnim
hotelima, ne tabanajući po galerijama i do vidikovaca, ne trošeći novac na stvarčice u fri-
šopovima, na stvarčice kojih sada na svakom uglu i kod nas ima. Valjda je jasno: svrha
mojih putovanja je zadovoljstvo. I ništa više od toga.


Goran Petrović
18/07/2008

Ja u školu idem…

„Ja u školu idem...“ To sam, izjutra, sasvim nesvesno, počeo da pevušim u kupatilu, dok
sam se brijao. To sam poneseno, poletno pevušio, pa sam uplašen, naglo ućutao.
Osvrnuh se levo, osvrnuh se desno. Srećom, nikog drugog nije bilo, niko me nije čuo.
Mogao bih malo i da držim jezik za zubima, razmišljam. Ne mora baš svako sve da zna...

Nisam upućen kako je sa vama, slutim da je slično, ali je moj utisak da svakodnevno
imam po najmanje jedan školski čas patriotizma i najmanje jedan školski čas
evropeizma. Nekad kao i spojene, bez odmora. A kada su izbori, onda moram da
pohađam školu u obe smene, od ujutro do uveče. Posle izbora dobijam lekcije i u okviru
dopunske nastave.

Mislim da imam dobre učitelje. Trudio sam se da budem miran, da ih pažljivo slušam i
da prilikom ispitivanja pružam najbolje od sebe. Ipak, učitelji nikada nisu bili zadoljni
mojim odgovorima. Procenjuju da nije dovoljno, da ću opet da ponavljam; da je
dovoljno, ali je strašno traljavo; da je dobro, ali je nekako srednje korektno; da je vrlo
dobro, ali se u našoj školi vrednuje samo sve ili ništa; da sada jeste odlično, ali da ne
moram da kažem baš sve, da ne moram da komplikujem. Uz to, ako iz patriotizma
dobijem prelaznu, iz evropeizma će me već na sledećem času satrti. I obrnuto.

Mislim da imam dobre učitelje, ali se oni međusobno mnogo mrze. Mada, o školskim
praznicima, kada je neka proslava, baš i ne izgleda tako. Tada se smeju i šale, slađano
ćućore, zalažu se za zajedničkim stolom u nastavničkoj kancelariji, pa i zaigraju okretne
igre, čas kolce čas valcer. Dok mi, đaci, recitujemo pesmice ili čitamo sastave.

Meni je zbog ovoga milo. Volim kada se ljudi vole. Međutim, na časovima patriotizma ili
evropeizma, opet ista priča. Nikako da uparim dve odlične ocene, nikako da završim
malu maturu. Postao sam slučaj. Pedagog me je zvao na razgovor. S puno strpljenja mi
je rekao: „Ćut! Nemoj tu da mi cmizdriš! Šta se praviš, što se ne ugledaš na druge, što
nisi aktivniji, što se ne učlaniš u neku sekciju!“

Razmišljao sam o tome. Gledao sam šta drugi rade: možda bih mogao u ovu sekciju,
možda u onu... Ali, za sve njih učiteljima prvo moraš godinu dana da kupuješ doručak,
pa godinu dana moraš da im donosiš sve isečke kupona nagradnih igara iz novina, pa
godinu dana moraš da klečiš na kukuruzu... Nisam imao toliko vremena (već sam
sredovečan, već nosim naočare), mada sam video da su članovi sekcija miljenici. Neki od
njih, najnapredniji, što na svakom tromesečju promene sekciju, nama drugima, i pre no
što su završili prvi razred, drže predavanja iz patriotizma ili evropeizma. To je metod
moderne nastave. Učitelj gleda u nokte, koluta očima, pa zadrema, a mi se, između
sebe, propitujemo, čak debatujemo, na odmoru se i potučemo, nekada nas iz
humanitarnih razloga jedva razdvoje.

Svađamo se oko geografije, posebno oko istorije, ali ni oko matematike nemamo
zajedničke stavove. Jedni su za patriotski prilaz toj nauci, drugi su više za evropski
pristup. Složni smo jedino kada neko od dežurnih učitelja vikne: „Užina! U vrstu! Na
parove razbrojs!“ Tada svi mirno stanemo u red, pa skoro svako, dok ima, dobije svoje
sledovanje.

Ne znam kako je sa vama, slutim da je slično, ali sam ja svestan toga da mi škola ne
ide. Digao sam ruke. Odustao sam. Sedim postrance, kada mogu i u poslednjoj klupi.
Miran sam na času, ne galamim, ne gađam druge papirićima, ne šutiram onog ispred
ispod klupe... Krišom čitam Gogolja, Andrića... Za svoju dušu se zabavljam... Ili, prosto,
rešavam ukrštene reči. Kada me učitelji iz patriotizma ili iz evropeizma prozovu, kada
me nešto i pitaju, ja kažem: „Izvinite, danas ne bih da odgovaram, sve mi se lekcije
pomešale!“ Biva da mi neki drugar, da se istakne, nešto tolerantno, preglasnošapne, ali
ja tvrdoglavo odbijam da odgovaram. To se, uglavnom, tumači kao da baš ništa ne
znam. Što nije istina. Znam pesmicu: „Ja u školu idem... i nisam baš najbolji đak.“
Nekada mi se otme, nekadaje veselo pevušim u kupatilu dok se brijem, pred već
sredovečnim čovekom što se u toaletnom ogledalu sve slabije i slabije nazire.

Goran Petrović
05/05/2008

Intenzivno čekanje

Čekamo da se sve naše histerije smire


Moja prijateljica je završavala nekakav administrativni posao. Nije šala. Debelozida
državna zgrada, maltene ministarstvo, na pročelju ponosno razbokorena republička
zastava, ispred vrata namršteno obezbeđenje, unutra mnoštvo ozbiljnih službenika i još
više šaltera sa navučenim zavesicama, pod miškom svakog od snishodljivih podnosilaca
molbi ili zahteva čitave hrpe dokumenata. Među strankama i moja prijateljica.
Odgovorna žena, ima sve potrebno. Pa i više od toga, nikada se ne zna. Ipak, posao
nikako da bude okončan, stalno se pomera dan kada će dobiti rešenje, kada će država, u
vidu delovodnog broja i pečata, pride i mrlje od onoga što je daktilografkinja jutros
doručkovala, dati konačnu saglasnost, proglasiti njen predmet arhiviranim. Moja
prijateljica je strpljive naravi, osim toga ponela je i višetomni roman jednog ruskog
klasika, znate, onaj od nekoliko hiljada stranica, odavno ga nije čitala, dobra je to
knjiga, a i pretpostavila je da mora da čeka, pa da joj vreme ne prolazi zalud...

Ipak, posle svega nekoliko dana, ona shvata da je ruski klasik, mada navodno
plodotvoran, malo napisao. Ništa zato, moja prijateljica sve voli da posmatra s bolje
strane. Kada je ponovo pročitala tog i ostale Ruse, okrenula se Francuzima. Ni oni nisu
malo napisali, stara je to kultura. I tako, pogađate, redom, od knjige do knjige, od
književnosti do književnosti, od šaltera do šaltera, prolaze dani, sedmice i meseci...
Dok jednom, možda zato što više nije bilo knjige koju je vredelo otvoriti drugi, treći ili
četvrti put, dok jednom moja prijateljica nije smogla snage da pita. Ne, kako bi se
pomislilo, netrpeljivim tonom, već sasvim blago, kao da je juče došla. „Izvinite, da li
biste mogli da mi pomognete... moj predmet, verovatno već slučaj, kada bi...”
Službeniku je, naravno, dosta takvih koji bi da odmah sve bude rešeno, takvih koji bi da
odmah dobiju i delovodni broj i važeći pečat i trenutnu mrlju od doručka. Službeniku je
dosta svega, ali kako treba biti ljubazan sa strankama, on samo širi ruke, kao da želi da
pokaže na sve te ljude, na sve te šaltere, na sve te hodnike, na celu tu zgradu, maltene
ministarstvo, na kočopernu zastavu na zabatu, on širi ruke kao da želi da pokaže ceo taj
grad i najmanje ovu državu... Službenik širi ruke, gotovo da liči na Hrista Pantokratora
kojeg živopisci obično slikaju u kupoli, gotovo da liči na Hrista što želi da obgrli svet...
Pa, kaže: „I, šta hoćete? Zaboga, malo strpljenja, malo uviđavnosti!”. Da bi birokratskim
jezikom dodao: „Uostalom, osvrnite se, ovde se intezivno čeka!”.

Moja prijateljica se osvrće. Zaista, ovde se ne čeka tek tako, ovde se intenzivno čeka.
Dok mi sve to prepričava, sećam se kako sam upoznao pisca koji nešto piše već dobre
tri decenije, ali ne objavljuje, jer čeka: „Dok se ne smiri ova histerija oko Tita”. Dok mi
to prepričava, sećam se kako čekamo da se sve naše histerije smire. Sećam se kako
čekamo u redovima ispred ambasada, za vizu; u redovima ispred glasačkih kutija, ne bi
li se udovoljilo stranačkim prvacima; u redovima ispred trafika, da kupimo novine koje
svakog dana donose vesti kako su se naši stranački prvaci sada čvrsto dogovorili; u
redovima za kupovinu srećki, gde uvek odustanem, ponosa radi, nije valjda da sve od
puke sreće zavisi; u redovima ispred lekarskih ordinacija, sve smo stariji; na autobuskim
stajalištima, kao da se pa negde i može otići; čak i ispred toaleta, ko neće svukud,
mora, druškane, da trpi... Zbilja, i Hrist bi ovde raširio ruke, možda da nas obgrli, a
možda i zato što ne bi znao šta drugo da čini... Zbilja, i Hrist ne bi imao šta drugo da
kaže, osim birokratski: „Uostalom, osvrnite se, ovde se intezivno čeka!”.

Da budem iskren i ove redove ispisujem tako što sam pročitao sve što sam poneo, tako
što sam se ispričao sa svima koji su u redu do mene, tako što sam uradio sve što sam
umeo i mogao, premeštajući se s noge na nogu da bih na kraju izvadio parčence papira i
zabeležio kako, čini mi se, ceo život nešto intenzivno čekam.


Goran Petrović
17/06/2008