Бранислав Нушић - Аутобиограф� �ја

Но, разуме се, то није једини мој подвиг којим сам зарадио батине. Било их је још
врло много. Колико сам пута, на пример, нове новцате очеве ципеле везао канапом
за ушицу, напунио водом и вукао као колица. Једном је мајка месила, и метнула
тесто у карлицу, покрила марамом и ставила крај пећи да јој тесто нарасте. Ја сам,
играјући се око карлице, сео у то тесто и дао му такав облик какав се
ниједном "модлом" не може постићи, настрану још што су једва после одлепили тесто
са мене. Други пут сам опет дочепао кутију "фикса" за ципеле и намазао хлебац за
ужину, те су ми после пет дана испирали стомак. Једном сам опет, кад сам остао сам
у соби, бацио кроз отворен прозор саксију са цвећем, једне маказе, једно везено
јастуче и мајкин курјук који умеће у косу, те радознао да видим где леже ти предмети,
нагао се па и сам стрмекнуо кроз прозор на улицу.

Могла би се чак направити и статистика тих мојих подвига. Тако, на пример, зна се
ово: шеснаест пута сам преврнуо тањир и просуо супу себи у крило; три пута сам
упадао у казан, у коме је била спремљена вода за прање рубља; једанпут сам испао
кроз прозор; једанпут турио сестри прст у око; два пута сам пао низ степенице
горњег спрата и откотрљао се на доњи.

Поводом ових подвига, родитељи моји и сви укућани утврдили су да сам "врло живо
дете", те се мајка чак и приликом посета брижно вајкала: "Ја не знам шта ћу, морам
отворити четворе очи, овај мој мали је необично живо дете!"

Мени је нарочито годило што сам у тако раним својим годинама стекао извесну
репутацију коју сам се, у свима приликама, ревносно старао да одржим, те сам затим
још чешће разбијао себи нос, чупао сестри косу, угануо једанпут палац на руци, а
други пут ногу у чланку, док најзад нисам једнога дана просуо жар из пећи те
упалио простирач на поду, затим чаршав на столу и завесу на прозору, тако да је то,
може се рећи, била једна илуминација већега стила, иако тога дана није био
никакав државни празник.

Но нису овакви подвизи једина карактеристика делета у доба док носи сукњицу.
Подједнако су радознала и подједнако несносна том својом радозналошћу и мушка и
женска деца у то доба. Тиме би се зар дало објаснити што у то доба и мушка и
женска деца носе сукње.

Ја ни у том погледу нисам изостајао иза већ стечене репутације. Засипао сам
питањима родитеље, све укућане и све госте који би у кућу долазили; засипао сам
их толико да сам већ био постао права напаст, од које им је ваљало спашавати се.
Ја нисам више био само мали радозналац, већ права машина за питања, која се у
јутру навије и једва увече престане радити. Разуме се, мене нису интересовала
проста и једноставна питања, већ сам се старао да она буду што компликованија, и
чинило ми је нарочито задовољство да онога коме постављам питање доведем у што
већу забуну.
– Јесу ли сунце и месец муж и жена?
– Зашто жене немају бркове?
– Учи ли магарац школе?
– Ко је натакао волу рогове?
– Зашто госпа Станка има надут трбух?

И још маса таквих питања киптила је из мене, тако да је сасвим разумљив онај оглас
у новинама који је дао један несрећан отац, а који је гласио: "Стан, храну и добру
награду даћу ономе ко се прими да одговара на питања мога трогодишњег сина".

И мада таква дечја питања изгледају бесмислена и смешна, ја ипак налазим да она
нису без извесне логике, која је детету јасна, јер гледа на ствари и појаве
непомућеним погледом, а која је старијима нејасна, јер што дубље улазе у живот,
све више губе способност да ствари и појаве логички схватају. Узмимо баш као
пример ових четири-пет питања која сам ја горе случајно набацао, па ћемо видети
да су она не само за мене већ и за свако друго дете била сасвим логична.

Тако, на пример, ја сам морао поставити питање јесу ли сунце и месец муж и жена
вероватно на основу тога што сам запазио да муж – сунце – није никад ноћу код
куће, а жена – месец – није опет никад дању код куће. Па онда питање: зашто жене
немају бркове, морало се у мојој детињој души јавити као далеко предосећање
познијег, феминистичког покрета који би, то нема сумње, далеко брже напредовао, и
можда већ победио, када би жене имале бркове. Па онда, не само тада, већ и дан-
данас, толико је магараца на високим положајима у државној служби, да сам ја био
просто принуђен поставити питање: да ли и магарци уче школу. А питање: ко је волу
натакао рогове, једно је од редовних питања које сва деца постављају и на које
обично добију одговор кад одрасту и мало дубље познаду живот.

Оно последње питање: зашто госпа Станка има надут трбух, већ је питање ужега,
породичног значаја, које ми је уз одговор донело и батине. Госпа Станка је била
једна млада, отмена госпођа, пријатељица наше куће, која нам је чешће долазила.

Једнога дана, када сам запазио на њој извесну промену, поставио сам матери
питање:
– Зашто госпа Станка има надут трбух? Мајка да би избегла прави одговор, јер је
питање довело у забуну, одговорила ми је:
– Тако, казнио је бог.
– Била ваљда несташна? – додао сам ја своје резоновање, а мати је побегла из собе
да би избегла одговор на ово накнадно питање.

И да је цео разговор остао само на овоме, никоме ништа. Али сам ја настојао свима
силама да своје ново сазнање и применим. Већ кад је пред подне дошла тетка, ја
сам јој рекао да знам зашто нема надут трбух, а кад је после подне дошла госпођица
Савка, протина ћерка, ја сам јој рекао:
– Пази да не будеш несташна, јер ће да ти се надме трбух!

Разуме се да ми је на то одговорила мати, и папучом изјурила из собе, што мени није
било никако јасно.

А није то једини случај код којега је моја радозналост била награђена батинама. Та
се радозналост није испољавала само у бесконачним питањима, већ у још једној
особини која је такође одлика сукње коју сам тада носио. Ја сам за ручком, вечером,
па и иначе, са особитом пажњом пратио сваку реч која би се између оца и мајке
водила, ма да су они погдекад и шаптали, очевидно зато да ја не бих чуо. Али, у
похвалу себи, морам рећи да сам имао необично добар слух и да сам сваку реч коју
сам чуо увек врло корисно употребио. Тако, на пример, госпођи Милки удовици, која
је увек лепо обучена и јако намирисана долазила к нама у посету, рекао сам једном:
– Јеси ли ти род са Прокином кобилом?
– Ију! Какво је то питање? – згранула се намирисана удовица.
– Па мама каже да си ти матора као Прокина кобила.

Тако исто, окружног начелника кад је о слави дошао питао сам:
– Да л' имаш ти, чико, рупу на глави?
– Не!
– Па одакле ти је изветрио мозак?
– Како?
– Тата каже да је теби изветрио мозак.

Разуме се да су ми после оваквих мојих, иначе врло искрених изјава, одмах задигли
сукњу, било отац или мајка, често чак отимајући се ко ће пре то учинити. То често
задизање сукње компромитовало је у мојим очима њен углед, што уосталом и у
животу бива.

И једнога дана, учинио сам први мушки корак у животу. Стао сам одлучно пред мајку
и изјавио да нећу више да носим сукњу. Ја ни сам не знам какав је непосредан
повод тој мојој одлуци, да ли баш то често задизање сукње, налазећи да је лакше
задићи сукњу, но свући панталоне, према чему панталоне гарантују више
безбедности извесном делу тела који родитељима и учитељима обично служи као
средство за васпитавање. А може бити да су моју одлуку диктовали и други мотиви.
Тако, на пример, једна од мојих тетака, како се од мог рођења наврзла на мене
доказујући да на њу личим, тако је непрестано терала. Ја сам наравно у томе да
уопште личим на тетку гледао читаву трагедију и вероватно хтео сам да скинем
сукњу како би и тај траг сличности отклонио. А можда сам и зато пожелео панталоне
јер се у мени почео јављати нагон за прескакањем туђих плотова. Тај нагон се у
животу човековом свега два пута јавља, једанпут кад осети потребу да краде туђе
крушке, орахе и јаја, и други пут: кад осети потребу да краде туђу част. Дакле, као
што видите, може се ради сукње прескакати плот, али се то ни у ком случају не може
чинити у сукњи.

Разуме се, мајка је мој захтев да скинем сукњу посматрала са друге тачке гледишта.
Преда мном је била сестра, и ја сам носио све сукњице које су њој окраћале; ако их
напустим, нема ко да их носи. Али сам ја, и поред тих материнских разлога, одлучно
остајао при своме захтеву, дерао сам се, плакао, пиштао, вриштао и ваљао се по
патосу, све док мајка није најзад донела једне овештале панталоне мога старијег
брата и натакла ми их, проклињући ме:
– Да бог да, синко, пожелео сукњу!
И одиста, уклела ме је.

ЧОВЕК У ПАНТАЛОНАМА

Невероватна је али истинита појава – која се уосталом кроз цео човечји живот
јавља – да човек постаје одмах одлучнији и мужанственији чим се ослободи сукње.
Сукња се некако преплиће, увија, затеже и смета одлучноме кораку, док у
панталонама човек слободно и несметано корача у живот. Мој један пријатељ, сећам
се, направио је у младости један корак у живот без панталона, и врло је рђаво
прошао.

Панталоне су не само израз пола, већ и израз врсте, јер тек кад обучеш панталоне
види се јасно да си двоножац. Панталоне су некако и моралније, не зато што су
закопчане, већ што је човек у њима обучен па стојао на ногама, или на глави. Па
онда, панталоне су и издржљивије, отпорније, не зато што би сукња била израз
попустљивости, већ зато што она човека некако разнежи и омекша. Зато има чак и
историјских доказа. Сви класични народи који су носили сукње пропали су и
изумрли. Но трагедија човечанства не лежи толико у њиховој пропасти колико у томе
што су ти народи пропали а сукње су остале. И једна још чудна околност у тој
појави: ако је сукња одиста симбол попустљивости и мекушства, због којега су
народи који су је носили пропали, откуд да њу и данас још задрже као ношњу
представници силе: владари, попови и жене?

Не излажем ја све ове добре особине панталона као непријатељ сукње, напротив: ја
мислим да ћу се тиме баш декларисати као пријатељ сукње што будем више добрих
особина панталона пронашао. Истичући нарочити значај панталона, ја нити мислим
да потценим значај сукње, нити мислим да их завадим и помутим добре суседске
односе који владају измеђ сукње и панталона. Ја сам овим хтео само сам пред собом
да оправдам онај понос који сам осећао када су ми први пут навукли панталоне.

Међутим, нисам имао много разлога да будем толико поносан на те панталоне које су
ми навукли. То су биле панталоне мога старијега брата, на којима је била исписана
цела његова кратка али бурна биографија. Колена су била излизана од клечања у
школи, а од очевих батина толико се истањио и просенуо тур, да сам стално осећао
неку промају која ми је погоршавала ону кијавицу што је већ од крштења вучем.

Ја не знам да ли је у тим панталонама било какве традиције којој сам се ја потчинио,
или је у мени било каквих нагона који су само чекали панталоне па да се испоље,
тек ја сам, пошто сам их навукао, за ноћ постао такав одметник и разбојник да ми
нису могле, досадити ни хајке, ни потере, ни уцене. Док сам имајући на себи сукњу
све своје делање развијао у соби, сада сам већ сву акцију пренео у двориште наше
и свих суседних кућа. Ја сам замишљао да су панталоне управо зато и измишљене да
би се лакше могли прескакати плотови, те за мене никад није било границе између
наше и осталих суседа баште.

Једна од првих мојих вежба у панталонама било је пењање уз дрво, што се у пракси
показало врло корисно, јер сам тако доспевао на суседне орахе, трешње и крушке.
Та вежба ми је донела и друге користи. Када год би ме потерала каква организована
породична хајка, ја бих се као мачка гоњена псом успео на високи орах, сео бих горе
на гране и гађао бих орасима своје гониоце. Па ипак се власт доселила како да
ми досади. Када би на све позиве мојих гонилаца да сиђем, ради предаје, ја упорно
остајао горе, – они би донели пун тањир колача, метнули би га под орах и сви се
повукли у кућу и прикрили. И ја бих, као свака невина птица, мислећи да никога
нема, сишао полако да се дочепам колача, док би ме уједанпут потера изненадила,
опколила, обезоружала, и спровела у кућу на ислеђење. Тада сам већ стекао
уверење да људи са ситним слабостима нису подобни за крупне подвиге.

А имао сам и других невинијих забава. Тако, на пример, једанпут сам белу,
колмовану, чисту, малтене пудровану пудлицу госпође Вујићке, према којој сам
пудлици осећао неку нарочиту одвратност, – намазао тако мастилом да је госпођа
Вујићка пала у несвест и годину дана није могла честито да испере своје љубимце.

Други пут сам налио у нову новцату ципелу мога старијега брата катран, тако да су
морали сећи ципелу да би му је скинули с ногу. Једанпут сам опет, за време вечере,
на којој су били окружни прота и све моје тетке упалио под столом ракету те се
направила таква једна гужва да би се човек морао просто заплакати од жалости. Сто
се преврнуо и сручио све посуђе у крило моје најстарије тетке и претрпао под собом
мога најстаријег брата; јагњећа чорба излила се у крило моје средње тетке (оне што
ја личим на њу); окружноме проти улетела цела целцата сарма од кисела купуса у
душник; мајка ми је добила лупање срца, а најмлађа тетка убола се виљушком у
језик. Једини који је срећно прошао, био је мој средњи брат (онај што ми је у своје
време узео новац са поступаонице), који је са једним тањиром колача уједанпут
нестао и дуго затим нити су могли да пронађу њега нити колаче. Разуме се да сам
лепо био награђен за ово духовито предузеће.

У моје невине забаве спадало је и то, на пример, да се увлачим у кухињу кад тамо
никога нема и да бацим пет-шест шака соли у оно јело које не волим, а затим, за
ручком, да уживам у изразима лица кад окусе пресољено јело. Па онда, набављао
сам однекуд лисичје репове, закачио их чиодом и ову искривио, па стао пред врата
на улици са рукама на леђима и чекао ујутру и по подне судско и среско
чиновништво, које је крај наше куће пролазило, те им качио реп одостраг.
Чиновници би отишли с репом у канцеларију, изазивајући успут силан смех код
пролазника. Разуме се да се убрзо сазнало ко та одличја дели, и ја сам зато
немилостиво испребијан, премда ја још увек налазим да је многима и многима тај
реп одлично пристајао.

Имао сам и једно оригинално задовољство кад нам дођу гости на вечеру да им
претурим џепове зимских капута и изменим ствари које нађем по џеповима. Колико
је пута господин судија однео кући кутију са пудером госпође начелниковиц е, а
госпођа Стана, удовица, футролу од муштикле професора српске историје; па онда,
госпођа попадија кутију са бурмутом среског начелника, а срески начелник започету
чарапу са четири игле и клупчетом госпође Маре, жене цариникове. Ð*азуме се,
сутрадан је настала јурњава око размене ствари, разна сумњичења и породичне
неприлике, што се све свршавало на моме туру, на коме је већ била исписана
традиција прошлих времена.

Врло бих се радо завлачио и под сто за време вечере или ручка кад је било гостију.
Боже, да сам тада разумео чему ли сам се све могао научити приликом тих својих
екскурзија. Јер ја сам знао да постоји говор бројева, па говор цвећа, али нисам
знао да постоји и говор ногу под столом. Ја тада нисам ни обраћао пажњу на ногу
апотекаричи� �у и ногу судијину, које су се тако пријатељски опходиле као рођени
брат и сестра. Па онда, протина нога која је вирила испод мантије, и за коју сам ја у
први мах држао да је нога моје тетке, те сам се чудио што се толико натура нози
учитељице трећег разреда основне школе, кад сам знао да моја тетка и ова
учитељица нису иначе на доброј нози. Штета што све то што се дешавало под столом
ја тада нисам разумео, а доцније, сасвим доцније када сам разумео, нисам већ више
могао да се завлачим под сто.

Но све су то биле моје забаве мањега значаја; оне ширега значаја развијале су се
напољу, ван собе. Тамо је мене очекивала увек читава чета одметника од
родитељске власти, са којима сам изводио екскурзије по туђим баштама, таванима
и крововима и са којима сам изводио све могуће игре, почевши од играња пиљака
па до играња владе. Ð*азуме се да смо најрадије играли оно што се око нас дешавало.

Ако би наишао какав циркус, одмах сутрадан ми смо се превртали, крхали столице,
секли конопце разапете за сушење рубља, изваљивали бурад из подрума и хиљаду
других штета чинили да бисмо могли изводити циркуске вештине. Ако би наишло
позориште, страдале би, разуме се, хартије из очеве канцеларије, ћилими и јастуци
из куће, даске из шупе, брашно из кухиње, вуна из јастука (за бркове и браде), па
онда сукње, стари капути, курјуци од косе и сви други предмети које мали одметници
поберу и донесу из својих кућа. Тако исто, ако се у вароши врши рекрутација, ми
ћемо играти рекрутацију; ако се у планини појаве хајдуци, ми ћемо играти хајдуке.

Сећам се, на пример, да смо једном играли и кризе. Криза је појава која траје од
самог постанка ове државе и трајаће све док држава устраје, као оно кад се дете
роди "с фалинком" па је вуче целог живота. И политичка деца најрадије играју ту
игру, па зашто је не бисмо и ми играли?

Разуме се да сам ја био увек тај који је образовао кабинет. Та моја мисија није
имала за собом поверење никакве скупштине, али то није нимало необична појава у
нашем политичком животу. Пошто смо играли у мојој авлији, то сам ја, оправданије
но Људевит XIV могао рећи: "L'etat s'est moi!" и на тој основи приграбити сву власт у
своје руке.

Сви колико год нас је било хтели смо да будемо министри – што уосталом није само
дечја слабост – и онда, разуме се, пошто нисмо имали поданика, јер то нико није
хтео да буде, није ни могло бити скупштине.

Све и када би рачунали у своје држављане гуске, ћурке, пловке и друга доброћудна
створења, којих је било пуно двориште и који би са своје лојалности били врло
подесни поданици, шта бисмо учинили сазивом њиховим у скупштину? Они би
извесно образовали посланичке клубове, тј. клуб ћурака, клуб гусака и клуб
пловака. Ти клубови не би нимало утицали да се промени поверење које смо, ми,
влада, сами себи присвојили, јер, као што је познато, политички клубови су установе
у којима се чланови дисциплинишу да не мисле својом памећу и да не штрапацирају
своју савест. Гусан, ћуран и плован, који би рецимо били шефови клубова, добили
би од нас поверљиво обећање да ће им се, њима лично, побољшати храна, и ето ти
већине, ето ти поверења.

Додуше, у дворишту је међу домаћим животињама био и један јеж, који је, с обзиром
на своју спољашност, могао евентуално представљати опозицију, али је он по цео
дан спавао, а опозиција која спава није никад опасна. А најзад, ни та његова
спољашност није представљала богзна какву опасност, јер не треба се никад
плашити опозиције којој бодиљке служе само као накит.

Према томе, ми смо за себе имали све услове који су нам дозвољавали да будемо
неуставни, а неуставност, кад то нема ко да спречи, изгледа да је једно наше
традиционално задовољство.

Имајући дакле све повољне услове за то, ја сам убрзо решио кризу и образовао сам
владу. Себи сам задржао портфељ спољних послова. Тада још нико од нас није знао
за ону лепу и тако корисну установу министра без портфеља. Ми смо додуше знали
за портфеље без министра, али министар без портфеља изгледа да је доцнији
проналазак. Да је тога тада било, ја бих, разуме се, на себе примио ту тешку бригу
да управљам министарством без портфеља, без ресора и без канцеларије. Овако сам
примио на себе спољне послове с обзиром на то што сам био "дете из боље куће" и
врло сам рђаво учио стране језике, што је такођер једна од квалификација наше дипломатије.

Сем овога, владу су чинила још свега четири министарства: полиције, финансија,
просвете и војске. У то доба када смо се ми као деца играли владе, нису постојала
министарства. Тако, на пример, није постојало министарство народног здравља,
јер изгледа да тада није ни постојало народно здравље. Па онда није постојало ни
министарство саобраћаја. Друмови су додуше постојали, али смо ми већ увелико
певали уз гусле: "Друмови ће пожелет' Турака, јер неће имати ко да нас натера
да их оправљамо". Шуме су додуше (постојале, али су њима управљали хајдуци, а тек у
најновије време хајдуке су сменили министри, те је образовано и шумско
министарство. Руде – кажу такође да су постојале, али како се тада уредно плаћао
порез није постојала никаква потреба да се какве друге руде истражују. Воде
су такође постојале и служиле су, као и данас, као средство за поплаве, само се није
осећала потреба да поплавама управља нарочити министар.

Листа моје владе овако је отприлике изгледала: спољних послова, као што рекосмо,
ја; за министра просвете узео сам неког Чеду Матића стога што је понављао и први и
други разред гимназије, па се дуже бавио на школовању но ми остали; па онда био
је и два пута из школе отпуштен те знао у прсте школске законе, а најзад и зато што
је писменост сматрао као луксуз, што је уосталом било мишљење и тадањих
одистинских министара. За министра полиције узели смо Симу Станковића, сина
једног среског пандура претпостављР°Ñ˜ÑƒÑ›Ð¸ да је полицијска струка у његовој
породици једна традиција и да је васпитање које му је његов отац пандур могао дати
сасвим довољно да може бити министар полиције у Србији. Но сем свега тога, он је
имао и других особина. Тако, на пример, он је тако горопадно умео псовати,
почевши од господа бога па до најмање бувице у ћебету, а умео је, богами,
потегнути и песницу, па и перорез потргнути из џепа. Све то некако давало му је
довољно квалификациј а за министра полиције и сви смо сматрали да смо њиме
учинили срећан избор личности за тај положај. За министра финансија узели смо
неког Перицу из трећег разреда основне школе, који је још натраг носио разрезане
панталоне, кроз који је разрез стално висио реп кошуље, који је само недељом
доподне могао бити нешто чист. Тај Перица није имао никаквих квалификациј а, како
за ресор који је примио, тако ни за ма који други ресор, али то никад ње била
сметња ни код састављања изистинских министарста� �а. Онај прљави реп, који му се
вукао одостраг, не само да није био сметња, већ је био и извесна квалификациј а, и
то тако карактеристР¸Ñ‡Ð½Ð° квалификациј а да би могао послужити као стална униформа
свих министара финансија

За министра војног узели смо нашег друга јеврејске вероисповести, Давида
Мешулама. То није било без извесних разлога. На тај начин хтели смо најпре да
избегнемо сваку могућност да заратимо са којом другом страном државом, а друго:
да би своме другу Давиду дали непосредне прилике да учествује у лицитацијама које
расписује министарство војно, знајући да би он то и иначе чинио.

Тако склопљено министарство држало је седнице гдекад на дрвљенику, али много
чешће чак горе на ораху, на коме би сваки министар узјахао по једну грану. Ово би
друго место било за препоруку уопште владама, јер само горе, на каквом ораху или
на крову четвороспратне куће, могли би бити обезбеђени од радозналих новинара.

Имајући Давида Мешулама на челу војске, ми смо слободно смели давати изјаве о
мирољубивости својој и не слутећи шта се тамо у дубини душе нашега министра
војног крије. А једнога дана, баш када је на дневном реду министарске седнице било
питање да целокупна влада прескочи плот Милоша пекара и да му из баште покраде
трешње, које су већ биле зреле, румене и тако сочне да би примамиле и сваку другу
владу, – Давид Мешулам изнесе један случај међународног значаја, при коме је
један наш поданик тешко страдао, ради чега морамо, угледа нашега ради,
прибавити сатисфакцију.

Случај који нам је Мешулам изнео, а који је уосталом и свима нама био познат, био
је овај: наш плован провукао се једнога дана испод плота и отишао у суседно
двориште у тренутку кад суседни плован није био међу својим пловкама. У каквој је
намери наш плован отишао међу туђе пловке, влади није било познато, али је на
њега тамо крвнички насрнуо плован-домаћин и тамошњи гусани и тако испребијали и
раскрварили нашег плована да се овај са пола репа и полуголе главе једва жив
вратио у отаџбину. Министар војни је предлагао да огласимо суседима рат, и то
сутра, у четвртак после подне. Тога дана из два разлога: прво, што у четвртак
поподне немамо школе, а друго: што је Мешулам, на основу поверљивих достава,
обавештен да ће суседи сутра после подне ићи у виноград те никога неће бити код
куће.

Он је свој предлог завршио Мојсијевим начелом: "Зуб за зуб, око за око!", тј. тражио
је да ми за почупано пола репа и нешто мало перја на глави нашега плована
очупамо потпуно све гуске суседове. Он је нарочито инсистирао да се гускама
осветимо, јер најзад, рекао је он, суседов плован имао је донекле и разлога да
нападне нашега, у одбрану своје домаће части, али су се гуске без икаквога
нарочитог разлога у ту ствар умешале.

Пошто је предлог био примљен, Мешулам је израдио и стратешки план. По томе
плану, министар финансија, као мали и нејак, не би суделовао активно у
експедицији, већ би остао горе, на врху плота и чувао стражу, те да нас извести ако
би ко наишао. Ја, министар просвете и министар полиције имали бисмо за дужност да
чупамо гуске, и он, министар војни, скупљао би перје План је био усвојен, и
сутрадан по подне министар војни дошао је на уречено место са једним празним
јастуком. То нам је уједно била и цела ратна спрема.

Тачно у 2 часа и 17 минута отпочео је напад. Не знам баш да ли је толико сати било,
али кад је на цркви избило два, кренула су у виноград кола са суседовом породицом
и одмах, мало затим, ми смо прескочили плот, пошто је министар финансија остао на
плоту. Стављам у 2 часа и 17 минута јер обично тако почињу рапорти са бојних
поља. У 2 часа и 20 минута, већ сам ја чупао једну гуску, министар полиције другу и
министар просвете трећу. Гуске су очајно пиштале, али смо ми, држећи се
онога: "Зуб за зуб, око за око и перје за перје!" наставили посао све док гуске не би
остале голе као да су се тога часа из јајета излегле. Министар је војни, међутим,
ревносно купио перје у јастук. У 2 часа и 32 минута извршили смо напад на друге
три гуске. Борба се врло правилно развијала и клонила се нашој победи, али – као
што то обично у стратегији бива у таквим приликама – министар војни није
предвидео савезничку помоћ непријатељу. Уједанпут и сасвим изненада, појави се с бока
нашем развијеном фронту домаћи пас, који је дотле спавао негде у кухињи. Тај
изненадни напад унесе донекле забуну у наше редове, и министар полиције, на
којега је пас прво насрнуо, напусти пола очупану гуску, дохвати једну каменицу и
прими на себе отворену борбу са псом, бранећи наш бок. Да је на таквој ситуацији
остало, ми бисмо искористили победу до краја, али је дошло још једно изненађење.
Лавеж пса пробудио је и момка који је спавао у кухињи и овај се појави на бојишту
са једном мотком у руци.

Под тако тешком артиљеријскР¾Ð¼ ватром посрнула би и свака друга много искуснија
војска. Ја не знам шта је даље било, сећам се само да сам чуо ударац мотке о леђа
министра просвете и чуо његово очајно: "Јаој!" Министар полиције испузао се као
мачка уз једно дрво и одважно скочио са овога на кров, јер га је момак каменицама
гађао, а ја сам срећно прескочио плот, пошто сам и сам осетио на леђима дејство
тешке артиљерије. Министар финансија ударио је у такву вриску и плач као да се
налази пред скупштинском анкетом, и потегао је да побегне с плота, али се оним
репом који му одостраг виси закачи за један ексер и остаде висећи на плоту. Ја сам
знао да ће му тај реп, који се за њим вуче, сметати ма кад тад у животу, и ево где
се то и испунило. Момак је суседов, разуме се, пришао, скинуо га с плота, као кад
би узабрао зрелу крушку, и пропустио га кроз шаке како ни крајњи опозиционар са
левога крила не би учинио, и кад је тај посао завршио, он је министра финансија,
једним згодним ударом, просто пребацио преко плота као футбалску лопту. Министра
војног нико није видео где се у тој гужви део, нити смо дуго и дуго могли сазнати
шта је с њим.

Када смо се, после овога тешкога пораза, једва могли прибрати од страха, сакупили
смо се на моме тавану да утврдимо стање наше војске. Утврдили смо ово: морално
стање врло рђаво, бројно стање: сви на лицу места, један тешко рањен и један
мртав. Министра војног сматрали смо као мртвог, и ја сам зато одлучио да се о
државном трошку сахрани, што је било немогуће извести само стога што није
могао леш да му се пронађе.

Тек доцније смо сазнали да се министар војни, чим је опазио момка, срећно сакрио
иза дрвљаника, и тек кад се све стишало извукао се и однео кући пун јастук гушчјег
перја. Према поверљивим сазнањима која је доцније министар полиције прибрао, ми
смо цео овај рат и водили зато што је мајци Давида Мешулама требало да напуни
један јастук гушчијим перјем. Тако се још једном потврдила она историјска истина
да често мали узроци носе велике последице.

Ð*азуме се, наш се пораз није само на овоме завршио. Последице великих светских
судара осећају се тек после рата. И мада ми, према начину на који је образована,
чинимо утисак једне неуставне владе, ипак вас уверавам да смо ми једина влада у
Србији, која је у овоме случају горко осетила сву тежину министарске одговорности

СУЂАЈЕ

Разуме се да су ти моји подвизи у спољњем свету имали одјека не само на моме
туру, већ и у души мојих родитеља и целе моје породице. Завладала је међу њима
некаква неоправдана брига о мојој будућности, којој је отац давао израза често
понављаним узвиком: "Тај ће на вешалима свршити", а мајка узвиком: "Боље да сам
га рођеним рукама задавила чим је запиштао, него што сам задојила разбојника!"

Ја се нисам слагао са таквим родитељским мишљењем, а нису биле истог мишљења
са њима ни моје тетке, које су ме браниле – нарочито она што је увртела у главу да
ја личим на њу – и тврдиле да сам ја врло напредно и бистро дете.

Како је већ позната ствар да обично напредна и бистра деца задају родитељима
главобоље, није ни чудо што су моји родитељи питање моје будућности сматрали као
једну од најтежих брига.

Ту бригу покушала је моја тетка да ублажи тиме што би завиривала у моју будућност,
и стога је једнога дана откинула кончић са моје кошуље, дала га врачари, ова га
бацила у пун тањир воде, промешала воду штапићем и задубила се дубоко, читајући
моју судбину:
– Прележаће тешку болест, али ће се спасти; пашче у једну тешку беду, али ће се
спасти; пашче у руке људи који би да га убију, али ће се спасти; доживеће тешку
буру на мору, али ће се спасти; ожениће се, али се неће спасити! – Изгледа да су
биле пророчне речи врачарине које су се све одиста и обистиниле у моме животу.
– Биће богат, те ће му се преливати, биће срећан те ће му цео свет завидети –
изгледа да су биле пророчке речи врачарине које се нису обистиниле у моме животу.

Ако је мајку такво пророчанство и умирило, оца није могло, и због тога су у
породици врло често вођени разговори о тој теми. Тиме се уосталом сви родитељи
врло радо занимају, одређујући унапред судбину детињу. Сећам се једнога мога
кума који је имао три сина, моје другове, како је врло често говорио:
– Овај ми је мудрица, њега ћу у професоре – указујући на најстаријега; овога
другога ћу у трговце, а овога најмлађега, ђиду, у официре!

Да ли судбина није чула те његове жеље, или је дошао у какав неспоразум са
судбином, не знам, тек знам да је онај најстарији, професор, постао бакалин, онај
млађи, трговац, постао поднаредник у војној музици а трећи је додуше обукао
униформу, само не официрску већ ону са двадесетим словом из азбуке на леђима.

А као год што родитељи имају својих жеља за будућност своје деце, имају их тако
исто и деца, само што су деца много скромнијих претензија од родитеља Тако, на
пример, двадесет од сто деце жели да буде; ватрогасац, оџачар, жандар, колачар и
музикант, док истовремено деведесет од сто родитеља желе да им деца буду:
министри, ђенерали, митрополити, директори банака и томе подобно. И можете
мислити како се у свакој породици незгодно сретају жеље: отац жели да му син буде
митрополит, а син жели да буде оџачар; отац жели да син буде министар, а син жели
да буде жандар; отац жели да му син буде ђенерал, а син жели да буде колачар.
Судбина, међутим, обично иде по среди, између жеља дјечјих и родитељских и ретко
кад задовољава родитељске жеље, а врло често дечје.

Бива, разуме се, да се у сукобу родитељских и дечјих жеља судбина просто збуни, те
испуњавајући погдекад родитељске жеље не пропусти да задовољи бар донекле и
дечје жеље. Отуда често сретате у животу министре који потпуно личе на жандарме,
митрополите који потпуно личе на музиканте, и ђенерале који потпуно личе на
колачаре.

Па још кад родитељи сами досуђују судбину својој деци, то се да некако трпети. Али
се ствари често компликују што се у решавању обично уплету и они који су најмање
надлежни за то. Најпре све тетке, и стрине, а затим и они бесплатни породични
саветници од којих готово свака породица пати. Ð*азуме се да је код мене ствар
компликовала и околност што сам у детињству имао тако разнолике склоности да је
то морало доводити у забуну како родитеље, тако и све оне који су хтели да се унесу
у то питање својим саветом.

О мојој судбини вођен је нарочито један опширан разговор, после једнога бурнога
дана, када ме је општински пандур, због неке ситнице, довео за уши кући, па мајка
три пута очајно узвикнула: "Шта га нисам задавила чим је запиштао, него сам још
задојила разбојинка!" То је, разуме се, био страшан удар за све у кући кад је већ и
полиција почела да се меша у моје васпитање, те пошто сам добио прописне батине
и пошто су ме и без вечере стрпали у кревет, – искупили су се, како моји тако и
многи гости, у другу собу, да проведу не знам чији рођендан.

Док су они мислили да ја угушен сузама спавам, дотле ја нисам могао мирно заспати
све док се не осветим зато што сам искључен са вечере на којој има и колача. И док
је господин прота држао здравицу, – а знајући колико је он увек опширан – извукао
сам се ја из кревета, увукао се неопажен у кухињу и замазао шакама све шаре и
украсе на торти, коју је она тетка што личим на њу цело после подне стрпљиво
шарала, па пошто сам још и прстом направио четири рупе у торти, пошто сам сручио
пола киле соли у сладолед, пошто сам сипао сирће у већ скувану кафу, и пошто сам
петролеумом из лампе залио салату, – вратио сам се мирне душе и савести, као
човек који је неки важан посао свршио, и легао у кревет жмурећи, као да најдубљим
сном спавам.

Разуме се да је за мене то била сјајна сатисфакција и необично задовољство када
сам затим из друге собе слушао очајне вриске: "Ију! Ију! Ију!" па затим објашњења
и извињења, и најзад падање у несвест оне тетке што је цело после подне шарала
торту.

Одмах затим, што сам уосталом ја и очекивао, ушла је читава комисија у моју собу
да се увери да ли ја спавам. И ту, крај мога кревета, отпочела је комисијска полемика о
питању, да ли ме треба овако у сну истући, или треба ствар одложити за сутра ујутру.
Ја сам се слагао са већином у комисији да је боље истући ме сутра, рачунајући,
разуме се, на то да се ујутру пре зоре извучем из кревета