Проклета авлија - Иво Андрић

Реченица очудној и страшној установи Проклетој авли}и могла би да се односи и
на њега: он је био чудан и страшан човек, страх и трепет у Авлији. Његовтгортрет
(поспани изглед, лице без осмеха, које џ „могло да се стеже и растеже, мења и
преображава, од израза крајњег гнушања и страшне претње, до дубоког
разумевања и искреног саучешћа", разроке очи и њихова игра, као сечиво оштар
поглед, цело лице „наказно разроко" еа изгледом „гротескне маске") и сама пој^ва
у кругу Авлије изазивала је нелагодност, несигурност, стрепњу и страх.

Он је двострука личност: на једној страни јесвирепост и зло, уживање у мучењу и
психолошком малтретирању затвореника до потпуног душевног слома; на другој
стрдни су његови поступци „неурачунљиво благи и пуни сажаљења и
обазривости". Он осуђеницима прилази изненада,, притисне их својим чудним
питањима и још чуднијим грдњама, али никада у човеку не-убија наду. Добро је
познавао готово сваког затвореника, његову прошлост и кривицу, знао је „како
дише Авлија". Његова филозофија је: у Авлији „нема невиних. Нико овде није
случајно. Је ли прешао праг ове Авлије, није он невин. Скривио је нешто, па ма то
било у сну. Ако ништа друго, мајка му је, кад га је носила, помислила нешто рђаво
(...) Ко овде дође ор је крив, или се макар очешао о кривца. (...) овде невиног
човека нема (...) Ја људе знам, криви су сви, само није сваком писано да овде
хлеб једе". На тврдње појединца да је невин, он одговара чудовишно:

Да еи рекао да си крив, још сам могао да те пустим, јер кривих овде има много.
Сви су криви. Али баш нам један невин треба. И зпгпо те не могу пуститп.

Његове чудовишне игре доводиле су у чудо људе, збуњивале их:
-Јесте ли ви рекли онима који су га ухватши дајеневин?
- Јесмо, дакако да смо рекли, џли...
— Е, то сте погрешили. Пхи, пхи, пхиии! То не ваља. Јер баш сад
хватају невине а пуштају криве. Такав је нов ред. Али кад сте ви
сами пред властима изјавили да нијеништа крие, мораће да остане
овде.

На таквог Карађоза се навикла Авлија и његово управљање Авлијом „на свој
начин" била је општепозната чињеница. Људи су се помирили с тим и Карађоз је
постао ,део њиховог проклетства". Истамболско подземље, сав тај престонички
свет порока и нереда сматрао је Карађоз својим: „онје био њихо 'крмак', 'стеница и
крвопија', 'пас и пасји син', али њихов". У оним ретким тренуцима, када иокаже
сажаљење над страдалником и доброту,.а то су ти ретки тренуцд прбсветљавања
његове личности, открива се у Карађозу несрећан човек који је цео свој живот
дао Проклетој авлији, безмало се поистоветио е њом и њеним животом. Он своје
право да кажњава доживљава каосопствено кажњавање

Ћамил или страх од знања

Ћамил је централни лик романа и носилац главне романескне приче и судбине. У
његовом увођењу у причу има архетипске симболике: појавио се у сутону као
нејасна силуета „готово без покрета", ,дах му се није чуо"; делује лелујаво,
прозирно и нестварно, као у сну; такав, полујасан, несхватљив и та-јанствен, он
ће остати до краја; на крају, после разговора са фра-Петром он одлази у сутону,
губећи се у »сумрачном простору Авлије, да се више не појави.

Hehe, Karadjoz mi je bio omiljeni lik dok sam citao Veselu Avliju.

Ћамил је несрећан човек („Као и јесте Турчиц, и није, али несрећан човек је
сигурно" - фра Петар) по своме пореклу (син Турчина и Тркиње), по љубави (он,
Турчин, образован, богат и леп, заљубио се у Гркињу, али та љубав, баш због
верских разлика; није могла да се оствари) и по судбини (као човек од књиге и
науке, прстао је сумњив властима које га хаисе).

После пораза у љубави, Ћамил. се посветио књизи и науци: у историји је џаишао
на несрећну судбину Џем-султана, брата султана Бајазита II. У борби за престо
Бајазит је победио а Џем-султан је побегао и предао се хришћанским витезовима.
Овима је несуђени султан добро дошао као сред-ство за уцењивање султана
Бајазита - млади Џем је постао роб на слободи, неслрбодан човек, несрећник којим
се поигравају европски хришћански моћ-ници. Ова судбина је привукла младића из
Смирне да се посвети историјским проучавањима. Бављење науком било је
сумњиво властима, тим пре што је изучавао сукоб два брата око престола, увек
актуелну тему у турској историји и стварности. Завладало је мишљење да
је „преучио историју", да се поисто-ветио са принцом Џемом. Из тога је ироистекла
сумња да ради за некогаи -допао затвора са свим сандуцима књига и папира као
доказним материјалом. Власт се одувек плашила књиге и људи од књиге.

Ћамил; преосетљив и нежан, поистоветио се са принцом јер је и овај био човек од
књиге и песник. Осетио је сродност душе и судбине. Као човек књиге и науке,
Ћамил је живео тихо и повучено, отуђено од окодине, уса-мљен. Осећао се
стешњеним у родној Смирни, доживљавао је као тамницу, јер га је окружавало
опште неразумевање и сумњичавост. Повученост и отуђеност оцењyjuћи су као
особењаштво, а све што се не уклапа у колотечину свакодневице, било је
сумњиво. Његова усамљеност деловала је двоструко: он се све више уживљавао у
судбину и личност Џем-султана, поистоветио се с њим, постао је Џем-Ћамил. То је
у првом сусрету осетио фра Петар: „Ја ово разгрварам са болесним човеком".
Његово поистовећивање са Џемом је истовремено и процес нарушавања менталне
стабилности и губљења везе са стварношћу - човек почиње да живи туђим
животом.

Када се упознао са фра-Петром, кога је брзо проценио као поштена, разумна и
добра човека, Ћамил је у њему нашао пријатеља коме може да исприча своју
муку. Пет-шест дана тихога разговора са фра-Петром има за Ћамила одређени
значај; он не прича зато што осећа потребу за причањем, из страети за причањем;
он прича свестан да неће изаћи из Проклете авлије и да ће с њим нестати и прича
о Џем-султану до које је дошао истраживањем .

Сврха његовог причања је преношење приче о Џем-султану, њено даље
опстајање кроз време: док живи прича о, Џем-султану живеће и овај несрећни
принц. .

Ћамилово признање.у истрази дошло је изненада и неочекивано чак и за његове иследнике:

Негде у току те ноћи изван времена које сунце одмерава својим изласцима и
заласцима и изван свих људских односа Ћамил је признао отворено и гордо даје
исшовешан са Џем-сулшаном то јест са човеком који је, несрећан каонжо, дошао
у теенац без ' излаза, а који није хтео, није могао да се одрече себе, не
буде оно šто jе.

— Ја сам то! — рекао је још једном тихим али тврдим гласом којим се казују
пресудна признања и спустио се на столицу.

Ово признање дошло је изненада, али у тренутку када му се згадило На оне који
га испитују (,да га о том испитују, и још овакви људи"): то су људи недостојни
Ћамиловог порекла, карактера и образовања, простаци који су се дочепали
власти, људи без карактера и достојанства. Преломни тренутак је када му се један
од иследника о&раћа са „ти" - у њему је ускипео пркос, заже-лео је да се
ослрбрди присуства „оваквих" људи. Зато је и признао да је он, Ћамил, у ствари
Џем-султан. Али када је један од иследника ставио на њего-во раме ,једну од оне
две страшне шаке", Ћамилу се згадило и снажно је одгурнуо од себе ту. шаку.
Избила је туча у којој Ћамил није хтео Да дозволи да га неко туче и - ту је био
крај. Какав - ника.није знао. Ћамила више није било.

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od Zak

Hehe, Karadjoz mi je bio omiljeni lik dok sam citao Veselu Avliju.

---

I meni. I sad kaži da nismo strogi. :hm:

О причи и причању

Прича' и причање имају значајно место у структури романа Проклета авлија. Он се
заснива на приповедању неколико појединаца; његови јунаци воле да причају и да
буду слушани; о причи, причању и причаоцима има доста исказа у облику
поетичког дискурса.или у облику ширих коментара. По томе је ово не само роман о
Проклетој авлији него и роман о причи и причању.

Причање је у човековој природи: он прича о себи, прича и о другима; прича да
искаже оно што га тишти, или једноставно прича да заборави ствар-ност у којој
живи. Тамничка свакодневица Проклете авлије делује на људе разарајуће:
оптерећени су страхом, неизвесношћу, досадом. Причање је једино уточиште,
духовнаухра� �а и забава. Познанство фра Петра и Ћамила развијало се опрезно,
тихо и споро; развијало се кроз разговоре који су у почетку бaш површни, а
потом бивали, дужи, живљи и природнији" - и пријатни:

Па и такви какви су, ти разговори су, изгледа били обојици затвореника пријатни и
драги као неочекивани дарови нечег што овде највише недостаје.

Затвореници се окупљају у групице, мале или веће, и свуда се прича: „А ту где се
завршавало једно, почињало је друго причање. Краја није било". ' .

У атмосфери Проклете авлије причање има дубоке разлоге и поводе и зна-чајне
егзистенцијалне вредности:

- људска потреба за комуницирањем, разонода, самообмана и варка;

- страст за причањем, стваралачко надахнуће, занос;

- бекство од стварности, живот у свету приче, компензација;

- афирмација истине, борба против зла;

-_ одгађање нестајања, продужетак живота кроз причу.

У роману се јављају два различита< типа причалаца/прироведача: они који причају
само о себи и они који причају 6 другима. У први тип при-поведача спадају Заим и
Бас (условно име); у други тип приповедача спадају Хаим, Ћамил и фра Петар. Код
првих ее ради о елементарним видовима причања^ о измишљању као модусу
обезбеђивања места у групи, скретања пажње и надокнађивањ� �µ свега онога чега
у животу није билр. Код других причање проистиче из хуманих побуда; причаоци
полазе од истинитих чиње-ница које допуњују, улепшавају и оплемењују својом
интуицијом; то су суп-тилинији видови причања: прича је овде равна оцстанку и
трајању.

ЗАИМ оличава људску потребу за причом и причањем: без приче и причања не
може да живи; прича подразумева слушаоце, а то значи скретање пажње на себе,
дружење, уважавање у групи. Он је доспео у тамницу због фалсификовањ а
новца; овде у тамници, гоњен приповедачко м страшћу, фал-сификује причу: у
причи се толико "заборави да прича ради приче, стално ши-.ри и разводњава
причу новим детаљима који су плод његовог измишљања:

Говори тихо али сигурноГи одушевљено а еоврри увек о себи и казује све само у
крупним пошезима. Прича увек о истој ствари и толико је увеличава и умножава да
би требало бар сто педесет година живота даједан човек све то доживи.


Не престаје да сања (и лаже) о срећној женидби...

Прича за Заима има изузетну вредност: спашава га тамничке атмосфере и
обогаћује сиву свакодневицу. Иако његово казивање о бројним женидб^ма
изазива смех и подемех, он наставља да-измишљ^ нове приче, да забавља
елушаоце и ослобађа себе стрепње од осуде и казне.

БАС је „атаетски развијен човек" „што грми промуклим басом". И њега
је захватила приповедачка страст, његова стална тема су љубав и женска
лепота: околности, страствен због журбе да се исприча прича о злу и несрећној
судбини једног човека. Ћамилу није толико стало до лепоте приче колико му је
стало да прича не нестане с њим: да остане да живи лосле њега и тако учини да
живи и Џем-султанГ

Без увода у видљиве.везе, без временског реда, млбдић би почињао
да прича неки призор из средине или са краја Џемовог заточења.