Re: Sastavi iz srpskog jezika - srednja škola
У НОВОЈ ШКОЛИ
Искрено, бојала сам се како ће ми бити у новој школи... A све је испало
много боље од оног како сам замишљала.
Уписала сам Техничку школу у Књажевцу, смер архитектонски техничар,
и уопште се не кајем због тога. Брзо сам схватила да је ово била права
одлука! Свиђа ми се смер и моје одељење (први један). У одељењу нас
је двадесет четири – седам девојчица и седамнаест дечака, и за сада се сви
лепо слажемо. Професори су добри према нама, лепо и јасно предају,
труде се да што боље схватимо градиво и не траже много од нас. На часо-
вима нам никада није досадно јер сви воле да се шале, свако има неку своју
особину по којој је посебан и другачији од осталих. И професори су такви, али
наравно, увек постоји и неко ко је строг.
О школи се прича да је прво била рударско надзорничка школа, па бол-
ница, а сада је школа која прима сваког ученика који би хтео да научи и сазна
обиље нових ствари.
У новој школи је одлично: обнављамо и проширујемо градиво из
основне школе, а из стручних предмета радимо нешто сасвим ново, нама
непознато и занимљиво и зато се трудимо да у томе будемо што бољи.
Ученици старијих разреда нас саветују како треба да се понашамо на
одређеним часовима, а помажу нам и око неких домаћих задатака. За сада
ми се једино не допада то што се настава одвија у две смене, мада... у томе
има и неких предности...
Мислим да никада нећу променити мишљење о својој садашњој школи, о
професорима и школским друговима. У почетку ми је било тешко да се
уклопим у нову средину, али сада осећам да сам део ње. Срећна сам и
задовољна ту где јесам.
Милена Ивановић, I1
Re: Sastavi iz srpskog jezika - srednja škola
Волеле бих да те речи никада нисам изговорила
Живот је велика позорница. Ми, мали и велики глум-
ци, ходамо под светлима рефлектора, испод и често иза за-
веса, пролазимо једни поред других, мимоилазимо се,
осмехујемо, поздрављамо, сусрећемо нове глумце, али че-
сто не познајемо довољно једни друге. Као и прави глум-
ци, не скидамо маске са лица, кријемо своја права осећања.
На животној сцени више нас интересују туђе судбине од
наших.
Тако је било и у мојој породици. Била је зима. Цео град
обучен у бело. Ја онако сањива будим се за школу. Неко
покуца на врата, била је то моја бака Мира. Улази она уну-
тра и каже: „Знаш шта је било јутрос када сам била до про-
давнице? Видим како нека жена седи на улици... кад оно,
наша комшиница Мира. Пала је, хахаха…” Ја питам: „Шта
је толико смешно, зашто се смејеш туђој несрећи? Ко зна
шта би она сада мислила о теби? Да идеш одмах да јој се
извиниш”. Моја бака је одмах стала, широко отворила очи
и рекла: „Молим?” Онда сам схватила да су је увредиле
моје речи. Одмах је изашла из собе, очију пуних суза. Во-
лела бих да те речи нисам изговорила и схватила да сам и
ја поступила као и она. Сама себи понављала сам: „Не
чини другима оно што не желиш да они теби чине.
Re: Sastavi iz srpskog jezika - srednja škola
Одувек је тако. Неискреност, дволичност, лицемерје –
вековима живи и живеће. Живи не само између корица ро-
мана, бајки, прича, она је ту, присутна у свакодневним, ма-
лим животима. Можете је срести свуда: на пијаци, продав-
ници, али је веома болно када смо то ми сами и наши
најдражи и најближи.
Ја сматрам да се увек треба учити на туђим грешкама,
а не на својим. Зато научимо себе да се боримо против
лажи иза којих се цео свет крије.
„Чуваћемо оно што волимо,
волећемо оно што разумемо,
разумећемо оно што сто смо научили”.
Довољно сам велика да схватим реченице моје мајке
која често понавља:
„Плачи искрено – то показује величину твог срца”.
„Слушај себе и друге – то је снага мудрости”.
„Мисли – то је кључ за будућност”.
„Сањај искрено – то је извор среће”.
„Живи часно и поштено – јер време иде брзо – и никад
се не враћа”.
„Воли искрено и несебично – то је вечна тајна младо-
сти”.
„Искрено се смеј – то је музика за срце”
Читај књигу мудрости!
Марија Веселиновић, II2
Re: Sastavi iz srpskog jezika - srednja škola
У новој средини
Лето се лагано ближи крају, сунчеви зраци постају све краћи, а
ноћи хладније. Моје мисли о безбрижном и лагодном детињству
прекидају мисли о почетку предстојеће школске године.
Нова средина, нови град, нова школа, ново друштво... Са зебњом
у срцу размишљам како ћу се уклопити у нове оквире током настав-
ка школовања.
Дошао је и дуго очекивани први септембар. У школи ми је било
све непознато – почев од радног простора, преко ученика из одељења,
до разредног старешине.
Била сам повучена и ћутљива све ме помало плашило.
Наредних дана уследили су контакти са друговима и другари-
цама из одељења и одељенским старешином, која нам је објаснила
све у вези са занимањем машински техничар за компјутерско
конструисање, који смо уписали.
Сазнала сам да у школи постоји и мноштво секција, што ме је
пријатно изненадило и определила сам се за новинарску.
Убрзо смо почели и да сређујемо кабинет новинарске секције у
коме сада спремамо нови број школског листа „Идеја”.
Дани су се лагано низали један за другим, а ја сам почела да от-
кривам све чари нове средине. Без страха сам склапала нова
познанства,како у школи, тако и ван ње. Све што ми је у почетку
изгледало недостижно и збуњујуће,сада ми је било пријемчивије.
Схватила сам да ако редовно будем похађала наставу, која је у овој
школи активно оријентисана (што ме је посебно обрадовало и из-
ненадило), уз додатно залагање код куће, моћи ћу да постигнем
успех какав желим. Прво полугодиште се ближи крају и ја сам по-
стала сигурна да ме је нова средина лепо прихватила и да сам се
изборила за своје место у њој.
Вучић Весна, I3
BIBLIOTEKA
Re: Sastavi iz srpskog jezika - srednja škola
ПријатељÑтвР¾
У животу је веома важно имати праве пријатеље, јер поÑтоји много
Ñитуација које не можемо да превазиђемо Ñами. Потребан нам је неко
ко ће Ñа нама делити добро и зло, неко ко ће нам бити пријатељ не
Ñамо због Ñебе, већ и због Ð½Ð°Ñ Ñамих.
Правом пријатељÑÑ‚Ð²Ñ ƒ неопходно је поверење. Поверење које Ñе
дуго гради, али и дуго памти. Ðе можемо Ñматрати неког за пријатеља
ако му не верујемо у потпуноÑти. ПријатељÑтвР¾ је вредно великих
одрицања и жртви. Њега треба одржавати, неговати, и не дати му да
Ñе раÑпадне. Јер уколико Ñе раÑпадне, имамо оÑећај да Ñмо изгубили
оно најдрагоцени је.
Многи људи прођу кроз наш живот. Заварају Ð½Ð°Ñ Ð¿Ñ€Ð°Ð²ÐµÑ›Ð¸ Ñе да Ñу
нам прави пријатељи, али чим Ñе појави најмањи проблем, они Ñе по-
влаче. Тада Ñхватамо да Ñамо правипријатРљи оÑтају уз наÑ.
За многе Ñам миÑлила да Ñу ми прави пријатељи, да ће ми Ñе наћи
када ми је заиÑта потребно, али ту Ñам погрешила. То ниÑу били пра-
ви пријатељи. Они не окрећу леђаономе коме Ñу у тренутку ÑлабоÑти
заиÑта потребни. ДопуÑтили Ñу даоÑтанем Ñама.
LEKTIRE
Re: Sastavi iz srpskog jezika - srednja škola
Ðли не, ниÑам оÑтала Ñама.Појавиле Ñу Ñе оÑобе за које ниÑам
ни претпоÑтавиРа да могу бити моји пријатељи, оÑобе којима могу да Ñе
поверим, иÑпричам Ñве Ñвоје проблеме, и Ñве Ñтвари које ме муче у
том тренутку. ОÑобе које Ñу ми пружиле руку пријатељÑтвР°, помогле
ми да наÑтавим даље, показале Ñу да Ñу заиÑта прави пријатељи, пријатељи
за цео живот.
Како године пролазе људи Ñе мењају и заборављају на битне мо-
ралне вредноÑти, и теже ка оÑтваривању других циљева. Ðа оÑнову
тога, Ñхватила Ñам да Ñе иÑкрена и права пријатељÑтвР° Ñтичу док Ñмо
млади и неиÑкварени.
Људе који Ñу нам пријатељи не можемо тако лако заборавити. Они
Ñу ту Ñа нама чак и када ниÑу физички приÑутни, ту Ñу да Ð½Ð°Ñ Ð¿Ð¾Ð´Ñ€Ð¶Ðµ.
Људи Ñа којима ниÑмо ни у каквом ÑродÑтву, а опет Ñе оÑећамо као да
јеÑмо.
Морамо да научимо да ценимо Ñваки племенити поÑтупак и Ñавет
како биÑмо били доÑтојни правог пријатељÑтвР°.
Мартина Ивковић, II2
Re: Sastavi iz srpskog jezika - srednja škola
Чаробан је свет у коме живим
Затворите очи само на тренутак, само на један
мали делић секунде. Видите ли тај мрак? Осећате
ли тај страх од мрака и тог ништавног црнила око
вас? Верујте ми да ако само замислите неког себи
драгог пре него што склопите капке, верујте да це
мрак нестати, а страх избледети. Појавиће се дуга.
Бљештави свод нијанси љубави, радости, снаге
и повезаности и запечаћено је жигом бескраја. Сада
кад вам је дуга пред оцима , кад вам све чини тако
једноставним и лакшим,тако простим сада отворите
очи и угледајте слободу. Надајте се сваком
новом јуту, сећајте се свих оних осмеха и радости,
свих оних веселих лица… Нeка вам се појави онај
добро знани сјај у очима. Пустите своју машту
напоље, ослободите је страшних окова немира и
својих проблема данашњице. Важно је да желите.
Не то да ли можете или смете, важно ја желите и
волите да сањате. Да сањате са паперјастим облацима
и клизите ка свом сну. Сада замислите широке
валове једне простране равнице, сав тај зелени оклоп
који је краси, чујете сопствено дисање, то благо
струјање ваздуха, осетите сваку кап крви која тече
вашим венама, сваки део свога тела.
Re: Sastavi iz srpskog jezika - srednja škola
Удахните Ñлободу. Ðебитно да ли Ñе налазите у Ñаобраћају,
у школи, на поÑлу или било где да Ñе налазите а не би
желели да Ñте ту, Ñамо одуÑтајте на трен. Снагом
Ñвојих миÑли покрените Ñе, Ñтворите пуÑто оÑтрво,
Ñтворите Ñеби Ñлику Ðијагариних водопада или
можда...можда неког меÑта знаног Ñамо вама. Поента
је да Ñве ви то можете. Овај Ñвет је Ñувише
празан и Ñив да би био чаробан, Ñувише је некако
озбиљан и неÑтваран, видљив али неухватљив.
Звездани Ñјај ноћног неба, благи одÑјај меÑечине која
Ñе огледа у реци или можда неки тихи звук лепршања
лиÑтова. То је оно што овај Ñвет чини чаробним,
магичним и толико Ñтварним да нам дозвољава да
га обликујемо и улепшавамо нашим Ñновима. ОÑлободите
Ñтаре уÑпомене прекривене прашином, започните
нови живот и дајте пример другима. Ðе
треба Ñве време Ñтајати на чврÑтом тлу, допуÑтите
Ñеби мало одмора, мало лебдења и маштања.
Станите на врх неког кањона, поÑматрајте божанÑтвени
Ñвод боја који залази иза неког огромног
камена, зачујте како тихо упловљава у неки други
Ñвет, оÑлушните одјек ÑопÑтвених миÑли и оÑетите
како ваша машта Ñ‡Ð°Ñ Ð¿Ð¾Ð½Ð¸Ñ€Ðµ, па Ñе уздиже. Само...
Ñамо затворите очи.
Ирена Тошић, I2
Re: Sastavi iz srpskog jezika - srednja škola
Пред једним уметничким делом
Да је књижевност уметност која несумњиво пружа
најбољи ужитак потврђује моје омиљено књижевно дело,
тачније роман Дена Брауна ,,Да Винчијев код“.
Тај роман сам почео да читам док сам имао упалу
плућа, па је мој комшија сматрао да ће ми бити досадно
и донео ми је књигу.
На први поглед књига и није деловала као нешто што
је могло да ми задржи пажњу све док нисам упловио у
свет завера, превара и убистава које трају преко хиљаду
година. Тачније од када су Витезови Темплари пронашли
благо испод Соломоновог храма. Задивила ме је историјска
подлога романа која баца други поглед на религију. Књига
је писана по бестселеру ,,Света крв, свети грал“ у којој
су наведене чињенице о Крсташким ратовима, Темпларима
и хришћанству у целини, књига која је уздрмала
темеље хришћанства. Роман ,,Да Винчијев код“ говори
о научнику који је бачен против своје воље у свет лажи и
превара и који се труди да реши мистерију везану за
Свети грал. Радња књиге се дешава у Француској, Енглеској
и Италији. Сложеност којом је књига написана задивила
би сваког. Шифре, личности и дешавања су усклађени до
савршенства. Ко прочита ову књигу после ње ће увек
имати другачији поглед на свет, на живот и на људе.
Re: Sastavi iz srpskog jezika - srednja škola
Црква је ову књигу осудила јер се коси са њеним учењем, али
то се и могло очекивати јер ко једном уђе у тај свет тешко
излази из њега. Један од снажних утисака који је роман
оставио на мене је то да Свети грал није био путир из кога
је Христ пио вино, већ тајна о љубави Христа и Марије
Магдалене коју црква не признаје. Тајна о Христовом
јеванђељу у коме се верује да пише, да ако човек жели да
верује у Бога не мора да иде у цркву јер је Бог свуда око
нас. Стални покушаји убиства професора и његове
пријатељице Софи од стране цркве доказују да ту има
нечега за шта црква не жели да се сазна. Црква је протерала
жену из свог учења као нешто грешно. Али, не
значи да због једне јабуке треба да пате све жене до краја
света. Такође што је привукло моју пажњу је то да је пре
патријархата постојао матријархат где је жена била стуб
сваке породице. Књига не демантује да је Христ постојао,
само каже да је можда живео другачије од онога што црква
приповеда. Такође не демантује да људи треба да верују
у бога ,,Веруј у бога, али веслај ка обали“.
Ова књига је најлепше дело које сам икада прочитао.
Књига оставља снажан утисак на читаоца и моје мишљење
је да је можда требало да добије Нобелову награду за
књижевност, али ја нисам довољно стручан да о томе
коментаришем.
Јовановић Александар, III2
Re: Sastavi iz srpskog jezika - srednja škola
Пре него што пођете да тражите срећу,
проверите – можда сте већ срећни?
Кроз живот сваког човека прође милион различитих ствари и осећања.
Нека изазивају бес, мржњу, тугу, разочарање, а нека и оно најлепше,
срећу.
Свако би волео да се у њему рађа само осећање среће, али у реалном
животу то није увек могуће.
Ипак, пре него што пођемо да тражимо срећу и више од живота, треба
да се запитамо да ли смо срећни или не, и да ли се можда понашамо себично
и нескромно тражећи велике ствари.
Хиљаде људи на свету нема оптималних услова за живот, за рад. Хиљаде
деце нема сопствени кров над главом, храну, услове за један нормалан
живот, рад, образовање, а никоме се не жале, задовољавају се, и оним за
некога, јако малим стварима.
Ја увек тежим ка нечему бољем, тежим ка нечему вишем и тражим
пуно, па неретко будем незадовољна. Ипак, некад застанем и размислим.
Можда сам тражила много, а то није могло да се оствари. Покушавам тада
да пронађем све ствари због којих сам срећна. Све ствари, мале и велике.
Пре него што човек пође да тражи праву срећу, треба да се врати у
садашњост, да завири више у свој живот и сагледа шта уствари има у
животу.
Када упоредим свој живот са животом појединих особа, схватам да
уствари имам оно што желим, односно оно што би требало да има свака
особа за нормалан живот, и схватам да се у животу све стиче на овај или
онај начин.
Неке ствари су пролазне, неке трају сувише кратко и пролазе јако брзо,
баш када нам је најлепше. Због тога треба да уживамо у ономе што имамо,
па макар то биле и ситнице, јер кад – тад схватимо да често нисмо
били у праву и да смо и сами криви за одређене моменте
незадовољства.
Човек се учи док је жив, често и на грешкама, туђим и сопственим. Ја
учим да у животу ценим мале ствари, јер како кажу – ситнице живот
чине.
Трифуновић Андријана, II2
BIBLIOTEKA
Re: Sastavi iz srpskog jezika - srednja škola
Воља и напор претходе уÑпеху
Седим крај прозора... МиÑли ми лутају... а Ñузе навиру. Поново
ме је поразила људÑка неправда. Дозволила Ñам им да ме прегазе.
ПуÑтила Ñам их да ме убију, да иÑпију Ñваку кап моје Ñнаге. Показала
Ñам им Ñвоје ÑлабоÑти, веровала наивно да ће ме уздићи. СпуÑтили
Ñу ме на Ñамо дно.
Склапам очи. Одмахујем главом питајући Ñе у неверици да
ли је Ñве то могуће. Коме Ñам згрешила да ме живот кажњава на тај
начин? Падам у иÑкушење да поново отворим очи и да наÑтавим...
Изненада, као да Ñе у мени буди давно угашена ватра. Ð*ађам Ñе из
пепела, као феникÑ. Ширим крила и оÑвајам нове хоризонте. Знам да
не желим меÑто међу безвољнима. Желим да оÑетим ÑƒÐºÑƒÑ Ð¿Ð¾Ð±ÐµÐ´Ðµ. Моје
меÑто је Ñа првацима. У мени има превише иÑтрајноÑти да бих Ñе тек
тако предала. Ко Ñам ја да бих Ñе предала у овом окрутном Ñвету, када
Ñе Ñви боре за живот? Птић шири први пут Ñвоја крила, упоран у томе
да полети, деца чине прве кораке пуна наде да ће их ти кораци одвеÑти
у боље Ñутра. Тражим нове разлоге да Ñе борим. Сваки од њих подÑтиче
ватру да Ñе не угаÑи.
Грабим крупним корацима ка бољем Ñутра. ОÑећам ветар у коÑи.
Могу ме газити, Ñећи моја крила, али ја ћу увек уÑтати још јача. Живот
је мој, а ја не желим да га Ñтављам у туђе руке. Знам да ће Ñутра Сунце
поново изаћи, да ће дан бити лепши од овога и да ја желим да будем на
Ñлици тог дана...
КриÑтина Митић, III2
LEKTIRE
Re: Sastavi iz srpskog jezika - srednja škola
ПријатељÑтвР¾ је највеће богатÑтво
Када Ñе каже богатÑтво, људи одмах помиÑле на новац, јер Ñе њиме
Ñве може купити. Ðли, поÑтоји нешто што Ñе новцем не може купити,
што Ñе мора заÑлужити, a Ñ‚o je пријатељÑтвР¾.
Сви имамо пријатеље који Ñу уз Ð½Ð°Ñ Ñамо у добру, a у злу нам одмах
окрену леђа... али то ниÑу прави пријатељи. Право пријатељÑтвР¾ је
када је пријатељ уз Ð½Ð°Ñ Ð¸ у добру и у злу, у Ñрећи и у неÑрећи, када
знамо да Ñе увек можемо оÑлонити на њега и да нам никада неће
окренути леђа и изневерити наÑ. ПријатељÑтвР¾ је као звезда која небо
краÑи, коју морамо чувати да Ñе не угаÑи, јер ако Ñе угаÑи... оÑтајемо
потпуно Ñами Ñа тугом у Ñрцу и души. Време Ñа Ñобом ноÑи Ñрећу и
неÑрећу, радоÑÑ‚ и бол, али Ñе уз помоћ правих пријатеља Ñве лакше
преброди и заборави. Велико је богатÑтво имати пуно пријатеља, али
оних пријатеља, који Ñу заиÑта прави, који Ñу увек ту за наÑ. Пријатељи
Ñу заиÑта као звезде које Ñијају, али ако Ñу праве, Ñијаће и изнутра, а
неће имати Ñамо Ñпољни Ñјај.
Тужно је немати пријатеља, јер онда нећемо имати Ñа ким да по-
делимо Ñвоје велике и мале тајне и Ñве оно што Ð½Ð°Ñ Ñ‡Ð¸Ð½Ð¸ и Ñрећним и
тужним. Ðко Ñмо прави пријатељи, онда морамо то и доказати, морамо
поштовати Ñвоје пријатеље. Морамо им узвратити Ñву љубав и
разумевање које нам пружају. Ðко имамо пријатеље онда никада
нећемо бити Ñами, имаћемо на кога да Ñе оÑлонимо. Ðећемо Ñе Ñами
радовати, већ ћемо Ñву радоÑÑ‚ поделити Ñа њима и заједно Ñе радовати
и Ñијати као звезде у ноћи.
Много је важно имати правог пријатеља, али њега не можемо купи-
ти већ га морамо заÑлужити, а када га заÑлужимо морамо га и негова-
ти и бринути о њему као о нечему најлепшем и најÑветлијем у нашим
животима.
Маја Драгићевић, II2
Re: Sastavi iz srpskog jezika - srednja škola
СУТРА ЈЕ НОВИ ДАН
Дуга је улица којом ходамо кроз живот, пунa је успона и падова,
добрих и лоших ствари које нам се догађају из дана у дан. До данас
много пута сам се разочарао, а највећи број тих разочарења су била у
људе, и то у оне од којих сам то најмање то очекивао. Туга која се
осети након тих разочарења разликује се од свих других тужних
ствари. Тада желино да се негде затворимо, негде где нас нико неће
повредити, где ћемо се осећати безбедно и мирно. У тим тренутцима
треба да будемо храбри и да наставимо даље. Многи се варају мислећи
да је храброст одсуство страха, али то није тачно, јер је храброст воља
да и поред страха наставимо да се боримо, да идемо даље...
Треба бити паметан и никада не скренути са улице коју нам је
живот наменио. Они који крену странпутицом ретко се врате на
прави пут. Колико год се осећамо слабо и чини нам се да је улица
предугачка, да изгледа као неосвојива тврђава, треба наставити даље,
јер нема неосвојивих тврђава! Понеки људи говоре да се не треба
освртати, већ само гледати напред. Та мисао је делимично тачна.
Поставимо само себи једно питање: „ Ако заборавимо прошлост, да
ли уопште постојимо?“ Све потиснуто се увек враћа да нас прогони.
Да би то стало морамо се суочити са стаховима и разочарењима. Цела
природа функционише по принципу среће и несреће, добра и зла,
живота и смрти... Ништа не може да наруши ову равнотежу, јер када
би се то догодило, црно би постало бели, дан би постао ноћ, а постојање
– непостојање...Како старимо постајемо мудрији, заборављамо лоше
и идемо у сусрет новом дану.
Када мало боље размислим, могу да закључим да када паднемо ,
увак треба да устанемо и кренемо даље. Оно што нас не убије само
нас ојача. Шта је живот без борбе – чиста монотонија.
Јовановић Александар II2
Re: Sastavi iz srpskog jezika - srednja škola
ОЧИ - ОГЛЕДАЛО ДУШЕ
...Кажу: „Очи су огледало душе“, продреш ли у њихову суштину
видећеш особине многих. Зато често тражиш дубину нечијег погледа,
хоћеш да се погледи сретну, да се укрсте жаришта, да осетиш врели-
ну… Врелину која ти допире до срца и даје му снагу да куца. Тада се
обично заљубиш, више се не осврћеш на мишљење туђина. Саветују
те да се осврнеш, да застанеш, да размислиш, али за тебе не постоје
препреке, трчиш у непознато, обузима те сета... И све то само због
једног погледа!
Често људи скривају свој поглед гледајући у земљу, не допуштају
ти да их погладаш у очи и видиш шта мисле о теби. Они тада сами
себе открију упрљавши чистоту искреног погледа. Тада и сам знаш
шта мисле о теби, говоре ти иза леђа, подсмевају ти се, омаловажавају
те...
Очи су украс лица, али и издајице мисли и осећања!
Радосављевић Стефан , II2
Re: Sastavi iz srpskog jezika - srednja škola
Re: Sastavi iz srpskog jezika - srednja škola
Zbogom, mojih šesnaest godina
Dok kroz stakleno okno mog prozora posmatram kišu, razmišljam o sebi, svojim
godinama. Kišne kapi nestaju...
Odlaze u nepovrat, baš kao i godine, kao mladost. Još uvek živim vođena prošlošću, jer
ona mi daje snage da prebrodim teške trenutke. Zato, po ko zna koji put otvaram kofer
uspomena i sećam se.
Sećam se svega... sve ono već jednom proživljeno kao da bljesne iznova. Sve se to
završilo, da bi se sada kao bumerang vratilo. Na tom putu sećanja sustiže me strah,
strah od sudbine, realnosti i nepovrata. Lete dani, godine... Prolazi život i ostavlja nam
samo sećanja na neke prošle dane, uzdahe, i još otvorene rane, uspomene koje nikada
neće izbledeti. Sve se vrti u krug, danas ja, sutra Vi, prekosutra neko treći. Sreća
svakog obiđe makar jednom u životu. Negde ostane, negde proleti... Nekada nismo ni
svesni da je tu. Bavimo se nekim nevažnim stvarima, gubeći se u mnoštvu besmisla,
tražeći suštinu stvari, pokušaj za beg i spas. Svakodnevno pokušavamo da izbegnemo
surovu realnost, idući u zagrljaj mašti, iluziji, prolaznosti. Nekada je bolje živeti u
snovima, vođeni lepim uspomenama, zaboraviti da svakog od nas čeka drugačija
sudbina.
Re: Sastavi iz srpskog jezika - srednja škola
Po prvi put nisam osetila kada je prva pahulja pala i dodirnula zemlju, a pri tom nestala
na relaciji između dve planete – devojčice sa igračkom u ruci i devojke sa pregršt
neostvarenih snova. Nižem godinu za godinom i tražim početak. Uvek sam bila samo
svoja, radila ono o čemu su drugi samo sanjali. Putovala, imala sve što sam poželela...
Ne kajem se ni zbog čega jer sam mnogo toga naučila iz svojih poraza, koje sam ponela
sa sobom i svrstala ih u svoju kolekciju srušenih i zgaženih snova.
Kako odrastam, imam osećaj da sam pozvana da učinim nešto veliko i trajno da
savladam samu sebe, svoju nemoć, svoju nepokretnost. Ne znam kako da opišem taj
osećaj, taj mamurluk duše, taj strah od prolaznosti, odrastanja, taj instikt, strepnju,
lutanje. Kako rastem, rastu i moja osećanja, moja ljubav, moja tuga. Postajem ozbiljnija,
smirenija, osetljivija. Bol i tugu prihvatam sa osmehom i suzama, sa iskrom u oku i
nostalgijom u glasu. Polako učim život, navikavam se na prigušene uzdahe i zaustavljene
suze, izveštačene poglede i lažno podignutu glavu. Godine su preda mnom... Nova
osećanja, nove uspomene... Ispraćam šesnaestu godinu sa nadom da će mi naredna
doneti mnogo lepih stvari.
Toliko reči mi se mota po glavi, a tako malo bih sada mogla da kažem. I, još hiljadu reči
znam ali, nedostaje mi baš ta jedna kojom bih opisala svoje godine. To je sve za sada,
za jedan život, jedan delić drevnog vremena u kojem se obnavljaju sve moje tuge i sve
moje radosti... Zbogom, mojih šesnaest godina!
Milica Videnović, II2
BIBLIOTEKA
Re: Sastavi iz srpskog jezika - srednja škola
Maštanje i snovi jedne petnaestogodišnjakinje
Potrčala sam poljima detinjstva. Na kraju livade postoji staza odrastanja. Treperi mi
srce. Kakav je taj svet odraslih? Ja bih kao ptica da poletim. Ja bih da preletim sva
kolebanja nesigurne mladosti.
Ja hoću sve i odmah. Da osetim razdraganost mladosti u kosi na vetru. Da veselo
skakućem tepihom života. Na rukama treperi nestrpljiva nada, puno naručje želja. Šetam
gradom. Od izloga do izloga ogledam svoj lik. Na ulicama puno namrštenih, ozbiljnih lica
odraslih. Gde im je osmeh? Da li odrasli moraju imati tako ozbiljno lice? Oči ne svetle
istim sjajem. Ja se bojim tog svetla odraslih. Ja hoću svet veselih lica.
Zadovoljstvo mi ozari lice. Moji vršnjaci i ja stvorićemo novi svet. Sve će biti lepše i
veselije. Ja tako zamišljam moje sutra, da mi dani budu puni osmeha i veselosti. Da nema
oblaka nesreće da mi pomuti dan sunca. Da ne vidim prosjaka sa ispruženom rukom na
ulici. Da ne čujem plač nesrećnih. Ne bojim se sveta odraslih jer mi smo mladi, jaki,
rešeni da promenimo svet. Želimo da živimo u zadovoljstvu i miru, slozi i ljubavi, da nebo
bude uvek vedro i plavo. A sutra kada nas ponese reka života, mahaćemo pticama,
raširenih krila prelećemo sve nedaće života. Mi smo deca sutrašnjice, mi smo novi svet.
Jelica Stojović, I3
Re: Sastavi iz srpskog jezika - srednja škola
Moja razmišljanja o sudbini i položaju čoveka u svetu
„Tako je ljudski život udešen da uz svaki gram dobra idu dva grama zla, da na ovoj
zemlji ne može biti dobrote bez mržnje, ni veličine bez zavisti; kao što nema ni
najmanjeg predmeta bez senke.”
Da nam život uzvraća ono što mi drugima dajemo, ne može važiti, bar ne danas s
obzirom na svet u kome živimo. Od kada je sveta i veka ljudi su jedni drugima „podmetali
nogu”, zavideli, ogovarali se međusobno i uzajamno mrzeli. Kao odraz međusobne mržnje
i netrljivosti među ljudima jesu mnogobrojni ratovi, razaranja i smrt. Ponekad mi se čini
da je jako teško biti srećan. Ipak, ako pokušavaš da ne obraćaš pažnju na dešavanja i
zle ljude oko sebe, ako se okreneš sebi, svojim principima i idealima, za tebe ipak ima
nade.
LEKTIRE