Епске народне песме о Марку Краљевићу

Такав је Марко о коме песма каже:

Ни бољега коња од Шарина,
ни од Марка бољега јунака.

Такав је Марко кога прати ватрени народни благослов:

Десна ти се посветила рука! ...
Душмани ти под ногама били
како Шарцу под копита чавли!

Такав је јунак коме је народ дао да живи неколико векова, од Душановог до
хајдучког времена, да другује са свима јунацима и да им буде старешина.

Наш народ је вековима био сужањ, наша земља је вековима била непрегледно
крваво разбојиште, под сабљом и копитом. Наши преци су вековима размишљали о
томе како гавран и вук разликују људску од животињске крви:

Ласно ти је крвцу познавати:
ак' удара ђетелином травом,
то је, вуче, од љељена крвца;
ак' удара јечмом и сијеном,
то је, вуче, од парипа крвца;
ак' удара вином и дуваном,
то је, вуче, од јунака крвца.

У таквим приликама остајало је само двоје: или се помирити са ропством и
пропасти, или се оштрити за борбу и сањати о победи. Наши преци су изабрали
друго. Из њиховог огњеног сна израсла је горостасна фигура Марка Краљевића.
Кроз песму о њему престајали су да буду робље. Кроз песму о њему кретали су се
слободно широм рођене земље, с краја на крај, и чистили је од уљеза, пљачкаша и
крвопија. Кроз песму о њему дизали су се до гордих, слободних људи који имају
смелости да се успротиве цару и божанству.

Али то није све. Народ није заборавио да у песмама о Марку изрази и своје тешке
слабости. Јест, султан је дрхтао од Маркова гнева, али – на жалост – увек се
спасавао тога гнева машивши се руком у џепове и бацивши Марку коју стотину
дуката. И уопште, Марко више воли благо него „афериме празне", празне похвале.
Маркова похлепа за благом је и похлепа сиротиње раје. Маркова слабост према
дукатима је и рајина слабост. Гладна и жедна, гола и боса, осуђена на доживотну
беду, годинама бацана чак и на горки хлеб од храстове коре, сиротиња раја је
чезнула за хлебом „бешкотом", за дебелим овнујским месом, за чабровима вина и
ракије, за жеженим златом. У песми о Марку она је то злато примала и из
султанове руке, и тако срамотила свој поносити сан о надмоћности над душманима.

У тој покорности цару – ма како она ограничена, нестална и незнатна била – лежи
најдубља срамота. Народни певач је свестан тога, народ је свестан тога. Зато
Марка, и поред свих његових херојских подвига, прати убитачни прекор да
је „турска придворица". Кад му је сестра Леке капетана рекла то у очи, Марко ју је
свирепо казнио, јер Марко је „зао при укору". Али осуда је остала, и она је
најтврђи доказ да народ ни своме јунаку – ни себи – није праштао покорност
поробљивачу, чак ни овакву каква је у песми.

Међутим, покадшто се Марку чине и неоправдани приговори. Не узимају се у обзир
околности и задаци који одређују његов карактер и онда се извесне његове
особине оцењују као рђаве. Дабоме, он је кавгаџија, убојица, самовољан,
непокоран, несавитљив. Али зар би могао да буде друкчији према улози која му је
дата у песми? Зар би могао да представља осветничке и ослободилачке народне
тежње, да је – рецимо – миран, тих, послушан, увучене главе у рамена, бојажљив?
Разуме се да не би могао. Са таквим „врлинама" он би таман био добар роб, добар
султанов поданик, о коме песма не би имала шта да каже. Очевидно, дакле,
тобожње Маркове слабости не само да нису никакве слабости него су основни и
најприроднији елементи из којих је сачињена његова херојска личност.

Исто тако стоји ствар са приговором да је Марко пијаница – разуме се, као свака
друга пијаница. Међутим, Марко нипошто не спада међу обичне пијанице. Јело и
пиће су извор његове огромне снаге. То је сасвим природно. Он је у стању да
љуљне топузину од шездесет и шест ока, у стању је да омахује око себе коње
држећи их за реп, и тако даље. Зар би могао то да чини а да не прекорачи обичан
јеловник? Очигледно, према човеку чаша и погача. Народни певач – с правом –
води рачуна о тој сразмери. Уосталом, сви јунаци на свету много једу и пију. Оно
што наједанпут поједу и попију Хомерови јунаци из Илијаде изгледа просто
фантастично. Али зар је мање фантастично оно што направе у биткама? Према
томе, на Маркову „жећцу" за вином не може се и не сме гледати као на обичну
слабост према алкохолу. То је нешто друго. Кад Марко „угаси жећцу", поседне
Шарина као „ала на бијеса", и тешко томе ко му на пут стане!

Но Марко има и једну веома ружну црту у свом карактеру. Из неколико песама
види се да је он спреман и на то да учини безразложан злочин. Чудовишни су
његови поступци према сестри Леке капетана и, нарочито, према Златанића мајци.
Грђе нису поступали ни Турци. Слична варварства он чини и у бугарској песми.
Није јасно зашто је народни певач придодао Марку ову злочиначку особину. Можда
је то случајно? У доба кад су стваране песме о Марку било је много нечовечних
казни. Можда је народни певач случајно неку од ових казни везао за Марка.
Чињеница је да Марка у већини песама одликује висока човечност. И због
сломљеног соколовог крила он је готов да заметне кавгу са насилницима. А суров
је у веома малом броју песама. Или је народни певач хтео да у једној личности
прикаже све људске особине и расположења, од најнижих до највиших? То ће,
изгледа, бити пре свега.

Но, било како било, Марко је најизразитиј а личност у нашој народној поезији, па и
у поезији неких других балканских народа који су вековима живели у сличним
приликама као наш народ. Узета у целини, ова личност представља нешто потпуно
ново у светском песништву. То није ни Ахил, ни Одисеј, ни Беовулф, ни Ð*оланд, ни
Иља Муромец, ни Сигурд, ни Сигфрид, нити икоји други јунак, мада са њима може
имати ову или ону заједничку црту.

У песмама о Марку дошла су до израза и таква схватања народног певача која су
данас застарела и назадна, али која су била сасвим природна пре неколико
столећа. То су, углавном, схватања о држави и цркви.

У песми Урош и Мрњавчевићи Марко иступа у улози чувара Душановог царства.
Он с огорчењем устаје против својих најближих рођака који се отимају о царство,
или тачније речено: који комадају државу. Он пресуђује да царство остане Урошу,
јер „ђетету је од кољена царство", другим речима: јер је то јемство да се држава
неће распасти. То је био једини пут да се сачува снажна држава, која би била у
стању да се одупре најездама. И Његош с разлогом оптужује разбијаче државе:

Великаши – проклете им душе! –
на комате раздробише царство,
српске силе грдно сатријеше.

Као што је из историје познато, комадање Душанове државе није доносило народу
избављење, него га је – напротив – бацало у још теже ропство, доносило му још
несносније обавезе према домаћим господарима и отварало широм врата турским
освајачима, новим и још бездушнијим експлоататорима. Наравно, ко би данас
делио царство по томе коме је оно „од кољена" – тај би заступао идеал правде из
XIV века, како је говорио Светозар Марковић.

Из исте ове песме и из неких других песама видимо и то да народни певач – с
очигледном побожношћу – истиче црквене личности, цркву и њено учење. И то је
потпуно разумљиво. Пре свега, у доба кад су ове песме настале, а и много
касније, људи су били тако немоћни према природним и друштвеним силама да су
оне у њиховим главама добивале облик наџемаљских сила.

Сем тога, у неким случајевима, црква је имала и извесну напредну улогу. Она је
створила прву писменост код народа који су пре примања хришћанства живели у
варварству и тиме је знатно допринела одржавању и даљем развијању културних
тековина. Најзад, код нас, за време турске владавине, угледу цркве доприносила
је и чињеница да су се класне разлике подударале са верским: на једној страни
били су експлоататоÑ� �и турски феудалци, а на другој страни експлоатисан� �°
хришћанска раја. Скоро читаво ниже свештенство било је чврсто повезано с
народом, а било је и таквих случајева да су поједини високи представниц� � цркве
активно учествовали у борби против освајача и подстицали ослободилачк� �µ тежње.

Женидба Марка Краљевића.

Сједе Марко за вечеру с мајком,
Стаде мати Марку бесједити:
"О мој синко, Краљевићу Марко!
"Већ је твоја остарјела мајка,
"Не може ти приправљат' вечере,
"А не може служит' мрка вина,
"А не може лучем свијетлити:
"Ожени се, мој премили сине,
"Да замјену стечем за живота."
Вели Марко остарилој мајци:
"Ој Бога ми, моја стара мајко!
"Прошао сам девет краљевина,
"И десету Турску царевину;
"Ђе ја нађох за мене ђевојку,
"Онђе нема за те пријатеља:
"Ђе ја нађох за те пријатеља,
"Онђе нема за мене ђевојке,
"Осим једну, моја стара мајко,
"А под двором краља Шишманина,
"Мати моја, у земљи Бугарској,

"Ја је нађох на води чатрњи,
"Кад је виђех, моја стара мајко!
"Око мене трава окрену се.
"Ено, мати, за мене ђевојке,
"Ено за те добра пријатеља;
"Спреми мене танке брашњенице,
"Да ја идем просити ђевојку."
Стара мати једва дочекала,
Та не чека док јутро осване,
Већ му гради шећерли колаче
Кад у јутру јутро освануло,
Спреми Марко себе и Шарина,
Па наточи тулумину вина,
Објеси је о седлу Шарину,
С другу страну топузину тешку,
Па посједе помамна Шарина,
Оде право у земљу Бугарску,
Б'јелу двору краља Шишманина.

Далеко га краљу угледао,
Мало ближе пред њег' ишетао:
Ð*уке шире, у лице се љубе,
За јуначко питају се здравље;
Слуге вјерне коње приватише,
Одведоше у подруме доње,
Краљу Марка на бијелу кулу,
За готову софру засједоше,
Па стадоше мрко пити вино
А када се понапише вина,
Марко скочи на ноге лагане,
Капу скида. до земље се свија,
Он у краља запроси ђевојку,
Краљ је даде, не рече ријечи.
Док постави прстен и јабуку,
И пореза рухо на ђевојку.
И дарива свасти и пунице,
Даде Марко три товара блага.
Одгодио до мјесеца дана,
Док отиде бијелу Прилипу
И покупи кићене сватове.

Бесједи му ђевојачка мајка:
"О мој зете, од Прилипа Марко!
"Немој водит' туђина ђевера,
"Већ јал' брата, јали братучеда:
"Ђевојка је одвише лијепа,
"Бојимо се големе срамоте."
Ту је ноћцу преноћио Марко,
Па у јутру опреми Шарина,
Оде право бијелу Прилипу.
Кад је био до Прилипа града,
Далеко га мати опазила,
Мало ближе пред њег' ишетала,
Ð*уке шири, у лице га љуби,
Марко мајку у бијелу руку.
Пита мајка Краљевића Марка:
"О мој сине, Краљевићу Марко!
"Јеси л' мене мирно путовао?
"Јеси л' мене снаху испросио?
"Мене снаху, себе вјерну љубу "
Ð*ече Марко остарилој мајци:
"Јесам, мати, мирно путовао,
"И ђевојку себе испросио,
"Потрошио три товара блага,
"И кад пођох двору бијеломе,

"Ð*ече мени ђевојачка мајка:
""О мој зете, Краљевићу Марко!
""Немој водит' туђина ђевера,
""Већ јал' брата, јали братучеда:
""Ђевојка је одвише лијепа,
""Бојимо се големе срамоте.""
"А ја, мати, брата не имадем,
"Брата немам, братучеда немам."
Вели њему остарила мајка:
"О мој сине, од Прилипа Марко!
"За то немај бриге николико,
"Већ начини једну ситну књигу,
"Те је пошљи дужду од Млетака,
"Нек ти пође на кумство вјенчано,
"Нек поведе пет стотина свата,
"Другу шаљи Земљићу Стјепану,
"Да ти буде ђевер код ђевојке,
"Нек поведе свата пет стотина,
"Па се не бој никакве срамоте.
Када Марко разумијо р'јечи,
Онда своју послушао мајку,
Он начини књиге на кољену,
Једну шаље дужду Млетачкоме,
Другу побру Земљићу Стјепану
Мало време за тим постојало,
Ал' ето ти дужда од Млетака,
Са њим иде пет стотина свата;

Дужде оде на танану кулу,
А сватови у поље широко;
Мало за тим, ето и Стјепана,
И он води пет стотина свата
Састаше се на кули тананој,
Те се мрка понапише вина.
Одатле се свати подигоше,
Отидоше у земљу Бугарску,
Право двору краља Шишманина
Лијепо их краљу дочекао
Воде коње у подруме доње,
А јунаке на бијеле куле;
Придржа их три бијела дана,
Починуше коњи и јунаци
Кад четврто јутро освануло,
Повикаше кићени чауши.
"Азурала, кита и сватови!
"Кратки данци, а дуги конаци,
"Хоће нам се дома застарати."
Краљ изнесе господске дарове:
Ком јаглука, коме бошчалука,
Куму даде од злата синију,
А ђеверу од злата кошуљу
И даде му коња и ђевојку;
Још ђеверу краље говораше
"Ето тебе коња и ђевојке
"До Маркова двора бијелога,
"Подај Марку лијепу ђевојку,
"На част тебе коњиц од мејдана"

Дигоше се кићени сватови
Путовати уз поље Бугарско
Ђе је срећа, има и несреће
Дуну вјетар у пољу широку,
Те подиже дувак на ђевојци,
Указа се лице у ђевојке,
Виђе лице дужде од Млетака,
Од муке га глава забољела,
Једва чека, кад ће ноћца доћи
Кад сватови на конак падоше,
Тад' пошета дужде од Млетака
До чадора Земљића Стјепана,
Па Стјепану тихо говораше:
"О ђевере, Земљићу Стјепане!
"Дај ти мене твоју милу снаху
"Једну ноћцу за вјерну љубовцу,
"Ево тебе једна чизма блага,
"Мој Стјепане, жутијех дуката "
Вели њему Земљићу Стјепане
"Шути, дужде, окаменио се!
"Пало ти је на ум погинути?"
Поврати се дужде од Млетака.
Кад су били на другом конаку,
Шета дужде бијелу чадору,

Па говори Земљићу Стјепану:
"Дај, Стјепане, твоју милу снаху
"Једну ноћцу за вјерну љубовцу,
"Ево тебе двије чизме блага,
"Мој Стјепане, жутијех дуката "
Стјепан њему горко одговори:
"Иди, дужде, изгубио главу!
"Како ће се обљубити кума!"
Поврати се дужде под чадора.
Кад су били на трећем конаку,
Иде дужде ђеверу Стјепану:
"Дај, ђевере, твоју милу снаху
"Једну ноћцу за вјерну љубовцу,
"Ево тебе три чизме дуката."
Превари се Земљићу Стјепане
На три чизме жутијех дуката,
Даде дужду своју снаху милу.
Узе њему три чизме дуката,
А дужд куму за бијелу руку,
Одведе је под чадоре своје,
Па је куми тихо бесједио"
"Сједи доље, моја мила кумо!
"Да с' грлимо и да с' милујемо."
Вели њему Бугарка ђевојка
"Болан куме, дужде од Млетака!