Епске песме хајдучког циклуса

Starina Novak je istorijska ličnost, poznati hajdučki harambaša iz druge polovine
XVI veka. U pesmama on katkad ima prezime Debelić; međutim, Debelić Novak je sasvim
druga ličnost, koja je živela čitav vek ranije. Nadimak Starina, kako se misli, u vezi je s
tim što su ga njegovi hajduci kao svoga starešinu zvali babo. U izvorima on se pominje i
kao Baba Novak. U pesmama on je kadar da stigne i prestigne, i ne boji se „nikoga do
boga". Četrdeset godina čuva „druma kroz planinu" i otima oteto blago. „Oči su mu dvije
kupe vina, trepavice od utine krilo." Od siline njegovog glasa otpada lišće s gore.
Njegovoj sablji ne izmiče niko:

Što propušća deli-Radivoje,
dočekuje mladi Tatomire:
što uteče mladu Tatomiru,
dočekuje dijete Grujica;
što propusti dijete Grujica,
to dočeka Starina Novače.

Na carskom drumu, sa sabljom koja nikog ne propušta, on deluje kao božanstvo osvete.

Grujica Novaković – po potpunosti svoga lika, po bogatstvu crta, naročito po
svojoj nadmoćnosti, čiji su izvori ne samo u fizičkoj snazi nego i u bistrini uma – najviše
se približuje Marku Kraljeviću. On je svemoćan, skoro nepobediv, svuda prisutan, lake
ruke. On je jedan od naših najvedrijih junaka. Narodni optimizam dostigao je u njemu
najviši stepen. Pesme o njemu za vreme turske vladavine imale su, svakako, izvanrednu
podsticajnu moć.

Kostreš harambaša je najizrazitiji tip neumoljivog sudije. On pljačkašima udara sramotno
obeležje – da se izdaleka vide i svuda poznaju. Samo njegovo ime ispunjava turska srca
samrtnim strahom. Duboko u planini „sedi na drumu široku" i drži pušku preko krila. Liči na
kip osvete koji oživljuje samo u trenutku kada se približe Turci. Njegove reči upućene
turskoj poteri opore su i odsečne kao udarac nožem. Ne zna se da li je mračnija gora
koja mu je dala utočište ili on koji čuva šumsku slobodu, jedinu u toku vekova.

Mijat Tomić (poznati hajdučki poglavica iz XVII veka) u pesmi je onaj čovek koji
je „od gladi crnu zemlju jeo, a od žeđi s lista vodu pio, dok je junak družbu sakupio". A
kad je to postigao, počelo je tursko blago da silazi u njegove džepove i vatra da
proždire zulumćarske čardake. Nežna srca prema jagnjetu koje je ostalo bez majke, on
je bio bezdušan prema nasilnicima.

Stari Vujadin i Mali Radojica imaju ulogu pobednika na mukama, ali svaki na svoj
način. Vujadin je miran, ozbiljan, nepokolebljivo rešen. Prebijenih nogu i ruku, on se
podsmeva Turcima koji bi mu za priznanje ostavili oči. On s ponosom ceo umire da bi ceo
ostao čovek pred drugovima i prijateljima. – Mali Radojica nije manje hrabar, a mnogo je
vitalniji, jedan od najvitalnijih tipova u našoj epici, prožet bezgraničnom verom da može i
da mora ostati živ, živ i slobodan. – U vreme borbe s Turcima i jedan i drugi služili su kao
uzori i kao opomena kako treba da se drže časni ljudi.

Ljuba hajduk-Vukosava je vedra junakinja, nadmoćna i umom i srcem. Ona ne tuguje,
nego se bori i pobeđuje. Ona je živi primer ženskog junaštva u mučnoj istoriji naše
zemlje. Sakrivenih kosa ispod kalpaka i nedara ispod dolame, naoružana oružjem i
ljubavlju i mržnjom, ona je ovaploćena želja narodna da sve što živi i što je u življenju
ugroženo stupi u borbu za slobodu.

Iako je ropstvo bilo dugotrajno i teško, narod je uporno verovao u oslobođenje i borio se
za njega. Ta vera se prenosila od oca na sina, sa pokolenja na pokolenje, i iz veka u vek
bivala sve snažnija, vedrija i stvarnija. Osvajač je sve nemirnije živeo u našoj otadžbini.
Smrt ga je vrebala sa svake strane: u gori, na polju, na putu, kod kuće, kad je usamljen
i kad je u društvu, po mraku i po danu. Osvajaču se mnogo puta moralo učiniti da udarci
na njega padaju i iz našeg neba, da se i naše planine kreću protiv njega, baš onako kao
što pesma govori:

Vedro beše, te se naoblači,
iz oblaka tiha rosa na'đe.
Iz nje pada studeno kamenje,
ono bije po taborah Turke;
ne uteče druga nikakvoga,

ni da kaže kako s' poginuli.
Ustavi se na istoku sunce,
a i sjajan mjesec na zapadu:
presušiše vode šedrvani,
ustavi se Šarac, voda ladna,
a potrese zemlja po Stambolu,
bijele se zadrktaše kule,
a stresoše četiri planine ...
Sve se crnoj zemlji pokloniše
i pođoše na Stambola grada.

U hajdučkim – i uskočkim – borbama prekaljivale su se narodne snage. U tim borbama
rasla je narodna vera u pobedu nad vekovnim dušmanima. Iz tih borbi sirotinja raja ušla
je u veliku bunu iz 1804. godine, u bitke na Ivankovcu i na Mišaru, u prvi i drugi ustanak,
kojima su zauvek raskinuti turski okovi.

Tebi baš dosadno?

СТАÐ*И ВУЈАДИН

Ђевојка је своје очи клела:
"Чарне очи, да би не гледале!
Све гледасте, данас не виђесте
Ђе прођоше Турци Лијевњани,
Проведоше из горе хајдуке:
Вујадина са обадва сина;
На њима је чудно одијело:
На ономе старом Вујадину,
На њем' бињиш од сувога злата,
У чем паше на диван излазе;
На Милићу Вујадиновићу ,
Још је на њем' љепше одијело;
На Вулићу, брату Милићеву,
На глави му чекркли челенка,
Баш челенка од дванаест пера,
Свако перо по литру злата."

Кад су били бијелу Лијевну,
Угледаше проклето Лијевно,
Ђе у њему бијели се кула;
Тад говори стари Вујадине:
"О синови, моји соколови,
Видите ли проклијето Лијевно,
Ђе у њему бијели се кула?
Онђе ће нас бити и мучити:
Пребијати и ноге и руке,
И вадити наше очи чарне.
О синови, моји соколови,
Не будите срца удовичка,
Но будите срца јуначкога,
Не одајте друга ни једнога,
Не одајте ви јатаке наше
Код којих смо зиме зимовали,
Зимовали, благо остављали;
Не одајте крчмарице младе,
Код којих смо рујно вино пили,
Ð*ујно вино пили у потаји."

Кад дођоше у Лијевно равно,
Метнуше их Турци у тавницу,
Тавноваше три бијела дана,
Док су Турци вијећ' вијећали
Како ће их бити и мучити;
Кад прођоше три бијела дана,
Изведоше старог Вујадина,
Пребише му и ноге и руке;
Кад стадоше очи вадит' чарне,
Говоре му Турци Лијевњани:
"Казуј, кујо, стари Вујадине,
Казуј, кујо, дружину осталу,
И јатаке куд сте доходили,
Доходили, зиме зимовали,
Зимовали, благо остављали;
Казуј, кујо, крчмарице младе
Код којих сте рујно вино пили,
Пили рујно вино у потаји.

Ал' говори стари Вујадине:
"Не лудујте, Турци Лијевњани!
Кад не казах та те хитре ноге,
Које-но су коњма утјецале,
И не казах за јуначке руке,
Које-но су копља преламале
И на голе сабље ударале,
- Ја не казах за лажљиве очи,
Које су ме на зло наводиле,
Гледајући с највише планине,
Гледајући доље на друмове,
Куд пролазе Турци и трговци."

Мали Ð*адојица

Мили Боже, чуда големога,
ја ли грми, ја л' се земља тресе,
ја се бије море о мраморје,
ја се бију на Попина виле?
Нити грми, нит се земља тресе,
ни се бије море о мраморје,
ни се бију на Попина виле;
већ пуцају на Задру топови,
шенлук чини ага Бећир-ага,
уватио Малог Ð*адојицу,
па га меће на дно у тавницу.
У тавници двадесет сужања,
а сви плачу, један попијева,
те остало друштво разговара:
"Не бојте се, браћо моја драга,
еда Бог да каква гођ јунака
који ће нас јунак избавити!"

А кад к њима Ð*адојица дође,
сви у једно грло заплакаше,
Ð*адојицу љуто проклињаху:
"Ð*адојица, допаднуо мука!
И ми смо се и уздали у те
да ћеш ти нас кадгођ избавити,
ето и ти саде к нама дође -
ко ли ће нас јунак избавити?"
Вели њима Мали Ð*адојица:
"Не бојте се, браћо моја драга,
већ ујутру кад данак осване,
ви дозов'те агу Бећир-агу,
па му каж'те да ј' умро Ð*аде
не би ли ме ага закопао!"
Кад свануло и сунце грануло,
а повика двадесет сужања:
"Бог т' убио, ага Бећир-ага,
што доведе к нама Ð*адојицу?

Јер га синоћ објесио ниси,
већ се код нас ноћас преставио -
хоће ли нас поморити смрадом?"
Отворише на тавници врата,
изнесоше пред тавницу Ð*ада.
Онда вели ага Бећир-ага:
"Нос'те, сужња, те га закопајте!"
Ал' говори Бећир-агиница:
"Ев', богами, ниј' умро Ð*аде,
ниј' умро већ се ућутио -
налож'те му ватру на прсима,
хоће ли се помакнути, курва!"
Ложе њему ватру на прсима,
ал' је Ð*аде срца јуначкога -
ни се миче, ни помиче Ð*аде.
Опет вели Бећир-агиница:
"А, богами, ниј' умро Ð*аде,
ниј' умро, већ се ућутио -
већ уват'те змију присојкињу,

те турајте Ð*аду у њедарца,
хоће ли се од ње уплашити,
хоће ли се, курва, помакнути!"
Уватише змију присојкињу,
па турају Ð*аду у њедарца,
ал' је Ð*аде срца јуначкога -
ни се миче, ни се од ње плаши!
Опет вели Бећир-агиница:
"А, богами, ниј' умро Ð*аде,
ниј' умро, већ се ућутио -
већ узмите двадесет клинаца,
удрите их под ноктове Ð*аду,
хоће ли се помакнути, курва!"
И узеше двадесет клинаца,
ударају под ноктове* Ð*аду;
и ту Ð*аде тврда срца био -
ни се миче, ни душицом дише.
Опет вели Бећир-агиница:
"А, богами, ниј' умро Ð*аде,

ниј' умро, већ се ућутио -
сакупите кола ђевојака
и пред њима лијепу Хајкуну,
хоће ли се насмијати на њу!"
Сакупише коло ђевојака
и пред њима лијепу Хајкуну.
На Ð*ада је коло наводила,
преко Ð*ада ногама играла.
А каква је, да је Бог убије,
од свију је и већа и љепша,
љепотом је коло зачинила,
а висином коло надвисила -
стоји звека на врату ђердана,
стоји шкрипа гаћа од сандала!
Кад је згледа Мали Ð*адојица,
лијевијем оком прогледује,
деснијем се брком насмијава.
А кад вид'ла Хајкуна ђевојка,
она сними свилена јаглука,
њиме покри Ð*ада по очима
а да друге не виде ђевојке;
па је своме баби говорила:

"Јадан бабо, не гријеши душе,
већ носите сужња, закопајте!"
Онда вели Бећир-агиница:
"Бре, немојте закопати курве,
већ га бац'те у дебело море
те наран'те рибе приморкиње
лијепијем хајдучкијем месом!"
Узе њега ага Бећир-ага,
па га баци у дебело море.
Ал' је Ð*аде чудан пливач био!
Далеко је Ð*аде отпливао,
пак изиђе на бријегу мора,
па повика из грла бијела:
"Јао, моји б'јели ситни зуби,
повад'те ми клинце из ноката!"
И он сједе и ноге прекрсти,
и повади двадесет клинаца,
па их метну себи у њедарца.
Опет неће да мирује Ð*аде.
Кад је тавна ноћца настанула,
иде двору аге Бећир-аге,
па постаја мало код пенџера.

Истом ага за вечеру сио,
па с кадуном својом бесједио:
"Моја кадо, моја вјерна љубо,
ево има девет годин' дана
као ј' отишо Ð*аде у хајдуке,
да не могох сербес вечерати
све од страха Малог Ð*адојице -
Богу вала кад га данас нема,
и кад њему хака главе дођох!
И оно ћу двадес'т објесити
док ујутру бијел дан осване!"
А то Ð*аде и слуша и гледа,
па у собу к њему улетио,
за вечером агу ухватио,
ухвати га за врат до рамена,
истрже му главу из рамена.
Па увати Бећир-агиницу,
па потеже клинце из њедара,
удара их под ноктове кади;
док је пола клина ударио,
и душу је, кучка, испустила.
Њој говори Мали Ð*адојица:
"Нека знадеш, Бећир-агинице,
да каква је мука од клинаца!"

Па ухвати Хајкуну ђевојку:
"О Хајкуна, срце из њедара,
дај ми нађи од тавнице кључе
да испустим двадесет сужања."
Нађе Хајка од тавнице кључе,
он испусти двадесет сужања.
Опет јој је Ð*аде говорио:
"О Хајкуна, душо моја драга,
дај ми нађи од ризнице кључе
да што мало од ашлука тражим -
далеко ми ј' дому путовати,
треба ми се путем понапити!"
Отвори му сандук од тал'јера;
онда јој је Ð*аде бесједио:
"О Хајкуна, срце моје драго,
што ће мени таке плочетине -
коња немам да с њима поткивам?
Отвори ми сандук од дуката!"
Он на друштво дукате дијели.
Па увати Хајкуну ђевојку,
одведе је у земљу Србију,
Доведе је у бијелу цркву,
Од Хајкуне гради Анђелију,
па је узе за вјерну љубовцу.

Старина Новак и кнез Богосав

Вино пију Новак и Радивој
а код Босне, код воде студене,
код некога кнеза Богосава.
А кад су се вина понапили,
кнез Богосав стаде бесједити:
„Побратиме, Старина Новаче,
кажи право, тако био здраво,
са шта, брате, оде у хајдуке?
Каква тебе оћера невоља
врат ломити, по гори ходити,
по хајдуци, по лошу занату,
а под старост, кад ти није вриме?”
Вели њему Старина Новаче:
„Побратиме, кнеже Богосаве,
кад ме питаш, право да ти кажем -
јест ми било за невољу љуту.
Ако мореш знати и памтити
кад Јерина Смедерево гради,
па нареди мене у аргатлук,

аргатовах три године дана,
а ја вукох дрвље и камење
све уз моја кола и волове -
и за пуне до три годинице
ја не стекох паре ни динара,
ни заслужих на ноге опанке.
И то бих јој, брате, опростио!
Кад сагради Смедерева града,
онда стаде па и куле зида,
позлаћује врата и пенџере,
па наметну намет на вилајет,
све на кућу по три литре злата -
то је, брате, по триста дуката!
Ко имаде, и предаде благо;
ко предаде, онај и остаде.
Ја сам био човјек сиромашан,
не имадох да предадем благо,
узех будак, с чим сам аргатово,
па с будаком одох у хајдуке,
па се ниђе задржат не могох
у држави Јерине проклете,