Епске песме ускочког циклуса

''Али твоје главе уграбио,
''Да не тамниш у турској тамници.''
Када зачу Иво капетане,
Да је мило није николико,
Ема му се ино не могаше,
Но устаде на ноге лагане,
Па одлеће горе у планину,
А за њим су шездесет Сењана.
Када с четом у планину дође,
Иво с четом починуо трудно.
Ту по кору љеба заложише,
Око Ива налазаху овце,
Иво фата једно јагње црно,
Пак он дере оно јагње живо,
Кад Сењани оно видијеше,

Сењанину Иву бесједише:
''О Иване, наша арамбашо,
''Немој дријет' ти то јање живо,
''Да не трпи муке свакојаке,
''Но закољи, како се и коље.''
Сењанима Иво бесједио:
''О Сењани, моја браћо драга,
''Који неће муке поднијети,
''Да не јекне нити залелече
''Као ово лудо јање црно,
''Нек не иде са мном под Малошу,
''Е ће бити муке и невоље.''
Оно рече, на ноге скочио,
Па довати силна џевердана,
Па отиде низ планину Иво,
А за њим су тридесет Сењана,
А тридесет онде останули.
С њима Иво низ планину пође,
Док на Тису воду нагазио,
Ал' је Тиса вода устанула,
Од страха се гледати не може,
Носи пуста јеле и борове,

А некмоли да се препловива.
Тада Иво сабљу извадио,
Сењанима ријеч бесједио:
''О Сењани, чујте, браћо моја,
''Који мисли одит' по Малошу,
''Нека здраво пренесе оружје,
''Ако би му води дотакнуло,
''Вјера моја тако ми помогла,
''Ја ћу њему главу укинути.''
Ð*ијеч рече у воду скочио,
А за њим су петнаест Сењана,
А петнаест онде останули.
Ни то брате пренијет' не ћаху
Но га вежу глави о перчину.
Преко равна поља отидоше,
Под Малошу граду доиграше,
У Малошу под највишом кулом.
Пак на врата зафирнуо Иво,
Угледао педесет Турака,
Сви спавају канда су поклани,
И ту бјеше диздар Шабан-ага,
Којино је уватио Вида.
Кад је Иво очим' сагледао,

Зове Иво мила побратима,
Побратима Вида Десанчића:
''Јеси ли ми у животу, Видо,
''Гласни ми се, Бог те не убио!
''Ево тебе твога побратима.''
Видо чује, озват' се не оће,
Е се јадан сјетити не може.
Јопет зове Сењанине Иво:
''Побратиме, озови се, Видо,
''Ја те Богом великијем кумим,
''Ако си ми игђе у животу.''
Када јадан разумио Видо
Ал' овако Видо бесједио:
''Ђе си, Иво, дошо, побратиме,
''Ђе си дошо, кости не изнио!
''Ка и нећеш ако чују Турци.''
Ал' овако Иво бесједио:
''Побратиме, Видо Десанчићу,
''Оди скочи на пенџер од куле,
''Пак ти скочи доље на земљици,
''Ми ћемо те дивно дочекати

''Баш на руке и на кабанице.'' -
''Не шали се, Иво побратиме,
''Ја се јадан ни маћи не могу,
''А камо ли да низ кулу скачем,
''Но су мене Турци приковали
''У живоме гвожђу жестокоме,
'И моје су ноге савезане,
''Нека ноге ма и б'јеле руке
''А на грло броја се не знаде,
''Ја се јадан ни шенут' не могу,
''Јер ме љуто гвожђе претргнуло.''
Ма му јопет Иво бесједио,
И Вида је тешко прекорио:
''Авај Видо, женска опрегљачо,
''А камо ти, Видо, прва снага.
''Ја сам мнио да си бољи јунак,
''Него сјекни снагом и животом,
''А прекини синџир гвожђе љуто.''
И јошт га је боље прекорио.
Кад је јадни разумио Видо,
Сјекну Видо снагом и животом,
И прекину синџир-гвожђе љуто,
Пак се јадан подуфати Видо,
Да искочи на пенџер од куле,
Ема богме искочит' не мога,
Јер је пуста превисока кула.
Стаде клепат' синџир-гвожђе љуто,
Тад се добро препануо Видо,
Да не бише то дочули Турци.
Па се опет разабрао Видо,

И искочи на пенџер од куле,
Пак је оба ока зажимао,
Пак се спушта низ пенџер од куле.
Сењани га дивно дочекаше,
Прве ноге него добра глава.
Кад Сењани Вида доватише,
Побјегоше пољем широкијем,
Док на ладну воду долазише.
Kад дођоше Тиси води ладној,
Ево муке и невоље тешке,
Да чекају чекати не смију,
Да преплове пловити не смију,
Ере ће их вода потопити.
Тадар пусте сабље повадише,
С'јеку Виду око нога гвожђе,
Те га једва гвожђа литросаше,
Али бритке сабље поломише,
Гвожђе с грла никад не могоше.
Стаде клепет' синџир-гвожђе љуто,
Оно зачу диздар Шабан ага
Су његово педесет Турака,
Па педесет коња доватише,
Одлећеше пољем широкијем;
Таман Турци на крај воде до'ше,

А Сењани воду испливаше,
Убише се огњем из пушака.
Ево муке и невоље тешке,
Е Сењани плећа обратише,
Турци ладну воду препловише,
И на поље равно изљегоше,
Утекоше Сењани јунаци,
Утекоше жалосна им мајка,
А јаднога Вида оставише.
М га јадна не оставља Иво,
Но га носи једно почивало,
И друго га носи почивало,
Ма се треће носити не даје,
Јер га клети пристигоше Турци,
Него паде на зеленој трави,
Побратиму Иву бесједио:
''Побратиме, ако Бога знадеш?
''Бјежи, брате, не изгуби главе.
''Ал' ме зачуј, побратиме Иво,
''Приђ' но почнеш бјежат' уз планину,
''Окини ми са рамена главу,

''Понеси ми главу пред Сењане,
''Да ме жива не застану Турци,
''Ере ће ми муке задавати.''
Када јадни разумио Иво,
Пак својега ножа повадио,
И оба је ока зажимао,
Троструке га сузе ударише,
Те он ману са својијем ножем,
Јадном Виду да ос'јече главу,
Ема Иву Бог и срећа дала,
Прес'јече му на грло синџира,
А б'јела му не затече мјеса,
Синџир тешки на долину баци,
Пак се јадан окопирка Видо,
Стаде бјежат' пољем широкијем.
Ема бјежат' јадан не могаше,
Ере га је гвожђе претргало.
Ма се једно одвојило Туре
На вранчића коња големога,
Обадвјема да пос'јече главу.
Кад је тужни сагледао Иво,
Да се близу Туре примакнуло,
Од образа зажди џевердара,
И погоди оно силно Туре,
Посред паса ђе не даје гласа.

Туре паде, а Иво припаде,
Уграби му главу и оружје,
И његова дора дебелога.
Коња даде Десанчићу Виду,
А оружје себи уздржао.
Па говори Десанчићу Виду:
''Бјежи, Видо, мили побратиме.''
Ма се друго одвојило Туре,
Да он Иву посијече главу,
Не даде му пушку напунити.
Ема Иву Бог и срећа дала,
Турска пушка пуна се намјери,
Турској пушки даде огањ живи.
Пуче пушка, погоди Турчина
У повије међу очи двије,
На четворо раздвоји му главу.
Туре паде, а Иво припаде,
Уграби му дора дебелога,
За оружје не шће ни гледати,
Па се сила баци на бијеса,
Он утече пољем широкијем,
И брзо је Вида пристигнуо,
Ере Виде бјежат' не оћаше,
Чекајући побратима свога.
Утекоше планином зеленом
Како црне тице ластавице,
У планину стигоше Сењане,
Здраво Сењу своме отидоше,
Здраво по'ше, весела им мајка!
Њима мајка, а нама дружина.

Женидба Стојана Јанковића

Још од зоре нема ни помена,
Удбињска се отворише врата,
И изие једна чета мала,
За тридесет и четири друга,
Пред њоме је Лички Мустај-беже,;
Оде беже у Кунар планину,
Да он лови лова по планини.
Хода беже три-четири дана,
Ништа бего уловит' не може,
Поврати се Лики и Удбињи,;
Када сиђе под гору јелову,
Уврати се на воду чатрњу,
Да почине и да воде пије;
Баци очи под јелу зелену,
Ал' с' од јеле разасјале гране;;
Када дође Мустај-беже Лички,
Пјан катана под јеликом спава
Сав у срми и у чистом злату:
На глави му калпак и челенке,
Један калпак, девет челенака,;
Покрај њих је крило оковано,
Ваља крило хиљаду дуката;
На плећима зелена долама,

На долами тридесет путаца,
Свако пуце по од литру злата,;
Под гр'оцем од три литре злата,
И оно се на бурму отвара,
У њем' носи за јутра ракију;
По долами троје токе златне,
Златне токе по од двије оке,;
Двоје вите, а треће салите;
На ногама ковче и чакшире,
Жуте му се ноге до кољена,
Побратиме, како у сокола,
Из ковчи су синчири од злата,;
На синчирим' ситне титреике,
Што ђевојке носе у гр'оцу;
Опасао мукадем појаса,
За појасом девет Даницкиња,
Све у чисто заљеване злато;;
О бедри му сабља окована,
На сабљи су три балчака златна
И у њима ри камена драга,
Ваља сабља три царева града;

У крилу му лежи павталија,;
На њојзи је тридесет карика,
Свака павта од десет дуката,
Код нишана од тридесет дуката,
Више злата, него љута гвожђа;
Кад јунак из травице дине,;
Уз јелу се извијају гране;
Притиште га Мустај-беже Лички
Су тридесет и четири друга,
Измаче му свијетло оружје;
Кад се прену јунак из травице,;
Те он виђе црнијем очима,
Да су њега Турци притиснули,
А код њега не има оружја:
Како кога руком' доватише,
Те о земљу њиме удараше,;
Та у њему живо срце пуца;
Уби њему друга седмерицу,
Док му б'јеле освојише руке,
Савезаше, па га поћераше,
Поћераше бијелој Удбињи,;
привезаше на њега оружје,
Нек се чуди мало и велико,

Ðе увати Мустај-беже Лички
Та катану под свијем оружјем.
Кад су били пољем широкијем,;
Проговара Мустај-беже Лички:
"Ој Бога ти, незнана катано!
"Откле ли си, од које л' крајине?
"Како л' тебе по имену вичу?
"Куда ли си био намислио?;
"Камо твоја дружина остала?"
А катана њему проговара:
"Што ме питаш, Мустај-беже Лички?
"Јеси л' чуо Латинско приморје,
"Код приморја ришћанске Котаре;
"И у њима Јанковић-Стојана?
"Ја сам главом Јанковић Стојане;
"Нисам више ни имао друга,
"Осим Бога и себе једнога,
"А нијет сам био учинио,;
"Да се спустим до под твоју кулу,
"Да измамим Хајкуну ђевојку,
"Да одведем себе у Котаре,
"Па ми не би од Бога суђено:

"Проклето ми пиће преварило.";
Тада рече Мустај-беже Лички:
"Бе аферим, Јанковић-Стојане!
"Баш си дош'о у онога руке,
"Који ће те, море, оженити."
У ријечи пали под Удбињу;
Испод куле Мустај бега Личког,
Гледа чету мало и велико,
И Хајкуна са бијеле куле
Мила сестра Мустај-бега Личког,
Пред њоме је ђерђеф од марџана,;
У рукама игла од биљура,
Пуни злато по бијелу платну;
Када виђе чету из планине,
Они воде свезана јунака
Код његова свијетла оружја,;
Испред себе ђерђеф отурила,
Двије му је ноге подломила,
Па је собо била говорила:
"Боже мили! чуда великога!
"Зла погледа у добра јунака!;

"Како ли га Турци преварише,
"И без ране и без мртве главе
"Свезаше му руке наопако?"
Кад дружину на рачун узела,
Ал' не има друга седморице.;
Кад падоше под бијелу кулу,
Од Стојана узима оружје,
Па оружје носи у ризницу,
А Стојана спушта у тавницу
У дубини триста ендезета,;
Ðено лежи вода до кољена,
А јуначке кости до рамена.
Оде беже у нову механу,
Оде пити с четницима вино,
Да се вали Турцим' Удбињаним',;
Каквог је роба заробио.
Подиже се лијепа ђевојка,
Она иде на тавничка врта,
И донесе једну кову вина,
На узицу спушта у тавницу,;
Са тавнице грлом довикује:
"О јуначе, Бог те не убио!

"Откле ли си, од које л' крајине?
"Како ли те Турци преварише,;
"Те свезаше код оружја руке?"
Узе Стојан, те он попи вино,
Па ђевојци бјеше бесједио:
"Ко ме виче са тавнице б'јеле?
"Пиво ми је грло преузело,;
"Пусти мене на чекрк узицу,
"Извуци ме до пола тавнице,
"Па ћу тебе онда казивати."
Када то чула Туркиња ђевојка,
Пусти њему на чекрк узицу,;
На узици куке од челика,
Извуче га до пола тавнице;
проговара Јанковић Стојане:
"Ко ме пита са тавнице б'јеле?"
Јави му се Туркиња ђевојка:;
"Ја те питам, незнана катано!
"Ја сам сестра Мустај-бега Личког."
Проговара Јанковић Стојане:
"О Хајкуна, да те Бог убије!
"Ја сам главом Јанковић Стојане,;
"Ја сам с тебе допао тавнице;
"Пјана су ме Турци преварили,
"Те свезали наопако руке."

Вели њему Туркиња ђевојка:
"Чујеш мене, Јанковић-Стојане!;
"А ја ћу ти бити вјерна љуба.
"У мог брата Мустај-бега Личког
"Та имају двије куле блага:
"Једна моја, а друга његова;
"Ако буде мријети по реду,
"Хоће нама обје останути.";
Проговори Јанковић Стојане:
"А не лудуј, Хајкуна ђевојко!
"Бога ми се не бих потурчио,
"Да ми даду Лику и Удбињу.
"Ја имадем у Котарим' блага;
"Више, Богме, него у Турака,
"А бољи сам јунак од Турака.
"Ако Бог да, лијепа ђевојко!
"Сјутра прије половине дана
"Окренуће скакат' Котарани;
"По Удбињи и око Удбиње,
"Извадиће Стојка из тавнице."
Одговара Туркиња ђевојка:
"Бе не лудуј, Јанковић-Стојане!
"Докле твоји Котарани дођу,;
"Хоће тебе Турци погубити;

"Већ јеси ли, болан, вјере тврде,
"Да ћеш мене узет' за љубовцу,
"Да избавим тебе из тавнице?"
Вели њојзи Јанковић Стојане:;
"Тврда вјера, лијепа ђевојко!
"Узећу те за вјерну љубовцу,
"Доиста те преварити не ћу."
Кад то чула лијепа ђевојка,
Спушта њега у тавницу тавну,;
Па отиде на танану кулу;
Мало време за тим постојало,
Дође беже из нове механе,
Ðевојка се премеће по кули,
Њу ми пита Мустај-Беже Лички:;
"Што је тебе, моја сестро мила?" -
"Не питај ме, брате Мустај-беже!
"Забоље ме и срце и глава,
"Сву је мене зима обузела:
"Богме, брате, мријети ваљаде:;
"Већ ти сједи на меке душеке,
"Да ти паднем у криоце главом,
"Да ја пустим моју гр'јешну душу."

Жао бјеше Мустај-бегу Личком,
Јер од рода више никог нема,;
Пусти сузе низ бијело лице,
Па он сједе на меке душеке,
Цура паде у криоце главом,
Једну руку у џепове тура,
Другу руку брату у њедарца,;
Док украде кључе од тавнице,
Од ризнице и од коњушнице,
Превали се по меку душеку,
говори јој Мустај-беже Лички:
"Сестро моја, Хајкуна ђевојко!;
"Није л' Бог д'о мука одминула?! -
"Јесте брате, милом Богу вала!"
Подиже се Мустај-беже Лички,
Он отиде на зелену лонџу,
Да вијећу чини с Удбињаним',;
Како ли ће уморит Стојана;
А ђевојка на ноге скочила,
Па отвара бијелу ризницу,
Стојаново извади оружје
И накупи егбета дуката,;
Па се спусти пред тавницу б'јелу,

Из тавнице изводи Стојана,
Одведе га пред подруме б'јеле,
Извадише коње из подрума:
Добра ђога бега Личанина,;
Што га јаше на мејдан јуначки,
И вранчића љубе Личанина,
Код бржега у крајини нема;
Ðога јаше лијепа ђевојка,
Стојан јаше вранца од мејдан;;
Окренуше пољем широкијем,
Примише се у Огорјелицу,
Од ње право у Кунор планину,
Из Кунора у поље Котарско.
Тада рече Јанковић Стојане:;
"О Хајкуна, лијепа ђевојко!
"Баш се мене задријема тешко,
"Веш одјаши од коња ђогата,
"Хоћу мало санак боравити."
Вели њему Туркиња ђевојка:;
"Не, Стојане, твога ти јунаштва!
"Гони вранца у равне Котаре,
"Па је ласно санак боравити:
"Ја се бојим чете од турака."
Не шће Стојан послушат' ђевојке,;