Погребни обреди Срба

Пошто су дошли до његовог гроба, извадили су (насуту) земљу са дрвеног крова, као
и само дрво (зидове и кров), извукли мртваца у огртачу у коме је умро, и ја сам га
видео поцрнелог од хладноће те земље (поднебља). Они су раније ставили са њим у
гроб жестоко пиће, храну и лауту (или балалајку); сада су све то изнели. Он се није
ни у чему променио, осим боје. Њему су обукли панталоне, чарапе, обућу, прслук и
свилен капут са златним дугметима, на главу су му ставили капу од свиле и
самуровине и пренели га у шатор који се налазио на броду, сместили га на тепих и
подупрли га јастуцима; донели су жестоко пиће, воће и мирисно биље и ставили
пред њега; донели су такође хлеб, месо и лук и положили пред њега; донели су
такође пса, расекли га на два дела и убацили у брод. Затим су донели сво његово
оружје и положили га уз њега; затим су гањали два коња док их нису исцрпли, а
потом су их убили мачевима и месо им убацили у брод; затим су довели два
говечета, такође их убили и убацили у брод; затим су донели петла и кокошку,
заклали их и убацили тамо. А млада жена, што је требало да умре, ишла је около и
улазила у сваки шатор, и спајала са његовим власником, при чему јој сваки
говораше: "кажи свом господару, да сам ја то урадио из љубави према теби."

Када је настало средње време између поднева и вечери, у петак, повели су младу
жену ка нечему налик постољу, она је стала на руке мушкараца, подигла се на то
постоље, рекла нешто на свом језику и била спуштена. Затим су је поново подигли,
она је урадила исто што и први пут и њу су спустили; подигли су је и трећи пут и она
је урадила као и прва два пута. Потом су јој дали кокош, она јој је одсекла главу и
бацила је, а кокош су узели и убацили у брод. Упитао сам тумача о њеним радњама,
а он ми је одговорио: први пут је рекла: "ево видим оца свог и мајку своју!" други
пут - "ево видим све умрле рођаке како седе!" трећи пут је казала - "ево видим мог
господара како седи у рају, а рај је предиван, зелен; са њим се налазе одрасли
мушкарци и дечаци, он ме зове, зато ме водите њему." Њу су повели ка броду, она је
скинула наруквице и дала их старој жени, званој анђео смрти, та жена ће је убити.
Затим је скинула накит са ногу, и дала га двема девојкама које су јој служиле; оне су
ћерке оне познате под именом анђео смрти. Потом су је дигли на брод, али је (још)
нису увели у шатор, и мушкарци су пришли са штитовима и моткама и дали јој чашу
жестоког пића, над којом је она певала и испила је; тумач ми је казао да се тиме она
опрашта од својих другарица.

Затим су јој дали другу чашу, коју је она узела и запевала дугачку песму; старица ју
је пожуривала да испије чашу и уђе у шатор, где јој је господар. Ја сам је видео
неодлучну, она је хтела да уђе у шатор али је кренула између шатора и брода;
старица ју је ухватила за главу, увела је у шатор и сама ушла за њом. Мушкарци су
почели да ударају моткама по штитовима, зато да се не би чули звуци њених
крикова, да то не би уздржало друге младе жене од жеље да умру са својим
господарима. Затим је ушло у шатор шест људи и сви су се заједно спајали са младом
женом; затим су је положили уз њеног господара - мртваца; двојица су је ухватили
за ноге а двојица за руке, а старица, звана анђео смрти, обмотала је око њеног врата
конопац, чије крајеве је дала двојици да га стежу, пришла је са великим ножем и
почела да га убада међу њена ребра, а она двојица мушкараца су је гушили док није
издахнула. Затим је пришао најближи рођак тог покојника, узео комад дрвета и
запалио га, пошао уназад ка броду, држећи једном руком комад дрвета, а другу руку
на отвореној задњици (придржавају� ��и панталоне?), док није запалио оно дрво које
су поставили под брод, пошто су већ положили усмрћену младу жену поред њеног
господара. После тога су пришли (остали) људи са лучем и дрвима, сваки је имао
запаљен комад дрвета, који је убацио међу дрва (под бродом) и огањ је захватио
дрва, затим брод, затим шатор са мушкарцем, младом женом и свим што се у њему
налазило, потом је дунуо јак, страшан ветар, пламен је ојачао и све се жешће
разгоревао.

Поред мене је стајао један од Ð*уса, и чуо сам како разговара са тумачем који је био
поред њега. Питао сам га о чему су разговарали, а он ми је одговорио да му Ð*ус рече:
"Ви Арапи сте глуп народ, јер најдражег и најпоштовани� �˜ÐµÐ³ међу људима за вас,
спуштате у земљу, где га једу гмизавци и црви; ми га спаљујемо у огњу, у једном
магновењу, и он у исти час улази у рај." Затим се прегласно насмејао и казао: "Његов
господар (Бог) је због љубави према њему послао ветар, па ће га (ватра) захватити за
трен. И заиста, није прошао ни сат како су се брод, дрва, умрли мушкарац и млада
жена потпуно претворили у пепео. Потом су саградили на месту брода, где су га
извадили из реке, нешто налик кружној хумци; поставили су у средину велико стабло
дрвета 'халнџ' (буква или бреза), написали на њему име (умрлог) човека и име руског
владара и разишли се."

ИБН ДАСТА[9] односно Ð*остех, пише Књигу драгоценог блага око 930-940, у којој
описује погребни обред Источних(?) Словена:

"Када умре неко од њих, они спаљују његово тело. Њихове жене, када им неко умре,
нагрђују ножем руке и лице. Следећег дана по спаљивању покојника, одлазе на место
где је то обављено, сакупљају пепео и стављају га у урну, коју затим смештају на
хумку. Годину дана по смрти покојника, узимају двадесет крчага меда (медовине),
некад мало више а некад мало мање, и носе их на ону хумку, где се окупља породица
покојног, једу, пију и затим се разилазе.

ИБН ХАЈКАЛ,[10] писао око 976-7:

"Ð*уси су народ који спаљује своје мртве. Са оним богатим спаљују њихове драгане
да би спасле душе, како то раде у Гани, Кугу и у областима Индије, у Кануџ и у
другим местима."

ЛАВ ЂАКОН, у шестом поглављу девете књиге своје Историје[11] описује погребне
обреде Ð*уса на десној обали Дунава, после пораза код данашње Силистрије 971.
године:

"И онда, када је наступила ноћ и засијао пун месечев круг, Скити изађоше у равницу
и почеше да сакупљају своје мртве. Они су их натрпали испред бедема, запалили
много ломача и спалили их, заклавши при том по обичају предака много
заробљеника, мушкараца и жена. Завршивши ту крваву жртву, они су угушили
(неколико) одојчади и петлова, давећи их у водама Дунава. Кажу да Скити поштују
тајне Хелена, приносе по паганском обреду жртве, и обављају преливања по умрлим,
научивши се томе или од својих филозофа Анахарсиса и Замолаксиса,[12] или од
сабораца Ахила.

ТИЕТМАÐ*,[13] епископ Мерсебуршки, бележи под 1018. годином, поводом удаје Оде,
жене краља Болеслава Храброг, обичаје у Пољској, у време њеног оца кнеза Мјешка:

"У време њеног оца, који беше паганин, свака супруга после мужевљеве смрти,
обезглављива� �ˆÐµ себе (убијала се)."

Предање о прошлим временима[14] са почетним летописом обликованим до око 1100,
описује погребне обичаје руских Вјатића, Ð*адимића, Северјана и Кривића:

"И ако ко умре, приређивали су му тризну, затим су правили велику камару (дрвета),
полагали на њу мртваца и спаљивали га, а после, скупивши кости, стављаху их у
невелик суд и остављаху на ступове уз путеве, како раде и данас Вјатићи."

КОЗМА ПÐ*АШКИ, Чешки летопис, III 1,[15] пише како се краљ Бжетислав II борио
против паганства:

"Искоренио је сахрањивање по шумама и пољима, као и ступове које су по паганском
обреду постављали на раскршћима, где се наводно душе одмарају; такође и паганска
играња, која су чинили над својим мртвима, призивајући сенке предака и играјући,
стављајући на лице маске."

ДОМЕНТИЈАН, Живот Светога Симеона,[16] наводи посланицу Стефана Првовенчаног
Светом Симеону (1196-1200), односно игуману Методију, у којој се пише како је
велики жупан Стефан Немања разрушио "жртвенике" и "идоле", заправо громиле:

"Благодаћу и силом светога Духа и поспешењем Владике твога Христа, ти пропале
стече и расточене сабра, и обогати убоге, и пало уздиже, и неславно прослави, и
свечасном силом Христа твога и благодаћу даном ти од Бога одагна варљиви мрак
безбожних јеретика, и уништи њихове јереси, и разруши њихове жртвенике, и
сакруши њихове идоле, и злославну успомену њихову сасвим истреби, и славу
њихову без остатка угаси, и пројави зраке добре воље у целом твом отачаству, и
постави цркве Христове, и све обнови светим Духом, и све нас научи једногласно
славити и опевати пречасно и велелепно име Оца и Сина и светога Духа."

СТЕФАН ПÐ*ВОВЕНЧАНИ, пишући Живот Светог Симеона,[17] бележи речи неке жене о
постојању кумира:

"И бих у тих законопресту пника и видех, господине, да заиста служе отпаднику од
славе Божје, самоме сотони. И не могући трпети смрада глухих кумира и мрске
јереси, истргавши се из руке њихове и пребегавши, вапијем држави твојој: порази
крстом оне који се боре с нама, да науче нечастиви непријатељи како је моћна вера
твоја, господине."

***

Из ових, углавном шкртих података, може се разабрати у основном погребни обред
Словена и Срба, у време док су спаљивали мртве, а и извесно време после тога. Овде
се нећу упуштати у разматрање словенског погребног обреда, јер би то било
преопширно, и о коме је писано,[18] већ ћу се само осврнути на неке археолошке
налазе који се могу поредити са писаним изворима.

Даћа, као и тризна, је обредна гозба. Она може бити пропраћена разбијањем
коришћеног посуђа, како то показују археолошки налази. Доказ о обављеном обреду
пред покојним, могу бити животињске кости, поломљене, целе, понекад нагореле или
изгореле, као и уломци поломљеног посуђа. По нагорелости костију може се
просудити да ли су у ломачу бацани комади печења (ако су нагорели крајеви), или је у
гроб или на гроб стављан комад печења (ако је кост цела). Такви налази су познати из
громила,[19] али је нарочито драгоцено необјављено откриће тризништа у Свачу, граду
смештеном између Скадра и Улциња. Ту сам поред зграде са две рановизантиј ске
гробнице, са јужне стране, открио мању каменом поплочану површину, на којој је било
трагова ватре, животињских костију и уломака рановизантиј ске грнчарије позног VI -
раног VII столећа.

Самоубиство жене да би се спалила заједно са мужем, археолошки се може потврдити
само посредно. То може бити симболичан откуп у виду неког женског предмета
положеног у гроб спаљеног покојника, који није изгорео, као што су наушнице, прстен
или слично. У неким хумкама нађени су остаци две спаљене особе, старије и
млађе.[20] У једној хумци из Гароа, у Полабљу, нађени су остаци два покојника и
трагови два стуба на супротним странама, па је аутор истраживања закључио да је реч
о урнама постављеним на стубове,[21] не познајући податке Ибн Дасте и остале о
словенском погребу. Ту је управо реч о археолошком сведочанству побијања стубова
за самоубиство жене покојника, чији је пепео потом сахрањен на истом месту. У
осталим истраженим хумкама није било таквих трагова стубова, а ни више од једног
спаљеног покојника.

Ибн Фадланови подаци су посебно значајни, јер се могу упоредити са археолошким
налазима. Обредно станиште - привремени гроб, потврђени су у српским громилама,
и у многим словенским гробним хумкама.[22] У српском погребном обреду појављује
се и чамац, уместо брода, а веровање у одлазак душа умрлих низ воду у море
потврђено је на више начина.[23] Скрећем поново пажњу на повезаност овог дела
погребног обреда са морем и мором, а поред тога и на старозаветн� � потоп и наша
предања о средњевековн� �¸Ð¼ градовима подигнутим на стрмим литицама, где се
налазе алке на које су некада везивани бродови. Жена "анђео смрти" потврђена је
археолошки. Из Тесалије потиче налаз малих бронзаних ликова позног VI-VII
столећа.[24] Поред представа различитих домаћих и дивљих животиња, укључујући
вука који односи прасе и медведа који хвата дете, налазе се и неколико људских
ликова. Приказан је обучен човек, вероватно жупан; ратник у кошуљи са секиром;
коњаник са мачем; гола жена са детом у наручју и китаром у руци; жена у сукњи
раширених руку са перјем, у виду крила. Очигледно, на почетку живота је млада
жена, музика, рађање, радост, а на другој страни старост и смрт, али са крилима.
"Анђео смрти" је женски посредник у одласку душе на небо, а мушки посредник је
огањ (Агни).

За разумевање историјских збивања у Србији ХII-ХIII столећа, подељеној на источну
и западну државу, неопходно је правилно тумачење података о делатности великог
жупана Стефана Немање и архиепископа Светог Саве на учвршћивању православља.
ИсториографР¸Ñ˜Ð° та питања без археолошких извора не може да реши, или не жели.
"Идоли" и "кумири" Стефана Првовенчаног могу се најпре изједначити са "дивовима"
Ибн Фадлана, податком Масудија о поштовању мртвих и податке временски блиског
летописа Козме Прашког о душама умрлих. У садашњем недостатку археолошких
података, могу се навести млађи надгробни споменици са ликовима покојника, или
крајпуташи. Велики жупан Стефан Немања је разрушио и "жртвенике", а о њима већ
постоје археолошки подаци. То су громиле, које су некад садржавале дрвену
зградицу - споменик, где су одржаване даће и помени; њихов изглед је сачуван у
неким позносредњев� �µÐºÐ¾Ð²Ð½Ð¸Ð¼ мраморима.[25] У околини Сјенице откривене су
громиле са много животињских костију, које се могу датовати уломцима грнчарије,
накитом и другим предметима у XII столеће.[26] Дакле, Свети Симеон је забранио
старинске погребне обреде које су упражњавали хришћани а не јеретици, као што је
и Светом Стефану Првомученику одржан сличан погребни обред.[27] Колико је у
томе успео остаје да се истражи, али каснија примена мраморова, појава чамаца или
дрвених гробница, показују да се много од старих обреда сачувало на западу.

ja ovim ibinima niš ne verujem.. :hm: