Вампири су око нас

Памти, међутим, причања свог деде Живе да је неки Миле Поповић много волео да се
вози позади на (воловским и коњским) колима и да је увек, обично по ноћи кад су се
враћали у Кисиљево, скакао тврдећи да види неку утвару, неког вампира, и да је то
неко ко је тек умро. А није, тај Миле, био ни шаљивџија ни пијанац, већ озбиљан и
човек од речи. Све до шездесетих година века за нама трајала је та његова
„видовитост”.

Разумљиво, дуже памти осамдесет шестогодишњи Бранислав Стојановић, по
сопственим речима најстарији пчелар у Србији јер је с тим медоносним инсектима
још од 1927. године. Зна он за Саву Савановића, по приповестима Милована Глишића
првог српског вампира, али мање зна о свом мештанину Петру Благојевићу. Тек да се
некад давно, препричава већ препричано, причало о неком вампиру за кога су се
занимали и људи у униформама, ништа више. Да ли је овде касније било нових
вампира? Како да не! Најпознатији вампир била је Баба Ружа или Ружа Влајна. То је
било између две светске војне. Она се упокојила, али је после волела да с тавана
плаши људе бацајући на њих многе (заборављене) ствари. И старији су је се
прибојавали, али и њоме плашили децу због неваљалства.

Чак је и месни попа Ђока у цркви упорно читао молитве не би ли је отерао с овога
света. Он је имао и посебног разлога пошто су његове три кћери (Мира, Дара, трећег
имена не може да се сети) просто лудовале јурећи Баба Ружу кроз село и завлачећи
се, особито ноћу, по многим таванима где су очекивали да је нађу и ухвате. Шта се
даље збило не зна, сећа се само да се одједном све умирило и да више, осим за
доконих седељки у зимским ноћима, нико у Кисиљеву није помињао свог таванског
јунака.

За крај ове кратке приче није наодмет поменути ни размишљање реченог шефа Месне
канцеларије. Вели Мирко Богичић, с ћувика на Сребрном језеру загледан у
плавичасту измаглицу румунских планина, да би и овде у Кисиљеву могли да
направе сличну туристичку атракцију. Зашто је, па, Дракула бољи, и успешнији,
вампир од нашег Петра? Постојање нашег вампира потврдили су озбиљни и стручни
људи, нема лажи нема преваре. И онда би овде - попут оних тамо „Дракулиних
медаљона” или „вампирског вина” који се служе у националном ресторану у
(измишљеном) дворцу Бран у Карпатима - могли да понуде, рецимо, „Петров рибљи
паприкаш” уз „вампирску лозовачу” и „Благојевићев сир у уљу”. А коме устреба, ту су
и венци белог лука, а ни глог није тешко набавити.

Било како било, Петар Благојевић није искористио прилику да новинару сам, без
посредника, исприча како је то онда стварно било. Можда се ипак уплашио оног чена
белог лука и глоговог палидрвца који су вребали из џепова његовог имењака,
потписника ових редака.

Vampiri su bolesnici!

Legende o vampirima, tako popularne među ljubiteljima horora, zapravo su zasnovane na
čistoj istini. Ljudi koji se užasavaju dnevne svetlosti, imaju žute zube nalik očnjacima,
nokte slične životinjskim i alergiju na beli luk stvarno postoje, da ne pominjemo one koji
nose pretežno crnu odeću, imaju implantirane očnjake i noću ujedaju starije dame
(ponekad pređu na mlađe). Uzgred, činjenica da napadaju starije dame nije nikakav mit; u
regionu Kalinjingrada je jedan tinejdžer ubio dvoje penzionera tokom specijalne vampirske
ceremonije. Najokrutniji događaj zbio se u Velikoj Britaniji pre 4 godine. Tada je
sedamnaestogodišnji tinejdžer zaklao svoju komšinicu, iščupao joj srce i ispio krv da bi
stekao besmrtnost.

Gotovo svaka nacija ima legende o vampirima koji noću progone ljude i piju im krv. U tim
legendama vampiri su okrutna, bezdušna, poluraspadnuta stvorenja. Na primer, u
slovenskoj mitologiji postoji verovanje da vampir neće pobeći iz groba ako se u njega baci
kukuruz. Vampir će, veruje se, čitavu noć biti zauzet brojanjem kukuruznih zrna.

A onda se imidž vampira promenio. Danas je to enigmatski seksi superstar koji poseduje
neobične osobine: voli krv, mrzi beli luk i boji se sunca. U srednjem veku je legenda o
vampirima dopunjena informacijom da se oni boje svete vode. Ta je priča ostala mit sve
dok 1963. godine britanski lekar Li Ajlis nije došao do zapanjujućeg otkrića: vampir-
vukodlak nije ništa drugo do žrtva genetske patologije po imenu porfirija.

To je veoma retka bolest – ima je jedna od 20 000 osoba. Telo ne proizvodi crvena krvna
zrnca i u krvi osobe nema dovoljno kiseonika i gvožđa što na sunčevoj svetlosti izaziva
raspad hemoglobina. Kada se osoba obolela od porfirije izloži suncu, na koži će joj se
uskoro pojaviti čirevi i rane i može vema brzo umreti. Bolest takođe može izazvati
deformacije nosa, ušiju i hrskavica; prsti počinju da se savijaju; koža oko usta postaje
suva i otkriva desni koje poprimaju žućkastu boju jer se porfirin taloži na zubima. Beli luk
koji stimuliše stvaranje crvenih krvnih zrnaca u telu zdrave osobe, izaziva pojačavanje
simptoma kod obolele osobe. To je sve praćeno oštrim i jakim bolovima, pa tako porfiričari
često pate i od mentalnog invaliditeta.

Kada se sumiraju svi simptomi ove bolesti, dobija se verna slika TV vampira. U Francuskoj
je, na osnovu simptoma koje je opisao doktor Ajlis, u 17. veku više od 30 000 ljudi
proglašeno vukodlacima. Svi su obešeni. Češki arheolozi su otkrili groblje iz 11. veka (o
čemu je i Treće oko pisalo). U grobovima je pronađeno 13 osoba sa vezanim rukama,
odsečenim glavama i grudima probijenim drvenim kocem.

Porfirija nije zarazna bolest ali je nasledna: ako jedan od roditelja boluje od porfirije,
postoji 25 odsto verovatnoće da će je imati i dete. Danas oboleli od ove bolesti dobijaju
specifičnu terapiju – injekcije na bazi krvne plazme. Nažalost, porfirija nije istražena niti se
može izlečiti. Velikim farmaceutskim kompanijama se ne isplati da finansiraju dugogodišnja
medicinska istraživanja koja bi dovela do pronalaska adekvatne terapije, jer je bolest retka
i teško da će zaraditi koliko zarađuju, na primer, na lekovima za pojačavanje seksualne
potencije koje će sigurno kupiti ogroman broj ljudi.

Oči u oči sa živim vampirom
Piše Zlatimir Pantić

http://razbibriga.net/imported/2011/...20Pantic-1.jpg
Dimitrije Strajinović (četvrti sleva)


Do sada smo bezbroj puta, iz priča naših sagovornika, čuli da se ponegde i ponekad
pojavljuju vampiri i to u različitim oblicima, ali da postoje živi vampiri, to smo prvi put čuli
od čoveka sa Bukove Glave nadomak Donjeg Milanovca. Čiča Dimitrije se, svojevremeno,
ne samo družio već i srodio sa tim vampirom, pa je preko dana sa njim - kao čovekom
išao na posao, a uveče odlazio u kafanu, kao sa nestvarnim bićem, odnosno vampirom.

Zaista je čudan ovaj naš svet, pogotovo ljudi koji veruju u sve i svašta. Njihove priče
mogu da budu istinite, ali i pomalo iskrivljene ili nadograđene nekim ubeđenjem ili
viđenjem. Ponekad se ti ljudi sažive sa svojom pričom, pa događaj svuda i na svakom
mestu prepričavaju, kao da to ponovo doživljavaju.

Zaštita od demona

U svakom selu u Timočkoj krajini, uvek će se naći na desetine starijih ljudi koji će ubedljivo
ispričati kako su videli ili, bar, čuli zvuke vampirskih nestašluka u vidu lupnjave, urlikanja i
dozivanja. Sve te priče su veoma slične, jer se uvek svode na isto - da se slušalac oduševi
vampirskom hrabrošću, ali u isto vreme i zaplaši. Te priče se gotovo uvek ispredaju u
večernjim ili ponoćnim satima, kad se i veruje da vampiri polaze u svoje pohode i kod
svojih žrtava. Ako niko drugi, a ono deca u sve to poveruju, pa posle i ona prepričavaju
na svoj način i veoma dugo pamte.

Važno je znati kako da se od vampira zaštitite i odbranite. Vračara Jovanka Dodonja iz
Jabukovca kaže da vampir najčešće svraća tamo gde je kao čovek živeo, ali može da se
“javi” rodbini, prijateljima i komšijama. Zato, prema Jovankinim rečima, ovi mogu da se
zaštite na sledeći način: kad primetite vampira, treba da uzmete kadionicu i u nju stavite
stare krpe i zapalite. Posle okadite kuću i sve pomoćne zgrade u dvorištu i to učinite tri ili
devet puta. Ako vampir dođe i naredne večeri, treba da pokupite njegovu zaostalu odeću i
obuću pa da je spalite negde na raskršću, zakopate blizu groblja ili bacite u nabujalu reku.

Ako bude toliko bezobrazan pa nastavi da dolazi, onda treba otići kod neke vračare ili
bajalice, kako bi ga one mađijanjem proterale ili ulovile.

Vračare ponekad i same učestvuju u ritualnom poduhvatu trajnog eliminisanja ovog
demona. Kad i to ne pomogne, one donose odluku da se pokojnik otkopa, pa da mu se u
grudi zabode glogov kolac uz nalivanje crnog vina u kojem su prenoćili tamjan i vosak.
Posle toga će vampirski duh zauvek nestati.

Čudo nad čudima

Čiča-Dimitrija Strajinovića, sedamdesetšestogodišnjeg starca, sreli smo u kolibi
baba-Darinke, poznate vračare iz ovih krajeva. Kad smo ušli u sobu, on joj je prepričavao
jedinstveni događaj iz svog nesvakidašnjeg druženja sa živim vampirom. Iskoristili smo
priliku da bismo ovu priču doslovce zabeležili.

-Pre četrdesetak godina, radio sam kao šumski radnik na Ravnoj gori u blizini Majdanpeka.
Bilo je više ljudi iz ovog kraja, a među njima i neki Mihajlo-Mika. Bio je čudan čovek.
Ponekad je mogao satima, pa i danima da ćuti, a ponekad je govorio više od svih nas
zajedno. Činilo nam se da je došao sa onog sveta, jer se čudno oblačio i neobično
izgledao. Saznao sam da je, još kao mladić, ubio nekog svog prijatelja. Da je bio u
zatvoru, to nam je često govorio, ali nam nikad nije rekao zbog čega je robijao. Od drugih
ljudi sam saznao da je motiv za ubistvo bila švaleracija. Tačnije, on je odlazio kod neke
raspuštenice kod koje su odlazili i drugi muškarci. Jedne noći, Mika je kod svoje prijateljice
sreo tog poznanika i opomenuo ga više ne dolazi. Ali, iduće noći, njih dvojica su se ponovo
sreli kod iste frajle. Kad ga je primetio, Mika se sklonio iza obližnje štale, a u rukama je
imao poveći kolac. Kad je onaj pokucao na prozor, Mika je munjevito izleteo iz svog
zaklona i sa nekoliko udaraca usmrtio prijatelja-rivala. Posle toga, odmah se predao miliciji i
sve priznao. Zbog zločina je bio osuđen na petnaest godina robije, ali je odležao dvanaest.

Posle robije se nismo dugo sretali sve do početka sedamdesetih, kad je na Ravnoj gori
otvoreno veliko radilište za seču i prevoz ogrevnog drveta i balvana. Ozbiljno sam se plašio
Mike, jer nisam mogao da zamislim da radim, jedem i spavam sa čovekom - ubicom. Svi
smo spavali u jednoj baraci, na slamaricama koje su bile na zemljanom podu. Mika je uvek
spavao sa moje desne strane, pa je utoliko moj strah bio opravdaniji.

Jedne noći, nekolicina nas je rešila da ode u Rudnu Glavu. Tamo su proslavljali neku
svadbu, pa smo hteli da se uz muziku proveselimo i vidimo se sa poznanicima, ali i da malo
popijemo. Samo je Mika ostao da spava u baraci, pa sam zbog toga bio slobodniji i veseliji.
Na svadbi smo se lepo proveli, a ja sam dobio i dva piva koja sam polako ispijao.

Negde iza ponoći, spustio sam se dole prema reci, zbog ličnih potreba, kad sam druge
strane reke ugledao Miku. Zvao me je da pređem kod njega. Udrvenio sam se od straha,
te više nisam mogao da zakoračim, ni da progovorim. Ne mogu da poverujem da je onaj
zlikovac i ubica došao ovde, pa još čekao da se pojavim i krenem ka njemu.

Razmišljao sam da li da se vratim nazad, ili nekog pozovem u pomoć, ali je Mika zagazio u
reku i prešao na drugu stranu, gde sam stajao kao ukopan. Kad se zaustavio na oko pola
metra od mene, ispružio je desnu ruku u znak pozdrava. I dalje sam nepomično stajao
kad mi je Mika prišao, obuhvatio me oko pasa i poveo nazad preko reke. Na drugoj obali,
lagano me je spustio da bih mogao da sednem, pa je i sam seo pored mene. Ćutali smo i
gledali se. Izvadio je paklicu cigareta i pružio mi. Do tada nisam pušio, ali sam morao da
uzmem kako ga ne bih naljutio. Izvadio je i upaljač, pa ga je prvo prineo meni. Dugo smo
pušili i ćutali, a onda je Mika počeo da priča o svojoj surovoj sudbini.

Vampir, ali živi

Dok mi je govorio o sebi, na mahove sam pomišljao da je to pravi Mika i da je ovamo
došao odmah posle nas, pa pošto ga je bilo stid da zbog svoje prošlosti ide među ljude,
rešio je da nas sačeka na zaravni pored obližnje reke. Ali, nije bilo tako, ja sam se tu
grdno prevario. Njegovo lice, koje sam mogao da vidim samo delimično i to uz pomoć neke
ulične svetiljke, neprestano je menjalo boju i izgled. Čas je bilo belo kao kreč, čas modro,
a čas crno. Oči su mu igrale i takođe menjale boju, a nos se povećavao i smanjivao. Kad
sam se pribrao i pomirio sa sudbinom, bolje sam ga osmotrio. U jednom momentu sam
pomislio da je pored mene sedeo čovek sličan Miki, ili neki njegov rođak koji je umro i sad
se povampirio.

Te noći je Dimitrije morao da sedi sa Mikom ili Mikom-vampirom puna dva sata, sve dok
nije prošlo vampirsko vreme - od ponoći do dva sata. Posle toga se Mika nečujno i bez
pozdrava povukao. Povukao se i Dimitrije, ali njegov izgled nije odavao normalnog čoveka.
Kolege drvoseče su se krstile dugo i iščuđavale zbog njegove prestrašenosti i čudnog
ponašanja. Usput im je Dimitrije sve po redu ispričao, ali mu nisu poverovali.

-Ismevali su me čitavim putem - jadao se čiča Dimitrije - i neprekidno pričali kako sam se
napio i prespavao dobar deo noći. Nikako nisam uspevao da ih ubedim u ono što sam
svojim očima video, pogotovo kad smo ušli u baraku i videli Miku kako spava tvrdim snom,
u istom položaju u kojem je bio i kad smo otišli na slavlje. Svi su mi se smejali i na moj
račun smišljali svakojake zavrzlame i smicalice. Čak ni ja sebi nisam mogao da objasnim
šta se zapravo događalo sa mnom u Rudnoj Glavi i da li sam bio pri čistoj sveti i zdravom
razumu.

Sutradan smo zajednički radili na utovaru ogrevnog drveta u prispele kamione. Mika je
radio bez zastoja, a ja sam neprekidno motrio na njega, ne bih li primetio nešto sumnjivo.
Ovi su i dalje zbijali šale na moj račun, ali su vodili računa da to Mika ne primeti, jer su ga
se svi plašili, ne zbog toga što sam pokušavao da im dokažem da je vampir, nego zbog
toga što je bio ubica.

Neobično druženje

Naredne večeri, izabrali su me da čuvam kamione i posečena drva. Postao sam čuvar na
radilištu. Zapalio sam cigaretu i ušuškao se u jedan žbun, planirajući da malo odremam.
Negde oko ponoći, ugledao sam čoveka sa zapaljenom cigaretom kako mi se približava.
Najpre sam pomislio da je to neko od vozača došao da obiđe kamione, ali čim mi je prišao
na nekoliko koraka, prepoznao sam Miku. Opet mi je pružio desnu ruku u znak pozdrava,
ali mu ja nisam pružio svoju. Savio je jedno mlado stablo da bi mogao da sedne i počeo
da priča: 'Vidiš, moj Dimitrije, šta ti je život?! Zar moja duša ne bi mogla da se odmara
kao i svačija, nego mora svake noći da tumara i traži utehu i smiraj? Ti to ne možeš da
razumeš. Ne možeš, jer nisi podigao ruku na čoveka kao ja. Svestan sam da moja duša
noću nije u telu, jer je đavo odvodi tamo gde je i mene odveo onog dana kad sam u
rukama držao kolac i njime ubijao mog prijatelja. Moja duša više nikada ne može da bude
deo mog tela, a pogotovo noću, kad se duša i telo potpuno razdvajaju i udaljavaju. Kad
grane sunce i đavo ode na počinak, onda i mene ostavi na miru, pa se malo primirim i
samo naizgled budem normalan čovek. Znam da me svi prezirete, ali ja svoju grešku ne
mogu da ispravim. Sad se kajem, mada mi to nište ne vredi.'

- Gledao sam ga i prosto mi je bilo žao, ali i dalje nisam verovao u ono što sam gledao i
slušao. Kad je prošlo dva sata, došunjao sam se do barake i provirio unutra. Mika je
spavao kao zaklan, tamo gde sam ga sinoć video. Vratio sam se nazad u svoje gnezdo,
razmišljajući o njegovoj ali i mojoj sudbini. Niko ga nijedne noći nije video osim mene.
Zato su mi se svi rugali i ismevali me, govoreći kako sam ja vampir, a ne Mika koji spava
nepomično i ne uznemirava nikog.

Kad je baba Darinka saslušala čiča-Dimitrija, rekla mu je da je to zaista bio pravi živi
vampir, koji nastaje od duša velikih grešnika. Takve duše nemaju mesta u ljudskom telu,
već su doživotno osuđene da noću lutaju, prestravljuju ljude i navode na čuđenje. Preko
dana su normalni ljudi, ali ih zato noć pretvara u nečastive - nestvarna i demonska bića.

Najpoznatija srpska reč – vampir!
Piše:Z. N.

Kad pritisnemo dugme TV aparata, gotovo svakodnevno slušamo žalopojke kako mi, jadni
Srbi, skoro da nemamo brendove kojima bismo se predstavili belosvetskom tržištu. A ako
je nešto dotuklo nevinog TV konzumenta, onda je to, svakako, vapaj za ajvarom i duvan-
čvarcima. Ajvar nam maznuli Slovenci, a ove druge nikako da sačinimo kako red nalaže, pa
da se i mi, više, probijemo na tu opčinjavajuću belosvetsku pijacu...

Pomislio bi čovek da smo načisto naopaki. Nesposobni. Eto, (ako izuzmemo Teslu,
Milankovića i još nekoliko sportista), teško možemo da budemo konkurentni u bilo čemu.
Pa nije uzalud upravo ovde nastala izreka: „Kad se Srbin utopi u reci, pronađu ga
uzvodno...“

A da li je baš tako? Opsednuti gorepomenutim đakonijama, zaboravili smo još jednu
„naopaku“ stvar, kojom smo uspeli da zavadimo ondašnji „kulturan svet“, pa je na velika
vrata jedna naša reč ušla u engleski jezik. Jezovita reč, pred njom se tresla Evropa -
vampir!

Ovo je jedina reč koju je iznedrio naš jezik, a da se odomaćila u svetu kao pojam bez
sinonima. Vampir je uvek – vampir.

CARSKA KOMISIJA

Tragajući kroz istoriju „vampirizma“, dolazimo to doga da je, od četiri najpoznatija
dokumentovana slučaja koja su se dogodila u svetu, makar dva iznedrila Srbija.

Da bi se ovi slučajevi „naučno“ dokumenovali i obradili, čak dva puta je carska austrijska
komisija izlazila na teren, koji je tada pripadao ovoj državi, da bi utvrdila kako su se
neumireni pokojnici obračunavali sa onima koji su ostali da žive iza njih.

Interesantno je i to da su se oba slučaja dogodila u približno isto vreme, u 18. veku. I oba
u Srbiji. Slučajeve vampira Petra Blagojevića i Arnolda Paola uzeli smo kao parametre, jer
su ih potvrdile ovlašćene carske vlasti. A oni su imali autoritet, s njima se nije šaliti... Da
ne bi ispalo kako se radi o nekakvoj srpskoj ujdurmi.

Dakle, u selu Kisiljevu, nadomak Srebrnog jezera kod Velikog Gradišta, 1725. godine u
anale je ušao tek upokojeni Petar Blagojević. I danas postoje meštani ovog sela koji se
naježe pri pomenu njegovog imena. Deset nedelja posle njegove smrti, u roku od samo
sedam dana, u selu je naprasno umrlo devetoro ljudi. Na samrtničkom odru svih devetoro
je reklo kako im Petar dolazi u snove i davi ih. Svi su umrli po istom scenariju.

Predanje kaže da se, posle njegovog upokojenja, i njegova udovica žalila seoskim vlastima
kako joj ovaj stalno dolazi u snove, pa je nesrećnica na kraju pobegla u drugo selo u
strahu od povampirenog Petra.

Nemajući kud, meštani su se obratili nigde drugde nego u Beč, odakle je stigla carska
komisija da bi utvrdila šta se u Kisiljevu događa. Pred zvanicama najviše vlasti, uz
prisustvo lokalnog sveštenika i meštana, otkopali su Blagojevićev grob i imali šta da vide...

I pored toga što je proteklo 10 nedelja, komisija je u grobu pronašla neraspadnuto telo,
kao da je sahranjeno pre nekoliko sati. Kad su mu zaboli glogov kolac u grudi, iz usta,
nosa i ušiju potekla je krv. U međuvremenu su mu izrazito porasli brada i nokti.

Kako je red nalagao u takvim situacijama, posle probadanja glogovim kocem telo je
spaljeno, a pepeo bačen u reku.

Predanje kaže da su od tada u ovom mestu prestale da se događaju misteriozne smrti.
Epilog ove nesvakidašnje priče je izveštaj austrijske komisije od 23. avgusta 1725.
godine. Tada je u Berlinu objavljen rad o ovom čudnovatom događaju, a u njemu se prvi
put zvanično pominje reč „vampir“.

VISIUM ET REPERTUM

Drugi srpski vampir se proslavio toliko da je o njemu raspravljala i prosvetiteljska Evropa,
mada nama danas to gotovo nije poznato. Njegovo ime je Arnold Paole. Bio je austrijski
vojnik koji je u Medveđi kraj Trstenika upoznao lepu Srpkinju u koju se zaljubio i sa kojom
je posle imao i porod. U to vreme, početkom 18. veka, Austrija je vodila ogorčene borbe
sa Turskom oko prevlasti na Balkanu, a Arnold je, zajedno sa mnogim Srbima koji su bili u
austrijskoj vojsci, ratovao protiv Osmanlija, da bi ga jedno od vojevanja dovelo do
Kosova. Tamo ga je, kaže predanje, spopao vampir kojeg je Paole oterao, ali ne zadugo.
Ovaj ga je stalno progonio.

Arnold Paole poginuo je 1727. godine, sahranjen je u Medveđi, ali pet godina posle toga
ovo mesto u trsteničkoj opštini postaje centar veoma čudnih i misterioznih događanja.
Kažu da se povampirio i udavio čak 16 žrtava, ne birajući da li su žene, deca ili odrasli
muškarci. Sve te sablasne smrti pripisane su njemu.

Opet se dešavala srpska misterija, i opet je, ovog puta 12. decembra 1731. godine, u
Srbiju došla carska komisija, ovog puta u Medveđu. Na njenom čelu bio je dr Johan
Flakinger.

Predanje kaže da je obavljena ekshumacija, kako je Arnold na usnama imao krv, i da se
posle probadanja glogovim kocem čuo strahovit krik. Odmah po iskopavanju, leš je odnet
prema Moravi gde je spaljen, a pepeo je rasut u reku.

Predsednik komisije dr Flakinger, po povratku u Beč 1732. godine napisao je izveštaj
Visium et repertum u kojem detaljno opisuje ovaj događaj, a iste godine ga je preneo list
London journal. Tada se srpska reč „vampir“ pojavila i zvanično i konačno u engleskom
jeziku.

U prosvetiteljskoj Evropi onog doba ova vest odjeknula je uz veliku pompu. Ostalo je
zabeleženo da su čak i Volter i Žan Žak Ruso bili na čelu onih koji su ovu vest smatrali
neverovatnom, dok se drugi deo javnog mnjenja odredio prema svemu kao prema
„naučnom dokazu o postojanju vampira“.

U spletu brojnih verovanja i mitova o vampirima, važan je onaj koji govori da bi naši stari
često pokojnika makar bocnuli iglom ili trnom kako bi bili sigurni da se neće povampiriti. U
moderno vreme aktivirano je još jedno verovanje da su danas svi već primili makar po
jednu vakcinu ili injekciju u životu, a da je na taj način i opasnost od vampirizma u znatnoj
meri iščezla.

Ipak...

Ostavljamo vam na sud ovu priču i odluku da li ćete verovati u vampire ili ne. Ako posle nje
ipak nešto bude ostalo, to će biti sigurna istorijska činjenica da je „vampir“ originalni srpski
brend, a da su Rumuni zbog Drakule od takvog brenda napravili biznis.

Ako ipak budete pronašli dovoljno razloga da verujete u istoriju, možda ovu priču nije
trebalo da čitate pred spavanje.

A ako već jeste, želimo vam mirne snove...

Ništa bez Save

Bez premca najpoznatiji srpski vampir bio je Sava Savanović iz mesta Zarožje, po kojem
je Milovan Glišić napisao pripovetku Leptirica, a Đorđe Kadijević snimio istoimeni film.
Savanović je u svom selu imao vodenicu u koju se često vraćao i posle smrti, praveći
kojekakve vampirske pakosti. Meštani su na kraju rešili da spale vodenicu i podignu je na
drugom mestu, a predanje kaže da se posle toga i Savanović povukao.

RTS u potrazi

Koliko je zaista jako predanje o Arnoldu Paolu, čiji je vampirizam uznemirio ondašnju
Evropu, najbolje govori činjenica da je grupa studenata iz Beča pre tri godine dolazila u
Medveđu da bi obavila istraživanje o njegovom životu i misterijama u vezi sa njim.

To je posvedočila i ekipa televizijskog serijala „Misterije Srbije“, autora Marijane Terzin i
Radeta Popovića. Ovaj serijal je emitovan u 13 emisija na RTS, a već je nagrađivan zbog
originalnog pristupa čuvanju etnološkog blaga i narodnog nasleđa Srbije.

Čaušesku ga nije voleo

Drakulino ime prepoznatljivo je svuda u svetu i od njega su Rumuni napravili pravi brend.
Istorijski, ovaj lik izgrađen je po vladaru koji se zvao Vlad Treći, vladar kneževine Vlaške
od 1466. do 1476. godine. U isotriografiji zabeležen je kao Vlad Drakula ili Vlad Cepeš.

On je bio primljen u tajni viteški Red Zmajeva za odbranu hrišćanstva od Otomanske
imperije, koji je osnovao mađarski kralj Sigismund, potonji car Svetog Rimskog Carstva. U
Rumunskom jeziku reč za zmaja, ali i za đavola je – drakul.

Ovaj vladar je u narodu zapamćen po još jednom nadimku – Cepeš, što je rumuska reč za
kolac. Prema turskim izvorima, nadimak je dobio, jer se vrlo surovo obračunavao sa
zarobljenim turskim vojnicima posle jedne od bitaka koje je vodio sa Osmanlijama koji su
nadirali u Vlašku. Naredio je da nekoliko hiljada zarobljenika jednostavno nabiju na kolac –
što je bila “omiljena” kazna Osmanlija za hrišćane...

Drakula, ili Cepeš umro je u Bukureštu 1476. koji je u međuvremeno postao njegova nova
prestonica. Sahranjen je u manastiru Snagov na ostrvcetu na istoimenom jezeru,
udaljenom oko 20 kilometara od današnje rumuske prestonice.

U vreme komunističkog vladara Nikolae Čaušeskua, mit o Drakuli nije spominjan, jer je to
bilo najstrože zabranjeno.

http://www.kurir-info.rs/crna-hronik...ira-161794.php