Бајке словенских народа

После тога одлетели су иза тридесет земаља. Дуго, дуго су летели и онда орао рече:

- Погледај, царе господаре, шта је над нама, а шта је под нама? Цар погледа.

- Над нама је - вели - небо, а под нама земља.

- А погледај још, шта је с десне стране, а шта с леве?

- С десне стране је широко поље, а с леве се кућа види.

- Одлетећемо тамо - рече орао - тамо живи моја најмлађа сестра. Слетели су право у
двориште. Сестра је изишла у сусрет, дочекала свога

брата, посадила га за храстову трпезу, а цара није хтела ни да погледа - оставила га
у дворишту, пустила брзе псе и напујдала их на њега. Орао се силно наљути, скочи
иза стола, подухвати цара и полете с њим даље. Летели су, летели па орао рече цару:

- Погледај шта је иза нас? Цар се осврне и погледа:

- Иза нас се црвени кућа. А орао ће нато:

- То гори кућа моје најмлађе сестре зато што те није дочекала, већ је брзе псе на
тебе напујдала.

Летели су, летели па орао поново запита:

- Погледај, царе господаре, шта је над нама, а шта је под нама?

- Над нама је небо, а под нама земља.

- А погледај још шта је с десне, а шта с леве стране?

- А с десне стране је широко поље, а с леве се кућа види.

- Тамо живи моја средња сестра, одлетећемо јој у госте.

Слетели су у широко двориште. Средња сестра дочека свога брата, посади га за
храстову трпезу, а цар остане у дворишту. Пусти она брзе псе и напујда их на њега.
Орао се расрди, устане од стола, зграби цара и одлети с њим још даље. Летели су,
летели па орао рече:

- Царе господаре! Погледај шта је иза нас? Цар се окрене:

- Иза нас се црвени кућа.

- То гори кућа моје средње сестре! - рече орао. - А сад ћемо полетети тамо где живе
моја мајка и најстарија сестра.



Кад су долетели тамо, мајка и најстарија сестра им се бог зна како обрадују, а цара
срдачно и с поштовањем дочекају.

- Е па, царе господаре - рече орао - предахни и одмори се код нас, а после ћу ти
брод дати и платити за све што сам код тебе појео па иди збогом кући.

Дадне он цару брод и два ковчега: један црвени, а други зелени и каже:

- Пази добро, не отварај ковчеге, док кући не дођеш; црвени ковчег отвори у задњем
дворишту, а зелени ковчег у предњем дворишту.

Цар узме ковчеге, опрости се са орлом и отплови по сињем мору. Допловио је до
некаквога острва и тамо зауставо брод. Кад је изашао на обалу, сети се ковчега па
стане мислити шта би то могло бити у њима и зашто ли му је орао забранио да их
отвара. Мислио је, мислио, није издржао, хтео је пошто-пото да сазна шта је у њима
- узме црвени ковчег, стави га на земљу и отвори, кад отуда је толико разних
животиња изашло да их очима ниси могао сагледати - једва су све стале на острво.
Кад то виде цар, растужи се, поче плакати и јадиковати:

- Шта сад да радим? Како да опет скупим толике животиње у овако мали ковчег?

Одједном угледа - из воде изађе човек, приђе му и упита:

- Што ти, царе господаре, тако горко плачеш?

- Како да не плачем? - одговори цар. - Како да скупим оволике животиње у овако
мали ковчег?

- Помоћи ћу ти у твојој невољи, скупићу ти све животиње под једним условом: да ми
даш оно што не знаш да имаш код куће.

Цар се замисли:

- Шта бих то могао имати, а да не знам? Чини ми се све знам. Ð*азмисли и пристане.

- Скупи - вели - даћу ти оно што не знам да имам код куће.

Онај човек му скупи у ковчег све животиње, цар се укрца на брод и крене својим
путем. Кад је дошао кући, ту сазна да му се родио син царевић. Стане га љубити и
миловати и горке сузе проливати.

- Царе господаре - пита га царица - реци ми зашто горке сузе рониш?

- Од радости - одговори јој; уплашио се да јој каже истину да мора дати царевића.
Изађе он после у задње двориште, отвори црвени ковчег - из њега изађу бикови и
краве, овце и овнови, накупило се тушта и тма свакакве стоке да су све штале и
обори били дупке пуни. Изађе у предње двориште, отвори зелени ковчег - пред њим
се појави велики и прекрасан врт - каквог све дрвећа у њему није било! Цар се тако
обрадова да и заборави да мора да преда сина.

Отада је прошло много година. Једном се цару прохтело да прошета, па пође на
реку, кад тамо - из воде се појави онај исти човек и каже:

- Нешто си, царе господаре, постао забораван! Сети се шта си ми дужан!

Врати се цар кући тужан и претужан и исприча царици и царевићу истину. Туговали
су и плакали сви заједно па су онда одлучили да им нема друге, већ да дају
царевића. Одвезу га на морску обалу и оставе самога. Царевић погледа унаоколо,
угледа стазицу и пође њоме: ваљда ће га Бог негде довести. Ишао је ишао и обрео
се у густој шуми; у шуми беше кућица, а у кућици живи баба-Јага.

„Свратићу", помисли царевић и уђе у кућу.

- Здраво, царевићу! - проговори баба-Јага. - Ил' од нечег бежиш или нешто тражиш?

- Ех, бако! Најпре ме напој, нахрани, па онда питај.

Она га напоји, нахрани, па јој царевић све потанко исприча куда и зашто иде.
Баба-Јага му рече:

- Пођи, дете моје, на море; тамо ће долетети дванаест чапљи и претворити се у
дванаест девојака. Кад крену да се купају, ти се полако прикради и узми најстаријој
девојци кошуљу. С њом ћеш се спријатељити па онда крени морскоме цару. Уз пут
ћеш срести Преједала и Испијала и још Мраза Стезала, све их поведи са собом -
ваљаће ти у неприлици.

Царевић се опрости са Јагом, пође на уговорено место поред мора и сакрије иза
жбуна. Уто долети дванаест чапљи, ударе о црну земљу, претворе се у лепе девојке и
пођу да се купају. Царевић украде најстаријој кошуљу и седне иза жбуна - не трепће.
Девојке се окупале и изашле на обалу, њих једанаест узму своје кошуље, претворе се
у птице и одлете кући. Остане само најстарија, Василиса Премудра и стане молити
доброга јунака.

- Врати ми - вели - моју кошуљу; кад дођеш код мога оца, воденога цара, ја ћу ти се
наћи и помоћи.

Царевић јој врати кошуљу, она се одмах претвори у чапљу и одлети за својим
другарицама. Царевић настави пут и сретне три богатира: Преједала, Испијала и
Мраза Стезала. Поведе их са собом и пође воденом цару.

Угледа га водени цар и вели му:

- Здраво, пријане! Што те тако дуго није било? Уморио сам се чекајући те. Одмах се
лати посла; ево ти првога задатка: изгради за једну ноћ велики кристални мост, да
до ујутру буде готов! Ако га не саградиш — оде ти глава!

Врати се царевић од воденога цара, а све сузе рони. Василиса Премудра отвори
прозор од своје собе, угледа га и упита:

- Зашто, царевићу, сузе рониш?

- Ах, Василиса Премудра! Како да не плачем? Твој отац ми је заповедио да за једну
једину ноћ саградим кристални мост, а ја, печалан, не умем ни секиру у рукама да
држим.

- Ништа не брини! Лези да спаваш; јутро је мудрије од вечери. Наместила му је да
легне, па изашла на доксат и викнула, звизнула јуначким покликом; са свих страна се
скупе тесари и радници: једни земљу равнају, други цигле довлаче и за трен ока
направе кристални мост, украсе га разним шарама и разиђу се кућама. Ујутру рано
буди Василиса Премудра царевића:

- Устани, царевићу! Мост је готов, сад ће отац доћи да га види. Царевић устане, узме
метлу, пође на мост и стане га мести и чистити.

Похвали га водени цар.

- Хвала ти - вели - извршио си овај задатак, изврши и други. Ево шта треба да
урадиш: засади до сутра зелени врт - да буде велики и разгранат, а да у врту певају
птице певачице, на дрвећу да цвета цвеће и да висе зреле јабуке и крушке. Врати се
царевић од воденога цара, а све сузе рони. Василиса Премудра отвори прозор и
упита га:

- Што плачеш, царевићу?

- Како да не плачем? Твој отац ми је наредио да за једну једину ноћ врт засадим.

- Ништа не брини! Лези да спаваш; јутро је мудрије од вечери. Наместила му је да
легне па је изашла на доксат и викнула, звизнула јуначким покликом; са свих страна
се скупе вртлари и повртари и засаде зелени врт, у врту птице певачице певају, на
дрвећу цветови цветају, а свуда висе зреле јабуке и крушке. Ујутру рано буди
Василиса Премудра царевића:

- Устај, царевићу! Врт је готов, отац долази да га види.

Царевић брзо узме метлу па право у врт - понеку стазу омете, понеку грану подигне.
Похвали га водени цар:

- Хвала ти, царевићу! Поштено си ми служио, а сад изабери себи невесту између
мојих дванаест кћери. Све су оне налик једна на другу као јаје јајету — лице им је
исто, коса им је иста, хаљине су им исте. Трипут можеш да погађаш а ако сваки пут
погодиш једну те исту - она ће постати твоја жена, а ако не погодиш - наредићу да те
убију.

Сазна за то Василила Премудра па улучи прилику да рекне царевићу:

- Први пут ћу марамом махнути, други пут ћу хаљину поправити, а трећи пут ће ми
изнад главе мува летети.

И тако је царевић сва три пута погодио Василису Премудру. Венчали су их и
приредили велику гозбу. Водени цар је наспремао свакојаких јела - стотину их људи
не би појело! Нареди зету да све мора бити поједено, ако ишта остане - биће зло.

- Оче - замоли царевића - са мном је један старчић, дозволи му да једе с нама.

- Нека дође!

Ту се одмах створи Преједало. Све је појео - и још му је мало било. Водени цар је
спремио и свакојакога пића четрдесет буради и нареди зету да све буде до последње
капи попијено.

- Оче! - замоли опет царевић - са мном је и други старчић, дозволи му да попије у
твоје здравље.

- Нека дође!

Појави се Испијало, одједном искапи свих четрдесет буради - и још затражи да му
дају.

Види водени цар да ништа не може да учини па нареди да добро угреју за младенце
гвоздену бању. Угреју гвоздену бању, двадесет хвати дрва су наложили, пећ се
зацрвенела а зидови усијали да се на пет врста није могло прићи.

- Оче - вели царевић - дозволи најпре нашем старчићу да се напари, да бању проба.

- Нека се напари!

Уђе у бању Мраз Стезало - дуну у један угао, дуну у други, а већ леденице висе. Иза
њега у бању уђу младенци, умију се, напаре и кући врате.

- Хајдемо да побегнемо од оца, воденога цара - вели царевићу Василиса Премудра -
он је на тебе толико срдит, да се бојим да ти какво зло не нанесе!

- Хајдемо - каже царевић.

Одмах оседлаше коње и одјурише у широко поље. Ишли су, ишли, тако, доста дуго.

- Сиђи, царевићу, с коња и прислони уво уз црну земљу - вели Василиса Премудра -
да се не чује за нама потера?

Царевић прислони уво уз црну земљу - ништа се не чује! Василиса Премудра сјаше са
доброга коња, прилегне на црну земљу и вели:

- Ах, царевићу! Чујем силну за нама потеру.

Она претвори коње у бунар, себе у котлић, а царевића у старца. Наиђе потера:

- Еј, старче! Да ниси видео доброга јунака с лепом девојком?

- Јесам, рођени! Али то је било давно, они су овуда прошли још кад сам ја млад био.

Потера се врати воденом цару.

- Нема им - веле - ни трага ни гласа, видели смо само једнога старца покрај бунара,
а по води плива котлић.

- Зашто их нисте узели? - повиче водени цар и одмах све гониче преда страшној
смрти, а за царевићем и Василисом Премудром пошаље другу потеру. А они су за то
време били већ далеко одмакли.

Зачује Василиса Премудра нову потеру, претвори царевића у старога попа, а себе у
оронулу црквицу - зидови само што јој се не сруше, сва у маховину зарасла. Наиђе
потера:

- Еј, старче! Да ниси видео доброга јунака са лепом девојком?

- Јесам, рођени! Само то је било тако давно; они су овуда прошли кад сам ја млад
био и ову цркву градио.

И друга потера се врати воденоме цару:

- Нема их, ваше царско величанство, ни трага ни гласа, видели смо само старога
попа и оронулу цркву.

- А што их нисте узели? - још јаче викне водени цар, преда гониче страшној смрти и
сам крене за царевићем и Василисом Премудром.

Овога пута Василиса Премудра претвори коње у реку од меда и обале од кисеља,
царевића у патка, а себе у сиву патку. Водени цар навали на кисељ и медовину - јео
је, јео и пио, пио док није пукао! Ту је и душу испустио.

Царевић са Василисом Премудром настави да иде даље. Кад су се приближили кући
оца и мајке царевића, Василиса Премудра рече:

- Иди ти, царевићу, напред, јави се оцу и мајци, аја ћу те овде причекати. Само
упамти добро ове моје речи: са сваким се целуј, једино немој са сестрицом. Ако тако
не учиниш, заборавићеш ме.

Царевић дође кући, стане се са свима здравити, пољуби и сестрицу, и само што је
пољубио, одмах је своју жену заборавио, као да му никад у мислима није ни била.

Три дана га је чекала Василиса Премудра, а четвртога дана прерушила се у
просјакињу, пошла у престони град и сместила се код једне старице. А царевић се
спремао да се ожени богатом принцезом и било је објављено по читавоме царству:
колико год да има православног народа сви нека изађу да честитају младожењи и
невести и донесу на дар по пшенични пирог. Тако је и старица код које се била
сместила Василиса Премудра узела да сеје брашно и спрема пирог.

- За кога, бако, спремаш пирог? - пита Василиса Премудра.

- Како за кога? Зар ти не знаш? Па, наш цар жени сина богатом принцезом; треба у
дворац ићи, младенце даривати.

- Дај да ја испечем и у дворац однесем; можда ће ми цар нешто уделити.

- Ево ти, пеци и нека ти Бог помогне!

Василиса Премудра узме лепо брашно, замеси тесто, зачини га сиром, унутра стави
голуба и голубицу и направи пирог.

Пред сам ручак пођу старица и Василиса Премудра у дворац, а тамо гозба каква се
не памти. Ставе на сто пирог Василисе Премудре па кад га разрезаше попола, из
њега излете голуб и голубица. Голубица узме комад сира, а голуб јој вели:

- Голубице, дај и мени сира!

- Не дам - одговори голубица - јер ћеш и ти мене заборавити, као што је царевић
заборавио своју Василису Премудру.

Ту се царевић сети своје жене, скочи иза стола, узе је за беле руке и посади покрај
себе. Отада су живели заједно у сваком добру и срећи.

ПОЉСКЕ БАЈКЕ

О девојци и чудовишту


Био један врло богат трговац, који је трговао само материјалом за женске хаљине.
Он је имао три кћери: две старије су биле женине, јер се оженио удовицом, а једна,
најмлађа, била је његова рођена. Једном кад је требало да отпутује преко мора, да
купи нешто ново, модерно за своју продавницу, запита кћери, најпре најстарију, шта
би хтела да јој купи. А ова му одговори да жели тканину проткану златом. Он јој
обећа да ће донети онакву какву жели. Онда запита млађу шта би желела да јој купи.
А она му одговори да би желела најлепши и најмодернији чојани материјал. Он јој
обећа да ће га донети, па упита најдражу, најомиљенију кћер шта би она желела. Она
му одговори да жели да јој донесе такву ружу која ће увек мирисати и која никад
неће увенути. Он обећа да ће јој донети све што жели.

И пошто се опростио са женом и својим драгим кћерима, он крену на пут. Срећно је
препловио море, накуповао свега што је требало да купи, и за обе кћери је такође
купио, само најмлађој није могао да нађе оно што је желела. Зато оде златару и
наручи му да направи ружу од самих дијаманата. Намирисао ју је лепим мирисима и
радостан кренуо кући.

Укрцао се на брод, и брод је кренуо, али кад су већ били насред мора, дигоше се
огромни таласи, бура се усковитлала и брод потону. Трговац изгуби све и једва му
пође за руком да спасе голи живот. Испливао је на неко острво и почео да се осврће
на све стране. Није знао где се налази и куда се денуло све оно што је купио. А
највише је жалио за оном лепом ружом коју је требало да однесе својој драгој кћери.
Тада га нешто подстакну да крене даље. Иде он тако и мисли: шта да ради? Како ће
кући стићи? Са чиме? Празних руку? Кад одједном погледа, а пред њим, на једном
брдашцету, врт сав окружен тучаним стубићима. Он уће у врт и поче се освртати
унаоколо, а све му се овде свиђало. И помисли:

„Боже мој! Боже мој, колико је овде лепоте, а ја сам сав мокар и тако гладан."

Најзад се окрену на леву страну и угледа диван замак, који такође није био затворен,
већ широм отворен. Он уђе тамо и попе се на први спрат; уђе у једну собу, и као што
никог није било у целом замку тако никога није било ни у соби. Он седе и поче
размишљати:

„Хм, такав замак и празан! налик на мој стомак... Већ сам тако гладан да ћу, можда,
од глади овде и умрети."

Уто му приђе неки човек, кога уопште није видео, већ је само чуо његове речи. Тај
човек му се овако обрати:

- Иди у другу собу, зашто да овде узалуд седиш и размишљаш? Тамо ћеш бар нешто
појести! Донео сам ти тамо доручак, ново одело, воду за умивање и твоје ствари које
си изгубио у мору.

А трговац ће на то овако:

- И лепу ружу?

А он му одговори:

- Е, то не!

- Зашто не?

- Зато што тако лепу ружу можеш добити и код нас у врту, свежу.

И овај се више ничему није противио, само је отрчао у другу собу. Тамо је нашао оно
што му је било обећано. Умио се, обукао, појео доручак, и мисли:

„Е, баш сам се добро најео! Како су људи овде добри! Али зашто се не могу видети...
шта би то могло бити?"

И он изађе у врт да се прошета после доброг доручка. Иде он тако стазом и разгледа
све цветове. Изненада угледа жбун дивних ружа, управо онаквих какву је желела
његова кћи. Приближи се жбуну и испружи руку да откине једну за своју кћер. Тада
га нешто ухвати за рамена грозним канџама и стаде викати промуклим гласом:

- Јеси ли ти садио да сада кидаш? А он вели:

- Смилуј ми се, потребна ми је таква ружа за моју кћер!

Оно га пусти, трговац се окрену и угледа необично чудовиште какво нико на свету не
беше видео и можда никад неће видети. А чудовиште му вели:

- Даћу ти и цео жбун, али ми кроз годину дана доведи ту своју лепу кћер, коју волиш
више него живот.

А трговац му на то рече:

- Ах, Боже драги, шта ти тражиш од мене, да ти доведем своје дете да га прождереш!

А чудовиште му вели:

- Да сам прождрљива звер, ни ти овде не би читав остао. Трговац ће на то:

- Па зашто ти је онда потребно моје дете?

- Зашто ми је потребно, потребно ми је, а ти то не питај! Само буди сигуран да јој се
овде ништа нажао неће учинити! Кроз годину дана ћеш ми је довести, годину дана ће
бити код мене, па ћу је онда опет на годину дана послати теби.

Трговац пристаде и доби за то од чудовишта диван букет ружа какве је желела
његова кћи (јер то су биле руже које никад нису венуле и које су увек мирисале).
Обрадован тиме, опростио се с чудовиштем, које је било врло нежно према њему и
звало га татицом и које је рекло да ће кроз две године бити његов зет, тражећи од
овог да му обећа кћеркину руку и да га неће презрети као зета. Трговац му обећа,
само да би смирио страшно чудовиште.

Чудовиште, радосно што га овај не презире, рече му да га узјаши, и пренесе га са
његовим стварима преко мора. И тако је тутњало као да удара својим канџама по
калдрми, јер за њега то није ни било море, већ сув пут, све сам глатки камен, док је
за људе то било страшно море. Трговац није могао да се уздржи од смеха те запита
чудовиште:

- А којим путем ти то идеш?

- Царском цестом!

И пренесе трговца на другу страну. Трговац сјаха с њега а чудовиште повика:

- Пољуби ме! Та бићу ти зет!

Трговцу, наравно, беше страшно непријатно да љуби такву наказу, али га је
пољубио, и на изглед пољубац је био врло нежан. Опростио се са чудовиштем и
отишао кући. Свим кћерима је предао поклоне, само је својој жени заборавио да
донесе ниску крупног бисера, чиме је хтео да је изненади. Сасвим је био заборавио!

Тако прође месец, један и други, а он постајаше све тужнији и ништа није могло да
га развесели. Ð*ок се већ приближавао. Он постаде још тужнији. Једног дана приђе му
најмлаћа кћи и запита га:

- Татице мој, шта ти то недостаје те си тако жалостан, очи су ти пуне суза, ништа те
не радује, као да ја не постојим на свету?

А он јој одговори:

- Шта да ме весели? Ти ћеш отићи од мене, ко зна шта ће се с тобом десити. Можда
ћеш и пропасти... Можда се више нећеш ни вратити. А онда ни ја нећу остати на свету.

А она одговори оцу:

- Али не брини, татице! Мени ће тамо бити добро - вели - та не идем на губилиште!

А отацје упита:

- А откуд ти знаш да не идеш на губилиште?

- Татице мој, ко је за кога створен, за њега ће и умрети. Отац викну на њу:

- Значи, ти желиш да умреш ради тог наказног чудовишта! А она рече:

- Наравно! Немаш се зашто љутити, оче, јер си му ти обећао да ћеш га узети за зета.

Отац се присети тог обећања и нежно загрли кћер. Рече јој да спакује ствари и посла
је оном страшном чудовишту. Путовала је врло тужна, стигла тамо, никог није ни
видела нити чула ичијег говора, чак није чула ни птичју песму (јер је тамо све било
зачарано, чак и птице). Ушла је у тај дворац, све собе су биле отворене и све што јој
је на ум пало, тамо је нашла. И она поче мислити:

„Јесам ли ја то све имала у оца? Сестре су ми биле љубоморне, мајка зла, све су ми
отеле и још ме истукле. О Боже, Боже, како ће овде бити добро!

Онда је села у најлепши салон, који је био намештен како се њој свиђало и у ком су
се налазиле свакојаке играчке за њу: лутке, цвеће... све што би јој на ум пало. Сита
се већ била наиграла, и мисли:

„Играчке су ми дали, али ми нису дали да једем!"

У истом тренутку нека невидљива особа донесе јој изврстан ручак, такав какав ни
код куће никад није имала. Добро се најела, легла на отоман и заспала после ручка.
Лагано је отворила очи и погледала, али никог није приметила. Па рече:

- А, то си ти дошао! Добро је што ми се не показујеш, иначе бих те се поплашила.

Почела је да разговара са тим чудовиштем које није видела испред себе, али је чула
његов глас и осећала како јој својом шапом додирује руку. Разговарали су врло
стидљиво, она се страшно бојала, а он се трудио да је привикне на себе и говорио је:

- Не бој ме се! Иако сам тако страшан, ти чујеш моје речи! Говорим ти спокојно,
благо и ништа зло ти се крај мене неће десити.

Иди сад од мене, јер ми већ почиње бивати мрско да разговарам с тобом, морам се
мало поиграти луткама, нисам навикла на тако озбиљне разговоре.

Он јој на њен захтев пољуби руку и оде. Она се мало поиграла луткама, мало
посвирала на клавиру па изађе у врт да се прошета. Иде она тако по врту, разгледа
цвеће, кида га, прави себи букете и мисли:

„Имам све руже, али где је мој жбун с оним ружама од којих ми је отац донео букет?"

Иде она тако по врту, тражи, и најзад га нађе. Приближи му се, поче да кида руже и
најзад угледа на неколико корака од себе нешто страшно, црно. Она погледа боље,
тако страшно се уплаши да се онесвести. Било је то чудовиште. Дуго је лежала, јер се
чудовиште од љубави такође било онесвестило и није знало да се и она, за којом је
он тако чезнуо, исто тако онесвестила. После неког времена она се освести, протрља
очи, приближи се тихо чудовишту и опипа га. Загледа га боље и види да су му очи
затворене и да не зна да га додирује. Она седе покрај њега и поче га миловати и, из
несташлука, из своје детињатости, дуну му у уво. Чудовиште се мало покрену, она се
одмаче, јер га се бојала, али се поново врати свом несташлуку и други пут му дуну у
уво. Чудовиште је лењо погледа, а ова се поплаши и повика:

- Јаој, како су му одвратне очи!

Он се насмеја и она сад угледа његове страшне очњаке:

- Ох, какви одвратни зуби!

Али више није бежала од њега, само га је пажљивије посматрала и приметила да баш
није тако одвратан каквим га је сматрала. Она му рече:

- А зашто ти, јадниче, ту лежиш тако? Сав си мокар, мрави врве по теби, а ти лежиш и
лежиш, као да ти је неко наредио...

- Остави ме на миру, нећу још дуго тако лежати, само ти буди боља према мени! Јер
ти ме тераш од себе и дозвољаваш да ме мрави уједају.

Тако су сваки дан разговарали, она се навикла на њега и више га се није бојала.
Провела је тамо, у том замку, целу годину а да чак није ни помислила на родитеље и
ни на шта, тако јој је пријатно протицало време са тим одвратним чудовиштем.

Била је ту већ годину и шест недеља, а он је запита не би ли ишла оцу. Она му
одговори да би ишла, само јој се не путује. Онда јој он рече:

- Али иди! Оцу је тамо досадно без тебе. Кад будеш хтела, вратићеш се овамо.

- Па, добро, отићи ћу!

Он онда даде девојци звонце и црвену јабуку и рече јој, кад та јабука буде
полубледа - он ће бити болестан, а кад буде бледа - њега више неће бити у животу,
и нека онда зазвони тим звонцетом.

- Истог тренутка ћеш бити крај мене!

Она се опрости с њим, а он позва неке људе које она није видела и нареди им да је
однесу оцу. Кад су је донели оцу, овај јој се веома обрадова и рече јој:

- Зар ти је тамо било рђаво кад си дошла? А она му одговори:

- Не, знала сам, оче, да ти је досадно без мене, па сам дошла, а ако хоћеш, могу се
одмах вратити.

Оцу би врло непријатно што је она то рекла, те јој рече и закле се да не знам како
буде хтела да се врати, ма на глави дубила, он је неће пустити. Она се на то
насмејала и помислила да је то само празна прича.

- Па имам звонце, и могу се вратити одмах чим зазвоним!

Сакрила је јабуку и звонце у комоду и заборавила да бар с времена на време погледа
јабуку, а јабука је постајала све блеђа, све блеђа, док није сасвим побледела.

Једном се мајка толико била наљутила на њу да јој је рекла:

- Губи се натраг!

Овој би тако непријатно да се одмах присетила јабуке. Загледа у комоду а јабука
сасвим бледа! Она затресе звонцетом и тог тренутка се обре у свом омиљеном
дворцу, за којим је тако чезнула.

Прво, чим је стигла, пошла је да тражи чудовиште. Тражила га је свуда, по целом
дворцу, по целом врту и нашла га испод жбуна малина; био је покривен сламом. Она
подиже сламу, а он лежи испружен, зуби искежени и већ почиње мало да заудара.
Кад ти она паде на њега, кад поче плакати, заливати га сузама, љубити - он
васкрсну. Испруживши шапу према њој, он почедајој пребацује:

- Видиш како ме се сећаш! Вратила си се тек онда кад су ти тамо досадили и
извређали те.

А она га поче молити за опроштај, да се не љути на њу што га је заборавила. Онда јој
он рече:

- Иди у замак и кроз пола сата врати се овамо!

Она га пољуби и оде. Дође у замак и тамо затекне послугу у ливрејама, сву поређану,
и сви јој се захваљују што их је избавила, воде је по целом дворцу, показују јој све,
најлепше намештене салоне, све што јој је и пљувачка могла на језик донети, свега је
тамо било.

Кроз пола сата је отишла оном чудовишту, али није затекла чудовиште него дивно
обученог принца, који је стајао са групицом војника. Кад је стигла, музика је почела
дивно свирати а сви су јој се лепо захваљивали што их је избавила. Наилазили су и
сељаци и такође јој се захваљивали, јер су и они били зачарани: цело село и замак
били су зачарани. Јер тог принца био је проклео неки други кнез, и њега и цело
његово село. Принц јој се такође стаде да захваљује, нареди да се одмах спреми
брод на мору и са њом и целом бандом музиканата укрца се у њега. Док су пловили,
музика им је свирала. Путовали су родитељима и радовали се што ће се узети. А он је
био тако леп да га се није могла нагледати. И стално му је говорила:

- Како си био одвратан и заударао раније. А он јој одговара:

- Али сада миришем!

Кад су стигли родитељима, отац се веома обрадовао што ће му кћи постати краљица,
а сестре, да су могле, у кашичици воде би је удавиле од зависти. Она је то
приметила, али није придавала пажњу томе, јер је знала да ће отићи чим јој отац
направи свадбу.

И отац им приреди свадбу. Сви су се лепо забављали, радовали и честитали јој.
После свадбе отпутовали су у свој замак и дуго заједно живели у срећи, живели,
живели док нису умрли.

ХРВАТСКЕ БАЈКЕ

Свештеник бога Перуна

У старо доба живео је у светом гају свештеник бога Перуна. У малом храму, који се
налазио усред гаја, свештеник је богу приносио разне жртве у плодовима и
животињама; оно што је од жртава остајало јели су свештеник и његове две кћери и
тако се прехрањивали. Старац је у својој сиротињи био миран и задовољан али кад
су му кћери стасале за удају он се узнемирио јер није имао чиме да их опреми.

Једне ноћи, док је спавао у својој колиби поред храма, усни да пали жртве Перуну и
да му Перун говори:

„Не бој се, мој добри свештениче! Сутра ће ти доћи вртлар Прибуд да тражи твоју
старију кћер а мало затим просиће ти и млађу лончар Милорад. Подај своје кћери јер
су оба просца добри момци."

Заиста се све догодило онако како је свештеник сањао. Уз сватовску свирку и песму
одведоше му зетови кћери. Старац је неко време туговао за њима али му се ускоро
врати његов стари мир и спокојство.

После неког времена старац зажели да види своје кћери па пође прво у посету
старијој. Упитао ју је како живи а она му задовољно одговори:

„Добро нам иде, оче. Цели дан радимо у вртовима, натпевамо се са птицама; у
румени сутон заливамо плодове а затим, мирни и задовољни због доброга дана,
седимо на клупи пред својом кућом и уживамо у свежини божје ноћи".

Уто дође и зет, вртлар, обрадова се тасту и рече жени да спреми добру вечеру. Кад је
старац утолио глад и напио се медовине, он диже поглед к небу и блажен стане
захваљивати богу:

„Слава теби, силни Перуне, за сва добра која дајеш људима!"