Речник православне теологије

Б

БЕЗГÐ*ЕШНО ЗАЧЕЋЕ - (лат. immaculata conceptio догма римокатоличÐ� �е мариологије, коју је формулисао папа Пије IX 8. децембра 1854. (Була "Ineffabilis"), а преузео Други Ватикански Концил (1964. у конституцијÐ� � "Lumen Gentium ", 56-59), по којој је Дјева Марија слободна од сваке мрље или последице од прародитељсРºÐ¾Ð³ греха, самим својим безгрешним зачећем и телесним рођењем од Јоакима и Ане. Догма је формулисана под утицајем маријинске побожности ХП-ХШ века, а особито од мариолошких синтеза XVII и XVIII века. Зачета без људског семена, Дјева је ван пропадљивосÑ� �и од самог почетка свога битисања, јављајући се као нова твар, без греха, обучена у јединствену светост. За римокатолике , овакво учење теолошки је засновано на Божијем плану припреме спасења, што је знак човекове припреме за спасење. Штавише, реч је о јединственом односу који Дјева Марија има са Исусом Христом, Богом-Сином. По римокатоличÐ� �ој мариологији, Дјева Марија је требало да буде што саобразнија са њеним Сином. Та саобразност изводи се како из њеног безгрешног зачећа, тако и из њеног узношења на небо телом. Иако римокатоличÐ� �а теологија наводи православну традицију (Јована Дамаскина, Германа Цариградског , Андрију Критског, Модеста и Софронија Јерусалимско� �³), Православна Црква није прихватила ову доктрину, и то са следећих разлога

а) Не постоји јасна библијска основа која би подржала ту догму, стога је однос између ауторитета магистерија и тумачења Писма неуравнотеже н,

б) Начин рођења по телу, као резултат воље двају тела, припада људском роду Дјева Марија не може бити изузета из тог контекста, јер само тако она нас представља и постаје мајка свих људи, друга Ева Она је прими. ла своје тело рођењем од других тела.

в) Мајка Господња у божанској икономији није само прости "инструмент", него сарадник у Оваплоћењу Логоса.

г) Мајка Господња је ван пропадљивос� �и не због рођења, већ услед усељења божанског Логоса у њену утробу (в. МАЈКА ГОСПОДЊА).

БИБЛИЈА - (гр βιβλιον, библија, лат scriptura - књига, спис) назив дат "Светом Писму" или "Светим Писмима", односно збирци религиозних списа Старог и Новог Завета, кoје је Црква сакупила и одабрала као оне који су написани по надахнућу Светога Духа и који садрже божију реч или Откривење дато у Исусу Христу и предато од Светих Апостола. Од самог почетка Црква је прихватила Јеванђеље и цео Нови Завет за садржај и критеријум апостолске традиције (Јн 20,30-31), и тиме утврдила да је извор њеног богословског учења и литургијске праксе исти (1. Тим. 4,13). Исто тако, Цркваје бранила целовитост библијског откривења од прве књиге Постања па до књиге Откривења и, посебно, допуњавање Старог Завета Новим, о чему Блажени Августин говори следећим речима: "Нови Завет скрива се у Староме Завету".

Читање Старог Завета наставља се, нарочито у хришћанским заједницама насталим из јудејства (којима Еванђелист Матеј упућује своје Јеванђеље), ради моралног и пророчког значаја овог списа. Јер, Стари Завет ставља нагласак на "Закон" који сачињава пут, суд, истину, реч правде, једном речју садржај религиозног чина: "Правда твоја правда је у векове и Закон је твој истина" (Пс. 118,142). Од слушања и испуњења Закона зависи, дакле, и однос између Бога и народа, те зато старозаветн� � пророк каже: "Ставите ове моје речи у срца ваша и у душе ваше; привежите их као таблице на ваша чела" (По-нов. зак. 11,18). Сам Исус Христос признаје пророчку и педагошку вредност Старога Завета (Мојсијев Закон, Пророци и Псалми - Лк. 24, 44), који наводи и тумачи у месијанском смислу: "И почевши од Мојсија и од свих Пророка разјасни им што је у свим Писмима о њему писано" (Лк. 24,27). Он је аутентични тумач Старога Завета: "О овим двема заповестима виси сав Закон и Пророци" (Мт. 22,40). Исто тако га тумаче и Апостоли: "А Филип, отворивши уста своја и почевши од Писма овога, проповједи му Јеванђеље о Исусу" (Дела 8,35).

Ð*елигиозни ауторитет Библије или Светог Писма утемељен је у његовом богонадахнућ у. Зато је његова порука неодвојива од Божије речи (Лк. 5,1), од његовог откривења Светим Духом, који је говорио кроз пророке (2. Петр. 1,20-21) и којије надахњивао писање Светог Писма (1. Тим. 3,14-17). Дух Свети, Дух истине, јесте онај који историју спасења, чији је центар Исус Христос, чува у сећању народа Божијег: "А Утјешитељ, Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, он ће вас научити свему и подсјетиће вас на све што вам рекох" (Јн. 14,26; 16,13). Учествујући у канонизовању Старог Завета, Црква је изричито имала у виду критеријум инспирације или бого-надахнућа.

Црквени Оци и писци имају различита мишљења о богонадахнућ у. Свети Игњатије Антиохијски или Богоносац, Свети Јустин Мученик и Философ, Климент Александријс� �ºÐ¸, Ориген, Блажени Августин, Свети Јован Златоусти, подразумевај� �ƒ под инспирацијом или богонадахнућ ем да је сам Свети Дух диктирао и чувао писца од погрешака. Други праве разлику између богонадахнућ а и просвећења или присуства, односно чувања од грешења или погрешака. Дионисије Александријс� �ºÐ¸ и Блажени Јероним држе да је историјски део Библије или Светог Писма био написан под надзором Светога Духа. На пример, Мојсије користи два описа да би приказао исту поруку: Изл. 20,12-17 и Пон. Зак. 5,16-21. Библијски аутор стоји пред огромним наративним материјалом који организује и презентује по свом личном нахођењу и свом личном стилу (2. Мак. 2,25-27 и 15,38-40).

Свето Писмо садржи, дакле, различита писмена дела и различите духовне вредности, али истог значаја за откривење. Догматски и пророчки текстови стоје упоредо. са историјским описима, хронологијам а, молитвама, грађанским уредбама, визијама итд. Оно је изнад свега реч Божија написана по надахнућу Светога Духа о икономији спасења оствареној у Исусу Христу. Оно је верска књига која садржи истину Божију о творевини, не претендујућ� � да буде научна књига, или књига космологије, биологије или историје.

Црква је та која је убележила књиге Старога Завета и сабрала апостолске списе који су постали Нови Завет. Списак канонских новозаветних књига, укупно 27, закључен је у шестоме веку. Ове књиге помињу се у различитом редоследу, почевши са 85. апостолским каноном (који је преписао Климент Ð*имски), помесним Лаодикијским и Картагинским Саборима (364. год., у 60. канону, односно 418. год. у 32. канону), Светим Атанасијем, Светим Григоријем Богословом (330-390), Светим Амфилохијем Иконијским, Светим Јованом Дамаскином (0 православној вери, књига 4, гл. 17). Свети Атанасије Велики у 39. ускршњој посланици (Пидалион, стр. 768-770), дели старозаветнÐ� � књиге у две групе: канонске, 22 књиге по јеврејским словима азбуке, али у стварности 39, и анагиноскомеР½Ðµ, дакле корисне и добре за читање, њих десет. Канонске старозаветнÐ� � књиге су: Постање, Излазак, Левитска, Бројеви, Поновљени Закон, Исуса Навина, Судије, Ð*ута, 1., 2., 3. и 4. Књига о Царевима, 1. и 2. Књига Дневника, Јездра, Јестира, Јов, Псалми, Приче Соломонове, Проповедник, Песма над песмама, Исаија, Јереми-ја, Језекиљ, Данило, Плач Јеремијин, Осија, Јоил, Амос, Авдије, Јона, Михеј, Наум, Авакум, Софоније, Агеј, Захарија и Малахија.

У првим вековима кружиле су многе књиге - било апокрифне, било аутентичне, веома цењене од хришћа на - које Црква на крају није унела у новозаветни канон. Откривење је прихваћено у канон са извесним избегавањем. Осамдесет пети Апостолски канон не помиње Откривење, али заузврат препоручује две Посланице Коринћанима од Климента Ð*имског и Учење ДванаесшориÑ� �е Аиостола (одбачено на Шестом Васељенском Сабору, канон 2, на основу тога што су га користили неки јеретици); то исто чини и Лаодикијски Сабор (60. канон) и Свети Кирило Јерусалимски. Прихвата га Свети Атанасије Велики, који спомиње и Јермин Пастир (као и Свети Максим Исповедник), а такође и Картагински Сабор (канон 30), који у исто време препоручује Житија Светих (канон 54) и, на крају, Дионисије Ареопагит. Под утицајем катихетских школа у Сирији и Палести-ни, Откривење се није употребљаваÐ� �о у литургијској пракси, мада га је ипак на крају александријс� �ºÐ° школа ставила у канон.

Однос између Библије и Предања објаснио је Свети Василије Велики тврдњом да обоје имају исту вредност за веру (0 Светоме Духу 27,2). Библија се формирала, чува се, чита се и тумачи у контексту историје и искуства Цркве (Мк. 8,18). Она је критеријум истине Предања. Позивање на Свето Писмо основно је за веру у Христа: "Истражујте Писма, јер ви мислите да у њима имате живот вјечни; а баш она свједоче о мени" (Јн. 5,39). Свети Јустин Мученик и Философ показује да је учење (дидахија) Библије обавезно за веру. Тертулијан (око 155-220) библијске књиге назива "instrumenta doctrinae", у смислу да хришћанска доктрина потиче од самог учења Светог Писма, са којим је идентична (De prescriptione haereticorum XXXVIII, 1). Свети Кирило Јерусалимски препоручује га катихуменима , а Свети Јован Златоусти мисли да је порекло свих зала у непознавању Светог Писма (Девета омлија на Колошане).

Деветнаести канон Шестог Васељенског Сабора предвиђа обавезу за епископа и свештеника да у току богослужења тумаче Библију (9. Апост. и 14. Лаодик. канон). Иначе, цела Литургија, нарочито први део, израз је поштовања које Православље исказује Библији. И поред тога што је читање и размишљање о Библији неопходно и обавезно за сваког верника (Дела 17,11; Јевр. 4,12), ипак се Библија не може тумачити и користити независно зато што је она само заиисани део светог апостолског Предања, које је не само инстанца библијског тумачења него је и богословски ауторитет. Коришћење библијских текстова као потпоре за мишљење или убеђење не гарантује неизоставно даје такво мишљење православно. У својим расправама са Аријем, Свети Атанасије Велики показује да текст или библијска терминологиј а немају ауторитет сами по себи, него по богословском смислу који се налази у библијском тексту. Стога он прибегава терминологиј и ван Библије (омоусиос) да би објаснио смисао дотичног библијског текста.

Православље се опредељује више за грчку верзију Старога Завета, односно Септуагинту, сачињену у доба Макавеја, под Птоломејем Филаделфом, око 230. г. пре Христа, коју су користили Свети Апостоли, и поред тога што је сиријска верзија (коју користи Свети Василије Велики у Шестодневу) знатно старија.

БОГ - БОЖАНСТВО - (гр. Θεος – Θεοτης, лат. Deus, Dominus deus - највиша суштина (Биће), лична божанска егзистенција). Православна теологија, дајући апофатичко тумачење божанске суштине, више воли категорију тајне и славословних појмова кад говори о Б?гу, јер је то име које је изнад сваког имена (Филип. 2,9). У ареопагитском спису 0 божанским именима показује се да се Бог не може чак ни дефинисати, нити ограничити створеним представама, те да је сам појам Бога релативан зато што се он односи на Његов однос са творевином, а не на тајну Његове трансцендентне суштине, односно на "надсуштаствену суштину" (уп. Небеска јерархија, XV, 2).

Представу о Богу дао је сами Бог у својим делима пројављивања у творевини и у Своме доласку Оваплоћењем Сина у историји. Са свим теофанијама (богојављањима) којих је Стари Завет пун, ипак се у њима подвлачи свеопшта трансендентност Бога. "Ја сам онај који јесам" (Изл. 3,14): то је име раг ехсеПапсе Божије име. Бог има егзистенцију у себи; нема друго начело или циљ. Ову идеју преузео је Нови Завет, постапостолски списи и први символи хришћанске вере, у којима се Бог назива Θεοτης, начело егзистенције. Он је Творац својом вољом, али творевина није од његове суштине.

Као и Стари Завет (Ис. гл. 40; Пс. 104; Дан. 6,20), Нови Завет такође употребљава само ипостасну категорију онда кад се односи на Бога (Дела 14,15). Теофаније (богојављења) Старога Завета концентришу се у великој епифанији или божанском "снисхођењу" (συγκαταωασις), или Оваплоћењу Сина Божијег, преко којег је омогућена не само религија него и обожење, јер Оваплоћени Логос узима људску природу у своју ипостас. Оваплоћење разоткрива ипостасни и епифанијски карактер Бога пуног сажаљења и љубави према човеку, Бога који "силази" да целива и загрли свој лик метнут у творевину (уп. Лк. 7,11,15,10; 19,1; Јн. 5,2).

За разлику од Старог Завета, Нови Завет говори јасно о Богу-Светој Тројици: Оцу, Сину и Светоме Духу. Хришћански тринитарни монотеизам јесте структура највише љубави. Тројичност је однос који превазилази ду?лизам (двојност) на којем је конструисана старозаветна теологија.

Црквени Оци праве разлику између а) божанства, суштине или заједничке природе Бога и б) онога што постоји око суштине или својстава Божијих. Они говоре о апсолутној трансцендентности саме суштине, о њеном апофатичком карактеру. Оно што је суштина Божија јесте ван сваког афирмативног или негативног поређења са светом. Божанство (Θεοτης) не може бити поистовећено ни са једним својством или делањем Бога. Термини теологије посматрају, дакле, однос између нас и Бога, а не између нас и његове суштине. Такође, патристичка теолошка традиција разликује а) заједничку природу и б) ипостас Тројице (в. ТРОЈИЦА). Ипостаси су нешто друго од њихове заједничке суштине или њихових заједничких делања (в. ипостлс). Отац није име природе или делања или заједничког својства, него ипостаси. Зато ипостасна, лична, својства не треба да се мешају са заједничким идентичним својствима божанства (поистовећујући природу Божију са нерађањем, које је својство Оца, Евномије закључује да Син нема божанску природу).

Један мистички источни покрет више је волео да нагласи апофатичка својства Бога, на пример: ртрансценденшносш (будући један по суштини, ван односа, Бог не зависи од неке друге егзистенције, није једнак са било чиме другим; Он се не може дефинисати кроз однос, јер има апсолутни, трансцендентни карактер); бескрајност(одсуство границе или краја, места у времену или непросторност, одсуство почетка и свршетка времена); неиокретивостили стлност одсуство развоја: будући пуноћа у Њему самоме, (Бог се не креће ка вишем циљу од Њега); вечност (Бог је изнад сваког временског ограничења или одређености).

То не значи да је Бог статичка, безлична, непокретна природа. Бог као биће узима облик "да би постојао", улази у поредак егзистенције, улази у процес постојања. Али, у том кретању постојања, природа Бога се не трансформише, Он не прима облик који пре није имао, јер Бог не потпада под категорију ограничене егзистенције, односно није подложан времену и простору. Суштина и егзистенција Бога јесу неусловљене, пошто се на Њега не могу применити питања како? кад? и где? Он не прима облик који није имао, јер је Он сам "биће" у апсолутном смислу. Он сам држи кретање бића (суштине) и ограничава егзистенцију у времену и простору. Зато осим Бога и творевине не постоји ништа друго, јер је Он бесконачан. Неегзистенција или ништавило, као сам од себе постојећи ентитет, нема постојање у Њему. Створена твар и човек не могу бити лишени егзистенције, сем од Бога.

Постоје разне лажне концепције и идеје о Богу и религији. Стари и Нови Завет оштро се противе многобоштву и идолопоклонству (Пон. Зак. 5,7-9; Дела 7, 41-42). Испрва хришћане су називали атеистима (безбожницима) баш стога што су негирали лажног, негативног бога, репродукованог у грчко-римским божанствима. Они су били против Венере, Јупитера, Баха, али су уважавали Платона и Аристотела Поштовали су царску власт, али нису приносили жртве идолима.

Што се тиче структуре религиозног чина, Бог као ипостас не меша се са човеком, као што ни душа није истоветна са Богом, него су они два субјекта Сједињена у љубави и благодати.

БОГОЈАВЉЕЊЕ - (гр. Επιφανεια, (бого)јаављањÐ� �, показивање): Божије манифестовањ е, нарочито оваплоћењем Сина и јављањем Свете Тројице приликом крштења Исуса Христа од Јована у Јордану. До четвртог века, празник Богојављења односио се на више догађаја из историје Спасења: рођење по телу Сина Божијег, поклоњење мудраца и пастира, крштење у Јордану и прво чудо у Кани Галилејској. Сви се ови празници прослављаху 6. јануара (дан зимске краткодневиÑ� �е по ондашњем календару), као што се и данас практикује у Коптској и Јерменској цркви. У четвртом веку, после преношења краткодневиÑ� �е на 25. децембар (кад се прослављаше "sol invictus" - име које је давано римском императору), Ð*имска Црква одредила је 25. децембар као дан прослављања Ð*ођења Господњег, а за Богојављење је сачуван стари датум, то јест 6. јануар. Ð*имска пракса преузета је на Истоку: око 380. године Св. Григорије Богослов уводи је у Цариград, а Свети Јован Златоусти, у истом периоду, примењује је у Антиохијској Цркви.

Ð*имокатоличк а Црква празнује клањање мудраца или "празник краљева", заједно са крштењем, 6. јануара, да би показала како Исус Христос има божанску природу од свог зачећа и рођења, одбацујући на тај начин јерес која учаше да је Исуса "усвојио" Отац и да је постао пријемник божанства приликом силаска Духа на њега, на крштењу у Јордану. У Источној Цркви, на празник Крштења Господњег (Богојављење), приликом којег се "показало тројично поклоњење", благосиљају се воде (Велико водоосвећење) , што се на Западу врши у пасхалну ноћ.

Молитва за освећење вода, текст од велике догматске важности, коју је сачинио Софроније Јерусалимски (VII век), говори не само о космичкој димензији Оваплоћења, него и о Исусовом крштењу као о космичком обнављању. Јављање Свете Тројице на крштењу Господњем испуњава светлошћу цео космос, а земља прима семе нове твари "освећењем природе вода".

БОГОНАДАХНУ� �ОСТ - (инспирација: - in + spiro - in + spiratio надахнуће, Божије саопштавање, објављивање; гр. Θεοπνευστος - инспирација списа Светога Писма као целине): јесте учење откривено у апостолској традицији: "Све је Писмо богонадахнут о, и корисно за учење, за карање, за исправљање, за васпитавање у праведности" (2. Тим. 3,16).

Богонадахну� �ост је непосредно делање Духа Светога, којим библијски писац постаје кадар да прими, тачно искаже и напише учења вере и морала, које чине садржај божанског Откривења, штитећи га од погрешака. У том делу учествује а) божански чинилац, то јест Дух Свети, који саопштава садржај Откривења и штити писца од грешења, и б) људски чинилац, свети писац, агиограф, који саопштава тај садржај људским изразима и речима. Црква, као "стуб и тврђава истине" (1. Тим. 3,16), пренела је преко Предања канон Светога Писма, канон Септуагинте за Стари Завет и канон апостолских списа за Нови Завет. Ако инспирација (богонадахну� �ост) канонских књига јесте учење које је откривено чак у Светоме Писму, број канонских књига Црква је одредила преко Предања. Свети Кирило Јерусалимски вели: "Научи од Цркве, са ревношћу, које су књиге Старога и Новога Завета". (Катихеза IV, 33). Свакако, Дух Свети је тај који садржају библијских књига даје божански ауторитет. У ствари, Црква у садржају ових књига препознаје реч Божију која јој се поверила преко Апостола. Црква је одабрала библијски канон по руковођену Светога Духа, а Нови Завет даје потврде о способности Цркве да остане вернатом руковођењу (1. Тим. 3,15). (в. БИБЛИЈА).

БОГОÐ*ОДИЦА - Мати Божија, Дјева Марија. Канонска Јеванђеља не дају многе појединости о Дјеви Марији. Она је једина ћерка Јоакима и Ане (Апокрифно Јеванђеље Јаковљевој, који је посветише да служи у храму. Ð*одом је била из Назарета у Галилеји (Лк. 1,26-27); заручена је за Јосифа, име поменуто у родослову који се налази у Јеванђељу ио Матеју (1,16), са циљем да се покаже да Исус по свом физичком рођењу припада јудејском народу, уписавши се у нисходној давидовској линији. Због те заруке Исус је сматран сином Јосифовим и Маријиним (Лк. 3,23; 4,24; Јн. 6,24), иако Јосиф има само законско, а не и физичко очинство над њим (Мт. 1,20-25). Ту прима благу вест од анђела Гаврила (Лк. 1,26-38), и затим бива поздрављена од Јелисавете, матере Светог Јована Крститеља (Лк. 1,42-45). После рођења њеног сина Јединородног, у Витлејему (Лк. 2,4-16), онаје поред Исуса у свим великим тренуцима Његовога живота и рада: обрезања, приношења у храму, бекства у Египат, проповеди у храму, чуда у Кани (Јн. 2,1), као и за време страдања, после чега је Дјева била поверена Апостолу Јовану (Јн. 19,25). После Вазнесења Исусовог на небо (Дела 1,14), Дјева заједно са браћом Исусовом и женама које су пратиле Христа чине део апостолског круга.

До четвртог века недостаје права литература о Дјеви Марији и поред тога што апокрифни списи веома често говоре о сценама из њенога живота. На пример, књига Пребивања Пресвете Дјеве, приписивана Мелитону Сардском, напомиње да су апостоли који су били око Дјеве последњих њених часова, однели њено тело да га погребу у долину Јосафатову и да је ту, пред гробом, била вазнета на небо.

У Западној цркви, почев са епископом Епифанијем Кипарским, култ Мајке Господње узима великог замаха. Између осталог, празник Успења већ помиње Григорије Турски (+594) у Ð*асирави о чудима. Под папом Григоријем (590-604) празникје прослављан у Ð*иму 15. августа (у древним мартиролозиÐ� �а 18. јануара). Папа Сергије I (687-701) прописује извесне молитве за БогородичинÐ� � празнике (Ð*ођење, Благовести, Сретење и Успење). Низ црквених учитеља и писаца на Истоку посветили су Мајци Божијој многе расправе, студије, а нарочито беседе и химне, као нпр.: Јован Дамаскин, Герман Цариградски, Модест Јерусалимски, Андреј Критски, Теодор Студит итд. Богослужбена литература пуна је молитава и славословља која се односе на личност и улогу Пресвете Богородице у домостроју оваплоћења Сина Божијег.

БÐ*АК - ВЕНЧАЊЕ - (гр. γαμος - συναφεια, лат. matrimonium један од битних закона људске природе, који је Господ установио од почетка човекове егзистенције : "И рече Господ Бог: Није добро да буде човек сам: да му створимо помоћника подобног њему"... "А од ребра узетог од Адама створи Господ Бог жену и приведеје Адаму"... "Зато ће човек оставити оца свога и матер своју и прилепиће се жени својој и биће двоје једно тело." (Пост. 2,18-24; уп. Мт. 19,5-6). Ово сједињење темељи се на природном афинитету личности, на полном инстинкту, на позиву мужу и жени да се рађају, да се множе и напуне земљу (Пост. 1,28). Временом првобитни облик тог сједињења деформисао се - било кроз полигамију, било у свођењу брака на прост привидни споразум, било сматрањем тела за предмет проституцијРµ. Стари Завет даје сведочанства о том деградирању установе брака.

У Новом Завету, сједињење мужа и жене у тајни брака има друге димензије. За Светог Апостола Павла, "тајнаје ово велика" (Еф. 5,32), због тога што за начело и узор има заједницу љубави између Христа и Цркве:

"Мужеви, волите своје жене као што Христос завоље Цркву и себе предаде за њу". (Еф. 5,25). Стварање породице кроз брак јесте догађај који за свагда утиче не само на судбину двеју личности, него и на институције Цркве, то јест Христовога тела. Младенци се крунишу венцима (крунама), знаком мученика; и сусрећу их песмом мученицима, што значи да су они позвани да превазиђу људски егоизам и индивидуализР°Ð¼, преко живота у заједници и сагласности. Благодаћу тајне брака младенци се укључују као породица (благодаћу крштења и миропомазања били су укључени као засебне личности) у тело Цркве. У старини се тајна брака вршила као саставни део Литургије, на крају које младенци беху позивани да приме заједнички Свето Причешће (символисано у данашњем обреду "чашом спасења").

Хришћански брак разликује се у следећим делимичним елементима од других поимања брака:

а) Његова моногамијска природа подразумева неодвојиво телесно и душевно јединство двеју личности. Побијајући тумачење брака као временског споразума, Исус Христос брани његов јединствени карактер. Стога му ученици говоре: "Ако је тако човјеку са женом, није се добро женити" (Мт. 19,10).

б) Свтост тела - јер тело је "храм Духа Светога" (1. Кор. 6,19) и уд Христова тела. Тело нама више не припада, јер га је Христос искупио (1. Кор. 6,20); зато тело није за задовољење, него за Господа: "Бјежите од блуда. Сваки гријех који човјек учини ван тијела је, а који блудничи своме тијелу гријеши" (1. Кор. 6,18).

в) Узајамно прихватање и посвећење ради заједничког живота у љубави и чистоти: "Јер се невјерујући муж посвети женом, и невјерујућа посвети се мужем" (1. Кор. 7,14). Смисао брака садржан је у том свеопштењу, где ништа није усамљено, егоистичко или безлично. Ð*азлика муж-жена јесте функционалне и одговорне природе, али она не оправдава ни супериорносÑ� � једнога над другим, нити одвајање, нити њихову супротстављРµÐ½Ð¾ÑÑ‚.

г) Множење и преношење живота кроз рађање деце. Жена ће се спасти рађањем синова (1. Тим. 2,15), мада рађање деце није једини циљ брака: "Жена није господар од својега тијела, него муж; тако и муж није господар од својега тијела, него жена. Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да бисте се предали посту и молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем" (1. Кор. 7,4-5).

Православна Црква одобрила је по "икономији", тј. по снисходљивос ти божанској према људским слабостима, развод брака (в. Ð*АЗВОД) због прељубе (Мт. 19,19), те, према томе, и нови брак разведенога, као и онога удовог, тј. због смрти супружника (1.Кор. 7,39). Ипак, обред другог и трећег брака, који је Црква допустила, има очигледно покајнички карактер. Иако Црква храбри јединство кроз брак као божанску заповест, она препоручује монашки живот и уздржање од брака као посебни пут(1.Кор. 7,6-7).

Брак свештеника јесте специфичан. Он се не може оженити удовом или разведеном, нити се може оженити поново. Епископ треба да се уздржава од брака и поред тога што су епископи у почетку (тј. првих седам векова хришћанства) могли бити ожењени (1. Тим. 3,2).

B

ВАСКÐ*СЕЊЕ - (мртвих) (гр. αναστασια των νεκρων, лат. resurrectio mortuorum): доктрина вере унета у цариградски Символ вере (381), у виду обећања и очекивања: "чекам васкрсење мртвих и живот будућег века". За Апостола Павла, доказ васкрсења мртвих заснива се на христолошкоÑ� � стварности: "А показујемо се и лажни свједоци што свједочисмо против Бога да васкрсе Христа, којега не васкрсе, ако, дакле, мртви не устају. Јер, ако мртви не устају, то ни Христос није устао" (1. Кор. 15,15-16). Зато, да би оповргли предрасуду да је васкрсење Христово било само мит или сујеверје, Апостоли прибегавају извештајима "сведока Васкрсења" (Мт. 28,9-17;

Јн. 20,19-25; Дела 1,22; 2,32). Постапостолс ка теологија користи се као доказима чудима која је учинио Исус; та чуда сматра за предокус Васкрсења. Васкрсење тела јесте, дакле, предокусно у Његовим чудима, нарочито у онима над мртвима. У Ð¿Ð°Ñ‚Ñ€Ð¸ÑÑ‚Ð¸Ñ‡ÐºÐ¾Ñ ˜ теологији, Васкрсење је пре последица Оваплоћења и Васкрсења Исуса Христа, Сина Божијег. С једне стране, сходно сасуштаствен ости човека са Оваплоћеним Логосом, људска природа учествује у свим Христовим делима: "који нас по великој милости својој препороди за наду васкрсењем Исуса Христа из мртвих" (1. Петр. 1,3). Свети Григорије Богослов говори о узајамном односу између Бога и човека у Христовим делима: "Јуче се сахраних с тобом Христе; данас устајем заједно с тобом Ð*аспетим. Јуче се распех заједно с тобом; сам ме заједно прослави Спасе, у Царству Твоме". С друге стране, васкрсење тела из мртвих јесте благодат обнављања наше природе. Извор васкрсења јесте сила која сија из васкрслог Христовог тела. Васкрсли Христос "обновио је" нашу природу, показавши могућност нетрулежносÑ� �и у створеном свету и после пада.

Васкрсење се тајанствено предокушава у тајни крштења (Ð*им. 6,3-6). У првим вековима, крштење оглашених (катихумена) обављало се на Велику суботу, ноћу, између погреба и Васкрсења Христова, како би, трикратним погружењем, новокрштени био саучесник у догађајима прослављања (Мт. 28,1).

Каква је стварност васкрслога тела, имајући у виду двојност људске природе: тело-душа? Уопштено говорећи, учењем о васкрсењу мртвих Источно хришћанство је желело да нагласи вредност идеје да смрт није ишчезнуће или уништење човека и његове личности, него прелаз у јединствену егзистенцију са Богом у вечности. У том смислу, природна особина тела чува се, а ишчезла је пропадљивосÑ� �, односно распадање. Тело, дакле, остаје као материјална супстанција, а његове функције које су вршила чула превазилазе се моћима духа. Тело постоји као посебна супстанција и бесмртно је јер суделује у слави Божијој заједно са душом. Или, боље речено, тело је апсорбовано од продуховљенÐ� � душе коју обавијају божанске нестворене енергије. Ð*еч је о "новој твари" (2. Кор. 5,17), о "духовном" или васкрслом телу: "Тако и васкрсење мртвих: Сије се у распадљивосÑ� �и, устаје у нераспадљиво сти; сије се у бешчашћу, устаје у слави; сије се у немоћи, устаје у сили; сије се тијело душевно, устаје тијело духовно (σομα πνευματικον). Постоји тијело душевно и постојитијел о духовно" (1. Кор. 15,42-44). Једно од најпопуларни� �˜Ð¸Ñ… веровања у православној побожности, васкрсење мртвих, не темељи се на несигурној идеји о бесмртности, већ на обећању и очекивању Другог доласка Господњег. Васкрсење и παρουσια не могу се раставити: "Овај Исус који се од вас узнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видјесте да одлази на небо" (Дела 1,11).

ВЕК - (гр. αιων, лат. aevum и seaculum - време, трајање, столеће): ток или мера инхерентна творевини (Јевр. 1,2). Појам еона корелативан је са вечношћу у смислу да не постоји вечност без времена, али и у смислу да време тежи да из своје историјске границе изађе ка вечности или ка свом коначном циљу. Извесна дуалистичка тежња примећује се у новозаветним списима, кад се "овај век" упореди са "будућим веком" (Мт. 12,32). "Садашњи век" (Ð*им. 12,2), "овај свет" (Јн. 8, 23), то јест неискупљени свет или "садашњи зли век" (Гал. 1,4), поробљен силама Сатане, управитеља овога века (1. Кор. 2,6-8), очекује да буде ослобођен од стихија или елемената који га окружују са свих страна и ограничавају му или омеђују кретање. "Век који ће доћи" (Мк. 10,30; Лк. 18,30), "будући век" (Еф. 1,21), јесте сам "вечни живот", односно пројава моћи вечнога Цара (Јевр. 6,5), који стоји с десне стране Бога "изнад сваког началства и власти и силе и изнад сваког имена што се може дати, не само у овоме вијеку, него и у будућем" (Еф. 1,21).

Христовим Васкрсењем та одвојеност између два века више не постоји: есхатологија улази у садашњу историју. Есхатолошко Царство већ је почело с њим (Лк. 17,21). "Будући век" присутан је у "садашњем веку": "И с њим заједно васкрсе и заједно посади на небесима у Христу Исусу" (Еф. 2,6). Литургијски израз "у векове векова" показује вечност Божију, Коме приличи слава и обожавање: "Њему нека је слава у Цркви у Христу Исусу кроз све нараштаје у вијек вијекова. Амин!" (Еф. 3,21).

ВЕÐ*А - (гр. πιστις, лат. cedens, верник, верујући, fides, вера, поверење, знање): "темељ, извесност, онога чему се надамо, доказ ствари невидљивих" (Јевр. 11,1), или предокусно добијање добара будућега века, познавање ствари засад необјављених . За Апостола Павла вера је делање благодати Божије која палог човека приводи у стање спасења: "А праведник ће од вјере живјети" (Ð*им. 1,17). "Мислимо дакле да ће се човјек оправдати вјером без дјела закона" (Ð*им. 3,28; Гал. 3, 24). За Јеванђелисту Јована, вера је отварање духа, силом благодати, ради призива и присуства Бога љубави који се открио у Христу Ð*аспетом и Васкрслом (1. Јн. 5,1-2). По Светом Василију, Дух даје светлост која омогућује откривање истине у сразмери са вером; а по Светом Јовану Златоустом, вера је темељ на којем стоји Црква, зато Црква не потврђује веру - истину, него вера потврђује Цркву.

То поседовање невидљивога и приближавање будућега темељи се на очигледности , на извесности једнога догађаја, а он је: манифестовањ е Бога у личности Његовог Оваплоћеног Сина. Васкрсење Христово јесте "темељ" вере. "Јер ако исповиједиш устима својим да је Исус Господ, и вјерујеш у срцу својему да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен" (Ð*им. 10,9). Зато вера долази од проповедања или непосредног сведочења оних који су видели Логоса (1. Јн. 1,1-3); она се не измишља (Ð*им. 8,14-17).

Овде се могу приметити два главна аспекта вере: а) вера - као начин живота, односно "вера која кроз љубав дела" (Гал.5,6), која има сотириолошки карактер: "Вера твоја спасе те" (Мт. 9,12); б) вера - као начин сазнања, темељ Истине, са епистемолошк� �¸Ð¼ карактером: "И ово је обећање које смо чули од њега јављамо вама, да је Бог свјетлост, и таме у њему нема никакве" (1. Јн. 1,5). Вера је дар милости Божије. Зато она претпостављР° дијалог љубави, лични однос са Богом. Под личним односом са Богом не мисли се на интелектуалн о приступање егзистенцији Божијој; у том смислу и демони верују (Јак. 2,19). Лични однос са Богом јесте прихватање, сажаљењем у срцу (Дела 2,37), обећаног Бога, који се манифестује у Христовом присуству, прихватање које омогућује не само нови начин живота, промену духа кроз покајање (Дела 2,38), него и одређује вечну судбину (2. Кор. 5,1). Оци се не устручавају да докажу даје почетак вере страх Божији, јер она ослобађа душу од страхоте греха и смрти, помажући јој да уђе под окриље благодати (Лк. 12,5; Мт. 10,28). Спасење почиње од вере и завршава се вером: "А без вјере није могуће угодити Богу" (Јевр. 11,7). Вера је пут познања кроз лично опитовање, а не кроз покушаје. По Апостолу Павлу, овде на земљи немамо јасно и коначно знање, него делимично и "као кроз огледало" (1. Кор. 13,12).

Апостол Јован више воли да вери даде значење "виђења (гледања)", откривања Истине; стога су њени синоними светлост (Јн. 3,20-21), суд, расуђивање. Исак Сиријанац разликује веру која долази од онога што се чуло, примљену на основу речи, од вере засноване на ипостаси, примљене кроз контемплатив но виђење стварности у коју се верује: "Једна је вера општа правоверних, то јест догмати о Богу и о Његовим интелигибилн� �¸Ð¼ и чулним тварима, као што их је по благодати Божијој примила Света Саборна Црква, а друга јесте вера виђења, то јест знања, која се не противи оној која га рађа, него га чини још извеснијим. Јер смо о првој научили из чувења, наследивши је од благочестиви Ñ… родитеља и од учитеља православне вере, а друга долази кроз то што правилно верујемо и бојимо се Господа, у Којега смо поверовали" (наведено по Петру Дамаскину, Духовне иоуке, Ð*ум. филок., том 5, стр. 194).

Православна традиција није остала равнодушна према епистемолошк� �¾Ð¼ карактеру вере, односно интелектуалн им импликацијам� �° чина вере. Већ Свети Јован Дамаскин говори о вери која потребује моћ разума; Анселмо КентерберијÑ� �ки то назива "вера у потражњи за разумевањем"; а Свети Максим Исповедник вели да сви свети ишту просвећење или логосности откривених ствари: "Јер није допуштено рећи да само благодат од себе обделава познање тајни, без моћи које примају знање по природи. Јер, онда сматрамо да свети пророци не разумеваху просвећења која им је дао Пресвети Дух. Али, у том случају, како би могла бити истинита реч која говори: "Мудри разуме оно што излази из уста његових" (Приче 16, 25). С друге стране, нису ни примили право познање ствари само тражећи га по моћи природе, без благодати Светога Духа. Јер би се тада показало сувишно усељење Духа у свете, не помажући им уопште у откривању истине" (Одговори Таласију, 59, Ð*ум. Ñ„-лок., том 3, стр. 311).

Док је римокатолиц� �зам, примењујући начело: вера подразумева рационалну рефлексију, тежио да у систематиза� �ији доктрине Откривење стави у философске термине, Православље није инсистирало на артикулисању тајне вере, него је веру сматрало неодвојивом од богослужења и духовности, од обожавања тајне Бога и доживљавања те тајне.

ВЕЧНОСТ - (гр. αιωνις, лат. aeternus, неограничено трајање времена, будући век): конац или крајњи циљ битисања творевине и кретања времена. Вечност је "заустављањÐ� � кретања", његово вечно постављање кроз превазилажењ� �µ времена на његовом крају. За разлику од Оригена, који држи да је стабилност кретања дата једновремено и заједно са довођењем ствари у егзистенцију , Источни Оци веле да временско кретање нема путању круга, као циклично кретање, физичко или биоло-шко, него има смисао у вечности стабилног постојања које жели Бог. За свете, као и за анђеле, вечнос? значи "сталност у светости" (Свети Василије Велики, 0 Све?оме Духу, XVI, 38, стр. 379). Кретање је ограничено супстанцијом и карактером света створенога од времена и простора; стога нешто не може бити у исто време вечно и у промени, нити могу постојати две бескрајне и бесконачне стварности. Сем тога. треба да се заједно потврђују промена и вечнос?, јер тако жели Бог, будући да је Богу дана вечност логосности космоса (в. СТБАÐ*ЛЊЕ). Тако треба да се у појму вечност разликују следећи аспекти (в. БЕК):

а) Вечност или Божија надвременост : Бог се не креће зато што је Он пуноћа суштине постојеће у Себи и постојећа без другога;

б) Просторно и временско кретање, односно постајање родова, врста и индивидуа у њиховом квантитатив� �ом и квалитативно м узрастању. То кретање происходи из логосности (λογος) космоса у Богу, што заправо показује да су ствари биле створене;

в) Превазилажењ� �µ времена или вечност, коју не треба мешати са вечношћу Бога. Време постаје еон, а то је превазилажењ� �µ могуће једино вечном моћи Божијом, Васкрсењем Христовим у Духу Светоме (Јн. 6,63).

Вечност је својство Бога (Ð*им. 1,20), Који влада творевином и временом (χρονος): "Од века и довека Ти јеси" (Пс. 89,2). Онје постојао пре творевине (Пс. 102; Јн. 17,24; Еф. 1,4) и постоји после света (Откр. 21,1). Вечност Божија манифестује се као сила Васкрслога Христа: "Исус Христосје исти јуче и данас и у вијекове" (Јевр. 13, 8; Откр. 1,18). Он је "Цар векова" (1. Тим. 1,17) у коме свет има "вечни живот" (1. Тим. 1, 16). За оне који верују у Христа вечност није прост продужетак егзистенције у неодређеној судбини, или крај живота, него циљ њиховог битисања, живот који се налази пред њима као коначна нада, односно "вечно царство" (αιωνις βασιλεια) - 2. Петр. 1,11. "А који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожедњети довијека, него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вјечни" ( Јн. 4,14). Вера пуна наде јесте моћ да се победи страх од смрти, осећај ограничене времености, последњи камен спотицања на лествици живота. "Јер пролази обличје овога свијета" (1. Кор. 7,31). Такође, "Небо и земља ће проћи, али ријечи моје неће проћи"
(Мт. 24,35).

ВЛАСТ - (гр. εξουσια, лат. aucrotitas - potestas способност да се испољава моћ (δυναμις) или благодат примљена у Светим Тајнама, а нарочито у Тајни хиротоније. У ужем смислу, појам власт обухвата вршење трију свештеничкиÑ� � служби - свештенослуж� �µÑšÐ°, мисионарства и пастирства - од црквенејераÑ� ��хије. Под утицајем римокатоличÐ� �е теологије, која је сматра "кључевима царства" (Мт. 16,19) - potestas claves, као оно што је извор сваке моћи у Цркви, постојала је тенденција да се власт помша са јурисдикцијс ким правом те да се одвоји од свештене моћи и личног освећења. За разлику од ове тежње, православна традиција више подвлачи органско јединство између моћи да се суди (Јн. 5, 22) и моћи да се опросте греси (Мт. 18,18; Јн. 20, 23), између свештенства и следовања Христу као Архијереју оних који држе власт у Цркви (Јн. 21,15-17). "Ко је, дакле, тај вјерни и мудри слуга кога постави господар његов над својим домаћима да им даје храну на вријеме?" (Мт. 24,45).

Будући да је учење о вери Цркве предмет систематске теологије, догматика се бави нарочито "учитељском" влашћу, под којом се подразумева харизма и одговорност Цркве да преноси и одређује правила вере или апостолску дидаскалију, то јест нормативно учење Цркве, не на јуридичком нивоу (магистеријуÐ� �), него у харизматичкР¾Ð¼ смислу. Власт се посебно манифестовал а у процесу одбране учења православне вере против јереси. Сходно једној схоластичкоÑ� � шеми, у католицизму је дошло до одвајања између ecclesia discens, односно црквене јерархије, и ecclisia docens, то јест верујућег народа, над којим постоји непогрешиви магистериј који суди о односу између апостолског депозита и формалног учења Цркве. Међутим, по православној традицији свака власт има благодатни карактер, еклисиолошки и саборни; зато природа учитељске власти треба да се схвати у смислу да благодатна привилегија поседовања истине и непогрешивос� �‚и у стварима вере (в. НЕПОГÐ*ЕШИВОР¡Ð¢) припада Цркви, која, у Духу Светоме, јесте "стуб и тврђава истине" (1. Тим. 3,15). Јерархија у себи није извор истине и она не може заменити Цркву. Само Дух Свети јесте Онај ко даје моћ да се говори са пуном влашћу (Лк. 12,11). Исто тако, Православље не познаје непогрешиву и несаборну инстанцу, или спољни законски критеријум да се дефинише истина вере. Што се тиче вршења власти у вези са догматима вере, другим речима што се тиче аутентичног тумачења Традиције, тај процес има саборни карактер. Наравно, као наследник Апостола, епископ је "носилац речи истине" (Свети Атанасије). Он задржава епископско служење и, по својој хиротонији у апостолском прејемству, он има моћ да предлаже правила вере и да тумачи науку за своју заједницу (епархију). У том смислу епископат или сабор епископа има формалну власт да подучава, да брани и формулише званично учење Цркве. Стављање личног потписа на саборска акта, обавезно је. С једне стране, постоји харизматичкР° моћ верујућег народа, која се манифестује у чину прихватања предложене или формулисане доктрине. Само васколика свест црквенога тела sencus fidei fidelium може потврдити, прећутним прихватањем, истинитост одлука епископата, то јест њихову верност и подударност са "вером датом светима, једном заувек" (Јуда 1,3). Јер у тајнама увођења, или чину просвећења, верник је примио харизму да разликује заповести и божанске науке. Способност православног народа да познаје истину, која је сама суштина вере, те да испитује да ли су одлуке сабора епископа доследне Светом Писму и Предању, јесте, дакле, харизматичкРµ природе. Баш зато власт учења врши се само на црквени и саборни начин. Апостол Павле, који подсећа хришћане у Ð*иму да "не постоји власт која не долази од Бога" (Ð*им. 13,1), разуме своју апостолску власт у смислу пастирске одговорности : "Не као да господаримо над вјером вашом, него смо помагачи ваше радости" (2. Кор. 1,24). Исус Христос који говораше и делаше силом Божијом (Мк. 1,27), имајући, заиста, власт да заповеда чак и демонима и да га слуша свака власт (Лк. 4,6), ставља љубав изнад сваке моћи. Исус пита Симона Петра: "Симоне Јонин, љубиш ли ме више од ових? Ð*ече му: Да, Господе, ти знаш да те волим. Ð*ече му: Напасај јагањце моје" (Јн. 21,15).

Ð’Ð*ЛИНА - (гр. αρετη лат. virtus, заслуга, крепкост, вредност): способност воље и слободе да преобразе веру у животно правило кроз оделотворење благодати крштења. За разлику од чулног поретка, који је подложан кретању и физичким законима, духовни поредак зависи од човека и заснива се на његовој слободи да сарађује са божанском благодати. На лествици духовног живота добијање врлина јесте прва степеница (друга је тајанствено созерцање, а трећа, стање обожења); ово одбијање условљено је ослобађањем од страсти које формирају негативни идентитет човека.

Прва степеница духовног живота има три етапе: бекство од страсти, неделање страсти и стицање врлина. Стање бестрашћа, у којем је тело изнад материје а дух изнад тела, сачињава први облик отелотворењ� � вере и благодати примљене на крштењу. Енергија врлине јесте сила обновљења скривена у тајни крштења. Она се назива и степеницом подвига, зато што се усредсређуј� � на испуњење заповести, аскезе, као вежбања у елиминисању страсти. Постојаност у врлини је тек мали делић пута који води ка савршенству, док је учвршћење у добру одлучујуће у процесу обожења (1. Кор. 15,58). Напредак у врлини јесте аналогичан и саобразан са напредовањем у богопознању. Христос, Који од крштења стоји скривен у души, у кенотичком облику, разоткрива Своје присуство и Своју силу по мери узрастања у опажању благодати, све до појаве под таворским или есхатолошким обликом (в. АСКЕЗА И ОБОЖЕЊЕ).

Г

ГЕНЕАЛОГИЈА - (гр γενεαλογια, ονομα των γενων, лат. Genealogia, liber generationes, родослов): термин који употребљава Јевсевије {Црквена историја, књ. I, гл. VII, 1-10) упућујући на прву главу првог Јеванђеља (Мт. 1,1), а означава родослов Исуса Христа. У Новом Завету сачувале су се две генеалогије, или листе са именима корена породица у којима је описана историја Исусових предака:

Генеалогија по Матеју (1,1-17) има нисходну линију која полази од Авраама, праоца израиљског народа, преко пророка Давида, а зауставља се на Јосифу, са циљем да се покаже да Исус, Својим телесним рођењем, припада јудејском народу, уписавши се у нисходну давидску линију. У тој линији, Јеванђелист Матеј маркира три групе по четрнаест колена од Авраама до Давида, од Давида до вавилонског ропства, и од ропства па до Исусовог рођења. Наводећи веома учестало Стари Завет, Матеј доказује да је Исус из Назарета сам Месија Који ће спасти сав род људски, иако потиче од јудејског рода, онако као што Бог беше обећао преко гласа срозаветних пророка.

Генеалогија по Луки (3,23-38) има усходну линију, која полази од Исуса и пење се до Адама, са намером да покаже како Исус припада целом роду људском. Важност ове генеалогије састоји се баш у томе што је Црква од самог почетка поимала Исуса Христа као спаситеља свих, иако је потомак јудејског народа. У духу ове генеалогије, Апостол Павле назива Исуса "другим Адамом" (1. Кор. 15,45), зато што је Својим човештвом везан за све људе и сви су људи везани за Њега (Ð*им. 12,21). Порећи Исусову људску природу значи порећи природу коју сви ми носимо.

Обадве генеалогије, свака на свој начин, дају тачне појединости о законском пореклу и телесном Исусовом синовству, мада се на њиховој основи не може сажети целовита Исусова биографија. Што се тиче Исусова порекла, Јеванђеља се заправо нису ограничила на описивање Његовог физичког синовства. Новозаветна генеало-гија устаљује порекло Исусово по Јосифовој лози, преко којегаје Исус потомак Давидов (Лк. 1, 27,32,69).

Нови Завет остаје главни историјски извор за познавање Христовог живота и рада, иако постоје и друга сведочанства и писани извори ван хришћанске заједнице, као што су јеврејски (Талмуд, Мидраш), грчки и латински (Јосиф Флавије, Тацит, Светоније, Плиније Млађи, Јевсевије Кесаријски, Црквена историја, књ. I, гл. П, 3-6; VIII, 4-15; IX, 1-4; X, 1-7; XI, 1-9). Јевсевије Кесаријски (Цркв-на историја, књ. I, гл. VII, 14-15) износи традицију по којој су сами Исусови родитељи по телу (+++++++++) преписивали, чували и пренели Његову генеалогију, као што беше обичај код Јевреја.

Оспоравати Његову историјску егзистенцију , рећи да је Исус име једне митолошке фигуре из Старога Завета или, пак, из прехришћансРºÐ¸Ñ… култова, о којима иначе не постоје докази, значи негирати документарну вредност Новога Завета. Ево неколико биографских указатеља и догађаја из историје Исуса Христа, потврђене Новим Заветом:

По Својим родитељима (прецима), Исус је пореклом из Назарета (Јн. 1,54), једног села из Галилеје, северне провинције Палестине, насељене Јудејцима и Ð*имљанима. (Палестину су окупирали Ð*имљани 63. године пре Христа, а политичку власт држала је породица цара Ирода.) Због тога су Му сународници доцније дали епитет Исус Назарећанин (Мк. 14,67). По том имену прве су хришћане назвали "назарећанимÐ� �" (Дела 24,5).

По генеалогијамР° сачуваним код Јеванђелиста Матеја и Луке, Исус је син Дјеве Марије, која је била заручена за Јосифа (Мт. 1,18; Лк. 1,27). Код Јевреја зарука је био толико јак споразум да се заручник могао назвати мужем, а пристанак младенаца стварао је извесна узајамна права и дужности која се нису могла поништити осим чином развода (Мт. 1,19). Због тога је Исус сматран сином Јосифа и Марије (Лк. 3,23; 4,24; Јн. 6, 42), и чак назван "сином дрводеље" (Мк. 6,3). Дакле, Јосиф, потомак рода Давидова (Лк. 1,27; 2, 4), није физички Исусов отац. Јосиф сазнаје од анђела Господњег (Мт. 1,20) да начин како је зачела његова заручница, Дјева Марија, јесте чудесно дело Светога Духа. Јосиф је, према томе, законски отац Исусов, има, наиме, законско очинство над Њим, али не и природно или физичко. "Син Дави-дов" био је назив који Јудеји даваху Месији као цару ослободиоцу и наследнику цара Давида, подобно датом му обећању преко пророка Натана (2. Сам. 7,12; 14-16). То су подаци које нам нуде новозаветни текстови.

И химнографск� � традиција Православне Цркве донела је до нас неоспориву потврду да је сама Дјева - Мати Исусова - од Давидова колена, будући да Спаситељ има и физичко порекло stricto sensu у Давидовом роду. Тако, у седми дан месеца септембра пева се на Стиховној: "Дођите ви од Адама, да похвалимо ону која је од Давида изникла и Христа родила, Пречисту Дјеву Марију". А осмога дана - на празник рођења Пресвете Дјеве - Црква пева: "Кличи Давиде, што ти се заклео Бог! Оно што ми се заклео, рече, већ се испуни: од плода утробе моје давши ми Дјеву, из које се роди Творац Христос, нови Адам, цар на престолу мојему" (Јутрење).

По пореклу, односно племену из којег је произашао, из Назарета Галилејског, Исус је рођен у Витлејему, провинцији Јудеји (Лк. 2,4), у време кад је Август био цар Ð*има (Лк. 2,1), а Ирод Велики цар у Јудеји, Идумеји и Самарији (Мт. 2, 1); "Августус" бешеједна од титула датих Гају Октавију, који је владао између 29. пре Христа и 14. после Христа, а Ирод Велики (Мт. 2,1-22; Лк. 1,5) је владао целом Палестином од 37. па до 4. године пре Христа. (После његове смрти наследио га је његов син Ирод Антипа, који је управљао провинцијом Галилејом између 4. год. пре Христа и 39. год. по Христу, као што нам сведоче Свети Јеванђелисти (уп. Мт. 14,1-10; Мк. 6,14-27; Лк. 3,1; 19-20; 9,7-9; 13,31; 23,6-12;

Дела 4,27; 13,1).

Јеванђелист Лука вели да се рођење детета Исуса збило у време док су Јосиф и Марија били на путу према Јерусалиму ради пописа становништва у целом Ð*имском царству који је наредио цар Август. Први попис догодио се 7. године пре Христа, кад је Квирин био управитељ провинције Сирије (Лк. 2,2), од које је у то време зависила Палестина. Иако је био из Назарета Галилејског, старац Јосиф, као потомак Давидова племена, беше обавезан да се упише у Витлејему Јудејском, граду где се и Давид родио (1. Цар. 16,1; Јн. 7,42).

Имајући у виду да је Ирод Велики, који је наредио да се побију витлејемска деца, умро 4. године пре Христа, произлази да је Исус Христос рођен најмање три до четири године пре хришћанске ере, онако како је прорачунао у четвртом веку Дионисије Ексигус (Мали), скитски ка луђер из данашње Добруџе (Ð*умунија). Почетак ове ере утаначио је Дионисије на основу податка о узрасту кад је Исус почео јавни рад, то јест кад је напунио 30 година, датог у тексту Јеванђеља по Луки 3,23: "И сам Исус имаше око тридесет година кад поче (проповиједаÑ� �и); и бјеше, као што се мишљаше, Син Јосифа..."

Примивши вест о рођењу Исуса кога су мудраци назвали "царем јудејским" (Мт. 2,2-11), Ирод Велики сазива велики Синедрион у Јерусалиму - а то је био верски савет формиран од првосвештени ка, стараца и учитеља Закона (Мт. 2, 4-5) - желећи да убије дете и тражећи од мудраца да му јаве где се Оно налази. Да би избегао тај Иродов план, Јосиф заједно са Дјевом Маријом и Исусом бежи у Египат, где остаје све до смрти Иродове. Али, пошто Архелај, син Ирода Великог, наслеђује оца свога као цар у Јерусалиму (Мт. 2, 22), између 4. године пре Христа и 6. године после Христа, Јосиф и Марија вративши се из Египта не иду у Јудеју, него у Галилеју, коначно се настанивши у Назарету, одакле и Исусу нади-мак "Назарећани� �", као и Његовим првим ученицима "назарећани" (Дела 24,5): "И дошавши настани се у граду званом Назарет, да се испуни што су рекли пророци да ће се Назарећанино м назвати" (Мт. 2, 23; Суд. 13 5).

Ð*ођен у јудејској породици, Исус је био подвргнут свим култским уредбама Мојсијева закона које су се испуњавале у јерусалимско� �¼ храму (Лк. 2,27). Тако, подвргнут је закону обрезања које се вршило над сваким новорођеним мушкога пола, на недељу дана после рође-ња (Пост. 17,12; Лев. 12,3) кад Му и дају име Исус (Јошуа) (Лк. 2,21), доста познато јеврејско име, које значи "Бог (Јахве) спасава" и које је на грчки преведено именом Исус. То име саопштио је анђео Дјеви Марији и Јосифу пре него што се Он зачео: "Па ће родити сина, и надјени му име Исус јер ће он спасити народ свој од гријеха њихових" ( Мт. 1,21).

Четрдесети дан после рођења Мати Господња долази у јерусалимски храм да испуни обред очишћења и обред приношења "искупљења" детета (Лк. 2,22). То је први пут кад се Исус налази у Јерусалиму (Лк. 2,22-23). Исус, као и сваки прворођени мушкога пола, принет је Богу и искупљен са две грлице, жртвом сиромашног Јудејца. У јерусалимско� �¼ храму сусрели су га двоје стрих, сиромашних и праведних од рода Израиљева, који очекиваху спасење обећано преко пророка: Старац Си-меон и Пророчица Ана. Старац Симеон узима Га на руке и благосиља Га, назвавши Га "Светлошћу за откривање незнабошцима и славом народа Израиља" (Лк. 2,32), а Дјеви Марији прорече: "Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити" (Лк. 2,34).

Наравно, пошто није писан с намером да се сачини биографија Исуса Христа, Нови Завет не обухвата у тачном хронолошком реду, или по систематском плану, све податке Његовога живота и рада. Јеванђелисти признају да нису записали до танчина сва Исусова дела и речи (Јн. 21,25), него су одабрали сведочанства која су кружила у то време, забележивши само суштинске податке Јеванђеља Спасења. Учинивши то они нису остали равнодушни према историчностР¸ дела (Јн. 2,20), него су се бавили тачним преношењем сведочанства усмене традиције, као што нарочито сведочи Јеванђелист Лука (Лк. 1,1-4). Према томе, Јеванђеља - која су написана по надахнућу Светога Духа, и нису праве историјске књиге, као уосталом ни Нови Завет уопште, јер не треба да се схвати као потпуна биографија Исуса Христа - јесу пре свега право апостолско сведочанство о томе ко је Он и шта представља у икономији Спасења, тј. сведочанство о Сину човечијем у коме се Бог прославља (Јн. 13,31). Написан у том циљу, Нови Завет је забележио не толико биографске податке, него особито догађаје са одлучујућом улогом у домостроју Спасења чији је творац Исус Христос. (Доказ за то јесте чињеница што Црква није канонизовала апокрифна Јеванђеља, која дају појединости о Исусовом детињству, него је прихватила само че-тири синоптичка Јеванђеља која се усредсређујÑ� � на Његово месијанство и јавно служење). Заправо, оно што се говори о самом Исусу није Његова биографија као историјске личности, нити је пак реч о Његовом земаљском пореклу, него је то стварност: да долази као послати од Бога, да мисли и ради онако као што мисли и ради Бог (Ис. 55,8). Он зна да се родио од Дјеве Марије, у Витлејему, где се Марија налазила са Јосифом, у доба владавине Цезара Августа (27. год. пре Христа - 14. год. после Христа), приликом пописа (Лк. 2,1). Али и Он сведочи у многим приликама ( у храму, на крсту - Мт. 7,21; Мк. 14,36) да има Оца небеског, да постоји од вечности (Ð*им. 8,29; Кол. 1,15-18) и да је други Адам (1. Кор. 1,16-18; 15,45; Еф. 1,3; 2.Сол. 2,13).

Дабоме, није довољно признати да је Исус био историјска личност, члан израиљског народа, стварни човек који је живео у некој земљи и у одређеној епохи, нити, пак, да је етички узор или прототип човечанства. Месијанство Исуса Христа чини део исповедања хришћанске вере. Јеванђелисти Матеј и Лука стављају Исуса у везу са месијанством Исаијиних пророчанстаР²Ð° о "Емануилу" (Мт. 1,23; Лк. 1,31), док Апостол Петар показује да је у личности и служењу Исуса био присутан сам Бог израиљског народа: "Бог Авраамов, Исаков и Јаковљев, Бог отаца наших, прослави Сина својега..." (Дела З, 13).

Јеванђеља не обухватају превише појединости о Исусовом детињству и младићству, што значи да ово поглавље није заузимало главно место у хришћанском првом проповедању. Из тог периода, Лука напомиње само чињеницу да је у 12-ој години - доба религиозне зрелости - кад је заједно са Својим родитељима био у Јерусалиму за празник Пасхе, као што они уобичаваху сваке године, Исус дошао у храм међу учитеље Мојсијева Закона, који су остали задивљени "Његовим знањем и одговором" (Лк. 2,42-47). Из одговора који Исус упућује Својој Матери: "Зар не знате да мени треба бити у ономе што је Оца мојега" (Лк. 2,49), произлази да је Он још у том узрасту имао свест о Својој месијанској мисији. Исто тако, Јеванђелист Лука прави општи поглед на Исусов развој у овом периоду: "А Исус напредоваше у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи" (Лк. 2,52), слично ономе што је напред речено: "А дијете растијаше и јачаше у духу, пунећи се премудрости, и благодат Божија бијаше на њему" (Лк. 2,40).

Отприлике до тридесете године, кад је започео Своју јавну мисију, Исус је остао у родитељском дому у Назарету, то јест поред старца Јосифа и Мајке Марије, од којих је примио васпитање у духу мојсијевског Закона (Лк. 8,19-21; 2,19,51; 1,45). Најважнију улогу у Исусовом животу имала је, разуме се, Дјева Марија (Лк. 2,11,51). Исус беше њено једино дете (Јн. 12,27). Премда Јеванђелисти говоре о "браћи и сестрама Господњим" - Јаков, Јосија (Јосиф), Јуда, Симон (Мт. 13, 55-56; Мк. 6,3) - они нису деца Мајке Господње, него су даљи чланови њене породице, чија је мајка друга жена са именом Марија (Мт. 27,56). Према томе, они су Исусови рођаци.

У узрасту од пет година свако јудејско дете учествоваше на богослужењу у синагоги или заједници којој су припадали његови родитељи. Синагогом - као јудејском заједницом - руководио је старешина (Мк. 5,35-36), а помагао му је један слуга (Лк. 4,20). Богослужење се обављало сваког суботњег дана, кад се чланови заједнице сакупљаху у синагогу на молитву и читања из старозаветнÐ� �Ñ… списа (жртва се приносила само у јерусалимско� �¼ храму). Посредством библијских коментара у синагоги, Исус је, као и сви Јудејци Његови савременици, веома добро познавао Стари Завет, и знао је да је Мојсије главни писац првих пет књига Библије: "Јер да вјеровасте Мојсију, вјеровали бисте и мени; јер он писа о мени" (Јн. 5,46). Такође, Он је знао тумачење Мојсијевог Закона, које се чуваше путем усменог предања у рабинским школама, и на који се Он позива називајући га "предањем старих" (Мк. 7,3). Он сам чита на јеврејском језику спис Пророка Исаије, из којег наводи текстове који се односе на Његову месијанску службу (Лк. 4,18-19; уп. Ис. 61,1 -3). Доцније, Исус је развио веома јаку активност у синагоги, где је читао и тумачио Стари Завет: "И дође у Назарет гдје бјеше одгајен, и уђе по обичају своме у дан суботни у синагогу, и устаде да чита" (Лк. 4, 16). Због те активности Он се с правом сматра једним од најученијих библијских тумача.

Исус је био свестан Своје националне и политичке припадности јудејском народу. Поштујући његове обичаје и обавезе, поздравља се речима: "Мир кући овој" (Мт. 10,12); плаћа храмовни лични годишњи порез, обавезан за све израиљске људе (Мт. 17,24); даје порез који су сви Јудејци плаћали римскоме цару (Мк. 12,17).

Начин на који писци Јеванђеља расправљају о генеалогији Господа указује на схватање које су следбеници Христови дали стварности Оваплоћења: Бог је изабрао један људски род, од којег се Његов Син оваплотио, да би у Његовој ипостаси сјединио божанство са човечанствоÐ� �. Излагања имају за циљ како да потврде потпуну стварност узимања људске природе од Бога у Христу, тако и да докажу божанство Исуса из Назарета, проповеданог� �° Месије, Спаситеља људскога рода.

ГНОСТИЦИЗАМ - (гр. γνωσις, тајанствено знање, увођење): синкретистиÑ� ��ко учење, састављено од религија и мистерија веома популарних у Индији, Вавилону и Персији и од митова грчке философије, удружене са неким хришћанским идејама узетим из Јовановог Јеванђеља. Заједничка идеја гносшичких система, било прехришћансРºÐ¸Ñ…, Ð¿Ð°Ñ€Ð°Ñ…Ñ€Ð¸ÑˆÑ›Ð°Ð½Ñ ÐºÐ¸Ñ… или хришћанских, јесте дуализам између божанске неприступне првобитне суштине и серије злих еманација (парова) које долазе у свет и у материју. Систем Валентина (+160), хришћанина из Александрије, који је проповедао своје учење у Ð*иму у исто време са Маркионом, између 135. и 160. године, сконцентрисÐ� �н је на идеју "плироме". Чисти духовни свет (плирома) састављен је од јединства "еона", божанских еманација од Оца - непознатог или последњег - кроз сукцесивна умножавања. Стварање је идентично са падом у грех, а материјални свет, који је по својој суштини зао, као и људски духови, био је преуређен од демијурга. Логос-Спаситељ није исти са Богом-Творцем, него је духовна еманација која је прошла кроз Дјеву Марију, као вода кроз водовод; није умро физички и није васкрсао. Спасење је чин откривеног познања, потребног ради поновног враћања у хармонију плироме. Постоји суштинска неједнакост међу људима пошто само духовни, гностици - не телесни, нити пак душевни - поседују то знање и само се они могу спасти. Ориген, Климент Александријс� �ºÐ¸, Тертулијан, Иполит, Епифаније ( у "Панариону"), Јефрем Сиријац, а особито Иринеј Лионски у Одбацивању гносе тако лажно назване (Adversus haereses), жестоко су побијали синкретистиÑ� ��ке гностичке системе, не само због њихове теолошке недоследност� �¸ него и због њиховог богохулног и опасног карактера с моралне тачке гледишта. Сви они, наиме, тврде да је творевина добра зато што је дело Божије.

Међу представнике хришћанског гностицизма из апостолског и постапостолс ког периода убрајају се: Симон (Маг) из Самарије, Николај, оснивач секте николајита (Откр. 2,6,15; 1. Јн. 2,19), Керинт, савременик Апостола Јована, Менандар из Самарије. Саторнил из Антиохије, Василид из Александрије (око 125), Карпократ (155-166), Кердон, Маркион из Синопе, Понт (рођен око 85), Вардесан из Едесе (рођен 154).
Ево неких гностичких учења:

Маркионство: име долази од Маркиона, пореклом из Мале Азије. настањеног у Ð*иму око 140. године, где под утицајем Кердоновог гностицизма развија свој лични систем, на основу неких текстова из Посланице Галатима, о Богу двају Завета и о канону Писма. По Маркиону, постоје "два бога": један нижи бог, старозаветнÐ� �, несавршени, који је створио свет, дао је Закон и надахњивао пророке, који се љути и свети (lex talionum); а други је бог Новога Завета, Отац Исуса Христа, бог љубави, милости и праштања. Између ова "два бога", стварајућег и искупљујућег , не постоји веза; нити постоји веза између Закона и Јеванђеља, Израиља и Цркве, јудејства и хришћанства. Материја је зла, зато Маркион препоручује строги аскетизам. Да би одржао своје идеје, он ствара свој сопствени канон: Јеванђеље по Луки, Павлове Посланице, без Тимотеја и Тита, из којих избацује јудејске идеје. Од почетка Црква је осудила Маркионове идеје (екскомунициÑ� �ан је 144. г.), јер је она штитила јединство историје Спасења и Откривења, континуитет Старога и Новога Завета. Најпознатији модерни тумач Маркиона био је Адолф фон Харнак (1851-1930), који наглашава суштинску разлику између јединственог Јеванђеља Христова и других религија.

Манихејство: хришћанска дуалистичка јерес коју је пропагирао Манес - Мани (216-277), персијски философ који, уобразивши да поседује тајанствена откривења, сматраше себе последњим "послаником" или физичким оваплоћењем "Параклита" (Утешитеља). Као гностички систем, манихејство се држи на суштинском радикалном дуализму између два вечна принципа, добра и зла, који се, у току историје, боре у сукобу без краја. Организован као нова религија, "религија светлости", имајући књиге, богослужење и јерархију, манихејски покрет био је предмет окрутних репресија и гоњења. У IV и V веку шири се по Кини и Западној Европи.

ГÐ*ЕХ - (прародитељс� �ºÐ¸ или први, лат. peccatum originale originatum чин прекида првобитне заједнице између Бога и човека и последице тог догађаја. Познат је по библијском откривењу у Књизи Постања, гл. 3, као сукоб и непослушност Адама пред Богом. Овај догађај је утицао на стање целог рода људског, а у њему су учествовали многи чиниоци: змија или кушач, символ лажи и зависти (Прем. Сол. 2,24), поистовећена за ђаволом или сатаном (Откр. 12,9); дрво познања добра и зла, односно познање Бога кроз конкретне стварности света, познање које ће се изопачити; Ева, или Адамова жена, која је са одговорна и сагласна у чину непослушност� �¸ кроз ђаволско кушање (Приче 7,1-27).

Из библијског извештаја Књиге Постања произлази да зло не долази од Бога нити је од почетка постојало. Грех не почиње у човеку, него са Луцифером и његовим анђелима, који се у библијској символици представља као змија (Откр. 12,5). Зло је пре човека и ван њега, али се чини и његовом вољом. Поред свега тога, грех није, као у манихејском дуализму, онтолошки принцип који учи да је човек на почетку сусрео духовно пали свет (в. гностицизлм). Грех се зачео слободном човековом вољом кроз ђаволово кушање, али му он није својствен.

У вези са узроцима, последицама и начином преношења греха, створене су многобројне доктрине, концепције и спекулисања.

По Апостолу Павлу, у класичном тексту Ð*им. 5,12-21, адамовски грех јесте дело непослушност� �¸, злоупотребе човекове слободе према Богу, која навлачи смртну осуду. Као почетак греха јавља се неприродна човекова жеља да буде као Бог, онако како га змија убеђује: "Зна, дакле, Бог да ће вам се онога дана кад окусите од њега отворити очи и постаћете као Бог, познавајући добро и зло" (Пост. 3,5). Грех почиње гордошћу или негирањем Божије трансценденÑ� ��ности, суштинске разлике између Бога и човека, кроз одвраћање духа да созерцава Логоса. Тиме долази до пада у Ð¸Ð´Ð¾Ð»Ð¾Ð¿Ð¾ÐºÐ»Ð¾Ð½ÑÑ ‚во (αλαγια). Овом негирању Божије трансценденÑ� ��ности следи чулна изопаченост, односно егоистичка заљубљеност у спољни свет. Душа попушта пред телесном похотом, која постаје блиска човеку, јер је човек ушао у поредак живота чулног задовољства. Грех је не само чин прекида везе заједништва са Богом, неред у јединству душе и тела, него је и промена односа човека са творевином. Изопачена унутарњост шири се на спољашњост његовога живота. Човек се затвара у хаос творевине, чије га стихије држе као Непослушношћ� �ƒ једнога човека, сви смо ми постали "грешни" (Ð*им. 5,19); то јест, по објашњењу Светог Јована Златоустог, "осуђени на казне и смрт" (Омил. 10, на Ð*имљанима, гл. 2 и 3; Ð*.О. 60,477). По речима Светог Апостола Павла, до Христа сви су људи "синови гњева" (Еф. 2,3), што значи да је свака индивидуа обележена грехом праотаца рода људскога. Свако је крив за Адамов грех, јер иако је грех био лично Адамов, у адамовској природи сагрешили су сви који су примили ту природу-природним рађањем од првог људског пара. Стање греха преноси се, дакле, на нашу природу, која се индивидуализР¸Ñ€Ð° у свакој личности; воља и дело наше природе сарађују у вољи и делу Адама. Свети Кипријан, говорећи о крштењу деце (Писмо 59), првородни грех назива "страним грехом" који се прима преношењем. Потенцијално сва су тела обухваћена у Адаму, оцу и корену свих; зато непослушност Адамова постаје, кроз ту онтолошку солидарност, непослушност рода људскога. Штавише, све душе Бог је створио, стваралачки и одмах. Тело прима битисање кроз полну љубав, у којој је пожуда начелни покретач: "У греху ме роди мати моја" (Пс. 50,5).

У погледу начина преношења, неки држе да људска природа није додирнута грехом (ÐºÐ°Ñ€Ð¿Ð¾ÐºÑ€Ð°Ñ‚Ð¾Ð²Ñ †Ð¸, албигензи, анабаптисти итд.); други уче да само деца рођена од хришћана немају грех (Калвин, Дуцер, Беза); трећи мешају порекло греха са његовим последицама, говорећи да се грех састоји у игнорисању истине и наклоњености воље ка злу (Шпангенберг и Илирикус); на крају, четврти мисле да је грех сама суштина човековога бића. Пелагије држи да се грех преноси подражавањем или прихватањем.

Пракса крштавања деце заснива се на учењу да грех - мада беше стран људској природи, чим се једанпут ушуњао у нашу природу, падом првога човека - свако прима у себе рађањем.

ДАН ГОСПОДЊИ - (гр. Κυριακη ημερα), лат. Dominica die - Недеља): први дан седмице, или осми дан, који су хришћани прослављали уместо суботе, од самог почетка Цркве, као литургијски дан сам по себи, или сећање на Христово Васкрсење, приносећи евхаристијсÐ� �у жртву и вршећи друге тајне и богослужења. Како произлази из Дела Апостолских (20,7; уп. 2,42 и 27,35) и првих постапостолс ких списа (Игњатије Богоносац, Посланица Магнежанима, IX, 1; Посланица Варнавина, XV, 9; Дидахи 14,1), Евхаристија као тајна није се вршила на дан њеног установљења, него у Недељу, на дан Васкрсења и Силаска Светога Духа (Дела 2, 1-5). "Саберите се у дан Господњи и ломите хлеб и принесите благодарење (Евхаристију) " (Дидахи, 14, 0 недељном богослужењу, стр. 234). За Варнаву, то је "дан осми", дан вечности, почетак Новога Света, који долази после седмога дана, символ онога миленијума у којем ће Христос царовати са праведнима (Ibidem) Иначе, Дан Господњи указује и на Дан Суда (Мт. 12,36), последњег часа борбе између Исуса Христа-Цара и сила зла (Ð*им. 13,12; 1. Сол. 5,2; Јевр. 10,25; уп. Откр. 1,10).

Дан Господњи има, дакле, два аспекта: један "недељни" или пасхални, јер се тога дана чини успомена на новозаветну Пасху и славно Васкрсење Исуса Христа; и други "есхатолошк� �", јер Недеља предокушава стварност Царства Божијег, које јесте али ће и доћи (уп. Кол. 3,1). У исто време литургијски дан, Недеља, поново предокуша дан Васкрсења и Дан Господњи. Наравно, ова је ствар могућа само помоћу силе Светога Духа, јер Дух стално ставља у свест и живот Цркве Васкрслога Христа (1. Кор. 2,4). Дан Господњи јесте дан радости и наде и он је дубоко осликао живот првих хришћана.

Замена суботе Недељом сачињава, дакле, један од најважнијих догађаја Новога Завета (Св. Јустин Мученик, Аиологија I, 67). Тек после Миланског Едикта (313), Недеља постаје дан званичног одмора. Дотада, хришћани се ради вршења Евхаристије састајаху било суботом увече, било у Недељу ("веома рано").

ДОБÐ*О - (гр. αγαθον, лат. bene): јесте појам за религиозну вредност и нема само етичку димензију. У Постању (3,2-3) се говори о човековом познању добра, које је свесно опитовање Бога у Његовим делима љубави. Добро није проста етичка каквоћа или морални став, него је одблесак благодати, "зрак који показује Бога", обожујуће делање које долази у човека од апсолутно највишег Добра које је Бог (Калист Катафигиот, 0 контемплатив ном животу, 69, Ð*ум. филок. том 8, стр. 478). Добро се поистовећује са самим Путем, чији је почетак вера, са уметношћу да се живи по Јеванђељу. Добро се преводи са доброшом (Ð*им. 15, 14), са подражавањем божанског човекољубља и "чињењем добра", што је провера љубави према Богу (1. Петр. 2,20; 3 6) и ближњем (Лк. 6,33). Добро се налази као срж у свим хришћанским врлинама, које нису ништа друго до разни видови чињења добра. У филокалијско� �˜ духовности, савршенство, врхунац живота у Христу, јесте потпун склад лепога (καλον) и доброга (αγατον).