Početak posta

pa, eto...ja pustim neku muzikicu, a pre toga se dobro naspavam i radim, radim...ali, u postu treba dosta toga da odrekneš svesno i dobrovoljno, inače to nije - to. ako se posti samo hranom, to je samo jedna dijetica....koja možda to i ne mora da bude, jer neki ljudi, kad poste reda radi, imaju stalni osećaj gladi i non-stop jedu, pa se ugoje....što kaže jedan moj poznanik - neću da postim, prošli put sam se ugojio 5 kg...
''pa koji ti je to post, brate slatki?'' pitam ja...a on kaže - nisam jeo meso i jaja i sve to životinjsko, ali zato sve ostalo sam jeo baš dosta jer sam bio mnogo gladan....
al' dobro, kažem...svako ima neki svoj fazon.

Tako i moja mama :lol:... kad posti, baci se na hleb i testenine, obavazno je par kilograma teža kad završi post. I ja je pitam isto pitanje, a ona: "šta da radim, stalno sam gladna" ... :huh:

Za mene je post svojevrsno *povlačenje* u sebe ,uslovno rečeno.
Za vreme posta ulažem napor da se okrenem unutarnjem,misaonom i duhovnom,
manje razmišljam o hrani,čak bih rekla da nakon par dana posta počinjem na hranu
da gledam kao na obavezu,a sve što mi je obaveza ne donosi zadovoljstvo.
Sve vreme posta sam smirena i na sasvim drugačiji način reagujem na neke stvari.
Sve ono što bi inače moglo da me izbaci iz takta,tada posmatram drugačijim očima
i drugačije reagujem,ako uopšte i odreagujem.
Dakle,zaista je to vreme u kojem jačam sopstvenu volju,ali ne odricanjem od hrane,
bar to ne posmatram tako,već odricanjem od nepotrebnog rasipanja energije na stvari
koje vrlo često znaju biti potpuno beznačajne i nisu vredne pažnje.
Ono što smatram problemom je činjenica da nakon završenog posta i vraćanja u svakodnevnu
kolotečinu,jako brzo počnem da se vraćam starim navikama,(opet ne u ishrani,već u ponašanju),
tako da bi meni trebalo više vremena da sebe suštinski u nečem promenim ,nego li je to vreme
trajanja posta,ma koliko izgledao dugotrajan.

Na post gledam kao na neku vrstu duhovne vežbe... što ne znači da je i korisna, ako je nazivam duhvnom. Uzdržavanje, u bilo kom smislu ne može da prija... ali je u nekim slučajevima korisno. Recimo, one loše misli, ružne reči... treba se uzdržavati skoro uvek, ne samo u vreme posta. Ali, bez da se ovo podrazmeva. Ponekad valja i dati oduška svojoj duši.
Za mene, lično, uskraćivanje stvari koje volim i u kojima uživam je silovanje uma... treniranje živaca. A to mi dođe kao šlag na tortu, ako su već napeti od svakodnevnih problema. Ako mi se jede čokolada, ješću, ako mi je do sexa, biće ga... znači, samokontrola nema veze sa postom... bar ja ne vidim vezu. Treba iskontrolisati sebe u nekim bitnijim stvarima, koje nisu ograničene vremenskim rokovima.
Postiti, u vreme posta, pa se prepustiti kao pušten s lanca po zavreštku istog je dokaz koliko je um istreniran... ili duša, kako god. A većina vernika praktikuje upravo neumerenost po završetku posta. Meni sve to liči na cirkus.
Smirivanje uma, kažnjavanjem na telesnoj bazi ne vidim kao korisno... ako vam je potrebno uzdržavanje, uzdržavajte se... ali ne zato što je to neko rekao, ili zato što tako treba. Isključivo samovoljno... mada, i dalje mislim da je banalno udržavati se od hrane i sexa, i opravdavati isto "smirivanjem uma".

samokontrola je izbor, u stvari, a to je ono što nam je Bog dao...nevolja je u tome što samokontrola može da se pretvori u samovolju, a ona opet može da rezultira lošim izborom i da se napravi greška.