Poetesa - za sva vremena

hvala bisernice..obozavam ovu pesmu:bisa:

Десанка Максимовић

ЛЕТОПИС ПЕÐ*УНОВИХ ПОТОМАКА

Према историјским изворима и српским и хрватским - српски жупан Захарија потучен
од бугарског цара Симеона налази уточиште код хрватског краља Томислава који је
владао у првој трећини десетога века. Гонећи Србе бугарска војска упада у Хрватску и
ту буде до ноге потучена. После овог рата у Хрватској настају борбе за словенско
богослужење. У тој борби се истакао Гргур Нински ставивши се на страну народа
склоног словенском богослужењу док Неретвљањи тек у то доба почињу примати
хришћанство.. . /Д.М./

Глас претков цару

Цар се по дану држи ратнички,
а ноћу кад би се двор ућуто,
кад остане насамо са књигама,
глас непознати неки га гања,
или му се можда буде сећања
на списе које је читао у младости.

И ти жупани рашки,
онај непознати глас му говори,
на које би да се завојштиш,
твоја прадавна су, Царе, својта,
твоја вера,
и њихови су преци дошли
са закарпатски� � пропланака и језера.

Тад се разликовали нисте, Царе,
ни колико на букви два роја пчела,
ни колико круне бора и бора,
нити рибизле од огрозда,
нити колико кос од дрозда,
ни колико рода и плиска,
нити изворска и речна вода.
Тад се нисте разликовали
ни колико курјачка два чопора,
ни колико зорњача и вечерњача,
нити стада брдска и долинска.

Били сте, Царе, у Закарпатју
слични једни другим као два плача,
као два вриска,
као врхови копља и мача.

Били сте блиски једни другим
као у глави што су два ока,
као што су две вере милосрдне,
као живот испосника и пророка
животи су ваши били слични.

Заједно сте се у прапостојбин и
отискивали низ бујне воде,
одлазили чак до њихових делти.
Опијени ловом,
заједно сте јурили за дивљачи
кроз врлети
и у страху се дозивали
кад се планина изненада смрачи.

Ма где сад живели,
молили се богу ма коме,
ви сте слика богова старих.
У вас је душа жалосне Моране
и Перунова ћуд плаховита.
Сунцу се радујете као Весна,
неуништиви сте као богиња Жива.
И кад војујете, сањате о миру
као Волос доброћудни,
бог пастира.

Слушају богови

Слушају стари богови словенски
и свеци хришћански
како сви ти дошли из далеке Војке,
ухваћени у коштац судбински
небо истом речи именују
и све од звезда па до ситна песка,
како истим речима запомажу
да им се сила смилује небеска.
Како сви ти дошли са далеке Војке,
са њених појата,
ти досељени с падина Карпата,
у смртном часу
истим именом призивају мајку,
и заклињу сина,
истим именом призивају правду,
и како сви кривду зову кривдом,
а стид стидом.
И ниједан од богова, у првоме трену,
не могаде да разазна
ко је нападач а ко нападнути,
и на које треба да се обори
Перунова
или Исусова казна.

Моранина успаванка

Сад сте моји сви одреда.
И ви што целујете иконе Бизанта,
и ви под окриљем Млетака и Ð*има,
сви ви међусобно што се крвите.
Никад нисте били један уз другог тешње,
крв се опет ваша под земљом меша
у велику словенску понорницу.
Из ње ће вам постојбинске нићи липе
и леске и дивље трешње.

Сви ви старином иза Карпата,
и ви опаљени од врела зрака
и ви белолики, главе русе,
и ви што устајете против Бизанта,
и ви што устајете против Млетака,
сви ви завађени,
ходите у тихо царство мени,
и у њему се тесно збите,
отворена су вам широм врата.
Заувек
ту се помирите
у недрима земље смеђе,
заборавите под небом јата,
заборавите звезде и мраве,
заборавите обале и међе.

А жамори опет глас из грања:
то није богиња била Морана.
Одавно је и она покопана
у ћивоте заборава.
То је ноћ што излази однекуд из јама,
то је тама,
сестра вукодлацима и утварама
што напуштају ноћу боравиште.
То се прошлост однекуд искобељава,
то су ваша тамна сећања
на барбарска древна гробишта.

Nemam više vremena

Nemam više vremena za duge rečenice,
nemam kad ne pregovaram,
otkucavam poruke kao telegrame.
Nemam vremena da raspirujem plamen,
sad zaprećem šake zgorela žara.
Nemam više vremena za hodočašća,
naglo se smanjuje putanja do ušća,
nemam kad da se osvrćem i vraćam.
Nemam više vremena za sitnice,
sad treba misliti na večno i neobuhvatno.
Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,
mogu stići jedino kudgod u blizinu.
Nemam vremena da išta izučavam,
nemam vremena sad za analize,
za mene je voda sada samo voda
kao da sam je pila sa kladenca;
nemam kad da razlažem na sastojke nebo,
vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.
Nemam više vremena za bogove tuđe,
ni svoga nisam dobro upoznala.
Nemam kad da usvajam zapovesti nove,
mnogo mi je i starih deset zapovesti.
Nemam više kad da se pridružujem
ni onima koji istinu dokazuju.
Nemam kad da se borim protiv hajkača.
Nemam kad da sanjam, da lagano koračam.

Desanka Maksimović

Moj svet

Moj svet se sastoji od misli mutnih,
od srca pometenoga,
od onoga što u bolu dokučim,
moj svet se sastoji od nedorečenoga.
Moj svet se sastoji od sumnje u Boga,
od priželjkivanja
da ga ima negde gore,
od prigovora njegovim zakonima,
njegovoj volji da čovek bude stvoren.
Moj svet se sastoji od nespokojstva,
od prezanja pred svačim,
u njemu su i skrušenosti blage svojstva
i pobuna
što čovek prođe tek što zakorači.
Moj svet se sastoji od onoga
što se misli kad je ponoćna tama,
nestalniji je moj svet od dima,
od tuge tiši.
Stotinu vasiona svet sad u meni ima
i stotinu krugova čistilišnih.


Desanka Maksimović

Ti kišu voliš, evo kiša pada.
Ne čini li ti se, blage uspavanke
Što bi ih s najdražih usta hteo čuti,
Glasovi o kojim uvek sa žudnjom snevaš
Po svoj vasioni da su razasuti?.

Ne čini li ti se da najslađi snovi
U suze teku pretvoreni mnoge
Ne čini li ti se, negde, kao plima
Nečija nežnost prema tebi raste,
I prosipa se tu, pred tvoje noge?
Ne čini li ti se neko tiho zove:
"Dođi k meni, dođi, dođi".

Ne čini li ti se da govore kapi,
Da odjekuju svi prostori suri:
Požuri k meni, požuri, požuri.
Ne čini li ti se bezbroj nekih grla
Nečijim mekim glasom umiljatim
Da ti govori
Patim, patim, patim.

Ne čini li ti se pljusak milovanja
O kom se u najtišim časovima sanja
Da lije sa svih grana i oluka,
Buja po gradskim pločnicima golim,
I da glas neki toploga prizvuka
Sumori odasvud
Volim, Volim, Volim.

Ne čini li ti se u naletu jačem
Neko, ko dugo je suze uzdržavo,
Da sad ih lije i bolje mu biva?
Ne čini li ti se, odasvud se sliva
Odasvud roni
Plačem, plačem, plačem.

Ne čini li ti se, mada sunca nema
Lepota neka kako sviće svuda
O kojoj si sanjao od postanja?
Ne lini li ti se da govore kapi
Da lujes iz njih topla obećanja:
Dogodiće se
Čuda, čuda, čuda.

Pesma za mene, pesma za tebe - Desanka Maksimovic


Potrebno mi je mnogo sunca,
i to i noću, jedno da me susreće,
jedno da zamnom svetlost baca,
u ponoru jedno dubokom,
jedno da nosim u ruci
kad od jada ne vidim prst pred sobom.

Potrebno mi je mnogo nežnosti,
i to svakog dana, i mnogo od milošte reči:
potrebno mi je primirje
između srca i sećanja
između neba
i bola koji pred njim kleči.
Potrebna su mi dobrodošlicom ozarena
lica mnoga,
i to svakog trena,
potreban mi prijatelj i to što veći,
potrebni su mi mostovi viseći
preko mržnje,
preko nesporazuma nepremostivoga.

https://fbcdn-sphotos-a-a.akamaihd.n...50799329_n.jpg

OBORENI BOG


Kao dete sam bila za Peruna
zato što je nesrećni oboreni bog
i verovala da se prolećnim gmrljavinama
meni jedino javlja.

Zatim opazih rane onoga
što je njega oterao pod oblake.
Bilo ih je mnogo,
i tolika krv je iz njih tekla
i s takvim je bolom gledao u mene
i tražio mi pomoć
da i njega uvedoh u odaju
gde u snu razgovaram sa onima koji trpe.

PESNIKOV KIP U PARKU


Stajaće tvoj kip u parku domovine,
usred dece i jasika
spomenika i lipa.
Brujaće jutrom rano
kip do kipa,
brujaće pesničko naselje bronzano.

Brujaće tvoje slepoočnice
kao da se u njima još misli roje,
i za sunčanog letnjeg dana
blistaće tvoj pogled u bronzi liven
kao da još vidi lepotu,
i usta, samim ćutanjem rezana,
obasjaće osmeh skriven.

U parku domovine, ispod jasika,
čitaće devojke tvoje pesme
u jutro sivo,
i misliti pune milošte
da srce tvoje još je živo,
da peva jošte.

Doći će mladići kraj spomenika
tvog da govore o velikim stvarima
u parku suncem obasjanom,
i noću, i zimi, i ranom zorom.
Bićeš vezan sa svakim u zemlji danom,
sa svakim stvorom.

Bićeš uvek živ, okružen ljudima;
i opet imaćeš samoće, samoće,
neba, praskozorja, Kumove Slame.
Padaće ti na rame ptice da noće,
padaće na lice sen oblaka.
Slušaćeš kako kiša pada
sam i svoj sred noćnog mraka.

Stajaće tvoj kip u parku domovine
sred dece, lipa i jasika;
i kad sunce jutarnje sine
na bronzani lik do lika,
činiće se, među sobom razgovara
svet pesnika.

RAĐANJE LJUBAVI


Tuga obuzima mlade potoke,
ne mogu da se rastanu od obala,
ptice i jasike mešaju trepete,
mirisi padaju jedan drugom na grudi,
plaču vetrovi što ne mogu imati dete,
baca se ljubavlju izbezumljena ševa
u kanjon što ga sunce progoreva,
kad riba i biljur se poljube u vodi,
sunce prozrači srca njina nevina,
a to biva samo kad pesnik treba da se rodi.
Planini koja nikad nije imala mleka
nabreknu grudi
i belu odojčad oblaka doji
i mesec se kao u mladosti uzbudi
kad je ugleda mlekom oblivenu,
izlaze na šumsku stazu goli sisari
i plaču i smeju se kao ljudi,
devojkama dolaze na san čudne stvari,
a to biva samo kad pesnik treba da se rodi.

KATEDRALA


Ima u meni visoka katedrala
prozora blistavih i uskih kao munja,
i stara, stara.
Neko njena vrata
slobodno otvara
i kao po svom domu po njoj hoda;
pokušam li da je na dan iznesem,
sruši se kao kula od karata.

https://fbcdn-sphotos-f-a.akamaihd.n...955d51aaee3d94

GOVORI TIHO

Govori tiho.
Drvece je nocas budno i meni je zao
da cuje kako je zivot kratak i nije veseo.

Govori tiho.
Ptice nocas blizu nas pevaju i meni je zao
da cuju kako u glasu necijem ima suza.

Govori tiho.
U livadi obliznjoj zrikavci se nocas vole radosno
i meni je zao da cuju da ljubav u srcu necijem je tuzna.

Govori tiho.
Nebo je nocas beskrajno tanko i meni je zao
da nas cuju zvede, da im zbog nas tesko ne bude.

Naša tajna

O tebi neću govoriti ljudima.

Neću im reći da li si mi samo

poznanik bio, ili prijatelj drag;

ni kakav je, ni da li je

u našim snovima i žudima

dana ovih ostao trag.



Neću im reći da li iz osame,

žeđi, umora, ni da li je ikada

ma koje od nas drugo voljelo;

niti srce naše da li nas je radi nas

ili radi drugih kadgod boljelo.



Neću im reći kakav je sklad

oči naše često spajao u sazviježđa žedno;

ni da li sam ja ili si ti bio rad

da tako bude -

ili nam je bilo svejedno.



Neću im reći da li je život

ili od smrti strah

spajao naše ruke;

ni da li zvuke smijeha voljeli smo više

od šuma suza.



Neću im reći ni jedan slog jedini,

što je moglo, ni da li je moglo nešto,

da uplete i sjedini

duše naše kroz čitav vijek;

ni da li je otrov ili lijek

ovo što je došlo

onome što je bilo.



Nikome neću reći kakva se zbog tebe pjesma događa

u meni vječito:

da li opija toplo

kao šume naše s proljeća;

ili tiha i tužna šuti u meni rječito.

O, nikome neću reći

da li se radosna ili bolna

pjesma događa u meni.



Ja više volim da prešućene

odemo ona i ja

tamo gdje istom svjetlošću sja

i zora i noć i dan;

tamo gde su podjednako tople

i sreća i bol živa;

tamo gdje je od istog vječnog tkiva

i čovjek i njegov san.