Odlomak iz omiljene knjige - strani autori

Već u samom rađanju jedne ljubavi, sadržana je njena smrt. Iz zajedničkog života izbijaju uvrede, i dobra ljubav je rđava jer je ropstvo.
Od tebe imam najmanje razloga da se razvedem, i u tome se krije razlog da to i učinim.
Ne zato što nisi bila dobra, ili zato što ja nisam bio dobar, već zato jer smo odustali.

Ni nužda, ni potreba , ni vera ne primorava nas da budemo zajedno. Imali smo ugovor da zamenimo svoje živote. I u međuvremenu, jed:
ti si se predala sva, a ja samo jednim svojim delom, jer sam davao i drugima. Onaj koji je jači daje manje no što ima, misli i veruje da je to dovoljno.

Muke nejednakosti su koheziona snaga nebeskih tela i ljubavi. Hteli smo više nego što smo dobili. Evo ti mog bolesnog ponosa, samosvesti, leči ih,
ako hoćeš, spavaj sa njima. Mi smo samo jedna suluda sumnja, nedovoljna u svemu, jedno telo i nekoliko navika.

Laskaj mi, rečiju, očima, rukama, jer sam povodljiv, hraniću i ja tvoju taštinu.
Ne dajem jeftino sebe, poturi mi i laž da su ti svi drugi gori. Jedva primetan pomak usnama, tvoja reč kasni delić sekunde, shvatam: dosadio sam ti.
Neprestano se iskušavamo da bi smo iznova imali razlog da se uvredimo.
Dva prevarena prodavca, ako daješ samo toliko, nećeš ni od mene dobiti više.

Đerđ Konrad - Gubitnik

Sudbina Evrope je tužna. U svojoj istoriji nema ni dana kada je bila složna. Istorija je njeno slomljeno, razbucano, rastrgano telo. Razbojište i masovna grobnica, kolevka predela koji su opljačkali interese i zavisnosti. U Evropi nema ništa za što se ne lepi greh. Leži na odru kao zgažena životinja. Biti Evropa nije trijumf, ovaj virtuelni kontinent polazna je tačka bezmerne patnje na zemlji.
Evropa znači daleko gledati. Bila je boginja u Epiru. Sama je šetala po poljima, brala cveće, kada ju je Zevs, taj razbludni mužjak, ugrabio u liku bika. Evropa nije bila Evropljanin, i u ropstvu je daleko gledala. Rađala je kraljeve koji su slušali srca poverenih im ljudi da učine lepšom dušu njihovih naroda. Živeli su ovde muškarci koji su bili zaljubljeni u dalekovidu ženu. Orfej, Dante, Šekspir, Helderlin, Rilke i još nekolicina. Bili su kraljevi koji su hteli da učine lepšom dušu svojih naroda. Herodot je smatrao da je poziv Evrope: vaspitavati muškarce. Za taj poziv nikada nije bilo istinskih zahteva.
Od Evrope nije preostalo ništa drugo do duša nekoliko ljudi.
Možda će se jednog dana oglasiti neko, zapevaće na javnim trgovima, i ljudi će nehotično zastati, podići glavu, prekinuće zaludno muvanje, jer će možda osetiti i razumeti radost zajednice. Stići će čovek koji će jedino reći:
"Ovde je isti nebeski svod."
Ovoga čoveka će opet ubiti."


Lajoš Kesegi "Evropa"

Vreme nije samo reka, koja se neprestano izliva iz korita, tako da čovek mora da beži, dok ona plavi sve iza njegovih leđa,
da ne mora da beži u budućnost, praznih ruku, bez ičega, dok mu reka briše tragove sa svakim korakom, neprestano, kad
iz jedne sekunde ulazi u drugu. Samo naka beznadežna usklađenost, umor čula, nestvarna snaga sećanja i navika, koja nas
štiti, vidi to nepoznato u očima kada ih otvorimo ujutru, izbačeni talasima na obalu jos jednog nepoznatog dana. Svakog jutra
stupamo na nepoznato mesto, i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva sećanja, koja nam govore ko bismo mogli da budemo.
Nepovezana, pohabana sećanja, koja vise ne prave razliku između sveta kroz koji smo usput prošli i senki koje je on bacio na
izbušenu vetrovitu glavu, dok smo bežali napred, sve dalje. Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrećemo se da pogledamo
poslednji put, jer ne razumemo to nepoznato što nam ide u susret, i reči kojima ćemo ga nazvati, ipak će biti beznadežno neadekvatne,
i tako bežimo od razaranja vremena, unazad, dok ne postanemo ništa drugo do priča koja govori o svemu što smo propustili.

Kristijan Grendal - Tišina u oktobru

"- Uzeh je lagano u zagrljaj, počeh da je skidam i već onako zagrejani od sinoć i viskija, počesmo da vodimo ljubav. Bilo je dobro... baš dobro i trajalo je dugo. Baš ono što mi je trebalo i što već duže vreme nisam imao. Sve sam zaboravio, i ko je i šta je, samo smo se prepustili divljim mirisima i osećajima koji su nas vodili u neku drugu dimenziju. Ko zna koliko je sati prošlo dok nismo stali da odmorimo malo."

Ivan Gavrilovic, Autobiografija

Nemoj da misliš ni na šta i ne pitaj ništa. Vidiš li napolju svetiljke i hiljadu šarenih firmi? Mi živimo u vremenu koje umire, a ovaj grad podrhtava od života.
Mi smo se otrgli od svega, imamo još samo svoja srca. Bio sam na jednom predelu na Mesecu i vratio sam se, i tu si ti i život si ti. Ne pitaj ništa više.
Ima više tajne u tvojoj kosi no u hiljadu pitanja. Tu pred nama je noć, nekoliko časova i jedna večnost, dok jutro ne zatutnji kraj prozora. Da se ljudi vole
u tome je sve; čudo i najrazumljivija stvar što postoji, to sam osetio danas, kad se noć rastapala u cvetni žbun i vetar mirisao na jagode, a bez ljubavi je
čovek samo mrtvac na odsustvu, ništa drugo nego nekoliko datuma i neko slučajno ime...

Remark

Bog me je stvorio da budem dete i ostavio me da celog života budem dete. Ali zašto je onda dozvolio životu da me bije, da mi otima igračke i da me ostavlja samog u školskom dvorištu da gužvam svojim slabašnim ručicama plavu prljavu keceljicu, svu umrljanu suzama?

Ako već ne mogu da živim bez nežnosti, zašto su mi je uskratili? Ah, kad god vidim na ulici neko dete kako plače, neko dete prognano od drugih, boli me, više od tuge tog deteta, užas koji je prepatilo moje nespremno, iznureno srce. Boli me celom dužinom i širinom mog proživljenog života, i moje su one ruke koje gužvaju keceljicu, moja su ona usta izobličena od pravih suza, moja je ona slabost, ona samoća, a smeh odraslih prolaznika koristi moju žalost kao svetlost šibica ukresanih na osetljivom tkivu moga srca.

Fernando Pesoa - Knjiga nespokoja

Ja ne umem da sviram ni u klavir ni u život, nikad to nisam umeo, uvek sam i suviše brzao, uvek bio suviše nestrpljiv,
uvek se nešto isprečilo, uvek se prekidalo — no ko je taj ko ume da svira, i ako ume, što mu to vredi? Da li je veliki mrak
zbog toga manje mrak, jesu li pitanja bez odgovora zbog toga manje bezizgledna, pali li očajanje sa večite nepotpunosti
zbog toga manje bolno, i može li se život time ikada objasniti i uhvatiti i pojahati kao pitom konj, ili je on vazda silno jedro
u oluji, koje nas nosi i koje nas, kad ga pokušamo uhvatiti, baca u vodu? Ponekad je preda mnom praznina koja kao da se
pruža do usred zemlje. Šta je ispunjava? Čežnja? Očajanje? Sreća? I kakva? Zamor? Rezignacija? Smrt? Zašto živimo?
Da, zašto živimo?

E.M. Remark - Crni obelisk

Čovek je subjekt sa dve slabosti vezane za njegovo postojanje i koje ga odlikuju. Svugde treba da voli, svugde treba da moli;
eto osnove svih romana : činio je to da bi naslikao bića koja je molio, kao i da slavi ona koja je voleo. Prva su, uslovljena strahom
ili nadom, morala biti mračna, ogromna, puna varki i izmišljotina, poput onih koje je stvorio Jezdra u vreme potčinjavanja Vavilona.
Druga su bila puna nežnosti i osećanja, kao što su to Karikle i Teagen kod Heliodora. Ali kako je čovek molio, kako je svugde voleo,
u svim tačkama Zemljine kugle gde je živeo, uvek je bilo romana, to jest dela fikcije koja su slikala čas izmišljenje predmete njegovog
kulta, čas stvarne predmete njegove ljubavi.

Markiz de Sad - Zločin iz ljubavi

Biser nastaje u ranjenim školjkama. Bol, koji ih razdire, pretvaraju one u dragulj" (Richard Shanon, u Müller, 86). I u mojim ranama rastu biseri. No oni mogu nastati samo onda kad se pomirim sa svojim ranama. Kad stišcem zube da bih grcevito zatvorio svoje rane, ne može u njima ništa rasti. Kad dotaknem svoju ranu, to me cesto zaboli. Tada osetim svoju nemoc da je se rešim. Ona ce ostati u meni, sve ako i zaraste. No ako prihvatim tu svoju ranu, tada se ona može pretvoriti u izvor života i ljubavi. Tamo gde sam ranjen, tamo sam i živ, tamo sam sebe osjecam, tamo osetim i drugoga. Mogu pustiti i druge da udju u moju ranu, tamo je moguc susret i dodir koji može i drugoga izlijeciti. Samo onaj lecnik može nekoga izleciti koji je i sam ranjen, rekli su stari Grci. Tamo gde sam jak ne može u mene prodreti neko drugi. Tamo gde sam slomljen, tamo može Bog u mene prodreti, a mogu uci i ljudi. Tu se susrecem sa svojim pravim ja, sa slikom koju je Bog o meni stvorio.
Cesto živimo u iluziji da sve naše rane mogu zaceliti. Izlecenjem smatramo da se rane zatvore i da ih više ne osjeamo. Dok se ne pretvore u brazgotinu, kružimo oko svojih rana i uvlacimo se sve dublje u njih. Bogu predbacujemo što je dozvolio tu ranu. Tek kad smo spremni pomiriti se sa svojom ranom, može ona za nas postati ulazom u našu nutrinu, u zdravi i svetli prostor. Rana nas prisiljava da potražimo lek u svojoj nutrini a ne u izvanjskoj marljivosti i jakosti.

Anselm Grün - Slomljeno srce-otvoreno srce

Hiljade očiju su bile uprte u nju.Na prepunim tribinama,vratovi su se izvijali da bolje vide.Čule su se tihe molitve.Jezici su coktali.
Stadionom se razlegao žagor kada su Marijam pomogli da siđe iz kamiona.Marijam je zamišljala odmahivanje glavama kada je preko
zvučnika objavljen njen zločin.Ali nije digla pogled da vidi odmahuju li s neodobravanjam ili s razumevanjem,s prekorom ili sažaljenjem.
Marijam se primorala da bude slepa za sve njih.
Ranije,tog jutra,bojala se da će napraviti budalu od sebe,da će napraviti predstavu s moljakanjem i plakanjem.Bojala se da će vrištati,
povraćati,da će se možda i upišati,da će je u poslednjim trenutcima izdati životinjski nagon ili telesna sramota.Ali,kad je sišla iz kamiona,
Marijamina kolena nisu klecnula.Ruke joj nisu zamlatarale.Nisu morali da je vuku.A kada je osetila da će klonuti,pomislila je na Zalmaja,kome
je otela ljubav njegovog života,čiji će dani odsad biti oblikovani tugom zbog očevog nestanka.Onda se Marijamin korak umirio,i mogla je da
nastavi.
Jedan naoružani čovek joj je prišao i rekao da hoda do gola na južnoj strani.Marijam je osećala kako gomilu obuzima napeto iščekivanje.
Nije dizala pogled.Gledala je u zemlju,u svoju senku,u senku svog dželata kako prati njenu.
Mada je u njemu bilo trenutaka lepote,Marijam je znala da je život,uglavnom,bio surov prema njoj.Ali,dok je prelazila poslednjih dvadeset koraka,
nije mogla a da ne poželi još tog života.Želela je da ponovo vidi Lejlu,želela je da čuje njen zvonki smeh,da ponovo sedi s njom uz čašu čaja i ostatke
alve,pod zvezdanim nebom.Žalila je što nikad neće videti Azizu kako odrasta,što neće videti prelepu mladu ženu u koju će se jednog dana preobraziti,
što joj neće obojiti šake kanom i što neće bacati nokul bombone na njenoj svadbi.Nikada se neće igrati sa Azizinom decom.To bi baš volela,da bude
stara i da se igra sa Azizinom decom.
Blizu gola,čovek iza nje rekao joj je da stane.Marijam ga je poslušala.Kroz mrežu burke videla je senke ruku kako dižu senku kalašnjikova.
Marijam je toliko toga želela,u tim poslednjim trenutcima.Ipak,dok je sklapala oči,preplavio ju je osećaj sveobuhvatnog mira,a ne žalosti.Pomislila je kako
je došla na ovaj svet,kao arami jedne bedne seljake,neželjen stvor,žalostan,nesrećan slučaj,korov.A ipak odlazi sa sveta kao žena koja je volela i koju su
voleli.Ostavlja ga kao prijateljica,pratilja,čuvar.Kao majka.Napokon neko.Ne.Nije tako loše.
Ovo je smislen kraj za slučajno začet život.
Marijamine poslednje misli bile su reči iz Kurana,koje je tiho prošaputala.

Nebesa i Zemlju je sa ciljem stvorio;On noću zavija dan i danom zavija noć,
On je Sunce i Mesec potčinio,svako se kreće do roka određenog.
On je Silni,On mnogo prašta!

- Klekni! - rekao je taliban.

Moj Gospodaru!. Oprosti i smiluj se,a ti si najbolji milosnik!

- Klekni ovde hamšira.I gledaj dole.

Poslednji put Marijam je učinila kako joj kažu.

Haled Hoseini - Hiljadu čudesnih sunaca

Životom ne vlada volja ili namera. Život je pitanje nerava, vlakana i sporogorećih ćelija u kojima se misao krije, a strast doživljava snove.
Možda zamišljaš da si bezbedan i smatraš sebe jakim. Međutim, neočekivana nijansa boje u sobi ili na jutarnjem nebu, neki naročiti miris koji
si nekad voleo i koji budi divna sećanja, stih iz zaboravljene pesme na koji si nekad naišao, akord iz muzičkog dela koje si prestao da sviraš –
kažem ti, Dorijane, od takvih stvari zavisi naš život.

Oskar Vajld - Slika Dorijana Greja

Nežnost je postojala, način na koji su njena usta i njena koža, same od sebe, prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo ležimo jedno pored drugog i dišemo dok se napolju smrkava. Ta nežnost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira šta sam u tom trenutku mislio o njoj, o nama.
Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na njenom telu, svako ispupčenje, kao da su se tokom godina oblikovali medjusobno, njeno telo i moje ruke, njene ruke i moje telo. Moji dodiri su više bili kao neshvatljive, ali neosporne činjenice, nego što su bila pitanja koja su čekala odgovor. Bilo je svejedno zašto volimo, kada smo vodili ljubav.
Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja više ni sam nisam znao šta mislim o svemu tome što se desilo i svemu što se pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje večito, vrtoglavo ljuljanje izme?u sumnje i umirivanja, izmedju pitanja bez odgovora i uvenulih nada.
Možda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu ništa značili sami po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde čovek može da bude ko god hoće.
Možda je i ona morala da prizna da u početku nema nikakvog značaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je našoj ljubavi svejedno koga voli, samo ako može slobodno da se kreće po tragovima koje ostavlja, kroz oči koje zadržava svojim pogledom dok hoda.
Možda je i ona razumela da nam priča ne dolazi na tanjiru, da moramo da je pričamo sami i da nam priča postaje poznata tek kad se ispriča.
Da ne možemo nikada unapred da znamo šta znači i koliko. Da priča mora da se priča dan za danom, korak po korak, bilo da je pričamo oklevajući ili odlučno, uverljivo ili sumnjičavo.
Ipak je i ona oklevala, i ona je zastala da se zapita da li je zalutala, zar nije dozvolila da bude ponesena slučajnim granama, tokom godina u rukama pogrešnog čoveka, rastrgnuta slepom željom svoje ljubavi, da stremi onome čemu je utabala put svojim strpljivim koracima.

Kristijan Grendal - "U oktobru "

- Tama, koja je nadolazila sa Sredozemnog mora, prekrila je grad koji je prokurator mrzeo. Iščezli su viseći mostovi koji su spajali hram i strašnu Antonijevu kulu... Nestao je Jerušalem, veliki grad, kao da ga nikad nije ni bilo na svetu... Pa, idite bestraga i vi i vaša nagorela sveska i sasušena ruža! Sedite ovde na klupi sami i preklinjete ga da vas oslobodi, da vam dopusti da udišete vazduh, da nestane iz vašeg sećanja!
Prebledelog lica, Margarita se vrati na klupu. riđi ju je gledao žmirkajući.
- Ništa ne razumem - tiho reče Margarita Nikolajevna. - .......
- Kakva gnjavaža... - progunđa riđi i progovori glasnije: - Oprostite, ali rekao sam vam da nisam ni iz kakve ustanove. Sedite, molim vas.
Margarita se bez reči povinovala, ali ipak, sedajući, upita još jednom:
- Ko ste vi?
- Pa dobro, zovem se Azazelo, ali to vam svejedno ništa ne govori.
- A da li biste mi rekli kako ste saznali za listove i moje misli?
- Neću da kažem - hladno odgovori Azazelo.
- Ali vi nešto znate o njemu? - molećivo šapnu Margarita.
- No, recimo da znam.
- Preklinjem, recite samo jedno.... da li je živ? ... Ne mučite me!
- No, živ je, živ - nerado se odazva Azazelo.
- Bože! ...
- Molim vas, bez uzbuđenja i uzvikivanja - namršteno reče Azazelo.
- Oprostite, oprostite - mrmljala je sada pokorno Margarita - naravno, naljutila sam se na vas. Ali, složićete se, kad neko na ulivi poziva ženu nekud u goste...Nemam predrasuda, uveravam vas - Margarita se nesvesno nasmešila - ali nikada ne srećem nikakve strance, uopšte nemam volje da se sa njima upoznajem... a osim toga, moj muž... Moja tragedija je u tome što živim sa nekim koga ne volim... ali smatram nedostojnim da mu kvarim život... Od njega ništa osim dobra nisam videla...
Azazelo sasluša ovaj nepovezani govor s očiglednom dosadom i reče grubo:
- Zamolio bih vas da za trenutak ućutite.
Margarita poslušno zaćuta.
- Pozivam vas kod stranca koji je potpuno bezopasan. I neće ni živa duša znati za tu posetu. Eto, za to vam ja jamčim.
- A šta ću ja njemu? - ulagivački upita Margarita.
- To ćete saznati kasnije.
- Razumem... Treba da mu se podam - reče Margarita zamišljeno.
Ovo Azazelo nekako nadmeno proprati sa ''hm'' i odgovori ovako:
- Uveravam vas da nema žene na svetu koja to ne bi poželela - smešak iskrivi Azazelovu njušku - ali, razočaraću vas, toga neće biti.
- Kakav je to stranac!? - smete se Margarita i uzviknu tako glasno da se prolaznici okrenuše prema njoj. - Kakvog ja interesa imam da idem kod njega?
Azazelo se naže prema njoj i značajno šapnu:
- No, interes je veoma veliki... iskoristićete priliku...
- Šta!? - uzviknu Margarita i razrogači oči. - Ako vas dobro razumem, vi aludirate na to da tamo mogu saznati nešto o Njemu?
Azazelo ćutke potvrdi glavom.
- Idem! - silovito uzviknu Margarita i uhvali Azazela za ruku.
....
- ...znam na šta pristajem. Ali pristajem na sve zbog Njega, zato što se ničemu više na ovome svetu i ne nadam....


Mihail Bulgakov - Maestro i Margarita

- Htio bih da posjetim one uzvišene planinske goleti, gdje čovjek umire od žeđi i hladnoće, onu vanvremensku povijest, onaj apsolut vremena i prostora gdje ne postoji ni čovjek, ni zvijer, ni bilje, gdje čovjek silazi s uma od samoće, gdje je jezik naprosto puste riječi, gdje je sve izglavljeno, nepovezano, u raskoraku s vremenima. Hoću svijet muškaraca i žena, stabala koja ne govore (zato što se previše govori u ovom svijetu i ovako!), rijeka koje te odnose na mnoga mjesta, ne rijeka koje su samo legende, nego rijeka koje te dovode u dodir s drugim muškarcima i ženama, s arhitekturom, vjerom, biljem i životinjama — rijeka koje na sebi imaju čamce, i u kojima se ljudi utapaju, ne utapaju se u mitovima i legendama i knjigama i prašini prošlosti, nego u vremenu i prostoru i povijesti. Hoću rijeke koje stvaraju okeane, kao što su Shakespeare ili Dante, rijeke koje nisu presahle u pustoši prošlosti. Okeane, da! Dajte, da imamo više okeana, novih okeana koji prekrivaju prošlost, okeana koji stvaraju nove geološke formacije, nove topografske prizore i čudne, zastrašujuće kontinente, okeane koji istovremeno razaraju i konzerviraju, okeane po kojima možemo ploviti, uputiti se prema novim otkrićima, novim obzorima. Dajte da imamo više okeana, više potresa, više ratova, više katastrofa. Dajte da imamo svijet muškaraca i žena s dinamima između nogu, svijet prirodnog bijesa, strasti, akcije, drame, snova, ludila, svijet koji proizvodi ekstazu a ne suhi prdež. Vjerujem da se danas više nego ikada prije mora težiti prema knjizi čak ako u njoj postoji samo jedna velika stranica: moramo se dati u potragu za fragmentima, krhotinama, komadićima odsječenog nokta, bilo čim što u sebi ima žicu rudače, bilo čim što može uskrsnuti tijelo i dušu.
Može biti da smo osuđeni, da za nas nema nade, za nikoga od nas, ali ako je tome tako, onda se dajmo u posljednji agonijski, krvavi urlik, kriještanje izazova, ratni poklič! Odbacimo tužaljke! Odbacimo elegije i jadikovke! Odbacimo biografije i istorije, biblioteke i muzeje! Nek mrtvaci jedu mrtvace. Neka mi živi plešemo oko ruba kratera, posljednji ples izdišući. Ali ples!


Henri Miler - Rakova obratnica

Čovek je subjekt sa dve slabosti vezane za njegovo postojanje i koje ga odlikuju. Svugde treba da voli, svugde treba da moli; eto osnove svih romana : činio je to da bi naslikao bića koja je molio, kao i da slavi ona koja je voleo. Prva su, uslovljena strahom ili nadom, morala biti mračna, ogromna, puna varki i izmišljotina, poput onih koje je stvorio Jezdra u vreme potčinjavanja Vavilona. Druga su bila puna nežnosti i osećanja, kao što su to Karikle i Teagen kod Heliodora. Ali kako je čovek molio, kako je svugde voleo, u svim tačkama Zemljine kugle gde je živeo, uvek je bilo romana, to jest dela fikcije koja su slikala čas izmišljenje predmete njegovog kulta, čas stvarne predmete njegove ljubavi.

Markiz de Sad, - Zločin iz ljubavi

Međutim,ne polazi li akt samoubijanja baš od korenite formule spasenja?Nije li ništavilo jednako večnosti?
Usamljeno biće nema potrebe da zaraćuje sa celim svetom,ono samo sebi šalje ultimatum.Ono više ne želi
da traje večito,kada je u jednom nedostižnom činu apsolutno uspelo da bude ono samo.Odbacuje nebo i
zemlju,kao što odbacuje sebe.Barem će dostići punoću slobode nedostupnu onome ko je u budućnosti beskonačno traži...


E.M.Sioran - "Kratak pregled raspadanja"

Riječi ne dolaze iz želje,nego s jezika .Lako je jeziku mljeti koješta. Jezik izbaci u svijest svoje riječi (uostalom,uvijek
iste i davno poznate riječi)i rasplinu se kao dim. Ništa se nije dogodilo. Svijet i dalje hoda, jede, puši i spava i opet govori
riječi i opet se ništa nije dogodilo. Svijet želi govoriti,ali svoje želje ne iskazuje riječima. Štoviše, riječima ih sakriva
i zaklanja. Riječi su maska. On ne želi ono što govori.


Ranko Marinković- Ruke

...pogledajte lica i tela ljudi koje volite.Eksplicitnu lepotu koja ne potiče od mekoće kože ili neutralnosti izraza,već od mreže iskustava koja je ostavila svoj trag.
Svako lice,svako telo živi je fosilni zapis.Zapis i mačkama,neprijateljima,teškim porođajima;o nesrećama,okrutnostima,blagoslovima.
Podsećanja na ludosti,pohlepu,nesmotrenost,nestrpljivost.Trenuta k vremena,sećanja,sačuvan i pohranjen unutar tela i na telu.Ne mora vam se reći da su ti zapisi
ono što vašeg ljubavnika čini prelepim.Ako Bog postoji,on je tamo,u malim,odbačenim delićima,grubim,nasumičnim,koji nemaju sebi ravnog.

Stefani Kalos-Skrhana za tebe

Kad ponovo razmislim, sada, u srcu mi eksplodiraju beskrajne, silovite emocije, kojima ne mogu da odredim značenje, zato što najdublja osjećanja imaju pravo da postoje samo u njima samima i nigdje drugo. Još manje postoje u logici i, ponajmanje, u stvarnim dogadjajima. Volio sam te kao što mi se nikada ranije nije desilo i kako mi se nikada više neće desiti.

Volio sam te u vremenskom razmaku koji se ne može odrediti u stvarnosti, možda zato što ni danas ne razumijem da li smo se voljeli koji mesec ili koju godinu, koji tren ili koju vječnost. Možda si oduvijek bila u meni, kao dio mojih najskrivenijih snova i potreba, kao cilj mojih vječitih čežnji, kao sjećanje na staru maštu mog djetinjstva razočaranog djeteta, koje nije uspijevalo da pronadje drugara sa kojim bi podijelilo igračke, zajedno ukralo marmeladu od jagoda iz ostave.
Volio sam te ne samo zbog uzvitlanog bogatstva koje si unijela u moj život, ili zbog onog uzbudjujućeg kupanja u duhovnoj čistoti kao kad sam sa tobom podijelio tvoj unutrašnji život, nego i zbog toga što si mi otkrila onaj dio mene koji sam oduvijek htio da upoznam, a za koji sam znao da je zapetljan u mreži moje stidljivosti. Neizbežno te voli svako ko te poznaje iznutra. Možda je zbog toga nemoguće izbrojati dane kada smo bili zajedno (da li je moguće da osjećanja imaju veličinu brojeva na kalendaru?) i ako mislim na tebe dok pišem, ne znam da li sam te posljednji put vidio prošle godine, prošlog mjeseca, ovog jutra ili možda prije samo nekoliko trenutaka.Nešto od tebe je ostalo unutra, nešto što je neosjetljivo na tok vremena, životne dogadjaje koji se utrkuju u nepotrebnoj žurbi. Nešto što čini tajnim blago unutrašnje ljepote za kojom posežem kada imam potrebu za svijetlom, u danima kada nebo iznad Jerusalima ostaje daleko i kada mi oblaci svakodnevice prekrivaju boje. Po neki put, uveče, sa prozora moje sobe podižem oči ka nebu, instinktivno tražeći nebo iz naših dana u Jerusalimu i sanjam da je opet tu. Želio bih da u tvom životu ima makar dio ljepote koju umiješ da daš onome ko je pored tebe...


Alberto Moravia - Tajna

Ljubav je kao i pobožnost, dolazi kasno. U dvadeset godina žena nije ni zaljubljena ni pobožna, sem kakve specijalne naklonosti,
neke vrste urođene svetosti. Žena najčešće podleže ljubavi i strasti tek u doba kada je samoća više ne plaši. Strast je doista suva
pustinja, zapaljena Tebaida. Strast je profani asketizam, isto tako težak kao i verski asketizam. Otuda su velike ljubavnice isto tako
retke kao i velike pokajnice. Oni koji dobro poznaju život i svet, znaju da žene ne meću rado na svoje nežne grudi kostretnu košulju
istinske ljubavi.

Anatol Frans - Crveni krin

Samo sam o tebi pričala, sa puno ljubavi i tuge, samo tebe volim i slepa sam za druge, dani su mi dugi i prazni,
bez imalo svetla i sjaja,bez nade, bez iluzije. Ja svoj bol ne nosim kao otvorenu ranu, da je drugi vide. U sebi bol gnječim i
čvrsto ga držim, ne dam mu da pređe preko usana, a sreća svoje razloge ima koje razum će teško da shvati, jer jedino srce
može da nam kaže ko bi trebao da se vrati!

Minuti su dugi,kada srce boli, jer sve u životu čuva onaj koji voli dok mene od tebe dele velike daljine. Bože, da li mi ime bar
nekada spomene?! Eh, da mogu u ove sitne sate, kada me misli navedu na tebe, da tiho nečujno kod tebe svratim, i tebi za
ljubav poljupcem uzvratim!

Ono što ću tireći neka ostane tajna između tebe i mene, dva srca prividno spojena zlatnom niti... I opet guši osećaj da te nemam,
da ti zagrljajem ne mogu pokazati gde pripadaš, niti ljubiti lice anđela.
Ostajem verna molitvi da osetiš šta je prava ljubav i kako se voli do smrti!

Diana D. -"Naša ljubav"

Ništa nikada ne počinje.

Ne postoji nikakav prvi trenutak; nikakva pojedinačna reč iz koje, ili mesto iz koga, proističe ova ili bilo koja druga priča.

Uvek nailazimo na niti koje možemo slediti do neke ranije priče, kao i do priča koje njoj prethode; međutim, činiće nam se da veze postaju sve oskudnije dok glas pripovedača zamire, jer svako će doba želeti da priča bude ispričana kao da je njegova vlastita tvorevina.

Tako paganin biva posvećen, tragično postaje smešno; veliki ljubavnici se razneže, a demoni se pretvaraju u igračke na navijanje.

Ništa nije postojano.

Lađica plovi tamo-amo, činjenica i mašta, um i stvar utkani u ustrojstva kojima samo ovo može biti zajedničko; da je negde između njih skriven filigran koji će vremenom prerasti u neki svet.

Clive Barker - Utkani svet

Ima u meni bunar iz kojega zahvatam. Nije moj, samo ga je meni neko poverio. Katkada je suv, katkada neiscrpan.
Ne mogu zadržati nijednu njegovu kapljicu. U ovom bunaru svetluca voda života.
Saslušaću te, ali će biti i onoga što neću dobro primiti. Možda zato što mi nedostaje, ili imam obilnije. Dovoljno je ako
sebe prihvatiš. Tako ćemo imati zajedničko ishodište. Svako ima svoju nemoć koja se ne može poreći. Možeš potpuno
postojati: ako nema poricanja, ako na sve možeš reći da.


Lajoš Kesegi "Esejistička srča"

Znači, to bi bio sav njen život? Jedan obećavajući početak, onda, u sredini, period obasjan zvezdama, zatim padanje u bezdan i,
najzad, jedan odvratan kraj, iznenadan, bez upozorenja. Sa groznim osećajem junakinje jedne nedovršene priče...
Čudno. Kažu da u trenutku umiranja čoveku pred očima prolaze svi važni događaji iz njegovog života. Nikol, zapravo, vidi samo
jedan prizor: jednu plažu koja se proteže u nedogled, na kojoj nema ništa osim dve osobe koje radosno pokazuju rukom u njenom
pravcu. Uspeva da raspozna njihova lica. Prvo je lice jedinog čoveka koga je ikada volela i koga nije znala da zadrži. Drugo je lice njene
kćerke, koju nije znala da zaštiti.

Gijom Muso - Zato što te volim

Kaligula:- Samoća!? Znaš li ti šta je samoća? Ali ona pesnika i kukavica. Samoća? Ali koja?
Ah! Ti ne znaš da nikada nismo sami! I da nas svuda prati ista težina prošlog i budućeg! S nama su ljudi koje smo ubili. No lako za njih… Ali oni koje smo ljubili i oni koje nismo ljubili a koji su ljubili nas, kajanje, žudnja, gorčina i nežnost, drolje i bagra bogova! Samoća! Ah, kad bi umesto ove samoće, zatrovane senama uživao onu pravu, tihu i drhtavu usamljenost stabala. Samoća… Ne, Scipione… Nju čini škrgut zuba i odjek izgubljenih glasova. I ležeći kraj žene koju grlim, dok se noć zatvara nad nama, a ja, udaljen zbog zadovoljene puti, mislim da sam dosegao deo sebe izmedju života i smrti, moja samoća se ispunjava oporim mirisom žene što nestaje u meni.
Scipion:- Svi ljudi imaju u životu neku blagost. Ona im pomaže da nastave. I njoj se obraćaju kada su umorni.
Kaligula:- To je istina, Scipione.
Scipion:- Ima li u tvojoj duši nešto poput suza i tihog utočišta?
Kaligula – Ima.
Scipion: -A to je?
Kaligula:- Prezir.

Alber Kami – Kaligula

U autobusu je sedeo odmah iza vozača i razmišljao o tišini snega. Tako bi nazvao ono što je u sebi osećao da je to bio početak neke pesme. Tišina snega.

Da nije bio umoran od putovanja i da je malo više pažnje obratio na velike pahulje koje su sa neba padale kao ptičija pera putnik do prozora mogao bi da predoseti
da se približava jaka snežna oluja i možda bi još od početka shvatio da je krenuo na putovanje koje će mu promenuti čitav život, pa bi se vratio natrag.


Šta ja radim na ovom svetu pomislio je Ka. Ovako izdaleka pahuljice izgledaju tako žalostivo,a takav mi je život. Čovek živi, troši se, nestaje.Pomislio je kako istovremeno i nestaje i biva:voleo je sebe, s ljubavlju i tugom pratio je put kojim je poput kakve pahulje napredovao njegov život. Njegov otac upotrebljavao je miris posle brijanja –setio ga se. Setio se hladnih stopala u papučama svoje majke koja je u kuhinji spremala doručak dok je on njuškao taj miris, jedne četke za kosu, slatkog ružičastog sirupa za iskašljavanje koji su mu davali da pije kad bi se noću probudio kašljući, kašike u ustima, svih onih malih stvari što čine život, jedinstva snega, pahuljice...

Orhan Pamuk, Sneg

Telo, ljubav, smrt- to troje čini samo jedno. Jer telo je bolest i požuda, a ono nam donosi smrt, da, oboje je puteno,
i ljubav i smrt, i u tome je njihov užas i njihova magija! Ali smrt, razumeš, ona jednim delom ima vrlo rđav glas, ona je
nešto bestidno, zbog čega se crveni od srama; a sa druge strane to je sila vrlo svečana i vrlo veličanstvena- mnogo
uzvišenija nego veseli život koji pravi pare i nabija mešinu- mnogo dostojnija poštovanja nego napredak koji neprestano
blebeće- zato što je smrt istorija i plemenitost i pobožnost, i ono večno i sveto što čini da skinemo šešir i da hodamo na
vrhovima prstiju...A isti tako, i telo i ljubav prema telu su nešto nepristojno i neprijatno, i telo pocrveni i pobledi na površini
svojoj usled straha i stida od sebe samog. Ali ona je isto tako velika slava dostojna obožavanja, čudesna slika organskog
života, sveto čudo običaja i lepote, a ljubav prema njemu, prema ljudskom telu to je isto tako krajnje čovečansko interesovanje...


Tomas Man, Čarobni breg

Vreme se sastoji od dve gromade koje se podozrivo merkaju: prošlosti i budućnosti. Između njih majušno,
uklješteno, nervozno, drhtavo, kao nekakav žele ili patišpanj, stoji nešto što neprestano nestaje: sadašnjost.
Sasvim je jasno da sadašnjost ne postoji. Sadašnjost je granica, asimptota, mit. Ona postoji samo kao namera,
kao uspomena. Ona je potpuno odsutna. Samo što izgovorite sadašnjost, hitronoga sadašnjost već je prošlost.
Sadašnjost je samo pena, ona opšiva talas prošlosti koji preplavljuje budućnost.

Jedan od omiljenih Borhesovih pesnika negde je napisao:
Trenutak u kome govorim već je daleko od mene.

Žan d' Ormeson - Priča Jevrejina lutalice

Ni ljubav, ni istinski susreti, pa čak ni duboka razmimoilaženja, nisu plod slučajnosti, već su nam na tajanstven način predodređeni.
Koliko sam se samo puta u životu začudio što u tolikom mnoštvu ljudi na svetu nailazimo na one koji, na izvestan način, vuku konce
naše sudbine, kao da pripadamo istovetnoj tajnoj organizaciji, ili poglavljima jedne te iste knjige! Nikada nisam saznao da li ih
prepoznajemo zato što smo već tragali za njima, ili smo tragali za njima zato što su već bili nadomak naše sudbine.
Ja, međutim, ne verujem u sudbinu kao fatum, kao što je to u grčkoj tradiciji, ili kao što veli naš tango:" Od sudbine niko ne pobeže."
Jer da je tako, zašto bih vam ovo pisao? Mislim da nam je sloboda namenjena da bismo ispunili određenu misiju u životu; a bez slobode
ništa nema svrhe. Štaviše, mislim da je sloboda, koja nam je nadohvat ruke, veća od one koju se usuđujemo da okusimo. Dovoljno je čitati
istoriju, tu veliku učiteljicu, da bi se videlo koliko je puteva čovek uspeo da prokrči svojim rukama, u kojoj meri je ljudsko stvorenje menjalo
tok stvari. Svojim pregalaštvom, ljubavlju, fanatizmom.

Ernesto Sabato, Otpor

Rod ljudski nije podložan neograničenom napredovanju. Da se on razvije bilo je potrebno da na zemlji budu izvesni fizički i hemijski uslovi koji nikako nisu stalni.
Bilo je vreme kada naša planeta nije bila pogodna za čoveka: ona je bila suviše topla i suviše vlažna. Doći će i vreme kad mu više neće pogodovati: biće suviše hladna i suviše suha. Kad se sunce bude ugasilo, što ne može izostati, davno pre toga zemlja će biti biti bez ljudi. Poslednji biće isto tako nesposobni i glupi kao što su bili prvi. Oni će zaboraviti sve veštine i sva znanja. Oni će se bedno ispružiti u pećinama, ukraj glečera čije će providne gromade tada klizati nad isčezlim ruševinama varoši u kojima se sad misli, voli, pati, nada. Svi brestovi, sve lipe biće izumrle od zime: i jele će vladati same na sleđenoj zemlji.
Ovi poslednji ljudi, očajni, ne shvatajući da su to, neće ništa znati o nama, ništa o našem geniju , ništa o našoj ljubavi, a ipak oni će biti naša novo rođena deca i krv naše krvi. Slab jedan ostatak kraljevske inteligencije, nesiguran u njihovoj otupeloj lubalnji, održeće im još neko vreme prevlast nad merdevinama namnoženim oko njihovih pećina. Narodi i plemena biće isčezla pod snegovima i ledom, sa varošima ,putevima, vrtovima starog sveta. Jedva nekolike porodice opstojaće. Žene, deca, starci, ukočeni jedan preko drugog, videće kroz otvore njihove pećine kako se nad njihovim glavama tužno uspinje jedno tamno sunce po kome će, kao po ugarku koji se gasi protrčavati riđi plameni, dok će zaslepljujući sneg zvezda i dalje sijati celoga dana u crnom nebu, kroz ledeni zrak. Eto šta će se videti: ali, u svojoj gluposti, oni čak neće znati da vide nešto.Jednoga dana, poslednji od njih ispustiće bez mržnje i bez ljubavi u dušmansko nebo zadnji ljudski dah. A zemlja će produžiti da se kotrlja, noseći kroz ćutljive prostore pepele čovečanstva, Homerove poeme i uzvišene odlomke grčkih mramora, priljubljene uz njene ohladnele bokove. I nikakva misao više neće poleteti put beskraja, iz nedara ovog globusa gde se duša toliko usuđivala, nikakva ljudska misao bar. Jer ko može reći da druga kakva misao neće doći do svesti o sebi i da taj grob u kome ćemo mi počivati neće biti kolevka jedne nove duše? Kakve duše, ja ne znam. Duše insekta, možda.

Anatol Frans - Epikurov vrt

Treba li spaliti Frojda? Uvek je moguće pokušati. S Isusom, Marksom i Ajnštajnom, Frojd čini jevrejsku četvorku koja je zasigurno napravila najveći haos u svetu,
naoružan, kao i ostala četvotica, jedino svojim duhom. Ali ono što su sva četvorica ubacili u mozak i svest svih nas, uključujući i one koji veruju da ih to nimalo ne
dotiče, prožima naše sveukupno ponašanje, pa čak i naš rečnik. Onda, pošto se već mora ziveti sa njima, bolje je pokušati upoznati ih kako bismo ih, ako je moguće,
prevazišli i videli šta dolazi posle. " Svi mi gacamo po blatu, a retko poneki gledaju zvezde", podvlači Oskar Vajld. Oni što gledaju zvezde vode igru...

Lu Andreas- Salome nije niti model, niti primer koji treba slediti, već je jednostavno prva žena koja je uspela da živi u skladu sa svojim bićem.

Fransoaz Ziru - Lu, priča o slobodnoj ženi

Moj se život sastojao od samih posrtaja i polovičnosti, sada oko mene leži bezbroj praznih i besciljnih misli, ali neka ti nikada ne smeta ako kasnije otkriješ besciljnost tih misli, neka ti nikada neuspjeh ne oduzme radost, jer nije uspjeh važan nego put na kojem za njim težiš. Ne traži posljednji uzrok stvari, ne istražuj njihovu tajnu, jer je ona tamna i prazna. Sjaj sitnih stvari je to što životu daje toplinu. I ne mjeri život po tome što traje deset, dvadeset godina, više ili manje, to je ionako svejedno uporedjujući koliko dugo nisi postojao i koliko te dugo neće biti.

“Kad duša umre”, Lajoš Zilahi

Na žalost, nismo bića koja lebde u mehurima od sapunice, srećne lutalice u vazduhu: postoji jedno pre i posle u našim životima, i to pre i posle jeste klopka u koju smo uhvaćeni kao plen u mreži. Kažu da krivicu očeva ispaštaju sinovi, krivica dedova pada na unuke, a ona pradedova na praunuke. Ima nekih istina čiji je smisao oslobođenje, i onih drugih koje nas užasavaju. Ova moja, pripada drugoj kategoriji. Gde se završava taj lanac krivice? Kod Kaina? Mora li da se ide tako daleko? Šta se krije iza toga? U jednoj indijskoj knjizi sam pročitala da je sve u moći sudbine, dok je snaga volje samo privid. To me je umirilo, ali listajući dalje pronašla sam da naša sudbina nije ništa drugo do rezultat naših prošlih radnji, što znači da, ipak, sami određujemo svoju sudbinu. Opet sam bila na početku. Gde je rešenje, pitala sam se. Koju nit treba razmrsiti? I da li je u pitanju nit ili niz? Može li da se preseče, da se prekine, ili smo zarobljeni zauvek?

Suzana Tamaro - Idi kuda te srce vodi

Do ovog trenutka oko mene su se razvijale razne stvari čiju uzajmanu povezanost ne znam.
Nisam čestito uspela ni da ustanovim njihove uzroke, ni smer u kome se kreću. Ja sam u
sve to posledično bila upletena. Ali sad je dosta. Od sada nadalje će biti drugačije od ovoga
do sada. Više neću da budem marioneta ničije samovolje.
Od sada nadalje, postupaću sledeći samo jedno pravilo koje za mene postoji, odnosno samo
svoju volju. Ma šta u tome bilo dobro, a ma šta bilo loše, od sada nadalje ja sam uzrok, i ja sam pravac.

Haruki Murakami - "1Q84"

Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla.

Naučio sam da biti voljen ne znači nista, a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo, ono što daje vrednost i i lepotu našem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija.

Novac nije ništa, moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Lepota nije ništa, video sam lepe muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseća; bilo je bolesnika punih volje za životom koji su je negovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje.

Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živeo za svoja osećanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onome ko ume da je voli i da joj se divi.

Herman Hesse - "Srećan je ko ume da voli"

Ja imam dom

Svi oko mene bolesni su od života u Hrvatskoj. Prijateljica me nazvala jer je u robnoj kući otkrila čizme po pedeset kuna. Navukle smo ih ali nam od toga nije bilo bolje. Gledale smo čizme na svojim nogama, pogledale jedna drugoj u oči i zaplakale. Pred desetak žena koje su poput nas mislile da se sa pedeset kuna može kupiti sreća.

Prijateljica je izvukla karticu. U kafiću smo svaka popile dvije tople čokolade, preračunato u čizme, u grlo smo stresle čizme i pol. Ja sam izvukla karticu. Ana je rekla da bi bilo bolje da nismo popile onu čokoladu nego smo trebale kupiti još jedne čizme i usrećiti neku nesretnicu. Možda.

Smijale smo se histerično dok smo jedna drugoj nabrajale: moram platiti karticu, a ja struju, vodu, telefon i plin. Zašto je ovako zahladilo? Nemam maloj za pokaz, ni za tenisice, moje se dijete na sudu već deset godina bori protiv oca koji joj ne da njen dio kuće a banke ljude bacaju na cestu u roku od deset dana.

U Ukrajini gore nebo i zemlja, da li bi požar pomogao Hrvatskoj? Ne bi, misli Ana, ukrajinsku vatru krenuo je gasiti Tonino Picula. Tonino Picula? Što može ugasiti Tonino Picula? U kakvom svijetu živimo kad Tonino Picula rješava teške svjetske krize? Dok je živio u Velikoj Gorici nismo znali da je u stanju učiniti išta osim svoga psa izvesti u park na pišanje.

Ana pada u komu kad god mora ući u market. Zašto je hrana skuplja ovdje nego u Italiji? I telefoni su skuplji i sirupi protiv kašlja i umjetne suze i lupocet i telefonski impulsi. Sve je kod nas skuplje nego u onoj Evropi u kojoj mi nismo. Riječka bolnica je u raspadu. To brine i Anu i mene jer smo u godinama kad ti je bolnica sve češće drugi dom.

Ana misli da su Primorci pizde, pizde nad pizdama kad nisu u stanju zapaliti Rijeku onako kako Ukrajinci pale Kijev i najzad pritisnuti naše korumpirane političare uza zid i prisiliti ih da izgrade bolnicu na koju čekamo od kada je ovim krajevima vladao pokojni Franc Jozef. Ja sam protiv bilo kakvog nasilja koje uključuje onog Piculu kao mirotvorca. I smrt je bolja od toga.

Srela sam medicinsku sestru koja mi je obećala da će me ubiti kad odlučim da mi je svega dosta. U bolnici u kojoj radi nema vate ni toalet papira ni pokrivača ni posteljine ni hrane ni zavoja, ni sterilnih operacijskih sala ni zidova koji se ne ruše. Mladi žele van, van, van iz ovog sranja od zemlje u kojoj takozvani ljudi u potrazi za srećom poput zombija bauljaju od šaltera do šaltera, od kontejnera do kontejnera, od šanka do šanka, od ambulante do ambulante.

Šta je sreća, pitam Anu. “Želim se riješiti dugova prije nego umrem.” Trenutno me veći dugovi ne muče jer žvačem pokojnoga oca i pokojnu majku. Hvala bogu da su umrli pa s vremena na vrijeme prodam ono što su mi ostavili. Ako uskoro ne umrem ne da ću pojesti leševe svojih staraca nego ću požderati samu sebe.

S jedne strane to me baca u bedaru, s druge, drago mi je što me vlastita djeca neće žvakati. Ipak, jedina sam sretna osoba među ljudima koje poznajem. Baš sretna. Kad sjednem za komp i napišem tekst pa mi se netko javi iz Kanade, Splita, Toronta, javila mi se čak i žena iz Singapura koja je u vlaku čitala moj tekst…

Tu mi sreću nitko ne može oduzeti. ****š čizme! Osjećam se živom dok mlatim po tipkovnici. Danas sam pročitala pjesmu koju mi je poslala “Veronika”.

Ja nemam dom

Gruba smrt oca mi odnijela
Grubi ljudi majku mi skrhali
Grube noći haljinu časti mi skinule
Gruba crkva boga mi razdjevičila
Gruba država domovinom mi se nahranila
I gdje je onda moj dom?

Jadna Veronika. Moj dom je tamo gdje je Veronika. Moj dom je tamo gdje ste svi koji mi se javljate.


Vedrana Rudan - Kako umrijeti bez stresa