Браћа Карамазови - Фјодор Михајлович Достојевски

Д) Тајанствени гост

Зосими је пришао неки господин (ожењен, троје деце), често му је долазио и њих
двојица су се здружили, но господин као да је осећао потребу да се повери
Зосими, што је једном приликом и учинио – рекао му је да је убио човека пре 14
година, заљуби се био у неку госпођу, која је одбила његову љубав и једне вечери
он се увукао код ње у кућу и убио је ножем и све направио тако да сва сумња
падне на слуге, што се и десило; у почетку га није мучила савест, али касније све
јаче и јаче, док коначно није одлучио да се некоме повери, он тражи од Зосиме да
му каже да ли да се преда или не, Зосима, наравно, бира пут истине, када је гост
отишао, Зосима паде на колена и стаде да се моли, када ођедном гост се вратио
назад и сав унезверен гледа у Зосиму и ћутао је читав минут док на крају не рече
да је заборавио марамицу (касније, на самрти му је признао да се вратио да га
убије, али је Бог победио ђавола у његовом срцу); у кући госта се одржавала нека
прослава и он је ту пред свима признао да је убио и изложио неке доказе, што их
је чувао 14 година, нико му није веровао, сви су мислили да је полудео, касније се
разболео и умро.

III Из разговора и порука старца Зосиме

Е) Нешто о руском калуђеру и о могућем значењу његовом

Зосима објашњава шта је то "калуђер", какав то човек треба да буде и која је
његова мисија; каже да и међу калуђерима има разних, нису сви баш најчистијег
срца и да има свакаквих разлога због којега људи приступају у манастир; каже да
је њихов задатак да чувају народ и сачувају његово срце.

Ф) Нешто о господарима и о слугама, и о томе да ли је између њих могуће братство

Зосима каже калуђерима да проповедају брзо, јер само Бог може да спасе Русију,
да чувају веру и лик Христов, прича како је срео свога некадашњег слугу и како
му је било јако мило што га је видео, лепо су се испричали и на крају му је слуга
дао коју рубљу за манастир и коју за њега, "да му се нађе", Зосима каже да му је
он некада био слуга, а сада су једнаки; "Свет не може без слугу, али учини да твој
слуга буде слободнији".

Г) О молитви, о љубави и о додиру с другим световима

Говори да кад "виде" грех да се увек труде ус помоћ љубави да га исправе, да
воле људски род, а и његов грех, да преузму молитвом све грехове на себе и да
учине себе одговорним за њега.

Х) Може ли човек судити себи сличнима? О безграничној вери

Каже да никоме не можеш да судиш, ако си ти већ згрешио, радуј се због оних који
нису.

И) О паклу и пакленом огњу. Мистично разматрање

Старац мисли да је пакао патња што човек више не може да воли.

То је све што је Аљоша забележио; смрт старчева наступила је изненада и
неочекивано, чак пет минута пре смрти, старац је још увек био весео и причао,
али ођедном је осетио јаку бол у прсима и чврсто притиснуо руку на срце, упркос
свим боловима, он се лагано и са осмехом спустио на под, клекнуо, сагнуо до
земље и пољубио је, молећи се тихо и радосно – предао је душу Богу, вест о
старчевој смрти се невероватно брзо раширила.

СЕДМА КЊИГА

I Самртнички задах

Тело покојног Зосиме су по прописима припремили за покоп и у руке су му ставили
Божију икону, пред манастиром су се, поред простог света, окупили и разни
калуђери и свештена лица из других манстира (Ракитина је послала г-ђа Хохлакова
да је о свему извештава), Аљоша је седео на неком старом надгробном камену,
окренут лицем према огради, као да се скрива иза тог споменика, јецао је тихо,
али горко и цело тело му се тресло од јецаја, отац Пајсије је пришао да га утеши,
међутим, десило се нешто што је обрадовало невернике и противнике старца
Зосиме, у просторији у којој је он лежао, нису били отворени прозори, јер су
монаси сматрали да ће Бог његово тело сачувати од распадања, али након неког
времена, почео се по маленој просторији ширити самртнички задах, та вест се
веома брзо проширила по манастиру, а затим и по читавоме граду – то је окупило
још више света, да дођу да би се сами уверили, монаси су покушавали да смире
народ, али то им није полазило за руком, да ситуацију буде још гора, дошао је и
отац Ферапонт (тзв, противник старца Зосиме), када је ушао у просторију, почео
је да крсти зидове: "Одлази, сотоно!", вређа Зосиму и остале монахе, како уче
народ глупостима и шире сотонине мисли, још је на крају рекао "Мој је Господ
победио!" само да би се наругао, Аљоша је из манастира отишао без поздрава, али
отац Пајсије је рекао да ће се он још вратити.

II Такав тренутак

Аљоша је био потпуно потиштен, сматрао је ово најтужнијим даном до сада, старац
је до сада стајао пред њим као несумњив идеал, а сада није могао да поднесе што
је најправеднији међу праведнима извргнут таквој подругљивости и пакосној
спрдњи лакомислене руље, Аљоша је случајно налетео на Ракитина и он га позива
код Грушењке са њим да поједу и попоију нешто (Из свеца у грешнике).

III Главица лука

Трговац Самсонов био је јавни Грушењкин покровитељ, код његове рођаке живела
је Грушењка; она је из честите породице, свештеничког сталежа, била је права
лепотица, поносна и дрска и знала је с парама, трговац Самсонов био је под јаким
утицајем Грушењке, манипулисала је њиме како је хтела, али он јој је саветовао
да ако ће бирати некога од двојице Карамазових, да свакако изабере старца и то
само ако ће је женити и да јој пре тога препише паре, када су Аљоша и Ракитин
дошли код ње, она је сва нешто била узнемирена и растројена, жали се Аљоши
како се боји да ће Мића доћи, боји се јако Миће, али се ипак веома обрадовала
Аљоши, све се нешто умиљава око њега, тепа му, села му је у крило, говори му
како га воли и он као да је скроз заборавио на њено јучерашње понашање према
Катарини Ивановној, она признаје да је Ракитину обећала шампањац и неке паре
ако га доведе њој (ко зна зашто), Аљоша јој говори како је сматра сестром, како
га је у живот вратила, Ракитин их љубоморно гледа и стално нешто добацује,
Грушењка прича како је пре 5 година упознала неког официра из Пољске и јако се
заљубила, али он је нешто отишао по дужности и сада се изненада опет појавио и
јавио се да је у Мокром (неко село) и да хоће да се види са Грушењком, поручио
јој је још да седи и да чека и да ће послати гласника по њу, зато је она сва као на
иглама, коначно је дошао гласник и официр зове Грушењку код њега у Мокро, она
каже Аљоши да поручи Мићи: "Ниткову допала Грушењка, а не теби племенитом!",
Аљоша оде у манастир.

IV Кана Галилејска

Аљоша уђе у просторију где је старац лежао, паде на колена и поче да се моли,
али стално су му мисли лутале и ођедном зачу глас Зосиме и рекао му
је "Веселимо се", Аљоша подиже главу и нагло се тргну – пробудио се, он је био
толико преморен да је заспао у молитви, на поду, он изађе из просторије и као
покошен паде на земљу и стаде је грлити и љубити ("Он је пао на земљу као слаб
младић, а дигао се као борац."), после три дана иступио је из манастира.

ОСМА КЊИГА

I Кузма Самсонов

Грушењка је једном споменула Мићи за тог њеног официра, али пошто се он није
појављивао већ дуже време, Мића је веровао да је то са њим прошло, а Грушењка
мало код њега и мало га воли, а мало ко зна код ког другог, али он је чврсто
вреовао да ће се она одлучити за њега и да ће му сигурно доћи, међутим и када би
се она одлучила за њега, он нема ни пребијене паре – шта ће он такав њој, он се
одлучио да иде до трговца Самсонова и да од њега тражи паре, прво трговац у
опште није хтео да га прими, али Мића је толико наваљивао да га је трговац на
крају примио, Мића нуди Самсонову права на село Чермашњу за три хиљаде
рубаља (Мића није баш најбољи говорник, па је тај свој план скроз збрзао, а још је
у млатарао рукама, а и био је јако нервозан), Самсонов му коначно одговара да се
он таквим пословима не бави, али да зна човека који ће му радо помоћи, неки
сељак, тргује шумама, зову га Љагави, но, касније се испоставило да се трговац
само спрдао са Мићом, послао га је тамо у неку селендру само да се мало забави,
он је био пакостан, хладан и подругљив човек.

II Љагави

Мића је морао да путује у оно село, али није имао ни пребијене паре, па је морао
да позајми, када је дошао у то село, неки му је човек рекао да Љагави није ту, али
он га може одвести до њега, могу да иду и пешке, јер је близу, наравно да није
било близу и да су јако дуго ходали, Мића је сав еуфоричан и веома нервозан,
стално мисли на Грушењку и на то како сад њега нема, она можа оде Фјодору –
зато му се јако жури, када су коначно пронашли Љагавог, он је спавао и нису га
могли пробудити, јер је био пијан као земља, Мићи је предложено да ту преспава и
сачека јутро, јер ће се до тада овај ваљда отрезнити; када се ујутро Мића
пробудио, разговарао је са Љагавим који му каже да не купује никакве шуме и да
не познаје никаквог Фјодора Павловича, Мића му говори да је хуља, да га лаже, а
онда му је ођедном синуло – да је преварен, тотално смрвљен, и душевно и
телесно, потрошивши све паре, кренуо је пешке да тумара до куће, спасили су га
неки случајни путници, који су га покупили успут.

III Златни рудници

Вративши се у град, кренуо је право Грушењки (то је била она Мићина посета о
којој је Грушењка причала Аљоши и Ракитину), али она је успела да га се отараси
тако што га је наговорила да је отпрати до Самсонова, он јој је обећао да ће доћи
по њу у дванаест сати, прво је ишао до Смрдљакова, али пошто је он био
болестан, распитао се код неких жена да ли се шта десило ноћас, тј да ли је
Грушењка долазила (не сме нешто да пропусти), затим се средио код куће и
отишао г-ђи Хохлаковој да тражи од ње паре, она га баш и није волела због
његовог понашања према Катарини Ивановној; његов план је и даље био исти –
нудио јој је права за Чермашњу; она му обећава те три хиљаде и каже да ће му их
дати, али га стално запиткује да ли он хоће да иде да копа у рудницима, прича му
како су у рудницима паре, како ће тамо стећи богатство (она прича у некаквом
заносу, а Мића је стално прекида како му те паре сад требају и како нема
времена, он је све нервознији), Мића је коначно срећан јер је нашао паре и када ју
је замолио да му ту своту одмах преда,

"Какву своту, Дмитрије Фјодоровичу?"

"Обећане три хиљаде... које сте тако великодушно..."

"Три хиљаде? Милисите рубаља? Ах, не, ја немам три хиљаде."

Дошло је до неспоразума, јер је Хохлакова у ствари предлагала Мићи да иде на
Сибир у руднике – тамо ће наћи паре које му требају; Мића бесно изађе из њене
куће и крене по Грушењку, али тамо су му рекли да се она код трговца задржала
само на кратко (отишла је у Мокро код официра), сад је већ тотално луд од беса и
отишао је до Грушењке, али тамо је само њена слушкиња Фења, он се дере на њу
и испитује је где је Грушењка, али ова неће да му каже.

IV У мраку

Мића је закључио да ако Грушењка није нигде – сигурно је отишла код Фјодора и
онако сав унезверен, упутио се тамо; када је тамо стигао, видео је светло у
Фјодоров спаваћој соби, то одмах значи да је она тамо, он се дошуњао испод
Фјодоровог прозора и прислушкивао, ипак је Фјодор сам, но Мића ми покуца на
прозор 5 пута (знак који му је Смрдљаков рекао ако Грушењка дође) и Фјодор
одмах искочи скоро читав кроз прозор и поче да је дозива, "Лична одвратност
незадрживо је расла. Мића више није знао за себе и ођеданпут извуче из џепа
тучак... –Онда ме је сам Бог сачувао- рекао је после сам Мића" (није га убио, што
ће се тек касније испоставити), Григорије је чуо нешто и изашао да види шта се
дешава и налетео на полу нормалног Мићу, који га је оборио, и Мића баци онај
тучак у траву, на неколико корака од Григорија Мића је трчао као без главе и
отрчао је, наравно, Грушењки.

V Изненадна одлука

Тамо је нашао само служавку, Фењу, и њу је преплашио, онако сав као луд и
крвав, па му је она све испричала, где је Грушењка, с ким, о посети Аљоше и
Ракитина затим Мића оде ка Петру Иљичу Перхотину (код њега је заложио неке
своји пиштоље за 10 рубаља) да поврати назад пиштоље, јер му је донео паре, али
пошто је бануо и код њека сав тако унезверен и крвав, Петар му је прво понудио
да се умије и да се мало среди, када му је овај вратио пиштоље, Мића је почео да
их пуни барутом, каже Петру да иде у Мокро, јер тамо је жена, али не сме му
ништа више рећи, а ни он никоме ништа не сме да прича Дмитрије је отишао у
радњу и свега купује навелико, пића и хране, и јако пуно троши, ођедном дотрчава
Фења и моли Мићу да никога не убије, да не убије Грушењку, да се на њу не
љути, јер ће је онај официр сигурно узети за жену, зато се и вратио, моли га исто
и Петар, Мића каже да неће никога убити.

VI Ја се возим

Када је стигао у Мокро, одмах је задужио крчмара, Трифона Борисича, да окупи
свирце и девојке и да истовари пиће и храну коју је доне, Грушењка је седела са
Калгановом (неки лик), ту је био и Максимов (неки матори) и два Пољака (панови).

VII Пређашњи и непобитни

Мића је упао у собу код Грушењке и осталих гостију и почео сав онако збуњен да
прича нешто, да објашњава, пун емоција, нико не може да га разуме, Грушењка
успева да га смири, они сви заједно причају, пију, Мића наздравља за Пољску, али
панови неће за Русију, онда су се картали, па су панови некако успели да
изварају Мићу на картама, па је доста изгубио, Мића је извео Грушењкиног
официра напоље и нудим му 3 хиљаде само да оде и да са собом поведе и свог
ортака, али Пољак неће, он је дубоко увређен, вратио се у собу да све то
изреферише Грушењки, али он говори мало пољски, мало руски, Грушењка је
бесна због тога, каже му како није могуће да је за 5 година потпуно заборавио
руски, он Мићу назива њеним љубавником, Мића то пориче, а каже да је пан узео
малопре паре које му је Мића понудио, Грушењка је дубоко разочарана, опет
почиње онако да хистерише, грди сама себе како је само могла 5 година да лије
сузе због таквог ниткова и протуве, али панови су сада почели да вређају
Грушењку, Мића то није дозволио и истерао их напоље.

VIII Бунило

Мића је намерно баш у Мокром опет организовао "теревенку" – зато што се ту и
упознао са Грушењком, ту се и заљубио у њу и зато је сада хтео опет да тако
нешто направи, отпочело је право лудило, сви су играли, певали и пили, Грушењку
је исто почело да хвата, а Мићу већ одавно док је Мића играо, она ге ја час звала
да седи мало поред ње, час да се врати игри Грушењка се јада Мићи како је
волела свога пана, како га је чекала свих ових година, а он испао сав такав
никакав, она плаче, он је теши и грли: "Мића, Мића, како сам могла бити луда и
помислити да након тебе љубим некога другога! Опрашташ ли ми Мића?" –
Грушењка му изјављује љубав, а он је као опијен, као да је добио крила, сада и
она хоће још да пије хоће да плеше, на крају умор је савлада и Мића је одведе на
неки кревет, испричао јој је како је украо од Каће оне паре, али она му каже да
нема везе, може да узме од ње, сад је све што је и њено његово, али Грушењка
примети да их гледа неко и пробуди се из тог свог заноса – власти су дошле по
Мићу због убиства Фјодора Павловича Карамазова.

ДЕВЕТА КЊИГА

I Почетак каријере чиновника Перхотина

Петар Иљич Перхотин (онај Мићин пријатељ код кога је заложио пиштоље), након
Мићиног одласка, је почео да истражује шта се то десило са Мићом, прво је
отишао до Грушењкине слушкиње Фење и тамо се мало распитао, затим је отишао
до Хохлакове и с њом је исто разговарао.

II Узбуна

Петар Иљич је отишао код Михаила Макаровича Макарова (потпуковника у пензији
и дворског саветника) да му каже шта се десило, код њега су се налазили и
доктор Варварински и државни тужилац Иполит Кирилович и млади истражни
судија Николај Парфенович Нељудов, они су били већ обавештени о свему јер их је
Марфа Игњатијевна, жена Григоријева, већ о свему обавестила, она се пробудила
и видела да нема Григорија у кревету, нашла га је у дворишту и он јој је некако
успео рећи да је Мића напао, а можда и убио господара и да иде да зове некога,
када је ушла у господареву собу, видела га је како лежи на средини собе – мртав,
звала је комшиницу и успеле су пренети Григорија у кревет, а затим је дошла код
Михаила Макаровича и све му испричала, сви су пожурили у Мокро, јер су видели
да нема пара Фјодорових и закључили како их је сигурно Мића украо и сада тамо
прави теревенку, а после ће се убити и сви журе тамо како би га спречили, за
сваки случај, Трифон Борисич (крчмар) је сакрио пиштоље, лекар је дошао да
прегледа Смрдљакова и рекао како неће преживети јутро.

III Унакрсан пут душе, прва станица

Мића виче како није крив, није убио оца, крив је што је убио другог старца (на
Григорија мисли), јер му је он био као прави отац, ови му говоре да не брине, јер је
Григорије жив, Грушењка виче како је она крива за све, због ње је он убио, њу
треба да осуде, она га је до лудила довела, почели су да испитују Мићу, он је
скроз збуњен, потпуно је ван себе, стално понавља да га није убио, иако је по
читавом граду причао како ће га убити, он је јавно говорио како не воли оца;
прича како му је отац дуговао пуно пара, али је пристао да се нагоди са њиме на
те три хиљаде, али он ни то није хтео да му да, у суседној соби држе Грушењку,
Мића чује њено запомагање, па хоће да јурне ка њој, и она ка њему, али му сви
говоре да се смири, да се прибере мало, он пристаје да све исприча шта се десило.

IV Друга станица

Мића поче прилати све редом, моли да га не прекидају, како је био код Петра
Иљича за пиштоље, како је ишао код трговца Самсонова, али неће никако да каже
зашто су му баш биле потребне те три хиљаде и коме је требао да врати дуг, затим
почеше га испитивати око оног тучка, кога је узео код служавке Фење, зашто га је
узео, Мића одговори да се одбрани од паса, али каже да у принципу, ни не зна
зашто га је узео, само га је узео и отрчао.

V Трећа станица

Затим Мића дође до оног момента када је био под прозором, он призна да када се
старац нагнуо да је узео онај тучак и да га је њиме ударио по глави, али ови му не
верују, јер како кажу, нашли су Фјодорово тело у соби, а не на прозору, онда им је
објаснио и знакове, и рекао како су за њих знали само он и Смрдљаков, али
одлучно и уверено говорио како га он није убио, а није ни Смрдљаков, јер он је био
сав тако бојажљив, а није ни паре волео, а можда је он и син Фјодоров, Мића поче
причати како је у дворишту ударио Григорија, како је био код Фење онако сав
крвав и да није ни приметио да је крвав, па како је одлучио да се убије и да пре
тога направи теревенку, на питање – одакле му пара за теревенку – Мића није
могао да одговори, рече да му је рађе да га осуде, него да такву срамоту призна,
онда му рекоше да мора да скине све са себе, како би све детаљно претресли и
испитали.

VI Тужилац уловио Мићу

Мића је веома бесан и изузетно му је непријатно што мора да се скине, јер тако го
се осећао кривим пред њима, после су му донели неко друго одело, које му је
било "понижавајуће тесно", тако да га је сад била још већа срамота, него кад је
био го, сада су Мићу почели испитивати о вратима, јер он није ни пипнуо врата (не
знам да ли од собе или врта), а Григорије када је дошао себи видео је да су та
врата отворена, што значи да је био неко после Миће, ови му наравно не верују,
убеђени су да Мића лаже, сада су му показали коверту Фјодорову, коју је он
наменио за Грушењку, али у њој нису биле паре, а Мића каже да паре није узео,
нити је знао где се она налази, онда је Мића схватио да је то Смрдљаков, да је оца
Смрдљаков убио, јер је једино он знао и за ту коверту, а и за уговорене знакове
куцања о прозор, они му ништа не верују.

VII Мићина велика тајна. Извиждан

Мића коначно пристаде да исприча за шта су му то толико требале оне 3 хиљаде,
рече да га је његова бивша вереница, Катарина Ивановна Верховцева, једном
позвала и да му је дала три хиљаде да је однесе некој њеној тетки у Москву,
међутим он се тада заљубио у Грушењку и потрошио је половину тих пара тако
што је довео Грушењку, баш ту где су сада, у Мокро и направио забаву, баш као
што је сада, а јуче је остатак тих пара потрошио опет на истом месту, у исту
сврху, каже да је задржао тих хиљаду и по, јер ако би се Грушењка одлучила за
њега, а не за његовог оца, и рекла му да је води било где, он би тада имао пара, а
када те паре не би задржао, како би је водо, с којим парама? Он је тих хиљаду и
по ушио у јакну, сада га испитују где је ушио, уз помоћ чега, како зна да шије и
тако то Мића је сад већ био јако уморан, он читаву ноћ није спавао, био је бесан,
фрустриран, полако је почињало да, му се врти пред очима, још мало, па ће
почети и да бунца.

VIII Искази сведока, детенце

Нажалост, сви испитани сведоци су били против Миће, сви преслушани су рекли
да је вечерас Мића сигурно потрошио 3 хиљаде, а не, како је он сам тврдио,
хиљаду и по, затим су испитали и Грушењку, која је такође потврдила да су на
првој забави у Мокром сигурно потреошене 3 хиљаде, а и он сам јој је тако рекао,
а за јучерашњу забаву је такође потрошено три хиљаде, Мића је од умора заспао и
уснуо чудан сан: Сањао је неко сиротињско село и мајку, скроз уморну и
сасушену, како држи мало детенце, које је полуголо и плаче и пружа своје
понмодреле ручице према њему, а Мића упита зашто плаче, неко му одговара да је
село изгорело и да немају пара ни за шта, а Мића и даље наваљујуе са питањима
зашто дете плаче, зашто немају пара, зашто мајка не грли и не љуби дете, зашто
му не пева, него је сва тако поцрнела од беде, он осети како му је доста беде и
мучења и како жели да живи и да осети љубав, ођедном се пробуди.

IX Одведоше Мићу

Мићи су саопштили како је од овог тренутка ухапшен, он их замоли само да се
опрости са Грушењком, она му каже да је од сада његова и да ће се борити за
њега и даће ићи са њим, где год га послали, "Опрости ми Груша што сам љубављу
својом и тебе упропастио!"

ДЕСЕТА КЊИГА

I Коља Красоткин

Коља је дечак од 14 година, имао је само мајку, а отац му је био чиновник, Коља је
био веома популаран међу дечацима због своје памети, речитости, јогунаста
каректера и смела духа, био је веома поносан, али је био и добар друг, своју мајку
је јако волео, само није баш волео да испољава нежности, па је мајка имала
утисак како је он безосећајан, једном је Коља доспео у неко друштво где је био
најмлађи од свих дечака, па га они баш нису нешто поштовали, а он на то никако
није био навикао, па се досетио, да придобије њихове симпатије тако што ће једне
ноћи да легне пред воз и лежати мирно док воз не пројури изнад њега – био је
толико поносан и тврдоглав да је у томе и успео и тако су га дечаци приволели,
Коља је био исти онај дечак, који је са осталима гађао малога Иљушу и вређао
његовог оца.

II Дечурлија

Коља је седео код куће и чувао децу станарке његове мајке, али он је једва
дочекао да са врати Агафја, служавка његове мајке, јер је он био у некој журби,
имао је "важан лични посао да обави".

III Ђак

Коља се састао са једним другаром, Смуровом, и њих двојица иду код Иљуше, који
је јако болестан, код Иљуше сваки дан долази по неколико дечака из одељења, а
све их је на то наговорио Алексеј Карамазов, Коља каже да он иде тамо, јер има
своје разлоге, а њих је све тамо довукао Аљоша у разговору Коља каже за себе да
је социјалиста и објашњава своме радозналоме другару "То је када су сви једнаки,
кад сви имају један заједнички иметак, кад нема бракова, а веру и законе свако
бира по својој вољи." када су стигли до Иљушине кућице, Коља нареди Смурову да
позове напоље Карамазова, хоће најпре са њим да поразговара нешто.

IV Жућка

Аљоша се веома променио, скинуо је мантију, носио је капут и шешир, и лепо је
скратио косу Коља прича Аљоши о Иљуши, када је Иљуша дошао код њих у
одељење, био је најмањи и сви су га почели задиркивати, тући, понижавати, али
Коља га је ту заштитио, заузео се за њега и Иљуша га је почео гледати као Бога,
али пошто Коља није волео да показује било какве нежности, он је почео да буде
хладан према Иљуши, што је он био хладнији, то је овај био нежнији, некако се
Иљуша здружио са Смрдљаковом и он га је научио једној глупости, а то је да у
комад хлеба забоде чиоду и баци некоме псу, Иљуша је тако учинио и комад хлеба
дао своме псу – Жућки, она је почела цичати, бежати и побеже, Коља када је то
чуо, јако се наљутио на Иљушу и решио да се више не дружи са њим (он је у
ствари хтео да сачека да прође неко време, да види да се Иљуша каје, а после би
се опет здружили), Иљуша му одговори да ће од сада свакоме псу бацати комаде
хлеба с чиодама; онда се десило оно да је његов отац отпуштен и сви су за због
тога почели опет задиркивати и једном приликом је Иљуша забио мали нож Кољи у
десну ногу. када се разболео, Коља није ишао да га види и сбог тога се каје, зато
је сада дошао, Николај Иванов Красоткин (Коља) је са собом повео свог пса
Перезвона како би бар мало орасположио Иљушу, који непрестано мисли на своју
Жућку.

V Уз Иљушкин креветић

Собица у којој је живела читава породица капетана Сњегирева изгледала је још
мање и било је још загушљивије, јер је у њој било још и неколико Иљушиних
другара, али он већ две недеље није устао из кревета. Отац је примио оне паре
што је послала Катарина Ивановна, а после је и она сама дошла да се упозна са
породицом и од тада им стално шаље паре. Када је Иљуша видео Кољу, он је
потпуно побледео, али је био и сретан и уплашен у исто време, Иљуши је отац
купио новог пса, мало штене, али ништа није могло да замени Жућку, те Иљуша
није ни хтео да погледа штене, но Коља је довео свога Перезвона, кога прво
Иљуша није хтео ни да види, али на Кољино инстистирање, Перезвон улети у собу
и када га је Иљуша угледао, узвикнуо је "Жућка!" , Коља рече да ју је пронашао и
да јој је показао и неколико трикова, Иљуша је био пресретан, а пас (било Жућка
или Перезвон) је показивао трикове, Коља каже да у почетку зато и није долазио –
јер је обучавао пса. Коља је донео још један поклон, донео је мали топ, играчки
која заиста пуца са правим барутом, сва деца су одушевљена, а луда Иљушина
мама жели топ за себе, он јој га поклања, Коља прича своје догодовштине, сви га
слушају са великом пажњом и сви коментаришу Кољу како је храбар и паметан,
једино Аљоша седи и само гледа, Коља мисли како му се не допада и зато се у
своје приче уноси све више и више само да би га импресионирао, дошао је лекар
(који је потпуно згрожен, чак се и не труди то да сакрије, и гади му се место на
које је дошао, беда и сиротиња).

VI Прерани развитак

Коља и Аљоша су изашли напоље, Коља страшно памета и лупа глупости само да
би задивио Аљошу, прича како је медицина нитков, како је он социјалиста, како
Бог не постоји, како су жене нижа бића, Аљоша му говори да су то све саме
глупости и да је исувише млад за таква филозофирања, но Коља се ту мало
разбеснео и каже како године немају везе са тим, Аљоша га саветује да ако тако
настави да ће у животу бити веома несретан.

VII Иљуша

Доктор је изашао из малене брвнаре са речима "Шта се може?! Ја нисам Бог!", а
отац је понизно трчао за њим у нади да се ипак нешто може учинити; отац седе
код Иљушиног кревета, а Иљуша покушава да га утеши тиме што му говори да узме
себи другога дечака, али да њега никада не заборави и да долази на његов гроб,
Красоткин изађе напоље, али није могао да издржи те се расплака у предсобљу,
отац истрча одмах иза њега, одмах затвори врата иза себе, лице му је било лудо,
усне су му дрхтале, клону немоћно на колена, држао се за главу ружно цвилећи.

ЈЕДАНАЕСТА КЊИГА

I Код Грушењке

Грушењка се тешко разболела након Мићиног хапшења, лежала је скоро 5 недеља,
страшно се променила у лицу, смршала је и пожутела; онај матори Максимов се
пришлепао Грушењки и сада је живео код ње, пошто није имао где. Аљоша када је
дошао код ње, она му се почела јадати како се опет посвађала са Мићом, а
свађају се због тога што је она постала страшно љубоморна на Катарину Ивановну,
а и Мића је љубоморан и то на оног Пољака, а она мисли да се он намерно прави
љубоморним, јер је у ствари не воли, него воли Каћу и тако се врте у круг, и Мића
је у затвору болестан, послали су му доктора да би доказали да је луд и да је у
лудилу убио, али Мића на то не пристаје, Грушењка каже да је Иван одмах дошао
из Москве и да он редовно обилази Мићу, али да не зна чему причају и да њих
двојица имају неку тајну, она моли Аљошу да то испита; она мисли да је ту и Каћа
умешана и да је план у ствари да Мића опет узме Каћу, Грушењка стално плаче
док ово прича Аљоши.

II Болесна ножица

Аљоша је отишао код Хохлакове, којој је отекла нога, она му каже да му потпуно
поверава њену кћерку Лизу, али да је он сада сигурно повређен, јер је озбиљно
схватио њено детиње обећање да ће се удати за њега, јер је то била само
фантазија једне болесне девојчице, али она је већ сад проходала, но, није га због
тога звала него да му покаже неки новински чланак, она је сва растројена и не
може да се концентрише, она је веома била узрујана због тога, јер иако се њено
има није помињало у том чланку, она се нашла прозваном, чланак пише о
сутрашњем суђењу Мићи и каже да се он дружио са утицајним дамама, којима је
досадно, и да му је чак једна таква понудила да с њом побегне у руднике на
Сибир, али да је он идлучио да би било паметније убити оца и њему узети паре,
него се вуцарати по Сибиру са четрдесетогодишњим чарима једне удовице – аутор
текста био је Ракитин, Хохлакова прича да се она била спријатељила са њим и да
јој је он долазио сваки дан, он јој је чак једном донео неке стихове (и то о њеној
болесној нози), али тада је Хохлаковој дошао још један пријатељ – Петар Иљич – и
она му показа те стихове, све пред Ракитином, а Петар оштро их је искритиковао
речима да су траљави, на шта се Ракитин веома разљутио и нашао увређен,
Хохлакова прича како је Иван Фјодорович долазио код ње откако се вратио из
Москве, тј не код ње, већ је долазио код Лизе, и то без њеног знања, само је
ођедном Лиза захтевала да га више не прима.

III Ђаволчић

Аљоша је отишао код Лизе у собу, јер га је она у ствари звала да дође, а
Хохлакова га је пресрела; Лиза лупета глупости, прича како јој је драго што је
одбила Аљошу, али ипак хоће да се уда, неће да буде сретна, хоће да запали кућу,
њој је у ствари невероватно досадно; онда ођедном она промени причу и поче
говорити Аљоши како га воли и како никоме другоме не може да каже оно што
њему прича и онда га скоро изгура из собе и гурне му у руку неко писамце
речима "Предајте, предајте! Обавезно предајте још данас! Иначе ћу се отровати!
Зато сан вас и звала!", Аљоша виде да је писмо ословљено на Ивана Фјодоровича
Карамазова.

IV Химна и тајна

Аљоша је дошао код Миће у тамницу, сутра је суђење, пита га да ли се плаши,
Мића одговара да није глава настрадала, већ оно што је у њој, причају о Ракитину,
Мића каже да му се Ракитин хвалио да ће оженити неку богату удовицу, Аљоша му
каже да ће се сутра над њиме извршити Божији суд, а он прича о глупостима, а
Мића му каже да му не смета што ће руднике под земљом копати, него што ће тамо
можда срести неког робијаша који је стварно убица и спријатељити се с њим,
зашто му је у сан дошло оно детешце, он због њега и иде у руднике, јер су сви за
све криви, а он мора да испашта, јер неко мора и за све да испашта, за друге
људе да се заузме, Мића му признаје да му је Иван предложио да бежи, све је
Иван унапред испланирао да Мића побегне у Америку са Грушењком, јер он без ње
не може, али му је Иван наредио да то не спомиње Аљоши, јер ће он стати пред
њега као савест, Мића схвата да Иван верује да је он убио оца, али он нема снаге
то да га пита, али је успео да исто пита Аљошу, а овај му је одговорио да ни за
тренутак није веровао да је он крив – срећа обасја Мићино лице, али Аљоша изађе
сав у сузама, сама мисао да Мића нема у њега чак ни толико поверења.

V Ниси ти, ниси ти!

Аљоша је дошао код Катарине Ивановне, али је код ње већ био Иван, сусрели су
се на излазу, Иван је веома хладан, али је пристао да се обојица врате код
Катарине, иако је Иван био кренуо кући; Каћа је хистерично дочекала Аљошу,
каже му да је била код Смрдљакова и да он није убио, а Аљоша ју је уверио да
јесте, она сад не зна шта да мисли, Иван крене напоље, а Каћа се издера на
Аљошу да трчи за њим, да га врати, он је јако болестан, он је луд, доктор јој је
тако рекао, Иван га исто онако хладно дочека речима да није болестан, да је то
све Каћа умислила, Аљоша му даје Лизино писмо, а он га расцепа на парчиће и
баци низ ветар "Нема јој ни шеснаест година, а већ се нуди!", Аљоша му рече да не
вређа болесно дете, а Иван да он није ничија дадиља, Иван каже како је Катарина
у недоумици да ли да иступи на суд као Мићин спаситељ или упропаститељ, јер
има доказ који га може уништити, а она га мрзи, она воли Ивана, Иван каже да он
њу не воли, али да не може да је остави, јер ће се она онда преко Миће њему
осветити, Аљоша не може да верује да Иван мисли за брата да је убица, Иван
исмева ону теорију да је Смрдљаков, болесни епилептичар, у ствари убио, њих
двојица су се јако посвађали и Иван је завршио тако што је рекао да не жели да
више има контакта са њиме.

VI Први састанак са Смрдљаковом

Иван Фјодорович је после првог састанка с Мићом отишао да види Смрдљакова,
који је заиста био болестан, био је сав пожутео и мршав, Иван га је одмах почео
нападати за то како је он могао да прорекне тачно дан и сат када ће му наступити
падавица, јер је то немогуће, а Смрдљаков је ипак то урадио, он се брани како то
није тачно, како је он само наслутио, Иван га пита зашто је наваљивао да иде у
Чермашњу, а овај му каже да је хтео да Иван буде што ближе, ако Дмитрије буде
направио неку глупост, да Иван одмах може да дође, да интервенише, Иван му
отворено говори да сматра смешним то што га Мића оптужује и да верује да је он
невин, Иван је напустио све сумње и више без гађења није ни могао да помисли на
Дмитрија, али му није било јасно зашто је Аљоша тако слепо веровао у његову
невиност.

VII Друга посета Смрдљакову

После свађе са Аљошом, Иван није отишао кући, већ Смрдљакову, када је дошао
код њега, видео је да се он потпуно опоравио и имао је неки злобан, пакостан и
непријатан поглед, Смрдљаков му рече да је он убица (Иван), јер је отишао из
града, оставивши свога немоћног оца, Смрдљаков је мислио да Иван хоће да убије
оца, али он сам то никако не би могао "Јер ако сте сумњали на мене и у то исто
време отпутовали, онда као да сте ми рекли: ти можеш убити мога оца, ја ти нећу
сметати." Иван коначно схвати да је Смрдљаков убио оца и да је Мића заиста
невин, као што каже, Иван прети Смрдљакову да ће сутра све изнети на суду,
Иван оде Катарини Ивановној и исприча јој свој разговор са Смрдљаковом, и каже
јој како је онда и он убица, јер испада да је он наговарао Смрдљакова да убије,
својим одласком је то све допустио, али Каћа извади неки папирић на коме је
писало (између осталог) "Сутра ћу тражити новац од свих људи, а не добијем ли
га, дајем ти реч да ћу отићи до оца, смрскати му главу и узети од њега испод
јастука..." писамце је било од Миће, што се тиче односа између Ивана и Катарине,
они су били два непријатеља, лудо заљубљена једно у друго Иван одлучи да још
једном оде до Смрдљакова, чак је путем помислио да ће га можда убити.