Епске песме преткосовског циклуса

И ту Божју вјеру зададоше
Да ниједан љуби не докаже.
У том их је ноћца застанула,
Отидоше у бијеле дворе,
Вечераше господску вечеру.
Ал' да видиш чуда великога!
Краљ Вукашин вјеру погазио,
Те он први својој љуби каза:
"Да се чуваш, моја вјерна љубо!
Немој сјутра на Бојану доћи,
Ни донијет' ручак мајсторима,
Јер ћеш своју изгубити главу,
Зидаће те кули у темеља!"
И Угљеша вјеру погазио,
И он каза својој вјерној љуби:
"Не превар' се вјерна моја љубо!
Немој сјутра на Бојану доћи,
Ни донијет' мајсторима ручак,
Јера хоћеш млада погинути,
Зидаће те кули у темеља!"
Млади Гојко вјеру не погази,
И он својој љуби не доказа.
Кад ујутру јутро освануло,
Поранише три Мрњавчевића,
Отидоше на град на Бојану.

Земан дође да се носи ручак,
А редак је госпођи краљици.
Она оде својој јетрвици,
Јетрвици, љуби Угљешиној:
"Чу ли мене, моја јетрвице!
Нешто ме је забољела глава,
Тебе здравље, пребољет' не могу;
Но понеси мајсторима ручак."
Говорила љуба Угљешина:
"О, јетрво, госпођо краљице!
Нешто мене забољела рука,
Тебе здравље, пребољет' не могу;
Већ ти збори млађој јетрвици."
Она оде млађој јетрвици:
"Јетрвице, млада Гојковице!
Нешто ме је забољела глава,
Тебе здравље, пребољет' не могу;
Но понеси мајсторима ручак."
Ал' говори Гојковица млада:
"Чу ли, нано, госпођо краљице!
Ја сам рада тебе послушати,
Но ми лудо чедо некупато,
А бијело платно неиспрато."

Вели њојзи госпођа краљица:
"Иди", каже, "моја јетрвице,
Те однеси мајсторима ручак,
Ја ћу твоје изапрати платно,
А јетрва чедо окупати."
Нема шта ће Гојковица млада,
Већ понесе мајсторима ручак.
Кад је била на воду Бојану,
Угледа је Мрњавчевић Гојко;
Јунаку се срце ражалило,
Жао му је љубе вијернице,
Жао му је чеда у колијевци,
Ђе остаде од мјесеца дана;
Па од лица сузе просипаше.
Угледа га танана невјеста,
Кротко ходи, док до њега приђе:
"Што је тебе, добри господару,
Те ти рониш сузе од образа?"
Ал' говори Мрњавчевић Гојко:
"Зло је моја вијернице љубо!
Имао сам од злата јабуку,
Па ми данас паде у Бојану,
Те је жалим, прегорет' не могу!"

Не сјећа се танана невјеста,
Но бесједи своме господару:
"Моли Бога ти за твоје здравље,
А салићеш и бољу јабуку!"
Тад јунаку грђе жао било,
Па на страну одвратио главу,
Не шће више ни гледати љубу;
А дођоше два Мрњавчевића,
Два ђевера Гојковице младе,
Узеше је за бијеле руке,
Поведоше у град да уграде,
Подвикнуше Рада неимара,
Раде викну до триста мајстора;
Ал' се смије танана невјеста,
Она мисли да је шале ради.
Турише је у град уграђиват';
Оборише до триста мајстора,
Оборише дрвље и камење,
Узидаше дори до кољена:
Још се смије танана невјеста,
Још се нада да је шале ради;
Оборише до триста мајстора,
Оборише дрвље и камење,
Узидаше дори до појаса:

Тад отежа дрвље и камење;
Онда виђе шта је јадну нађе,
Љуто писну како љута гуја,
Па замоли два мила ђевера:
"Не дајте ме младу и зелену!"
То се моли, ал' јој не помаже,
Јер ђевери у њу и не гледе.
Тад се прође срама и зазора,
Паке моли свога господара:
"Не дај мене, добри господару,
Да ме младу у град узидају!
Но ти прати мојој старој мајци:
Моја мајка има доста блага,
Нек ти купи роба ил' робињу.
Те зидајте кули у темеља."
То се моли, но јој не помаже.
А кад виђе танана невјеста
Да јој више молба не помаже,
Тад се моли Раду неимару:
"Богом брате, Раде неимаре,
Остави ми прозор на дојкама,
Истури ми моје б'јеле дојке,
Када дође, мој нејаки Јово,
Када дође, да подоји дојке!"
То је Раде за братство примио,
Остави јој прозор на дојкама,
Па јој дојке упоље истури,

Када дође нејаки Јоване,
Када дође, да подоји дојке.
Опет тужна, Рада дозивала:
"Богом брате, Раде неимаре,
Остави ми прозор на очима,
Да ја гледам ка бијелу двору
Кад ће мене Јова доносити
И ка дворy опет односити."
И то Раде за братство примио,
Остави јој прозор на очима,
Те да гледа ка бијелу двору
Каде ће јој Јова доносити
И ка двору опет односити.
И тако је у град уградише,
Па доносе чедо у кол'јевци,
Те га доји за неђељу дана,
По неђељи изгубила гласа;
Ал' ђетету онђе иде храна:
Дојише га за годину дана,
Како таде, тако и остаде,
Да и данас онђе иде храна:
Зарад' чуда и зарад' лијека,
Која жена не има млијека.

Женидба краља Вукашина

Књигу пише жура Вукашине
у бијелу Скадру на Бојани,
те је шаље на Херцеговину
бијеломе граду Пирлитору,
Пирлитору према Дурмитору,
Видосави, љуби Момчиловој;
тајно пише, а тајно јој шаље,
у књизи јој овако бесједи:
„Видосава, Момчилова љубо,
шта ћеш у том леду и снијегу ?
Кад погледаш с града изнад себе,
ништа немаш лијепо виђети,
већ бијело брдо Дурмитора,
окићено ледом и снијегом
усред љета, као усред зиме;
кад погледаш стрмо испод града:
мутна тече Тара валовита,
она ваља дрвље и камење,
на њој нема брода ни ћуприје,
а око ње борје и мраморје;
већ ти отруј војводу Момчила,
ил' га отруј, или ми га издај,
ходи к мени у приморје равно
бијеломе Скадру на Бојану,
узећу те за вјерну љубовцу,
па ћеш бити госпођа краљица,
прести свилу на златно вретено,
свилу прести, на свили сједити,
а носити диву и кадиву
и још оно све жежено злато;
а какав је Скадар на Бојани!

Кад погледаш брду изнад града,
све порасле смокве и маслине
и још они грозни виногради;
кад погледаш стрмо испод града,
ал' узрасла шеница бјелица,
а око ње зелена ливада,
кроз њу тече зелена Бојана,
по њој плива риба свакојака,
кад гођ хоћеш, даје тазеједеш.
Дође књига љуби Момчиловој;
књигу гледа љуба Момчилова,
ону гледа, друту ситну пише:
„Господине, краљу Вукашине,
није ласно издати Момчила,
ни издати, нити отровати:
у Момчила сестра Јевросима,
готови му то господско јело,
прије њега јело огледује;
у Момчила девет миле браће
и дванаест првобратучеда,
они њему рујно вино служе,
прије њега сваку чашу пију;
Момчил' има коња Јабучила,
Јабучила коња крилатога;
куд гођ хоће, прелећети може;
у Момчила сабља са очима;
не боји се никога до Бога.

Већ ме чу лг, краљу Вукашине,
ти подигни млогу силну војску,
изведи је на Језера равна,
пак засједни у гори зеленој;
у Момчила чудан наук има,
свако јутро у свету неђељу
, рано рани у лов на Језера,
с' собом води девет миле браће
и дванаест првобратучеда
и четрест од града левера;
када буде уочи неђеље,
ја ћу спалит крила Јабучилу,
бритку ћу му сабљу затопити,
затопити оном сланом крвљу,
да се не да извадит из кора;
тако ћеш ти погубит Момчила."
Када краљу така књига дође,
те он виђе што му књига каже,
то је њему врло мило било,
па он диже млогу силну војску,
оде с војском на Херцеговину,
изведе је на Језера равна,
пак засједе у гори зеленој.
Кад је било уочи неђеље,
Момчил' оде у своју ложницу,
па он леже у меке душеке.

Мало прође, и љуба му дође,
али неће у меке душеке,
већ му рони сузе више главе.
А њу пита војвода Момчило:
„Видосава, моја вјерна љубо,
кака ти је голема невоља
те ми рониш сузе више главе?"
Ал' говори млада Видосава:
„Господару, Момчило војвода,
мени није никаке невоље,
већ сам чула једно чудно чудо,
чула јесам, ал' нисам виђела,
да ти имаш коња Јабучила,
Јабучила, коња крилатога,
ја не виђех твоме коњу крила,
те не могу млада вјеровати;
већ се бојим, хоћеш погинути.
Мудар бјеше војвода Момчило,
мудар бјеше, ал' се преварио,
својој љуби тако бесједио:
„Видосава, вјерна моја љубо,
за то ћу те ласно утјешити,
ти ћеш ласно виђет чилу крила:
када први запјевају п'јевци,
ти отиди у ноае ахаре,
тад ће чиле попуштити крила,
тад му можеш крила сагледати."

Пак он леже санак боравити.
Момчил' спава, љуба му не спава,
веће слуша млада у душеку
кад ће први п'јевци запјевати.
А кад први п'јевци запјеваше,
скочи млада из мека душека;
запалила фењер и свијећу,
па узима лоја и катрана,
оде право у нове ахаре.
Ал' истина што Момчило каже:
Јабучило крила попуштио,
попуштио крила до копита.
Таде она крила намазала,
намаза их лојем и катраном,
па свијећом крила запалила,
те сапали крила Јабучилу;
што не могла ватром сагорети,
то под колан притегнула тврдо;
онда млада оде у ризницу,
доватила сабљу Момчилову,
те је сланом натопила крвљу,
пак се врну у меке душеке.
Кад ујутру зора заб'јелила,
поранио војвода Момчило,
па говори љуби Видосави:
„Видосава, моја вјерна љубо,
ја сам ноћас чудан сан уснио,
ђе се пови један прамен магле
од проклете земље Васојеве,
пак се сави око Дурмитора;

ја ударих кроз тај прамен магле
са мојијех девет миле браће
и с дванаест првобратучеда
и четрест од града левера,
у магли се, љубо, растадосмо,
растадосмо, пак се не састасмо,
нека Бог зна, добра бити неће."
Вели њему љуба Видосава:
„Не бој ми се, мили господару!
Добар јунак добар сан уснио;
сан је лажа, а Бог је истина."
Опреми се војвода Момчило,
па он сиђе низ бнјелу кулу;
дочека га девет миле браће
и дванаест првобратучеда
и четрест од града левера,
а љуба му изведе чилаша,
добријех се коња доватише,
отидоше у лов на Језера.
Кад су били надомак Језера,
оптече их она силна војска.
Кад Момчило опазио војску,
он потеже сабљу од бедрице,
ал' се пуста не да извадити,
као да је за коре прирасла.

Онда рече војвода Момчило:
,,Чујете ли, моја браћо драга,
издаде ме куја Видосава,
но дајте ми сабљу понајбољу!"
Хитро су га браћа послушала,
дадоше му сабљу понајбољу,
па је Момчил' браћи бесједио;
„Чујете ли, моја браћо драга,
ви удрите војсци по крајима,
ја ћ' ударит војсци по сриједи.
Мили Боже, чуда великога!
Да је коме погледати било
како с'јече војвода Момчило,
како крчи друма низ планину;
више тлачи коњиц Јабучило
нег' што Момчил' бритком
сабљом сј'ече;
ал' га лоша срећа сусретнула:
кад изиђе према Пирлитору,
сусрете га девет враних коња,
а на њима брата ни једнога!
То кад виђе војвода Момчило,
у јунаку срце препукнуло,
од жалости за браћом рођеном,
бијеле му малаксаше руке,
те не може више да сијече,
већ удара коња Јабучила,
удара га чизмом и мамузом,
да полети граду Пирлитору,
ал' му коњиц полећет не може;

куне њега војвода Момчило:
„Јабучило, изјели те вуци!
Исшале смо одавде лећели,
без невоље, тек од обијести,
а данас ми полећети нећеш!"
Ал' му коњиц њиском одговара:
„Господару, војвода Момчило,
нит' ме куни нити ме нагони,
данас теби полећет не могу;
Бог убио твоју Видосаву!
Она ми је сапалила крила;
што не могла ватром сагорети,
то под колан притегнула тврдо;
веће бјежи куда теби драго!"
Кад то зачу војвода Момчило,
проли сузе низ јуначко лице,
па одскочи од коња чилаша,
трипут скочи, до града доскочи,
али граду врата затворена,
затворена и замандаљена!
Кад се Момчил' виђе иа невољи,
он дозивље сестру Јевросиму:
„Јевросима, моја мила сејо,
пушти мени једну крпу платна,
не бих ли ти у град утекао."
Сеја брату кроз плач одговара:

„А мој брате, војвода Момчило,
како ћу ти пуштит крпу платна,
кад је мени снаха Видосава,
моја снаха, твоја невјерница,
савезала косе за диреке?
Ал' је сестра срца жалостива,
жао јој је брата рођенога,
она цикну, како љута гуја,
ману главом и осталом снагом,
из главе је косе ишчупала,
оставила косе на диреку,
па довати једну крпу платна,
претури је граду низ бедене.
Момчил' вати ону крпу платна,
па се пење граду уз бедене,
готов' бјеше у град ускочити;
ал' долеће љуба невјерница,
оштру сабљу носи у рукама,
прес'јече му платно више руку,
Момчил' паде граду низ бедене,
краљеве га дочекаше слуге
на мачеве и на копља бојна,
на наџаке и на буздоване;
а допаде краљу Вукашине,
удари га оним бојним копљем,
удари га посред срца жива,
ал' говори војвода Момчило:

„Аманет ти, Вукашине краљу:
ти не узми моју Видосаву,
Видосаву, моју невјерницу,
јер ћ' и твоју изгубити главу:
данас мене у тебе издала,
а сјутра ће тебе у другога;
већ ти узми моју милу сеју,
сеју моју милу, Јевросиму,
она ће ти свагда вјерна бити,
родиће ти, ко и ја, јунака.
То говори војвода Момчило,
то говори, а с душом се бори,
то изусти, лаку душу пусти.
Кад погибе Момчило војвода,
а граду се отворише врата,
пак изиђе куја Видосава
те дочека краља Вукашина,
одведе га на бијелу кулу,
посади га у столове златне,
угости га вином и ракијом
и господском сваком ђаковијом,
па отиде у ризницу млада,
изнесе му рухо Момчилово,
Момчилово рухо и оружје.
Ал' да видиш чуда великога!
Што Момчилу било до кољена,
Вукашину по земљи се вуче!

што Момчилу таман калпак био,
Вукашину на рамена пада!
што Момчилу таман чизма била,
ту Вукашин обје ноге меће!
што Момчилу златан прстен био,
ту Вукашин три прста завлачи!
што Момчилу таман сабља била,
Вукашину с' аршин земљом вуче!
што Момчилу таман џеба била,
краљ се под њом ни дигнут не може!
Тад говори краље Вукашине:
„Авај мени, до Бога милога!
Нуто курве, младе Видосаве!
Кад издаде оваквог јунака,
кога данас у свијету нема,
то ли мене сјутра издат неће!"
Па повикну своје вјерне слуге,
уватише кују Видосаву,
свезаше је коњма за репове,
одбише их испод Пирлитора,
те је коњи живу растргоше.
Краљ похара дворе Момчилове,
па он узе сестру Момчилову,
по имену дилбер-Јевросиму,
одведе је Скадру на Бојану,
и вјенча је себи за љубовцу.
С њом лијепи пород изродио,
породио Марка и Андрију,
а Марко се тури на ујака,
на ујака, војводу Момчила.

Pesme pretkosovskog ciklusa

Uvodni deo:

Naša narodna (usmena) književnost nastala je veoma davno. Uz rad, uz kolektivne poslove, na bojištu, na obredima, pri veselju, u kolu, na prelima - pripovedalo se i pevalo. Priče i pesme stvarali su daroviti pojedinci. Pošto pismenost nije bila razvijena, ovako nastale priče i pesme prenosile su se usmenim putem: sa kolena na koleno - od usta do usta. Ka kažemo s kolena na koleno, to znači s jedne generacije na drugu. Stariji članovi porodice pevali su i pričali svojim mlađim. Kad kažemo od usta do usta, to se misli na činjenicu da bi na nekom skupu neko uz gusle "otpevao" pesmu, a drugi daroviti pojedinac bi je upamtio i reprodukovao drugom prilikom. Danas vic i šala još žive kao jedini vid narodne književnosti. I kao nekad tako i danas; darovit pojedinac može da dodavanjem svojih pojedinosti loš vic pretvori u dobar, i obrnuto. Slično je i sa narodnom pričom i pesmom; nevešt pripovedač mogao je da i najbolju priču upropasti, i obrnuto. Upravo zbog toga je Vuk Karadžić ulagao mnogo truda da nađe najbolju verziju, da je zapiše kako bismo mi danas mogli da je u raznim zbirkama narodne poezije i proze pročitamo.

Osnovne karakteristike narodne poezije i proze su: nepoznat autor, ustaljeni počeci i završeci, epska ponavljanja, ustaljeni brojevi i epiteti.
Nepoznat autor je zbog toga što je pesma ili priča stalno dograđivana, a ne u pisanoj (umetničkoj književnosti) čim neko napiše nešto on se i potpiše, pa nam ostavlja mogućnost da ga hvalimo ili kudimo.
Ustaljeni počeci i završeci, epska ponavljanja, ustaljeni epiteti i brojevi neophodni su radi lakše reprodukcije, ali i stvaranja novih pesama i priča. Sve priče i pesme imaju zajednički "kostur", a "meso" su novi događaji. Tako priče obično počinju: "Bio jednom jedan car (kralj), pa imao tri sina (tri kćeri)." Ovde već imamo primer za ustaljene brojeve: jedan, tri, šest, sedam, devet, dvanaest. Tu je narodni stvaralac dosledan čak i kad se to kosi sa zdravim razumom: "Puče koplje na tri polovine"!? Kad je reč ustaljenim epitetima, sablja je britka, ljuba je vjerna (čak i onda kad vara kao u pesmi "Banović Strahinja"), grlo je bijelo (čak i onda kad je crnog Arapina) i td.

Podela narodne književnosti:

Po obliku (formi) narodna književnost se deli na poeziju u prozu.
Poezija se deli na lirske, epske i lirsko-epske pesme. Lirske pesme pevaju o osećanjima i kraće su po sadržaju. Vuk Karadžić ih zove "ženske" pesme. Epske pesme pevaju o nekom događaju i Vuk ih svrstava u "junačke, ili muške" pesme. Treću skupinu (lirsko-epske) čine pesme koje pevaju o nekom događaju, ali su prožete jakim osećanjima. Tu razlikujemo dve vrste: balade i romanse.
Balade u centru imaju neki događaj sa tragičnim završetkom, i obično počinju imenicom "smrt" - "Smrt Omera i Merime", "Smrt majke Jugovića", "Smrt vojvode Prijezede" i td.
Romanse pevaju o zabranjenoj ljubavi kad devojku protiv njene volje udaju za nedragog, ali nema tragičnih posledica.
U prozu ubrajamo: pripovetke, novele, bajke, basne, priče o životinjama, anegdote, poslovice, pitalice i šaljive priče.

Pesme pretkosovskog ciklusa:

Ove pesme pevaju o ličnostima i događajima u Srbiji od kraja 12-og veka do Kosovske bitke (1389.) U njima vrlo malo ima istorijskih činjenica. Najviše ih je o ličnostima iz vladajuće loze Nemanjića, pre svega, o caru Dušanu koji je, uglavnom, slikan kao negativna ličnost, uprkos činjenici da je Srbija za vreme njegove vladavine bila najveća i najsnažnija država na Balkanskom poluostrvu. Najpoznatija je pesma Ženidba Dušanova. (U Čitanci za peti razred toliko je skraćena da se na temelju osakaćenog odlomka ne može doneti iole normalan zaključak o čemu je zapravo reč). Ima nekoliko pesama o Savi Nemanjiću, u kojim ga narodni pevač glorifikuje kao i njegove roditelje.
Iz porodice Mrnjavčevića pesme najviše opevaju kralja Vukašina (kao negativnu ličnost što se najbolje vidi iz pesme Ženidba kralja Vukašina), zatim dolaze pesme Uroš i Mrnjavčevići, Zidanje Skadra i druge. U ovim pesmama pominju se i dva Vukašinova brata Uglješa i (istoriji nepoznat) Gojko.

Uroš i Mrnjavčevići

Tema pesme:

Marko Kraljević presuđuje "ni po babu ni po stričevima".
Ideja (poruka): Ideal pravde za Marka Kraljevića je iznad ličnih interesa. Treba da se ugledamo na Marka i da u životu postupamo kao on u ovoj pesmi.

Kompozicija pesme po slikama:

- Velikaši se otimaju o Dušanovo carstvo.
- Čauši dolaze kod protopop Nedeljka da on kaže na kome je carstvo. Neljudski se ophode prema njemu, šibaju ga kamdžijom.
- Čauši dolaze i na dvore Kraljevića Marka tražeći da on kaže na kome je carstvo. Ovde imamo sasvim drukčije ophođenje: klanjaju se jer se boje Marka.
- Majka Jevrosima savetuje sina Marka da govori "ni po babu ni po stričevima, već po pravdi boga istinoga".

Kol´ko Marko težio na pravdu,
tol´ko moli Jevrosima majka:
"Marko sine, jedini u majke,
ne bila ti moja rana kleta,
nemoj, sine, govoriti krivo:
ni po babu ni po stričevima,
već po pravdi boga istinoga;
nemoj, sine, izgubiti duše;
bolje ti je izgubiti glavu
nego svoju ogr´ješiti dušu".

- Marko dolazi na Kosovo i presuđuje na kome je carstvo.
- Vukašin hoće da ubije svoga sina Marka.
- Kralj Vukašin kune, a car Uroš blagosilja Marka (kontrastna slika): Što su rekli, tako mu se steklo.
Primer za gradaciju:
Evo kako se slike po jačini ređaju od najslabijeg do najjačeg:
Vukašin:
"Blago mene do boga miloga,
eto mene moga sina Marka,
on će kazat na mene je carstvo:
od oca će ostanuti sinu".
Uglješa:
"Blago mene, eto mi sinovca,
on će kazat na mene je carstvo;
kaži, Marko, na mene je carstvo,
oba ćemo bratski carovati".
Gojko:
"Blago mene, eto mi sinovca,
on će kazat na mene je carstvo.
Kad je Marko još nejačak bio,
ja sam Marka vrlo milovao,
u svilena njedra uvijao
kano krasnu od zlata jabuku:
kud sam gođe na konju hodio,
sve sam Marka sa sobom vodio;
kaži, Marko, na mene je carstvo,
ti ćeš, Marko, prvi carovati,
a ja ću ti biti do koljena".

Razgovor o pesmi:

- Koji je od braće bio najuporniji da se dočepa tuđeg carstva?
- Kralj Vukašin!
- Zašto se Vukašin obradovao kad je video da dolazi Marko da presudi "na kome je carstvo"?
Nadao se da je sin gramziv kao otac i da neće postupiti pravedno, već u korist svoga oca.

Likovi:

Mrnjavčevići: Vukašin, Uglješa i Gojko su negativci, jer žele tuđe, a Marko, majka Jevrosima i Uroš su pozitivne ličnosti. Sva tri Mrnjavčevića kad ugledaju Marka, kažu:"On će kazat′ na mene je carstvo", a Uroš, iako je zakoniti nasledni, kaže: "On će kazat′ na kome je carstvo".

Ženidba kralja Vukašina

Tema pesme: Kako je kralj Vukašin na prevaru ubio junaka i vojvodu Momčila.

Kompozicija pesme po slikama:

- Tajni dogovori kralja Vukašina i Vidosave, Momčilove žene.
- Vukašin podiže "mlogu silnu vojsku" i dovodi je "na Jezera ravna".
- Vidosava spaljuje krila konju Jabučilu, a Momčilovu sablju "slanom krvlju zatopila".
- San vojvode Momčila - predosećanje tragedije.
- Opis neravnopravne bitke. (Kad su bili nadomak Jezera, opteče ih ona silna vojska.)
- Vojvoda Momčilo beži ka gradu, ali gradu vrata zatvorena, zatvorena i zamndaljena.
- Sestra Jevrosima kida pletenice da bi pomogla bratu; baca platno niz zidine grada, ali neverna Vidosava sabljom preseca platno i Momčilo pada.
- Momčilova pogibija.
- Na samrti Momčilo savetuje Vukašina da ne uzima Vidosavu jer će sutra izdati i njega, već da uzme Jevrosimu.
- Obrt u pesmi: Vidosavu vežu konjima za repove.
- Vukašin za ženu uzima Jevrosimu, Momčilovu sestru.

Likovi:

Narodni pevač je sa simpatijama izgradio dva izrazito pozitivna lika: brata i sestru, Momčila i Jevrosimu. Kralj Vukašin je i u ovoj pesmi opevan kao negativna ličnost, a pridružuje mu se i Vidosava, Momčilova žena koja na kraju životom plaća izdaju.
Pesma je zanimljiva i po tome što su sve slike u njoj date postupkom upoređivanja po suprotnosti: Momčilo - Vukašin (suprotnost u fizičkom i moralnom pogledu):

Al' da vidiš čuda velikoga!
Što Momčilu bilo do koljena,
Vukašinu po zemlji se vuče!
što Momčilu taman kalpak bio,
Vukašinu na ramena pada!
što Momčilu taman čizma bila,
tu Vukašin obje noge meće!
što Momčilu zlatan prsten bio,
tu Vukašin tri prsta zavlači!
što Momčilu taman sablja bila,
Vukašinu s' aršin zemljom vuče!
što Momčilu taman džeba bila,
kralj se pod njom ni dignut ne može!

Pitomina Skadra - surovi pejzaž Durmitora. Inače, u epskoj narodnoj poeziji veoma su retki opisi prirode.
„Vidosava, Momčilova ljubo,
šta ćeš u tom ledu i snijegu ?
Kad pogledaš s grada iznad sebe,
ništa nemaš lijepo viđeti,
već bijelo brdo Durmitora,
okićeno ledom i snijegom
usred ljeta, kao usred zime;
kad pogledaš strmo ispod grada:
mutna teče Tara valovita,
ona valja drvlje i kamenje,
na njoj nema broda ni ćuprije,
a oko nje borje i mramorje;
već ti otruj vojvodu Momčila,
il' ga otruj, ili mi ga izdaj,
hodi k meni u primorje ravno
bijelome Skadru na Bojanu,
uzeću te za vjernu ljubovcu,
pa ćeš biti gospođa kraljica,
presti svilu na zlatno vreteno,
svilu presti, na svili sjediti,
a nositi divu i kadivu
i još ono sve žeženo zlato;
a kakav je Skadar na Bojani!
Kad pogledaš brdu iznad grada,
sve porasle smokve i masline
i još oni grozni vinogradi;
kad pogledaš strmo ispod grada,
al' uzrasla šenica bjelica,
a oko nje zelena livada,
kroz nju teče zelena Bojana,
po njoj pliva riba svakojaka,
kad gođ hoćeš, da je taze jedeš.

Zidanje Skadra

Tema pesme: Kako su braća Mrnjavčevići gradili Skadar na Bojani.
Ideja (poruka): Ovde je dato narodno verovanje da se nijedna veća građevina ne može podići bez žrtava. Taj običaj nešto redukovan aktuelan je i danas, pa se na temelju obično kolje prase ili jagnje.
Kompozicija pesme po slikama:
1- Tri brata Mrnjavčevića Vukašin, Uglješa i Gojko počinju zidati Skadar.
2- Što trista majstora za dan ozidaju, to vila preko noći sruši, i tako za tri godine ne mogaše ni temelj podignuti, a kamoli grada sazidati.
3- Četvrte godine javi im se vila i poruči da grad ne mogu podići dok u njegove temelje ne ugrade brata i sestricu po imenu Stoju i Stojana.
4- Kralj Vukašin šalje slugu Desimira da nađe brata i sestricu - Stoju i Stojana.
5- Desimir se vraća i Vukašinu saopštava da nije uspeo izvršiti zadatak.
Kralj zapovedi Radu neimaru da nastavi gradnju. Međutim, opet se ponavlja: oni zidaju, vila ruši.

6- Vila se ponovo javlja i sad traži da u grad braća uzidaju jednu od njihovih žena koja prva sutra majstorima donese ručak.
"No jel', braćo, Božja vjera tvrda,
"Da ni jedan ljubi ne dokaže,
"Već na sreću da im ostavimo,
"Koja sjutra na Bojanu dođe?"
I tu Božju vjeru zadadoše,
Da ni jedan ljubi ne dokaže.
7- Međutim, Vukašin i Uglješa prekrše zakletvu i svojim ženama kažu da nikako ne dolaze na Bojanu, jedino (naivni) Gojko ne reče svojoj ljubi.
8- Sutradan red je bio da ručak donese kraljica, Vukašinova žena, ali znala je šta je čeka, pa se obrati Uglješinoj ženi, žaleći se da je boli glava.
9- Uglješinica, dobro obaveštena, reče da bi rado otišla, ali je boli ruka, pa kraljicu uputi najmlađoj jetrvi.
10- Gojkovica se u početku pravdala da nije okupala dete, ni veš oprala, ali kad one dve "bolesnice" prihvate da to umesto nje urade, nije imala kud nego pođe na Bojanu.
U nastavku sledi deo pesme sa najlepšom alegorijom u našoj književnosti.

Kad je bila na vodu Bojanu,
Ugleda je Mrnjavčević Gojko,
Junaku se srce ražalilo,
Žao mu je ljube vijernice,
Žao mu je čeda u kol'jevci,
Đe ostade od mjeseca dana,
Pa od lica suze prosipaše;
Ugleda ga tanana nevjesta,
Krotko hodi, dok do njega priđe,
Krotko hodi, tiho besjeđaše:
"Što je tebe, dobri gospodaru!
"Te ti roniš suze od obraza?"
Al' govori Mrnjavčević Gojko:
"Zlo je, moja vijernice ljubo!
"Imao sam od zlata jabuku,
"Pa mi danas pade u Bojanu,
"Te je žalim, pregoret' ne mogu."
Ne sjeća se tanana nevjesta,
No besjedi svome gospodaru:
"Moli Boga ti za tvoje zdravlje,
"A salićeš i bolju jabuku."
Tad' junaku grđe žao bilo,
Pa na stranu odvratio glavu,
Ne šće više ni gledati ljubu;
11- Dolaze dva devera i odvode je da je zazidaju, a ona se smeši, misleći da je šale radi.
12- Kad je videla da nije šala, moli devere da je mladu ne zazidaju, ali oni ćute.

13- Iako se u ta vremena smatralo za sramotu obraćanje mužu, ona to čini, ali pomoći nema.
14- Na kraju, moli Rada neimara da joj ostavi otvor na grudima kako bi mogla čedo podojiti, te otvor na očima kako bi mogla videti kad joj dovode i odvode sina Jovu.
"Bogom brate, Rade neimare!
"Ostavi mi prozor na očima,
"Da ja gledam ka bijelu dvoru,
"Kad će mene Jova donositi
"I ka dvoru opet odnositi."
I to Rade za bratstvo primio,
Ostavi joj prozor na očima,
Te da gleda ka bijelu dvoru,
Kada će joj Jova donositi
I ka dvoru opet odnositi.
I tako je u grad ugradiše,
Pa donose čedo u kol'jevci,
Te ga doji za neđelju dana,
Po neđelji izgubila glasa;
Al' đetetu onđe ide rana,
Dojiše ga za godinu dana.
Kako tade, tako i ostade,
Da i danas onđe ide rana
Zarad' čuda, i zarad' lijeka,
Koja žena ne ima mlijeka.

Likovi:

I u ovoj pesmi narodni pevač likove slika u crno-beloj tehnici. Negativci su kralj Vukašin i vojvoda Uglješa, te njihove supruge. Nasuprot tome sa simpatijama gradi likove mlade Gojkovice i njenog muža; ovaj mlad bračni par krase vrline kao što su poštenje i krotkost, ali i lakovernost. Zašto je narodni pevač na strani Gojka postaje jasnije ako se zna da je ovaj lik stvoren u mašti, odnosno, istoriji je potpuno nepoznata ličnost.

Ženidba Dušanova

Tema: Kakve je sve prepreke car Dušan (u pesmi Stjepan) morao savladati da bi odveo isprošenu devojku Roksandu.
Ideja (poruka): Teško svuda svome bez svojega; važni su hrabrost i junaštvo, ali su još važniji mudrost i snalažljivost.

Fabula:

Kad se ženi srpski car Stjepane, nadaleko zaprosi đevojku, u Leđanu, gradu latinskome,
u latinskog kralja Mijaila, po imenu Roksandu đevojku; car je prosi, i kralj mu je daje.
Međutim, latinske varalice imaju samo jedan uslov: da car u svatove ne vodi dva sestrića, dva Vojinovića (Vukašina i Petrašina), jer su, navodno, pijanice, pa će zametnuti kavgu. Car se grdno naljutio zbog sestrića, i ne samo što ih nije u svatove zvao, nego je obećao kad se vrati, da će ih obesiti. Videvši da ih ujak ne zove, nećaci slute zlo i obraćaju se majci za savet. Majka ih upućuje na trećeg brata Miloša za koga car i ne zna. Miloš je čuvao ovce u planini, i s radošću prihvata molbu braće da se kao običan svat priključi carevoj sviti. Na sebi je imao bugarsku kabanicu, ali je jahao silnog konja. Na putu do Leđana ima niz dogodovština; neki silnici pokušavaju da mu otmu kulaša, ali ih on daruje buzdovanom; za njegovog konja nema zobi, ali Miloš zađe po svatovima te od svakog pomalo uzme dok svoju zobnicu ne napuni itd. Kad su stigli u polje leđansko, latinski glasnik traži da car na megdan izađe kraljevom zatočniku, ili neće glavu izneti, a kamoli odvesti devojku. U svatovima se niko ne nađe da umesto cara na megdan izađe, pa se Dušan seti svojih sestrića koji bi mu sad pomogli. Tad na scenu stupa Miloš:

Je l' slobodno, care gospodine, da ja idem na mejdan u polje ?"
Veli njemu srpski car Stjepane: Jest slobodno, mlađano Bugarče...
Sledi opis dvoboja u kojem Miloš ubija "bijelo Latinče". Ubrzo potom pred carem je nov zadatak. Opet se niko ne javlja do Miloša:
„Je l' slobodno care gospodine, da preskočim tri konja viteza?" —
„Jest slobodno, moje drago d'jete! -
Ređaju se sve žešće prepreke (gradacija). Ponovo je na sceni Miloš:
„Je l' slobodno, care gospodine, da strijeljam kroz prsten jabuku?"„Jest slobodno, moj rođeni sinko!
Poslednji zadatak da između tri devojke prepoznaju Roksandu caru se učinio lak, ali se ispostavi da je Todor devojku video u mraku. Car stade kukati, ali opet je tu Miloš da reši problem. Sledi jedna od najlepših slika u pesmi:

Kada dođe đe stoje đevojke, zbaci s glave bugarsku šubaru, skide s leđa bugar-kabanicu (zasija se skerlet i kadifa, zasjaše se toke na prsima i zlaćene kovče na nogama: sinu Miloš u polju zelenu kao jarko iza gore sunce!) pak je prostre po zelenoj travi, prosu po njoj burme i prstenje, sitan biser i drago kamenje; tad izvadi mača zelenoga, pa govori trima đevojkama: „Koja je tu Roksanda đevojka, nek savije skute i rukave, neka kupi burme i prstenje, sitan biser i drago kamenje; ako li se koja druga maši, vjera moja tako mi pomogla, osjeć' ću joj ruke do lakata!" Kad to čuše tri l'jepe đevojke, obje krajnje srednju pogledaše, a Roksanda u zelenu travu; savi skute i svil'ne rukave, pak pokupi burme i prstenje, sitan biser i drago kamenje.

Na povratku, kad su bili blizu Vučitrna: Miloš hoće gradu Vučitrnu, pa govori srpskom car-Stjepanu: „Zbogom ostaj, moj mili ujače,
moj ujače, srpski car-Stjepane!" Tade se je care osjetio da je ono Miloš Vojinović... Teško svuda svome bez svojega.
Miloš Vojinović, sestrić cara Dušana, glavni lik u pesmi Ženidba Dušanova predstavljen je kao običan čovek iz naroda, iako je plemić. Kroz niz situacija on pokazuje junaštvo, snagu i snalažljivost, ali ume da se našali čak i u teškim trenucima. Zbog toga je najomiljeniji junak epskih pesama i postaće uzor narodnim pevačima za gradnju omiljenih likova.

ko su likovi