Sastavi iz srpskog jezika - srednja Å¡kola

Preko dosadašnjih iskustava koje sam doživela i padova koje sam iskusila, uspela sam da
se podignem jača i snažnija i čini mi se još samouverenija i odlučnija da ostvarim svoje
snove i suprotstavim se nedaćama oko sebe. Smatram da su svi ljudi koji imaju nesrećan
život, ili ga bar smatraju za takav, u stvari sami krivi za to. Sreća je svuda oko nas,
samo je treba spoznati. Sreća se nalazi u malim stvarima koje čine život. Kada čovek to
shvati i prihvati činjenice onakve kakve zaista jesu, može da deluje u menjanju i
oblikovanju svog života onako kako on to želi. Ako želimo da promenimo nešto pogrešno
u ono što je ispravno, ne treba zaboraviti da prvu revoluciju treba izvesti u sebi samima,
prvu i najvažniju. Moramo pronaći svoj cilj i poći odgovarajućim putem ka njemu. Pronaći
način da se od sebe pobegne umesto da se u sebe pogleda, najlakša je stvar na svetu.
Ako je život put koji treba da se pređe, onda on vodi uvek uzbrdo. Treba gledati pravo
ispred sebe, a ne iza sebe, treba ići napred i ne zaustavljati se ispred prepreka i poraza.

„Mi mnogo volimo da imamo, ali ne umemo da živimo od onoga što imamo. Ništa što
imamo ne može nas učiniti toliko srećnim, koliko nas može učiniti nesrećnim ono što
nemamo.” Uživajmo i proživimo svaki dan koji nam je Bog podario.


Milica Dimitrijević, III3

Tajne mog detinjstva

Moje detinjstvo je ostalo sakriveno u osmehu leta, u glasu proleća i jeseni, u kesi punoj
klikera zabačenoj u nekom uglu.

Ja volim i pamtim taj svoj svet detinjstva. Vidim pegavog i smeđokosog dečaka kako trči
ulicom i zamišlja da je u društvu nindža kornjača dok majka uzaludno pokušava da ga
pronađe po kući. Rado se sećam svega... Još uvek ispod starog drveta stoji nečija lutka
i sivi kamion crvene boje. Bio sam nestašno i bezbrižno dete okruženo ljubavlju roditelja
koji su se večito svađali oko problema da li je neko dete meni slično. To doba
zašećerenog mleka je prošlo za tili čas.

Pošao sam u prvi razred. Bože, kao da je bilo juče. Na sunčanim obalama detinjstva
milovala su me leta i jeseni, proleća i zime. Smenjivala su se godišnja doba nošena
brzinom vetra, a ja sam iz godine u godinu kupovao cipele za broj veće od prethodnih.
Sa setom se sećam prvih patika i svog prvog gola. Sećam se nečijih plavih očiju koje su
me podsećale na more. Sećam se svega što je vezano za moje bezbrižne godine.

Danas sam na „stopu” odraslih. Nadam se da ću putem koji odaberem koračati kroz ceo
život. Zvaću se mladost, prkos i snaga, ali u duši ću ostati jedno dete koje se uvek seća
svog detinjstva, svojih najlepših godina.


Miloš Stanojević, I3

U svetu prijateljstva

Kada se kaže bogatstvo, mnogi ljudi pomisle na novac, kuće, zlato... Ali ima mnogo
stvari koje se novcem ne mogu kupiti - kao sreća, zdravlje, ljubav... Neke stvari se
zaslužuju, kao na primer prijateljstvo.

Veliko je bogatstvo imati puno drugova i drugarica. Tada se osećaš kao da si okružen
zvezdama koje sijaju srebnim sjajem. Ali ako joj okreneš leđa, sjaj će nestati i zvezda će
pasti... Bez nje ćeš ostati... Ako zvezde sijaju i iznutra, znači da su prave... Tada će
one sijati uvek, biti uz tebe bez obzira na mesto i vreme, da li to bilo u po noći ili dana,
na nebu ili zemlji, oko meseca ili sunca. Sa njima možeš deliti sreću i tugu, i suze i smeh,
male i velike tajne. Od njih možeš zatražiti pomoć i dobiti je u svakom trenutku, a kad
zatreba, uzvratiti je. Nećemo se radovati sami, nego u društvu sijati zajedno.

Tužno je nemati prijatelja. To se dešava sebičnim osobama koje misle samo na sebe,
koje svoju sreću dele sa sobom. Ako si pravi prijatelj,onda moraš poštovati svoje
prijatelje. Uzvratiti im za svaku podršku koju ti pruže, za svaku pomoć, prijateljsku reč,
deliti sa njima i dobro i zlo.

Prijatelja treba zaslužiti, a prijateljsto treba negovati kao cveće u bašti... Kao kap rose
na gorkom listu orahove krošnje... i videćeš... Bićeš uvek punog srca!!!


Željko Ristić, I3

Uskliknimo s` ljubavlju

Pre dve godine, boravila sam nekoliko dana u Beogradu u poseti kod prijatelja. Predložili
su mi da posetim Hram Svetog Save na Vračaru. To mi je i bila želja. Još sa Slavije,
ugledala sam između visokih, sivih beogradskih zgrada pozlaćenu kupolu. Kako smo se
približavali, pred mojim očima se otvarao širok i prostran plato, na čijem se uzvišenju
uzdizao velelepni hram zavidnih dimenzija. Zadivio me je svojim spoljašnjim izgledom i
veličinom. Ostavlja lep utisak i osećaj u duši kad ga čovek ugleda.

Ušli smo u crkvu. Osećala sam se sićušna u onom ogromnom prostoru. Šteta, još iznutra
nije završen, ali kada budu oslikane sve freske, i kad bude završen oltar, mislim da će
hram biti ponos Beograđana. Zavidim im što se takav hram nalazi u Beogradu. Ali nije
slučajno baš tamo. Na Vračaru.

Podsećam se malo istorije. Godine 1594. Turci su po naređenju Sinan-paše preneli mošti
Svetog Save iz Mileševe u Beograd i spalili njegove ostatke na jednoj poljani na Vračaru.
Tu se danas uzdiže Hram.

BIBLIOTEKA

Pitam se, zar se Sinan-paša i njegova silna vojska, koji su inače muslimanske vere,
uplašio mrtvog pravoslavnog sveca? Zar je i mrtav Sveti Sava mogao njima nešto da
smeta? A izgleda da jeste, čim su se rešili na taj nedoličan i nečuven postupak:
spaljivanje moštiju čoveka koji je mrtav više od trista godina. Uplašili su se od duhovne
snage koju je on i mrtav davao srpskom nadoru. U mraku turskog ropstva on je bio
svetlost.

Za svoga života, učinio je Sveti Sava mnogo za srpski narod: izdejstvovao je
nezavisnost srpske pravoslavne crkve i postao njen prvi arhiepiskop. Podigao je zajedno
sa ocem manastir Hilandar – hram srpske srednjevekovne kulture. Podigao je mnoge
manastire i škole po Srbiji, i pomogao opismenjavanju srpske dece. Otvarao je i prve
bolnice koje su bile pri većim manastirima.

Bio je neumoran u putovanjima po Srbiji u obavljanju svojih dužnosti. Zbog svojih
neprekidnih putovanja i iscrpljenosti, u poznijim godinama, uhvatila ga je bolest na
teritoriji Bugarske, u Trnovu, gde je umro 1237. godine, 27. januara. Prenesen je zatim u
manastir Mileševa.

Narod ga je voleo i osećao strahopoštovanje prema njemu i za života, a i posle smrti. On
je postao jedno od snažnih duhovnih uporišta Srba u teškoj borbi za vreme turskog
robovanja. Narod je verovao, jer je hteo da veruje da Sveti Sava nije umro, da je živ i
da stalno obilazi sva mesta gde žive Srbi. Putuje u liku starca sa bradom i svojim
čudotvornim štapom.

Zato su nekada žene po selima strahovale kada u dvorištu ugledaju nepoznatog starca
sa štapom. Uvek bi ga sa poštovanjem uslužile. Jer, kažu da je umeo da se naljuti na
nerad, na sebičluk. Postoje mnoge priče o Svetom Savi u kojima on uči narod kako da
ore, seje, mesi hleb, tka i plete i sve drugo što je potrebno za život, kao pravi otac.

A srpski narod se svom svecu odužio tako što slavi njegov dan, 27. januar. I to je
postala slava svih Srba, a posebno škole i đaka. U znak zahvalnosti narod mu je ispevao
i himnu.

„Sunce mira, ljubavi, da nam svima sine.
Da živimo svi u slozi, Sveti Savo ti pomozi.
Počuj glas svog roda, srpskoga naroda.”
Jer dok duh Svetog Save živi u srpskom narodu, postojaće i srpski narod.


Branislava Urošević, II2

Uskliknimo s` ljubavlju

Pre više od osam vekova u Srbiji se rodio jedan mali princ. Zvao se Rastko Nemanjić. Bio
je bogat i lep i pred njim su bila otvorena sva vrata slave. A on, vođen božjom rukom,
pobegao je od roditelja i svih zemaljskih uživanja na jedno pusto mesto, u ruski
manastir, gde se zamonašio. Uzdao se u Boga i svojima je poručio da ne brinu, već da
se mole i da mu se pridruže.

Vremenom, roditelji mu sve oprostiše i ponosiše se svojim plemenitim sinom koji je na
Atosu sagradio tri nove crkve radeći zdušno i predano. Sava je na Svetoj Gori živeo u
miru, ali burni događaji u njegovoj Srbiji nisu mu davali spokoja te se dosta zalagao da
zaustavi ratove i nesreću i da braću izmiri.

Sava je rano ušao duboko u svest širokih narodnih masa. Postao je jedan od
najpopularnijih junaka i vekovima kasnije postao oteleotvorenje jedistva u borbi srpskog
naroda za slobodu. Ostao je istorijska ličnost, duhovni i svetovni vođa Srba. Njegov lik
prešao je granice naše zemlje. Moštima ovog sveca klanjali su se čak i Turci.

Njegovim imenom počinje istorija srpske književnosti i našeg književnog jezika. Pisao je
Sava naše prve literalne sastave, crkvena pravila, biografije, poeziju i pisma.
Najznačajniji rad mu je „Žitije Svetog Simeona”, biografsko delo sa mnoštvom istorijskih
podataka.

Dok je bio na čelu Srpske pravoslavne crkve, uspeo je da stvori čvrstu crkvenu
organizaciju, što joj je omogućilo viševekovno postojanje. Prolazile su godine i decenije,
srpska zemlja postajala je snažnija, a o Savi su se pričale legende i pisale pesme. Kada
se srpska država raspala pod najezdom Turaka, Sava i crkva koju je ostavio našem
narodu bili su oslonac i vera u opstanak. Spaljivanjem njegovih moštiju Turci nisu uspeli
da srpskom narodu otrgnu ono što mu je drago – već su samo ojačali duh jednog
naroda.

Zbog svega ovoga još od osamnaestog veka Srbi slave dan smrti Svetog Save kao
školsku slavu. Ljubav i divljenje Srbi su najlepše opevali u „Himni Svetom Savi” koju
prenose s` kolena na koleno sa željom da se sačuva najdraži srpski lik i duh. Zato mu
kliču s` ljubavlju, slave ga i žele da se kao i u toj himni sva srpska srca ujedine i žive u
slozi.

Tako su Srbi uspeli da pomognu, s` najvećom ljubavi prema svom svetitelju, da se u
Beogradu, na Vračaru, izgradi Hram Svetog Save. A on, stasit i odlučan kao i sam Sveti
Sava, stoji nasred srpske prestonice da večno traje za pokolenja.


Ana Pavlović,II2

Моје молитвено и молбено обраћање Светом Сави

Поново моја колена додирују хладну земљу. Заробљена у црнилу овог света,
поново тражим помоћ... и спас. Видим само небо и тишину своје душе коју гуше
туђи гласови и не дају јој да се ослободи. А ја зовем тебе:
„Свече, спасиоче, Саво. Ти си мој отац, мој брат, мој сан. У овој тами ја зовем
твоје име. Да ли чујеш моје неме речи? Васкрсни их, јер оне умиру још на мојим уснама.”
„Да, пусти ме да осећам. Твоји дланови нежно додирују моје прсте. Склапају их.
Гледам твоје топле очи, али не могу да издржим тај снажни поглед. Жмурим. Да ли
ме чујеш? Да ли осећаш моју молитву? Ово су речи само за тебе. Спасиоче, дај ми
снаге. Помози ми да издржим у овом суровом свету. Помози ми да, попут тебе, боса
корачам преко трња, а да моје ноге не крваре. Дозволи ми да певам, да свима
докажем да имам вере; верујем у себе, верујем да могу. Подари ми храброст да се
супротставим хладном муку. Покажи ми како да волим!”
„Осећам твој хладни прст на мом врелом челу. Ова молитва била је тешка. Чујем
твоје речи, осећам благослов у срцу. Осећам снагу. Брате, оче, хвала ти...”

Марија Стаменковић, IV3

Моје молитвено и молбено обраћање Светом Сави

27. јануар. Хладно и снежно зимско јутро. Са оближњег
звоника разлеже се уједначен, блажени звук. Мирис
тамјана, упаљених свећа и побожни жамор у црквеној
порти буди у мени носталгију за старим временима.
У школама весеље, разиграност. Слави се школска
слава! „Зар се само на данашњи дан слави Савино име?
Зар није право пред Богом и људима да га се стално
сећамо, да се трудимо да макар мало живимо живот
сличан његовом? Зар су узалудне жртве које Сава принесе
за спасење целог српског рода, те смо посустали и
застранили на стази праведног и човечног живота!? Где
нам је нестала људскост и брига о другима?”
„ Свети Саво, помози! Помози српској деци да израсту
у честите и поштене људе какав си и ти био! Подај нам,
Саво, мало твоје мудрости и човекољубивости, твоје
дарежљивости и братске љубави, твоје способности да
мириш завађену браћу и народе, чуваш наше Српство и
волиш све људе: несрећне, болесне, сиромахе, племиће,
владаре, старце и децу - све подједнако! Покажи нам,
наш духовни вођо, прави пут! Покажи нам пут истине и
правде, пут знања и одрицања, пут братства и слоге!
Просветли наше животе и огреј нам срца топлим зрацима
Хиландарског сунца! Врати Српство тамо где су његови
корени и духовни темељи! Подај нам још Жича, Студеница
и Милешева! Описмени неписмене, излечи болесне,
подај вид слепима и онима који не желе да виде,
смекшај најтврђа срца, усрећи несрећне као што си много
пута за свога живота! Уједини православце, католике,
муслимане и Јевреје, све твоје поштоваоце, као некада
када се поклањаху твојим моштима у Милешеви! А српском
роду подај мира, слоге, знања, љубави, порода и
среће.”
Много је векова, буна, недаћа и стрепњи прошло од
Савиног рођења и много ће их још проћи, али његов лик
и дело остаће први, прави и једини источник српске
државе и духовности.


Александра Петровић, I2

ЛЕПЕ СУ ОВЕ ГОДИНЕ У КОЈИМА ОТКРИВАМО СВЕТ ОКО СЕБЕ


Ех, тих осамнаест година... не знам само из ког разлога их сматрају
прекретницом? Зашто су то године у којима цео свет гледа у нас неким
другим очима? Зашто баш оне? Толико питања, наизглед простих и
очекиваних, а ја и даље, са мојих пуних осамнаест година, не знам
одговор...
На тренутак сам поново осетила како ми се усне развлаче и поглед
добија неки чудан сјај... срце ми је залупало и поново сам се нашла, по
ко зна који пут, на почетку краја. Да, да, тај осми разред! Када сваки
поглед у одељењу изазива једно лепо сећање. Сва она граја, седење у
клупи са симпатијом, први изазови, назови „озбиљнијих последица”...
али све то је ипак било праћено неком дозом туге и припреме за оно што
следи... крај основног школовања.
У једној вечери је осам година пролетело пред нашим очима. Толико
исплаканих суза, а затим... нови почетак.
То играње у стомаку, осећај неизвесности, збуњености, мислим да се
никада неће поновити, барем не таквог интензитета... сусретали смо се
само погледима, а речи нигде. Ново окружење, нови начин рада, нова
очекивања... Мислим да ћу се увек сећати оног бетонског блока на коме
сам седела када сам први пут закорачила у двориште средње школе.У
суштини, све је било исто, а тако различито. Сви смо ми били незрели
клинци којима је на памети била само шала, али и по неко
заљубљивање.

MATEMATIKA

Године су се низале, сваки нови дан доносио нам је нова искуства.
Лепа, као и она која то нису. Оно што је било болно, јесте што нико од
нас није то преживљавао у складу са нашим годинама, незрело и
разиграно.За нас су, мислили смо, то претешки задаци за наше младе
године. А шта смо могли? Стегнемо зубе и уз нечију помоћ, или,у најгорем
случају, сами, кренемо даље, знајући да је то само почетак онога што нас
очекује у животу. После кише долази сунце, зар не? То је био наш мото
у том бурном периоду сазревања.
Ха, ево опет оног безобразног смешка... Све се дешавало тако брзо да
сам умела да погубим конце. Разочарења, нове победе, разочарења,
срљање главом кроз зид, разочарења, нове љубави... Све је то било део
нашег одрастања. Једно ми никада неће бити јасно, када овако резимирам
свој живот: зашто мора да се одрасте? Зар не можемо заувек бити клинци
који немају проблема, које ту и тамо протресе по неко разочарење, које
захваљујуће младости брзо превазиђемо. Боли ме сазнање да, кроз пар
година, неће бити ни оних лептирића у стомаку, ни оне граје из основне
школе, ни сећања на слике из средње школе... појешће то живот, проблеми...
људи!
И поново сам на почетку, али можда са неком дозом предострожности
и вољом да ме ове године науче најлепшем, истинским вредностима. А
оне ситне, лоше ствари – нећу да им дозволим да од мог живота направе
марионету за сопствено позориште.

Бобана Беатовић, IV2

Svaka čast gde si bila kad meni trebalo ovo....:huh:

MOЈ СУСÐ*ЕТ СА НОВОМ СÐ*ЕДИНОМ

До петнаесте године живео сам у Злоту. То је сеоска средина, сасвим другачија
од ове у којој сада живим. Са својих петнаест година, са поласком у
први разред средње школе, дошао сам у сасвим нову средину, град Књажевац.
Није ми било тешко да се снађем у овом граду. Књажевац ми се одмах допао,
јер је неописиво мирно и лепо место са добрим људима. Школа коју похађам
је веома добра. Презадовољан сам смером који сам изабрао, грађевинарс� ��вом,
што се и видипо мојим резултатима.
У новој средини има много нових и занимљивих ствари, али, ако се време добро
распореди, све може да се постигне.
У мом одељењу нема пуно ученика, добри су другови, мада се понеки још увек
детињасто понашају. Смештен сам у Дому ученика, у коме ми је добро, и у коме се
надам да ћу остати до краја свог школовања. Стекао сам нове пријатеље,
а неке још увек упознајем.
У новој средини научио сам и неке нове, занимљиве ствари - билијар, стони
тенис... Ту је и кошарка, којом се бавим и играм је веома добро. Волео бих да је
тренирам и заиграм за неки тим. Још један спорт, који као кошарка прати цео
мој живот, јесте рибарење. Оно ми пружа спокој и сређује моје мисли.
Волим да пецам у Књажевцу, уживам у томе, мада засад немам баш успеха.
Страствени сам читалац, и зато сам члан градске библиотеке, од како сам у
Књажевцу, а највише волим да читам научнофанта� �тичну литературу.
Волим и да пишем, за сада песме за децу и заљубљене, а можда ћу некада да
напишем и своју животну причу.
Иако је прошло мало времена од мог доласка у Књажевац, мислим да сам се
доста променио. Надам се да ће ми и моје даље школовање донети пуно
нових и лепих искустава, која ће ми помоћи да постанем боља особа и добар
стручњак.


Дино Дједовић, I1

BIBLIOTEKA

Ко не уме да слуша песму, слушаће олују

„...Живот је удешен тако да уз сваки грам добра иду по два граме
зла...” У животу не постоји срећа без несреће, радост без туге, верност,
без невере... Ко што не постоји ствар која иза себе не баца сенку, тако не
постоји човек који са собом не носи неко бреме. Каже се: „Чаша жучи
иште чашу меда, смијешане најлакше се пију.” Али шта ако је на ваги
живота тас са лошим стварима тежи од оног другог и ако у животу има
више жучи него меда па је њихова мешавина више горка него слатка?
Човек идући путем живота среће различите људе. суочава се са
разним ситуацијама и подноси терет неправде. Понекад ти се деси нека
ствар коју не можеш тако лако преболети и заборавити. Скоро увек
си суочен са неким ситуацијама које за собом повлаче низ питања на које
ти немаш одговор. Колико се пута свакоме од нас деси да га изда нека
особа за коју би смо ми руку у ватру ставили? Иза издаје увек следи
разочарење које понекад зна више да боли и од саме издаје. За издају
треба тако мало времена. У једном трену ти се може срушити цео свет.
Али после долази период бола и патње за оним што је неповратно
изгубљено. Када доживиш неко разочарење пред тобом се поставе
два пута и ти мораш изабрати којим ћеш путем поћи. Путем опроштаја
и добра или путем огорчености и јада. Зашто је некима лакше не
опростити и сео свој живот провести у паклу који су они сами створили?

LEKTIRE

Треба знати опростити. Јер опроштајем човек растерећује свој ум,
чисти душу од злобе и наставља да иде даље кроз живот уздигнуте главе
и постаје достојан живота. Искушења на која нас овај живот ставља
увек носе неку поуку. Не будите кукавице. не бежите од искушења и
добро читајте знакове поред пута. Како време пролази све више
увиђам оно што већ одавно слутим... данас је све мање љубави међу људима.
Људи су неспособни да воле икога, а исто тако су и онемогућени
да примете и приме љубав. Љубав је нешто што се не да описати и рећи
речима. Њу треба осетити. Она јури телом попут струје, тече венама и
загрева нам тело, почива у срцу и доноси мир и спокој души. Они који
чују тактове њене песме никада нису сами. Оне који ме мрзе ја не
могу мрзети. Опраштам својим душманима јер моје срце је велико и
испуњено је песмом живота. У њему нема места за олују мржње коју
доносе ветрови са стране. Не дам им да ме промене и узму душу. Она није
њихова, она је Божија, Ја волим да волим и онда када ми љубав није
узвраћена. Волим људе, јер волим и живот.
Престаните од свог живота да правите пакао. Отворите очи и погледајте
свет око себе. Зар није диван? Својом неисквареном добротом
и људскошћу учините га још лепшим. Ослушните оно што вам срце
има рећи и идите тамо где вас оно води. Ако боље ослушнете чућете
и песме других срца. Ко зна можда вам се нечија посебно допадне.
Изађите из мрака, јер вас на крају сваког тунела увек очекује светлост.
Тако мало је потребно за срећу. Осврните се око себе, потражите
је и немојте престајати са потрагом док је не пронађете. А када је нађете
чувајте је и не будите себични већ је поделите са другима. Живите
животом, а не његовом илузијом.


Милица Димитријеви� ��, IV2

* * *
Хоћу да плачем... Сада овог проклетог трена. Хоћу, али не знам како
да натерам сузе да потеку. Да, ја не знам да плачем. Они ми никада
нису дозволили да научим ту обичну ствар. Обасипали су ме лажним
речима, неискреним комплиментим� �°, гледали ме подругљиво, смејали
се лицемерно. Кад год сам желела да заплачем, они су се јављали и
говорили ми да не смем, да то није у мојој природи. Говорили су ми:
˝Хеј, да ли ти знаш ко су ти који плачу? То су кукавице и слабићи,
неспособни да се суоче са својим страховима, са недаћама које носи
живот. Њихове сузе одраз су њихове немоћи. Свет је пун таквих, не
треба им још један. Ти ниси као остали, ти си нешто друго, ти се
разликујеш од њих. Откуд ти та идеја да можеш да плачеш? Смири се,
избаци те глупости из главе, седи ту и ћути.˝
Е, доста је, не желим више да вас слушам. Доста сте ме спутавали
и стављали ми тешке оковратнике, доста сте ме држали и каменили
ми срце, узимали душу, стискали уз себе. Никада ме нисте похвалили
када урадим нешто чему сте ме ви научили, само сте знали да ме
кажњавате шаљући ми кривицу која ме је гризла и цепала на ситне
комаде. Због вас сам оваква каква сам... Када погледам иза себе, све је
црно, немам ничег лепог чиме могу да се тешим, немам никога на кога
могу да се ослоним. Склоните се од мене, пуцам по шавовима које сам
годинама уназад крпила, бежите од мене, не трујте ме више. Пустите
ме да живим без устезања и правила, пустите ме да осетим немоћ свога
бића, да осетим месо на костима, крв у жилама, срце у грудима, пустите
ме да дишем, да певам, да волим, да се радујем сваком новом јутру што
осване, пустите ме да вратим искру у очима, срећу у погледу, пустите
ме да вратим осмех отужнелом лицу, жељу и наду, спокојство и мир.
Молим вас, отворите ми врата овог златног кавеза, вратите ми моју
слободу. Пустите ме да раширим крила, да се винем у небо и осетим
топли поветарац и мирис пољског цвећа. Дозволите ми да летим високо,
највише. Вратите ме небу- моме дому. Мени није суђено да живим
живот у заробљеништ� �у. Не режите ми крила, волела бих да се за вама
и не осврнем у лету.

Милица Димитријеви� ��, IV2

Лепота речи

Народна изрека гласи: „Лепа реч и гвоздена врата отвара.“ Али да ли се
данас, с обзиром на време у којем живимо, можемосложитистим? Мислим
да не.
У овом „модерном свету“, начин живота нам кроји све развијенија ин-
дустрија, техника и технологија. Свакодневно нас бомбардују преко
медија и штампе разним стварима, које ми прихватамо здраво за готово.
Силом смо одвојени од стварног живота и уведени смо у неку, унапред,
нереалну димензију. Натерани смо да одбацимо и да заборавимо на праве
човекове вредности, да се дистанцирамо једни од других, да заборавимо
да мислимо својом главом,... Понекад ми се чини да више и нисмо људи већ
марионете подлегле утицају живота.
Да, ми смо дрвене лутке уместо срца имају амбис у грудима. Заборавили
смо да се радујемо првом јутарњем зраку, цвркуту птица, мирису цвећа,
заласку сунца, људима,... Заборавили смо да исказујемо и пружамо љубав
једни другима.
Данас се све више осећа отуђеност људи. Људи се све мање друже, све
мање разговарају, још мање једни другима упућују лепе и добронамерне
речи, речи од срца. Ушли смо у монотонију живљења и бесмислену и грубу
свакодневицу штетну и рушилачку по човечанство.
Зато треба отворити очи и пробудити се из дубоког сна, и погледати у
небо и потражити спас и наше место под Сунцем. За промене је потребно
мало воље свих нас. Почнимо већ од данас. Упутимо данас некоме лепу реч
и отворимо врата његовог срца.


Милица Димитријевић, IV2

Боје, мириси и звуци мог детињства

Спокојни, безбрижни дани, сваког од нас, остају попут капи јутарње
росе на листовима белог слеза. Кап по кап те росе лагано, али сигурно
ишчезава под зрацима све упорнијег сунца, а дан је, још увeк, неизвe-
стан.
Читајући Бранкову збирку приповедака „Башта сљезове боје”, се-
тила сам се свог детињства. Заправо нисам га ни заборавила, још је ту,
али све блеђе. Губи се пред заслепљујућом белином будућно сти.
Да ли је то белина светлости и топлине коју доносе нови дани? Или је
то она застрашујућа празнина без маштања, несташлука, опуштених
предаха, вечери проведених у наручју родитеља, који би ме пробуди-
ли пре спавања и пустили да сањам ту чувену будућност. Сатима би ми
причали, а ја пажљиво слушала лекцију морала, доброте, по штења и
опет бих пожелела још. Након сваке одслушане лекције, сматрала сам да
сам спремна да искорачим из детињства, мислећи да постоји нешто
лепше од тога.
Тек што сам се пробудила и обрисала очи, нови је мрак кога доноси
1999-та година. Тада сам изгубила мноштво веселих боја из своје пале-
те спокоја. Тог пролећа су све сеоске трешње, сочније и пожељније него
икада, остале нетакнуте. Вечери су биле пусте, није се чуло шуштање
тек олисталих крошњи дрвећа, где се крио неки малишан и који би, не
тако ретко, испао из крошње, бивао ухваћен и следећи жмурио.

Поново се разданило, полако се вратилаведр� �на у дечји живот и
јавиле су се нове идеје и нове дилеме. Једна од тих дилема заједничка је
Бранку и мени. Да ли остати из малу, тиху, али сигурну и стварну ватрицу
кућног огњишта, ону што је грејала и досад? Или поћи за том далеком,
великом, златножутом и сјајном месечином?
Месец плови изнад брда и лукаво мами да пођеш за њим, а подсвесно
знаш да га не можеш стићи и ухватити. То је вечита потрага за нечим
нестварним и неизвесним. Ваљда је у томе смисао живота. И вреди по-
кушати, некада је мањи пораз ла кши, него поражавајућа чињеница да ни-
смо ни покушали. Али полако... јер ме плаши помисао да ћу једног дана
попут Бранка и ја стајати крај свог потопљеног детињства и питати се
куда и зашто сам журила? Шта сам пронашла, а шта све изгубила?
Лагано пакујем препуну кутију драгоценост� � и искустава и упорно
се трудим да је што касније затворим и оставим у тајном и скровитом
кутку на неком тавану. Ту исту кутију прекривену прашином и упле-
тену паучином наћи ће нека де војчица која ће у мојим успоменама
пронаћи себе, а чије ћу снове, надања, планове и очекивања ја добро
разумети.

Љубица Костадиновић , IV2

Лепота је видљива, али недоступна и незадржива

Она је свуда око нас. На тренутaк тако близу, на дохват руке, а већ
следећег тренутка ишчезне, као да је није ни било. Удишемо је као ва-
здух, узимамо као храну и пијемо као воду... па ипак је не можемо до-
такнути и задржати.
Плови светом као бели локвањ усред баре, плута заједно са обла-
цима, певуши са птицама и крије се међу нашим сенкама. Створенa
људ ским умом, уобличенa животом и саткана од невидљивих нити свет-
лости. Пада као вео на цео свет и даје нам прилику да осетимо усхи-
ћење и одушевљење када је угледа мо. Небитно да ли је то физичка или
духовна лепота, независно од тога да ли је сви могу видети или само
неко, она је ту, да нас прати као ветар у јесен, као светлост по дану или
месец по ноћи. Не зна се у ком све облику може бити, можда као роса
на успаваној латици руже, као нечији осмех, као буђење сунца или
бројање звезда... Створи се ниоткуд, покаже нам свој значај и нестане.
Може бити осликана бојама, дочарана речима, праћена музиком и
ритмом...Тихим и меканим корацима шета око нас и понекад нам до-
зволи да је углeдамо на тренутак, само на тренутак. Као лепршајућа
свила на голом камену показује нам да када она нестане, када је однесе
лагани поветарац, да ће камен ипак остати камен и да му то што је на
тренутак био прекривен свилом неће тада уопште помоћи. Не до-
зволимо да, због тога што имамо ту лепоту свиле на себи, сада, забора-
вимо да онај камен претворимо у мед, јер када лепота буде нестала
оно што нам остаје јесте тај мед или камен.
Створeна је да влада и опчињава, ствара завист и надменост. Док је
имамо мислимо да је центар света, aли неретко видимо колико она ма-
ло значи људима. Све зависи када и где је стварана... приказана је на
много начина, па ипак толико мало знамо о њој.
Човек је створио ту жељу за недоступним и недодирљивим и са-
мим тим вечно себе осудио да је тражи и да тугује када је изгуби.
Али, ако смо само довољно зрели и паметни, делић те физичке лепоте
која нестаје можемо сачувати у себи као нашу, само нашу унутрашњу
лепоту, која пружа благи одсјај светлости и заувек остаје.

Ирена Тошић, I2

ТО САМ ЈА!

У овом мору истих лица, сличних поступака, једва различитих
мишљења, у овом безличном свету који је само део бескрајног универ-
зума, ја сам само једна од многих сличних мени. Сличних. Не истих.
Оно што мене издваја од свих тих сличних, замагљених лица, је оно
што сам ја уствари. Све моје особине чине ме баш таквом каква јесам,
чине мој карактер другачијим од осталих. Моја размишљања,
схватања, моје жеље и снови, наде, амбиције, целокупна моја личност
чини ту једну тачку другачијом и оригиналном поред милијаду других.
Српкиња. Балканка. Књажевчанка. Ученица Техничке школе.
Све ово сам ја на први поглед. Свој изражен јужњачки темпера-
мент, ту српску способност да терам по своме, без обзира на
све, не скривам и показујем свакодневно. Поред свих ових
карактеристР¸ÐºÐ°, ја сам, пре свега, сестра, ћерка,
унука, тетка, братаница и најбоља другарица.
Неописиво ми је драго што сам одувек била окружена оним
што волим. Још битније је то што око себе имам људе који
ме воле и подржавају у свему. Лично мени, као особи, не-
опходно је да будем у друштву и окружена расположењем, јер сам и
сама веселе природе и сматрам да је боље употребити седамнаест
мишића да се насмејем, него педесет и шест да се намрштим.

BIBLIOTEKA

Најбитније у животу је имати циљ пред собом. Циљ који желите
да постигнете по сваку цену. Поред циља, мора постојати и амбиција.
Амбиција је оно што, уствари, помаже да освојите врхове, оборите
све рекорде и достигнете циљ. Своје школовање сматрам јако
важном ставком у животу. Ја само не желим да останем без могућности
да успем у животу. Не желим да будем без прилике у којој ћу показа-
ти да могу и колико уствари могу.
Доказивање је нешто за чим тежим одмалена, нешто што
ми је потребно како бих нахранила своју амбицију. Одувек сам желела
да ово мало времена што нам је додељено, које иначе зову живот-
ни век, искористим како бих пробала све. Свој авантуристи� ��ки
дух све више испољавам а једна од највећих жеља ми је да се
опробам у падобранству и параглајдинг� �ƒ.
То су спортови најближи летењу, појму који је човеку непознат.
Својом лошом особином, због које често испаштам, сматрам то
што сам јако подложна туђем утицају и често верујем у све што ми се
каже.
Блага нарав и моја способност да сматрам да су сви људи добри
нису ми нешто много помогли у животу. Многи су ми људи рекли, из
њиховог искуства, да се доброта ретко награђује.
Без обзира на то њихово мишљење, наставићу да у свима видим
оно најбоље и све то због оног осећаја победе који се појављује када
схватим да сам некоме помогла, да сам му помогла да извуче оно
најбоље из себе.

Ирена Тошић, II2

ИГРА ОБЛАКА, ВЕТРА И СУНЦА

Пролеће је полако ушетало у наш крај. Лагано попут пахуљица,
унело је много разнобојних цветића, зеленила и наравно – љубав.
Седела сам покрај прелепог језера, слушала гласове природе. Ах,
прелепо је... Не знам како могу то речима описати. На том плаветнилу,
осим разиграних рибица, гордих и отмених лабудоба, играло се сунце.
Та сјајна звезда, заслепила ме је на тренутак. Излетео ми је уздах...
Безброј кристалића пресијавало се на таласима воде. У том малом
бескрајном рају одсјај воде изгледао је као мноштво малих дуга. На
тренутак, учинило ми се да ме неко зове... А не, то је само ветрић, који
приповеда своје приче баршунастим гласом. Пробијао се кроз велике,
понекад чини ми се, бесмртне борове и јеле. Тај звук је прелеп, тако
умирујућ. На ливади, прошараној цветићима, скакутали су лептирићи
раширених крила. Приметила сам једну бубамарицу на својој руци.
Запевала сам јој песмицу: „Бубамаро лет, лет...“, лагано сам дунула и
послала бубамару у тај „шарени лепи свет”. Деловало ми је то помало
смешто, али ипак, прелепо је бити дете и уживати у тој бескрајној срећи.
Опустила сам се, ушетала у сан. Заспала сам.
Пробудио ме је талас, који ми је заpљускивао ноге. Брррр... баш је
захладнело. Облаци попут пене, прекрили су безбрижно сунце. Сунце
је кренуло свом починку. Тада сам се сетила да је касно и да би требало
поћи кући. Устала сам и одлучила да напустим овај рај. Док сам одла-
зила, дозволила сам себи да „бацим још један поглед“ према води и том
прелепом месташцу. Блистави сунчеви зраци, који су се пробијали иза
брда, обасјали су језеро. Од тих златних боја језеро је деловало као из
сна, из неке далеке земље пуне магије...
Одлазила сам лаганим корацима ка својој кући, маштајући о том
пропланку на коме је остало моје срце. Знам, вратићу се једног дана да
посетим мој пропланак и уживам у бескрајном и беспрекорном рају.


Јелена Милијић, I2

Будућност је преда мном. Шта од ње да очекујем?

Будућност... Будућност звучи као празнина, неизвесност, тишина. Без
обзира на све сви ми размишљамо о њој, али понекад са страхом шта
она доноси.
Кроз живот сваког човека прође милион различитих ствари и осе-
ћања. Некоме је будућност као што замишљамо, срећна и са пуно радо-
сти, а некоме тужна и пуна бола. Не знам да ли треба да се о њој увек
размишља и нада за нечим бољим или препустити све судбини. Неки
људи кажу да срећу у будућности човек сам тражи и бира. Можда је
то и тачно, али свака сутрашњица за човека представља и једну вели-
ку мистерију, коју ретко ко може открити. Преда мном је моја будућност,
нејасна али стварна, а иза мене само успомене. Свако би волео да се у
њему рађа само осећање среће, али у реалном животу то није увек
могуће. Да бисмо остварили своје циљеве скрећемо са утабане стазе
којом смо раније пролазили и тако откривамо неке нове животне ста-
зе. Ипак, пре него што пођемо да тражимо срећу и више од живота,
треба да се запитамо да ли смо ми срећни или не, и да ли се, можда,
понашамо нескромно и себично тражећи велике ствари? Зато се мо-
рамо потрудити да се прилагодимо оном што нам живот и будућност
доносе. Када упоредим свој живот са животом појединих особа, схва-
там да, у ствари, имам оно што желим, односно оно што би требало
да има свака особа за нормалан живот и схватам да се у животу све сти-
че на овај или онај начин. Хи љаду људи на свету нема оптималних
услова за живот, хиљаде деце нема сопствени кров над главом, храну,
задовољавају� �›Ðµ услове за живот. Да, бојим се своје будућности. Сваким
даном све више ћутим и дрхтим попут ластавице. Желим да овај страх
нестане, желим, желим што лепшу будућност!
Свесна сам да могу пуно да добијем, али још више могу да из-
губим. И имам свој циљ, своју чежњу и жељу, зацртане путеве...
Својом вољом и вером ћу успети да себи створим што бољу будућност.
Сигурним корацима ка бољем сутра...


Катарина Цветковић II2

Мој есеј о љубави и мржњи

Најплеменити� �˜Ðµ и најдрагоцени је осећање подарено човеку је љубав. Никакво зло
не може се изродити из искрено неговане и чисте љубави.
Та емоција плени, ствара и уздиже нас до висина, а и како бисмо другачије летели
да није крила љубави? Али, чак и ова лепа емоција има своју супротност, звану
мржња. Сурова подела. Иако се истински трудим, нисам у могућности да схватим
шта значи мрзети. Кажу да је граница између љубави и мржње танка и да се у
одређеном моменту лако прелази. Ја не делим то мишљење, ако некога волиш на
прави начин, како га некад можеш мрзети? Никакви поступци, изговори и разлози
не могу оправдати онога ко мрзи.
Ми само заборављамо на све лепе тренутке које смо провели, захваљујући тој
истој љубави због које смо спремни да мрзимо. Човек све носи у себи и са собом.
Зашто узимати отров и горчину, а толико је слатких нектара свуда око нас. Сви
смо жедни и жељни љубави. Треба само наћи извор, росу у трави, капљицу на
листу.
Све што је добро на овом свету долази од љубави, она је покретач, она је вођа,
она увек зна прави пут. Мржња спутава, манипулише, уништава, гура нас на дно.
Снага љубави разграђује камена срца, руши границе. Најлепши стихови, романи,
песме, написане су на тему љубави. Ниједно дело није засновано на темељима
зла и мржње. Ако волимо можемо да стварамо, да напредујемо, да све
превазилазим� �¾, да се боримо и да побеђујемо. Мржња је сувишна и непотребна
емоција у нашим животима. Зар ћемо своје постојање подредити и условити нечим
за шта смо сигурни да није вредно?
Мржња је до те мере, до те мере негативна да је тешко о њој и писати. Мржња је
болест коју треба лечити љубављу.

Милица Ð*истић, II1

Први утисци у новој средини

Први утисци о мојој средњој школи... Па на ту тему има доста тога рећи. Пре него
што сам је уписао слушао сам разне коментаре о мојој будућој школи, почевши од
тога да је најгора школа у Републици Српској, да се само ту уписују лоши ученици.
Једноставно речено! Тексас у малом. Мислим да у том периоду нисам чуо бар 10%
позитивних ствари о њој као о једној образовној установи што је било и јако
чудно.Међутим, када сам кренуо у школу први дан је бар нешто изгледао другачије
од оних прича које сам раније слушао. Није била ни једна туча нити било шта
слично.Ја сам биомало повучен у себе јер су ми многи говорили да би такво
понашање у таквој школи било најбоље. У одељењу је било јако мало оних које
познајем тако да је ситуација са понашањем била иста као у вани. Имао сам
осећај да и други имају такво мишљење јер су својим понашањем говорили исто
као и ја. У једном америчком филму један лик је рекао „Гради цео свој живот на
постављеним основама у средњој школи ма каква она била“.Сада већ видим да је
то истина. Моја школа можда и није из снова, али она је полазиште за оно чиме ћу
се ја можда бавити једног дана у групу људи која ће четири године одрастати са
мном.

Никола Остојић Iе2

Први утисци у новој средини

Како сам растао и прелазио у више разреде почело ми је све чешће да се
поставља питања „Шта ћу уписати кад завршим осми разред“? Прво што ми је пало
на памет било је то да се упишем у најближу школу. Пошто сам био одличан ђак
наставници и другови су ми саветовали да упишем медицинску или економску у
Лозници јер су се ту уписивали одлични ђаци, а и школа је била на добром гласу.
Али мене није занимала медицинска или економска, већ нешто у вези са
рачунарима. Најближа школа која је имала смер Tехничар рачунарства била је
ТШЦ Зворник у Каракају. Када сам одлучио да ћу се уписати наставници су почели
малтене да ме одвраћају од моје одлуке. Говорили су ми да је школа у Каракају
једна од најгорих у околини. Да се у њу уписују само најлошији ученици. Да се у
школи за двеста-триста евра може проћи са 5.00. Онда да се сваког дана у школи
дешавају организоване туче, да се чак и цели разреди туку. Рекли су ми да школа
има и надимак „Тексас“. После свих ових прича почео сам и ја у себи да се питам
у какву се ја то школу уписујем. Али су ми све те недоумице разбили моја браћа,
која су ми рекла да те приче нису истините и да школа уопште лоша, чак би се
могло да је супер. Тако да сам се и ја упркос тим причама уписао у Каракај и
нисам се покајао.

Милан Којић Ie2

САМО ЉУБАВ

Љубав . . . то је најљепша ствар у нашим животима, не битно када се догодила,
она је природна, али у исто време и необјашљива, неочекивана и изненадна. Многи
људи мисле да љубав не постоји, али тачно је да већина људи који имају такво
мишљење, о љубави, уствари себична. Ја лично не мислим тако, јер онај ко
доживи праву љубав он чак не зна ни шта то значи. Многи од нас пате због
такозване „забрањене“ љубави. Такође, особе којима љубав није узвраћена, мисле
да је “смак света“, и затварају се, што је скроз супротно мом мишљењу. Ја мислим
да је најбитније уживати у томе, борити се за ту љубав и ту особу, јер је
најбитнија нада и стрпљење. Ипак када се надаш и бориш за нешто што ти је
драго, на крају га обично и добијеш. Када га добијеш све твоје патње, слутње и
надања падају у воду, а долази оно неочекивано, љубав! Моји вршњаци, бар
већина њих, се разочара у љубав, мисле да се никада више неће заљубити …
Такво мишљење нас чини затвореним за комуникацију са другим особама. Чак
говоре да су ружни, и не разговарају о својим јадима, патњама, чежњама,
слутњама … Ја лично мислим да је свако леп на свој начин !!! Ипак, треба имати
пријатеља који ће ти пружити љубав и подршку у твојим авантурама, неко ко ће
нам помоћи да се извучемо од злих мисли и дела. Самоћа и туга су велики
пратиоци љубави, ѕато су нам потребне подршке. Али морамо бити оптимисте, јер
сваки дан је занимљив на свој начин, на сваком кораку може да нас задеси нека
нова љубав! Волети некога је исто као и читати неку лепу књигу, роман, ићи у
биоскоп … Али, најбитније је да та особа коју волите, воли вас. Јер како људи
кажу: „Волите некога и тај неко ће кад-тад заволети вас!“. Наши животи били би
безвредни или празни и неиспуњени без љубави. Маштања, праштања, слутње,
чекања, чежње … Али ипак се слажем: „живот је чудан, када особа коју волите
није ту', и када живис међу толико људи, а мислиш на ону која не мари за
тобом !!!“. Живети за љубав има смисла, не важно да ли је то пријатељска љубав
или искрена љубав између мушкарца и жене, јер они који се воле, богати су.
Љубав је богатство !!! Као што сваки осмех улепша дан, тако и једна мала
ситница, као што је љубав, улепша цео живот !!!

Синиша Филиповић IIIe3

ЉУБАВ ЈЕ

Нада и светлост су један од правих нечина да човек опстане у овом свету
суровости, и да при томе не остане на губитку !!! Без обзира на то кије смо вере и
националности ми морамо мењати места, људе, проналазити нове пријатеље …
Траба да носимо свежину живота која представља основни мотив живота, а то је
љубав !!! Ово прелепо осећање сваки човек искуси бар једном у животу. Али осим
тих осећања јављају се патња, туга и бол! Зашто је тако? Зашто људи пате?
Патити може свако, лаи схватити баш и не … Због тога људи губе разум, тј. осећај
за реалност! Понекад љубав представља неизбежно везивање особа. Везивање се
своди на један простор, на сусрете са истим особама. Марамо то да схватимо и
разумемо на време, и да побегнемо од бола. Али највећи проблем је у томе што ми
млади не успемо на време да побегнемо! Људи који су заслепљени неком особама
не значи да су заљубљени. То је само навика коју треба уклонити! Сви ми на овој
планети треба да волимо, јер свако ко воли, на крају буде вољен. Сви морамо
такоже знати да се извуцемо из болних и тужних тренутака. Јер иза сваког ћошка
може да наиђе нова особа, неко ново познанство, ко зна, можда и особа коју ћемо
заволети … Безазлено звучи: „Љубав“, тако мала реч, а тако пуно значи !!!

Синиша Филиповић IIIe3

Маштам о својој будућности

Снови и машта... Те две речи казују много, мада, када боље размислимо, схватамо да су те речи безвредне,
односно, да не представљај� � ништа све до тренутка када о њима размишљамо. Свака особа има свој сан,
нешто о чему дуже време машта и што би желели да се оствари. Наравно, и ја спадам у такве особе што
пуно размишљају, стварају сасвим други свет у својој глави и желе да се замишљено оствари. Оно о чему
бих ја волео да причам кроз ову тему је шта желим да будем кад порастем. Мишљење се често мења,
маштања су сваким даном другачија и понекад се у тим сновима изгубим. Оно о чему дуже време маштам,
и верујем да ће се остварити, јесте управо фудбал. Желим да будем професионалн и фудбалер, да заиграм у
најбољем могућем клубу и да будем део Србије што се спорта тиче. Пошто тренирам фудбал, и у томе сам
заиста одличан, поставио сам себи циљ који мора бити превазиђен. Када затворим очи на тренутак
замишљам да сам у некој страној држави која је у сваком смислу лепа, на пример Енглеској, јер волим
клубове из те државе. Замишљам да ми сви прилазе, да је око мене велика гужва коју чине ватрени
навијачи и који би желели на сваки начин да ми приђу. Маштам о томе како обилазим цео свет, упознајем
многе људе са различитим обичајима, језиком...заис� ��а, волео бих да знам пуно језика, јер кажу да човек
зна онолико колико језика зна да говори. Оно о чему највише сањам је да будем у фудбалском тиму
Србије. Стално кад гледам фудбал, размишљам о томе. Постоји толико тога о чему ја размишљам и шта
замишљам, али ово је сасвим довољно. Све се може кад се хоће. Верујем у ту пословицу. Трудићу се да
оно што замишљам и маштам остварим.

Алекса Ђорђевић 3.р.

Како сам провео летњи распуст

Лето смо тако дуго чекали, а ево сада већ пролази. Ð*аспуст је
прошао, а књиге су већ спремне да их узмемо у руке.
Море је остало да ме чека да га посетим идуће године.
Посећивао сам базене и највише пливао у базену у Забели. У
врелим данима ми је тако пријало, да сам ронио и ронио. Ипак
сам цело лето устајао рано и одлазио на тренинге. Није ми било
тешко, јер из моје витрине, поздрављају ме још две нове
медаље. Нешто је ипак, овог лета, остало тужно у мом срцу.
Моје село је остало исто, али њега више нема. Стари храст на
улазу села је изгорео у пепелу. Ð*азнео је ветар прегршт
успомена које је чувао овај стари храст, који је био саставни
део нашег села. Нема више ко да ме дочека на улазу села, са
мојих турнира и мојих путовања.
Прође још једно лето. Поново су школске клупе пуне, а ја једва
чекам своју прву петицу из четвртог разреда. Ко зна, можда ћу
је баш сада и добити.

Никола Киселовски 4.р.

ЛИЦЕ НА ПÐ*ОЗОÐ*У

Блиставе капи кише су клизиле кроз ваздух и падале на влажно тло. Свјет-
луцави кругови су се појављивали на површини зелене ријеке, баш као да се
небо играло са водом повлачећи и бацајући невидљиве коцкице на ненацр-
таној, бескрајној, воденој шаховској плочи. Брзо ће зима. Ваздух већ полако
постаје хладан и сув. Храпав и безличан. Брзо ће заледити ону шаховску
плочу и брзо ће нестати топлине његовог даха. Снијегом ће покрити град и
бациће бијеле пахуље на један прозор...
Једно ће лице тужно погледати у њих, додирнути их руком и вратити се у
хладну собу у којој је ватра у камину тек почела да пуцкета. Лице ће успорено
узети покривач и сјести у стару фотељу пресвучену карираним платном. Спо-
којно ће склопити очи и покушати да се утјеши неким давним сјећањем. Да
угуши сав бол и све безнађе...
Сјетиће се свог старог краја, блиставе, мирисне кише, првих сњегова, житних
поља. Сјетиће се брижног лица своје мајке и опојног мириса дједовог воћњака.
Сјетиће се укусног бакиног хљеба...
Ватра ће се разгорјети. Топлина ће пружити своје ватрене руке и додирнути лице у
фотељи. Оно ће прогледати. Биће опет бачено у овај свијет. У празну собу, хладну
од тишине и поред ватре. Ништа њега угријати не може. Схватиће да је сам.
Потпуно сам и напуштен... Тада ће опет склопити очи и покушати да чује своје
изморено, рањено срце. И слушаће га мирно. Бројати откуцаје. Један, два, три,
четири... А онда више неће чути. Коначна тишина... Погледаће у своје беживотно
тијело с висине. Заплакаће и помислити: Хоће ли видјети да ме нема? Да ли ће на
мене помислити и пустити сузу за мном? И снијег је загрлио град. Једно тужно лице
је погледало у пахуље на прозору и додирнуло их остарјелом руком...

Индира Незиревић, IV4

ПУТНИЦИ

Зима. Све је око мене прекривено снијегом. Њежне пахуље се леде на
мом лицу. Осјећам, стигла је. Окрутна појава која ми неће дати да без-
брижно прелазим планине. А дуг је мој пут. Веома дуг. Протежу се око мене
горе и врлети, уздише вјетар који ми тјера пахуље у очи. Тишина око мене
километрима. Чује се само лагани корак мојих пратилаца, који иду поред
мене у својим старим, отрцаним капутима. И они уздишу. Али иду све
даље и даље. Не предају се...
Око нас је биједа и пустош. Угледах једног дјечака поред себе и спазих глад на
његовом лицу, у његовим покретима. Извукох из своје испуцале торбе не-
колико залеђених риба и дадох му их.
- Узми! – рекох. – И једи сваки дан по једну, јер другачије нећеш преживјети ову
тешку стазу коју морамо прећи. Он ме погледа њежно. Схватила сам да је хтио
да се захвали, али знам да није имао снаге за то. Учинило ми се да видим осмијех
у угловима његових усана. Као да сам видјела осмијех...
Ми и даље корачамо, јер друкчије се не може. Шкрипи и пуца бијела подлога под
нашим ногама. Навече нас, онако уморне, хвата сан, али за нас нема спавања. Ми
морамо даље, јер знамо, онај ко заспи, остаће за нама и већ до јутра (а можда и
прије) биће мртав. Знамо да морамо даље. И идемо...
Корачамо тако, а испред нас се појављују путеви који су, чини нам се, све дужи и
дужи. Али, живот се наставља. Под бескрајним небеским сводом плове по бијелој
пучини изгубљени путници бројећи откуцаје свога срца. Јаки смо и успјећемо,
сигурна сам. Наш циљ је ту, иза брда... Знам, чак га и видим...

Дајана Бакал, I7

САМОЋА

Што се више повлачим у себе,
све је више отрова у мени...
Чедо Ђурђевић

Гледам кроз прозор. Непрегледна бјелина је свуда. Снијег пада већ
данима. Напољу је хладно и нигдје никог нема...
Моја самоћа постаје већа у оваквим данима, хладним, празним...
Ноћима је још теже. Више ми ни књиге, ни филмови, не могу помоћи.
Све ми је теже и теже бити сама. А мислила сам да ћу моћи, да ми нико
није потребан. О, како сам се преварила! Самоћа и немир у грудима
расту и више ме не напуштају. И у маси људи, и док сам са пријате-
љима, они су ту. Као да нисам дио овога свијета. А што је најгоре,
одавно је тако...
Људи су ме давно разочарали и с њима сам покидала готово све везе.
Временом, мој презир према људима је све више и више растао. Отуђе-
ност је тешка, али изгледа да је то терет који морам да носим, јер и да
желим, не бих се могла промијенити, никада не бих могла опростити љу-
дима то што су такви какви јесу. Не бих им могла опростити њихове се-
бичности и подлости, никада им не бих више могла вјеровати – толико је
горчине у мени. Али, упркос томе, никада не бих могла повриједити
ниједно људско биће...
Знам, због свега тога, осуђена сам на самоћу...

Јелена Боњаш, I7

Ð*УЖИН ПАД

Камена грађевина. Стољећима мирно стоји,
увијек на истом мјесту, усамљена и већ упола
распаднута. Стољећима небитна и потпуно забо-
рављена. Живот око ње лагано тече, све се
мијења, све стари, долазе нека нова лица, неки
нови људи са новим сновима и жељама... А она,
опет, стоји, непомична, неважна, постоји да би
другима представљал� � симбол нечега.
Данас стојим испред дрвених, масивних
врата њеног сјеверног улаза и замишљам себе како
сједим на једном каменом блоку, горе високо, и
како посматрам птице које су до малоприје биле
стотињак метара удаљеније од мојих стаклених
очију, пуних суза, које их сада посматрају неким
необичним жаром.
Замишљам себе како у неком слатком, страс-
ном, опијајућем трансу пружам своју бијелу руку,
како опипавам суви, топли ваздух и склапам очи
удишући дубоко.
Гледам у једну згажену ружу пред вратима.
Гледам њене латице и њено беспомоћно, жуто, рас-
паднуто срце. Гледам и трудим се да, у својим
мислима, полако премотам клупко времена уназад,
да опет вратим живот њеним црвеним латицама,
како би њена крв прострујала танким нитима што
се лијено протежу кроз њено танко, зелено тијело
пуно оштрог трња. И овдје се, пред мојим очима,
у мојој глави, враћа један изгубљени живот.

Полако, опрезно, једна по једна, латице се враћају
жутом срцу и лијепе се за њега, црвена боја крви
се у њих пресипа, оживљавајући црвену главу на
врху зелене стабљике. Она више није сломљена.
Споро је исправљају нити које дозвољавају соко-
вима да протекну кроз њих. Ð*ужини, сада већ
чврсти листови, се испуњавају, и она цијела,
сјајећи се на сунцу, устаје, подиже се од земље
и почиње да лебди. Иде према горе, ка врху ка-
мене грађевине. Одлази сваког трена све љепша и
све сјајнија, сва моћнија и сва одважнија.
Гледајући зид иза ње, то сиво камење не-
равних ивица, свакојаких облика, између којих
ту и тамо никне понека зелена травка, чини се
како он том својом мртвачком бојом доприноси да
жива, ватрена ружина црвена боја изгледа још па-
косније. Погледом пратим ово уздизање оживљене
биљке све до врха тврђаве.
А тамо горе, стотињак метара ближе пти-
цама, видим другу себе како са сузама у очима
желим да бацим једну прелијепу црвену ружу доље,
пред дрвена, масивна врата сјеверног улаза у
грађевину, баш на мјесто гдје сада стојим,
одакле ћутке посматрам ту другу, тужну себе...

Индира Незиревић, IV4

Којим су језиком говорили први људи?

Да ли сте се икада запитали којим су језиком говорили први људи? Овопитање
мучило је многе, како данас, тако и у античко доба.Сам Херодот је записао како је
египатски фараон Псамтик I у VII в. п.н.е.покушао да открије ову мистерију водећи
један научни експеримент.� �скористивши апсолутну моћ коју је имао над својим
поданицима, одвоjиоје двије бебе од родитеља, да би учествовале у његовом
експерименту . Бебеје дао једном пастиру, рекавши му да их мора одгојити у
потпуној изолацијии да им се нико не смије обратити. Псамтик је желио да открије
којим ћејезиком проговорити ако буду препуштене самој себи и сматрао је да ће
топредстављР°Ñ‚и исконски језик људског рода.Након двије године, пастир је чуо
како дјеца непрестано понављају ријеч``бекос``, што на фригијском значи хљеб.
Тада је фараон закључио да је језикФригија� �†Ð°, народа који је у то доба живио у
централној Турској, најстарији насвијету. Данас мало људи вјерује у Псамтиково
откриће, неки чак сматрају да судјеца само имитирала начин оглашавања оваца
којима су била окружена,али упркос годинама које су прошле, још нико није дошао
до бољег.

Соња Ђурић 2/2

BIBLIOTEKA

ГОСПОДСКА УЛИЦА
Улица најљепших дјевојака

Ма како да се звала, Господска улица је била и осталасрце града Бањалуке. То је
мјесто на којем почиње причао Српском пјевачком друштву „Јединство“ и гдје
сеуглавном одвијао културни живот града.Симбол Бањалуке несумњиво је
Господска улица.Она је и данас знак распознавања овог града. Име једобила 1879.
године, пред сам улазак аустроугарске војскеу Бањалуку. Тада је Томо Радуловић,
богати трговац, углавној улици која се до тада звала „Пивара“ прикачиотаблу на
којој је својеручно написао „Госпо(д)ска улица“.Господска улица је и данас центар
скоро свихзбивања у граду. Неколико година грађани су улицомпролазили
кроз „тунеле“, направљене од дрвене грађе, докније завршена обнова, којом је у
одређеној мјери улици„враћен“ пријашњи изглед.Вјероватно није било посјетиоца у
Бањалуци који сеније прошетао Господском улицом. Неки од њих чак
кажуда „помало“ личи на београдску Кнез Михајлову улицу...Бањалучанима
вјероватно прија када овако поредењихову улицу. Старији, сјећајући се, причају
онекадашњем изгледу, а знају и да се наљуте када се овдјеговори о модерним
архитектонским захватима, јер тонарушава њену душу. Млађи то другачије
посматрају. Онисе прилагођавају њој, а она њима, али и за једне и за друге,она је
увијек била и биће ГОСПОДСКА.

Дијана Мирковић, II2

LEKTIRE

Моја улога у стварању мирољубивог света

Моја мама има неку теорију да нам Бог на рођењу да одређену количину памети и
снаге и пусти нас у живот. Почињем задњих година да схватам ту њену теорију.
Заправо, мислим да сазревам.
Осећам то! Снагом свог здравог разума прихватам добро, а одбијам лоше, а снагом
своје чисте, младалачке душе чиним добро и покушавам да поправим лоше. Време
неумитно тече и све се брзо мења у свету око мене. Неке ме ситуације плаше.
Ухватим себе да сам немоћна пред налетом силе и агресије, али се не предајем.
Све што осећам бацам на папир и пишем. Радује ме да још има оних који читају, па
ће ваљда и ово моје искрено размишљање неко прочитати. Можда ће покушати и
да разуме...
Да, моја душа пати, али уме да пева и снева. Ја свој револт према лошем
исказујем на један сасвим обичан начин, а ипак тако суптилан.
То чиним кроз музику, цртање, писање и кроз безграничну количину љубави
према својим најдражима, према другим људима и свему што ме окружује.
Ослушкујем своје, али и туђа срца. Покушавам да изградим споне међу људима,
попут неуморне ткаље ткам ћилиме разумевања и љубави.
Неко ће рећи: „Младалачки занос!” Можда, рећи ћу ја, али када занос прође
остаће дела иза мене.
Људи се памте не по томе што јесу, већ по ономе што чине. Снагом свога ума
чиним добро и огрнута својим уметничким плаштом љубави борим се против зла. А
под мојим плаштом, верујте ми, има много места.

Милена Стевановић II1