Епске народне песме о Марку Краљевићу

"Под нам' ће се земља провалити,
"А више нас небо проломити,
"Како ће се кума миловати?"
Ð*ече ријеч дужде од Млетака
"Ој не лудуј, моја мила кумо!
"Ја сам до сад девет обљубио,
"Кумо моја! кума крштенијех,
"А вјенчане двадест и четири;
"Ни једном се земља не провали,
"Нит' се небо више нас проломи;
"Већ ти сједи, да се милујемо."
А ђевојка куму говораше:
"А мој куме, дужде од Млетака!
"Мене стара проклињала мајка,
"Да не љубим брадата јунак,
"Већ јунака млада голобрада,
"Као што је Краљевићу Марко."
Кад то чуо дужде од Млетака,
Он бербере хитре добавио,
Један мије, други браду брије;
Поклања се лијепа ђевојка,
Купи браду, у јаглук завија.
Па бербере дужде изгонио,
Својој куми тихо бесједио:
"Сједи доље, моја мила кумо."
А Бугарка њему бесјеђаше:
"А мој куме, дужде од Млетака!

"Ако чује Краљевићу Марко,
"Обоје ћем' изгубити главе."
Вели дужде лијепој ђевојци:
"Сједи доље, немој лудовати!
"Ено Марка на среди сватова,
"Ђе је бијел чадор разапео,
"На чадору јабука од злата,
"У јабуци два камена драга,
"Те се види до полу сватова;
"Већ ти сједи, да се милујемо."
Ð*ече њему лијепа ђевојка:
"Стани мало, мој предраги куме!
"Док изиђем пред чадоре б'јеле,
"Да погледам небу под облаке,
"Ил' је ведро, или је облачно."
Кад изиђе млада пред чадоре,
Виђе чадор Краљевића Марка,
Заигра се млада низ сватове,
Кано јелен од године дана,
До чадора Краљевића Марка.
Марко лег'о санак боравити,
А ђевојка стаде више њега,
Ð*они сузе од бијела лица,
Кад се прену Марко Краљевићу,
Онда рече Бугарци ђевојци:
"Хорјаткињо, Бугарка ђевојко!

"Зар не може мене причекати
"Док дођемо до бијела двора
"И ришћански закон савршимо?"
Привати се сабље оковане.
Поклони се лијепа ђевојка,
Па говори Краљевићу Марку:
"Господару, Краљевићу Марко!
"Ја нијесам рода хорјатскога,
"Већ једнога рода господскога,
"Ти са собом водиш хорјатине:
"Хорјатина кума и ђевера;
"Продаде ме Земљићу Стјепане
"Дужду куму за три чизме блага;
"Ако ми се, Марко, не вјерујеш,
"Ево браде дужда од Млетака."
Па просипа браду из јаглука.
Када виђе Краљевићу Марко,
Он ђевојци бјеше говорио:
"Сједи доље, лијепа ђевојко,
"У јутру ће потражити Марко."
Па он леже санак боравити.

Када свану и ограну сунце,
Уста Марко на ноге лагане,
И пригрну ћурак наопако,
А у руку топузину тешку,
Оде право куму и ђеверу,
Те он њима добро јутро даје:
"Добро јутро, куме и ђевере!
"Ој ђевере! камо твоја снаша?
"А ти куме! камо твоја кума?"
Шути ђевер, ништа не говори,
Проговори дужде од Млетака:
"О мој куме, Краљевићу Марко!
"Сад су људи свакојаке ћуди,
"Сад се није ни нашалит' с миром."'
Вели њему Краљевићу Марко:
"Зла ти шала, дужде од Млетака!
"Није шала обријана брада!
"Камо тебе брада јучерања?"
Још му ћаше дужде говорити,
Ал' не даде Краљевићу Марко.
Ману сабљом, откиде му главу.
Побјеже му Земљићу Стјепане,
Стиже њега Краљевићу Марко,
И њега је сабљом ударио,
Од једнога двојицу огради.
Па се врати натраг до чадора,
Те опреми себе и Шарина.
Подиже се кита и сватови,
Здрав' одоше бијелу Прилипу.

Марко Краљевић и бег Костадин

Коње јашу до два побратима,
Бег Костадин и Краљевић Марко,
Бег Костадин беседио Марку:
"Побратиме, Краљевићу Марко!
"Да ти мени о јесени дођеш,
"О јесени, о Дмитрову данку,
"А о моме крсноме имену,
"Па да видиш части и поштења,
"А и лепа, брате, дочекања,
"И господске ђаконије редом."
Ал' беседи Краљевићу Марко:
"Не вали се, беже, с дочекањем!
"Кад ја тражи брата Андријаша,
"Ја се деси у двору твојему
"О јесени о Дмитрову данку
"А о твоме крсноме имену,
"Видио сам твоје дочекање,
"И види ти до три нечовештва."
Ал' беседи беже Костадине:
"Побратиме, Краљевићу Марко!
"Та каква ми нечовештва кажеш?"

Вели њему Краљевићу Марко:
"Прво ти је, брате, нечовештво:
"Дођоше ти до две сиротице,
"Да ј' нараниш леба бијелога
"И напојиш вина црвенога;
"А ти велиш двема сиротама:
""Ид'т' одатле, један љуцки гаде!
""Не гад'те ми пред господом вина.""
"А мени је жао, беже, било,
"Жао било двеју сиротица,
"Па ја узе до две сиротице,
"Одведо и доле на чаршију,
"Нарани и леба бијелога
"И напоји вина црвенога,
"Па покроји на њи чисти скерлет,
"Чисти скерлет и зелену свилу,
"Па и онда посла двору твоме,
"А ја, беже, гледим из прикрајка,
"Како ћеш и онда дочекати;
"А ти узе једно сирочади,

"Узе њега на лијеву руку,
"Друго узе на десницу руку,
"Однесе и у дворе за столе:
""Јед'те, пијте, господски синови.""
"Друго та је, беже, нечовештво:
"Што су били стари господари.
"Па су своју азну изгубили,
"И на њима стари скерлет беше,
"Оне мећеш у доњу трпезу;
"А који су нови господари
"И од скора азну заметнули
"И на њима нови скерлет беше,
"Оне мећеш у горњу трпезу,
"Пред њи носиш вино и ракију
"И господску ђаконију редом.
"Треће ти је, беже, нечовештво:
"Ти имадеш и оца и мајку,
"Ни једнога у асталу нема,
"Да ти пије прву чашу вина."

Марков епски живот

Ð*азвијајући се у неколико паралелних токова који се преплићу, Марков епски
живот је необично богат. Он је син Вукашина и сестре војводе Момчила -
Јевросиме која је утиснута у традицијско памћење незаборавном сликом свог
помгања брату, изузетном јунаку, опкољеном на превару. И сама заробљена,
онемогућена, савезане "косе за диреке", она, на братовљев глас, цикне "како љута
гуја" и, изнад сваког бола, успева да се ослободи: Ману главом и осталом
снагом;
Из главе је косе ишчупала,
Оставила косе на диреку.

Етичку чистоту, моралну и физичку снагу у овом свом, условно реалном пореклу,
Марко наслеђује с мајчине стране - "тури се на ујака, на ујака, војводу Момчила",
и његов лик се гради на супротстављР°ÑšÑƒ морално негативном, физички кржљавом
оцу ("жура Вукашин"). Мајка је, Маркова, брижљив и поуздан исповедник и
саветодавац, она суди о његовом понашању и делима. На вертикали матријархат� �°
израста њихов психолошки однос и прилагођава се српском обичајном,
хришћанском и моралном кодексу, али и историјској неминовности:
"Немој, сине, говорити криво
Ни по бабу ни по стричевима,
Већ по правди Бога истинога!"

- рећи ће му мати кад буде требало да бди над светородном лозом Немањића, и да
очува званичан наставак Српског царства супротстављР°Ñ˜ÑƒÑ›Ð¸ се рођеном оцу! Али
мати ће му исто тако у тренутку кад он треба да се определи између три "књиге" -
позива на веначно кумство, крштено кумство и вазалну дужност, мудро
саветовати:
"О, мој синко Краљевићу Марко,
У свате се иде на весеље,
На кумство се иде по закону,
На војску се иде од невоље:
Иди, синко, на цареву војску;
И Бог ће нам, синко, опростити,
А Турци нам неће разумјети".

На тој расцепљенос� ��и између судбинске невољности, коју му је, заиста, доделила
историја, и националног и верског осећања које он собом носи, умногом се у
традицији обликује веома сложен Марков лик.

Тако је и у свом првенствено Ð¸ÑÑ‚Ð¾Ñ€Ð¸Ð¾Ð³Ñ€Ð°Ñ„Ñ ÐºÐ¾Ð¼ делу "Житије Стефана
Лазаревића" (насталом 1431-1435), Константин Филозоф - Марка пустио да
проговори речима "последње воље", пред саму битку на Ð*овинама: "Ја кажем и
молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нек будем први међу мртвима у
овом рату!"

Чињеница да је Марко, заиста, погинуо на турској страни у овом рату, дала је
његовој исповести призвук веродостојно сти утолико јачи што је Константин
Маркове речи интерпретир� �°Ð¾ стилизацијом историјског предања које по самом
захтеву врсте не дозвољава сумњу у "истинитост" казивања. Пустио је Марка да
их изговори пред сведоцима и очевицима: "...тако кажу за блаженог Марка да је
рекао"; дао је његовој самртној поруци димензију опште психолошке трагедије
турских вазала хришћана - "Сви ови беху Исмаилћани, ако и не с вољом, а, оно, по
нужди". Уколико то није била Константинов а сопствена визија вазалства већ ођек
јавног мњења, онда је то сјајан доказ да је предање сагледало основну трагичну
расцепљенос� �� Марковог лика и на њој почело градити дубинску, идејну структуру
епске поезије о њему
Турке двори на корист каурску.
Свим је Турцим' Марко додијао.

Дјевојка надмудрила Марка

Сиротује сирота девојка:
Каде руча, она не вечера,
Кад састави ручак и вечеру,
Онда јој је руа недостало;
Ал' је за то добре среће била:
Испроси је Краљевићу Марко,
А препроси војевода Јанко,
Прстен дао Уступчићу Павле.
Дигоше се сва три младожење,
Сваки води иљаду сватова,
Право иду двору девојачком:
Напред Марко, а за Марком Јанко,
А за Јанком Уступчићу Павле.
Осврте се Краљевићу Марко,
Па беседи војеводи Јанку:
"Куд си ми се подигао, Јанко?
"Што с' толике свате потрудио
"И толике коње поморио,
"Кад то није за тебе девојка,
"Већ за мене Краљевића Марка?"

Јанко ћути, ништа не говори,
Већ с' окрену к Уступчићу Павлу,
Па је њему тијо беседио:
"Куд си ми се подигао, Павле?
"Што с' толико свате потрудио
"И толике коње поморио?
"Нит' је твоја, ни моја девојка,
"Већ сокола Краљевића Марка."
Павле ћути, ништа не говори,
Веће језди напред пред сватови.
Кад су били близу бела двора,
Далеко и угледала мајка,
Весела је пред њи ишетала
И господско коло изводила,
По тројицу у двор уводила:
Сади кума једног до другога,
Старог свата једног до другога,
Младожењу једног до другога;
Па се онда сватом окренула:
"Ви остали кићени сватови!
"Изволите, добри пријатељи!"

Кад се свати мало одморише,
Подиже се Краљевићу Марко,
Па извади сабљу димишћију,
Па је метну себи на колена,
И Јанку се онда окренуо,
Па је њему тијо говорио:
"Чујеш ли ме, војеводо Јанко!
"И ти шњиме Уступчићу Павле!
"Извадимо три златне јабуке,
"Положимо три златна прстена,
"Нек изведу лепоту девојку,
"Нека бира, чију ће јабуку,
"Ил' јабуку, или прстен златан:
"Машила се за коју јој драго,
"Онога је лепота девојка."
Ту су Марка ома послушали:
Извадише три златне јабуке,
Положише три златна прстена,
Изведоше лепоту девојку,
Па говори Краљевићу Марко:
"Чујеш ли ме, лепото девојко,
"Саде бирај, чију ћеш јабуку,
"Ил' јабуку, или прстен златан."

Кад девојка речи разабрала,
Сирота је, ал' је мудра била,
Беседила Краљевићу Марку:
"Богом куме, Краљевићу Марко!
"Стари свате војеводо Јанко!
"И остали кићени сватови!
"Богом браћо, добри пријатељи!
Јабука је дечина забава,
"А прстен је јуначка белега;
"Ја ћу поћи за Уступчић-Павла "
Кад је Марко речи разабрао,
Цикну Марко, као горско звере,
Удари се руком по колену,
Па беседи сироти девојки:
"Кучко једна, сирото девојко!

"Мор'о те је когод научити,
"Веће казуј, ко те научио"
Одговара сирота девојка:
"Мили куме, Краљевићу Марко!
"Твоја ме је сабља научила."
Тад' се Марко на њу насмејао,
Па је њојзи тијо беседио:
"Срећа твоја, лепото девојко!
"Што се ниси јабуке машила,
Ил' јабуке, ил' прстена златна,
"Вера моја тако ми помогла!
"Обе би ти одсекао руке;
"Нити би се наносила главе,
"Ни на глави зеленога венца "

Марко Краљевић и 12 Арапа

Шатор пење Краљевићу Марко
на арапској покрајини љутој,
под шатором седе пити вино.
Јоште Марко чаше не попио,
ал' допаде робиња девојка
под шатора Краљевића Марка.
Стаде Марка богом братимити:
„Богом брате, Краљевићу Марко,
вишњим богом и светим Јованом!
Опрости ме данас од Арапа!
У троје сам допадала руке,
ево данас, брате, у четврте,
међ' дванаест браће Арапчади;
не држе ме ко се држи робље
већ ме бију троструком канцијом"
А Марко је прихвати за руку,
посади је до десна колена,
огрте је коластом аздијом,
а у руке даде чашу вина:
„На, девојко, те се напиј вина,
данас те је огрејало сунце,
кад си дошла к мене под шатора".

да отимљеш робље од Арапа?"
А смеје се Краљевићу Марко:
„Ид'т' одатле, децо Арапчади,
да ја о вас не огрешим душе!"
Ал' срдити дванаест Арапа,
свих дванаест сабље потргоше,
те над Марком шатор оборише;
на шатору исекли конопце,
паде шатор на сокола Марка
и на његов крсташ алај-барјак
и на Шарца, коња великога.
Када виде Краљевићу Марко
оборена свилена шатора,
плану Марко као ватра жива,
пак он скочи на ноге лагане,
дохвати се Шарца великога,
за се баци богом посестриму;
три пута је опаса појасом,
а четвртом од сабље кајасом;

пак потеже сабљу оковану,
те потера дванаест Арапа;
не сече их по грлу бијелу,
већ их сече по свилену пасу;
од једнога двојица падају,
од дванаест Марко начинио,
од дванаест двадест и четири.
Пак се ману преко поља равна
кано звезда преко ведра неба,
оде право ка Прилипу граду,
ка својему двору бијеломе,
пак дозивље Јевросиму мајку:
„Јевросима, моја стара мајко,
моја мајко, моја слатка рано,
ево мати, богом посестриме,

хран' је, мајко, мене каконо си,
удоми је кано чедо своје,
да би', мајко, стекли пријатеље.
Хранила је Јевросима стара,
хранила је и удомила је
у Ð*удника, града бијелога,
у велику кућу Диздарића,
међу милих девет братенаца.
Отуд Марко стече пријатеље;
одлазио често посестрими
као својој сестрици рођеној,
и често се вина напијао.

Марко Краљевић и вила

Појездише до два побратима
преко красна Мироча планине;
Та једно је Краљевићу Марко,
А друго је војвода Милошу;
Напоредо језде добре коње,
Напоредо носе копља бојна,
Један другом бело лице љуби,
Од милоште до два побратима;
Паке Марко на Шарцу задрема,
Пак беседи побратиму своме:
"А мој брате, војвода Милошу,
Тешко ме је санак обрвао,
Певај, брате, те ме разговарај!"
Ал' беседи војвода Милошу:
"А мој брате, Краљевићу Марко,
Ја бих тебе, брате попевао,
Ал' сам синоћ много пио вино
У планини с вилом Ð*авијојлом,
Пак је мене запретила Вила,

Ако мене чује да попевам,
Хоће мене она устрелити
И у грло и у срце живо."
Ал' беседи Краљевићу Марко:
"Певај, брате, ти се не бој виле
Док је мене Краљевића Марка,
И мојега видовита Шарца,
И мојега шестопера златна!"
Онда Милош поче да попева,
А красну је песму започео
Од свих наших бољих и старијих,
Како ј'који држо краљевину
По честитој по Маћедонији,
Како себе има задужбину;
А Марку је песма омилила,
Наслони се седлу на облучје.
Марко спава, Милош попијева.
Зачула га вила Ð*авијојла,
Па Милошу поче да отпева;

Милош пева, вила му отпева;
Лепше грло у Милоша царско,
Јесте лепше него је у виле.
Ð*асрди се вила Ð*авијојла,
Пак одскочи у Мироч планину,
Запе лука и две беле стреле,
Једна удри у грло Милоша,
Друга удри у срце јуначко.
Ð*ече Милош: "Јао моја мајко!
Јао Марко, Богом побратиме!
Јао брате, вила ме устрели!
А нисам ли тебе беседио
Да не певам кроз Мироч планину?"
А Марко се трже иза санка,
Па одскочи с коња шаренога,
Добро Шарцу колане потеже,

Шарца коња и грли и љуби:
"Јао Шаро, моје десно крило,
Достигни ми вилу Ð*авијојлу!
Чистим ћу те сребром потковати,
Чистим сребром и жеженим златом;
Покрићу те свилом до колена,
Од колена ките до копита;
Гриву ћу ти измешати златом,
А поткитит' ситнијем бисером;
Ако ли ми не достигнеш виле,
Оба ћу ти ока извадити,
Све четири ноге подломити,
Па ћу т' овде тако оставити,
Те се туци од јеле до јеле,
К'о ја, Марко, без мог побратима."
Дохвати се Шарцу на рамена,
Пак потрча кроз Мироч планину.
Вила лети по врху планине,

Шарац језди по среди планине:
Нигде виле чути ни видети.
Кад је Шарац сагледао вилу,
По с три копља у висину скаче,
По с четити добре у напредак:
Брзо Шарац достигао вилу.
Кад се вила виде у невољи,
Прну, јадна, небу под облаке,
Потеже се буздованом Марко
Пустимице, добро нештедице,
Белу вилу међ' плећи удари,
Обори је на земљицу чарну,
Пак је стаде бити буздованом,
Преврће је с десне на лијеву,
Пак је бије шестопером златним:
"Зашто, вило, да те Бог убије!
Зашт' устрели побратима мога?

Дај ти биље ономе јунаку,
Јер се нећеш наносити главе."
Ста га вила Богом братимити:
"Богом брате, Краљевићу Марко,
Вишњим Богом и светим Јованом!
Дај ме пуштај у планину живу,
Да наберем по Мирочу биља,
Да загасим ране на јунаку."
Ал' је Марко милостив на Бога,
А жалостив на срцу јуначком:
Пусти вилу у планину живу;
Биље бере по Мирочу вила,
Биље бере, често се одзива:
"Сад ћу доћи, Богом побратиме!"
Набра вила по Мирочу биља,
И загаси ране на јунаку:
Лепше грло у Милоша царско,

Јесте лепше него што је било,
А здравије срце у јунаку,
Баш здравије него што је било.
Оде вила у Мироч планину,
Оде Марко с побратимом својим,
Отидоше поречкој крајини,
И Тимок су воду пребродили
На Брегову селу великоме,
Па одоше крајини Видинској.
Али вила међ' вилама каже:
"О чујете, виле другарице!
Не стрељајте по гори јунака
Док је гласа Краљевића Марка
И његова видовита Шарца
И његова шестопера златна!
Што сам, јадна, од њег' претрпила,
И једва сам и жива остала!"

Марков лик

У бројним-небројеним песмама, Марко се формалном, беспоговорно� �¼ вазалству
унутар себе опире - обликујући посебан, самосвестан однос према султану - због
чег га овај кажњава, али пошто зависи од његове помоћи мора прихватити Марка
таквог какав јесте. Марко је често у султановој тамници
Коса му је до земљице црне;
Полу стере, полом се покрива;
Нокти су му, орати би мог'о,
Убила га мемла од камена,
Поцрнио како камен сињи

Велик, неуништив усамљеник, он губи али и повраћа снагу пијући "тулумином вино"
и опстаје. Из сужањства га ослобађају кад постаје неопходан да би се
супротстави� � султановом противнику или општим турским непријатељи� �а. Турци
су без Марка увек поражени
Навалите, љута Арапијо!
Нема оног доброга јунака
На шарену коњу великоме

И сам цар га редовно моли да га брани:
"Брже да си, мој посинко Марко!
Брже да си, мој по Богу, синко!
Арапи ми шатор оборише."

Тај однос у ком Марко није само "слуга" (вазал) већ посинак султану, по правилу
претпостављР° Маркову надмоћност. Он је први до цара, царев заточеник, па
Турци, цареви доглавници и доушници, само привремено могу да му науде. Његова
надмоћност се објективизуј� �µ, колико описом његовог спољњег застрашујућÐ� �г
изгледа, толико и психичком снагом његове личности, ефектима које та снага
оставља на друге
Нешто црно држи у зубима
Колик' јагње од пола године;
Црнијем се осмехује брком.
Преваљује оком крвавијем,
Бијелијем пошкрипује зуб'ма

Кад свој "бијели кожух" (који му је атрибут у бугарштицам� �, "ћурак" десетерачки� ��
песама) прврне, наопако, и свој буздован привуче, тешко оном ко му је најближе.
"Цар с' одмиче, Марко се примиче,
Док доћера цара до дувара."

Његова ћудљива плаховитост изазива страх код освајача, они од њега зебу. Марко
је заиста "јунак у покореном Србину... не још у слободи", да употребимо речи
Владимира Дворниковић� �.

Марко слави славу и чува свој национални идентитет. Пркоси турској вери и
законима, пије "уз Ð*амазан" вино, разиграно обестан, увлачи у игру и саме Турке,
с једном дозом духовите лукавости која ће му омогућити да султану цео догађај
прикаже као младалачки алтруизам:
"Ако пијем, вера ми доноси;
Ак' нагоним 'оџе и хаџије,
Не може ми та образ поднети
Да ја пијем - они да гледају,
Нек' не иду мени у ме'ану."

Јунак - мада покорен; надмоћан - али, ипак, слуга"; посинак, али - султанов,
Марко... огољене душе, опчињен и узнемирен женском лепотом, губи контролу над
собом кад му објективну истину у лице баца поносита сестра Леке капетана, и с
презрењем га одбацује као просца:
"Вољела бих с'једу косу плести
У Призрену, нашој царевини,
Но ја поћи у Прилепа града,
Маркова се називати љуба;
Јер је Марко турска придворица,
Са Турцима бије и сијече,
Ни ће имат' гроба ни укопа,
Ни ће с' Марку с' гроба опојати,
Што ће мене код љепоте моје,
Д' будем љуба турске придворице?!"

Маркова плаховита необуздана суровост према гордој лепотици који указује,
последица је његове срдите немоћи, као што је у многим другим случајевима нека
врста одушка на "ропску стварност", непримерена, бесна самоодбрана од ње. На
истој линији срдите немоћи, која се претвара у пусту, бесмислену реакцију,
израста његов инат, синтетизован у изреци "Инат је Марка у Стамбол зајмио", или
у питалици коју му упућује султан: "Пошто би се потурчио Марко?" - "За инат,
честити царе".

Хајдучке црте на које је посебно указао Ð*адован Самарџић и које је Марко добио
у XVI веку као борац за народна права - нису се косиле с два века ранијим
историјским чињеницама да су "турске акинџијске чете обилазиле област верних
вазала", те и Маркову, па је самим тим раја у његовим областима била поштеђена
од турског зулума, а он почео представљатР¸ њеног заштитника.

Народна традиција је поетском сликом, поједним примерима исказивала сплетове
историјских околности.

Марко Краљевић и кћи краља Арапскога

Пита мајка Краљевића Марка:
"Ја мој синко, Краљевићу Марко!
"Што ти градиш млоге задужбине?
"Ил' си тешко Богу згријешио,
"Ил' си лудо благо задобио?"
Вели њојзи од Прилипа Марко:
"Ој Бога ми, моја стара мајко!
"Једном бијах у земљи Арапској,
"Па ураних на воду чатрњу,
"Да напојим мојега Шарина;
"Кад ја дођох на воду чатрњу,
"Ал' на води дванаест Арапа;
"Ја шћадијах, мати, преко реда
"Да напојим мојега Шарина,
"Не даде ми дванаест Арапа;
"Мати моја, извадисмо кавгу:
"Ја потегох тешку топузину.

"Те ударих црна Арапина,
"Ја једнога, мене једанаест,
"Ја двојицу, мене десетина,
"Ја тројицу, мене деветина,
"Ја четири, а мене осмина,
"Ја петину, а мене седмина,
"Ја шестину, а мене шестина;
"Шестина је мене надвладала,
"Свезаше ми руке наопако,
"Одведоше краљу Арапскоме,
"Краљ ме баци на дно у тавницу,
"Ја тавновах за седам година,
"Нит' ја знадох, кад ми љето дође,
"Нит ја знадох, кад ми зима дође,
"Осим једно, моја стара мајко:
"Зими би се грудале ђевојке,
"Пробаце ми по груду снијега,
"По том знадем, да је дошла зима;

"Љети баце стручак босиока,
"По том знадем, да је љето, мајко.
"А кад наста осма годиница,
"Тавница ми није додијала,
"Додија ми Арапка ђевојка,
"Мила ћерца Краља Арапскога,
"Долазећи јутром и вечером;
"Виче мене на тавнички пенџер:
""Не трун', јадан, у тавници, Марко!
""Већ дај мене твоју вјеру тврду,
""Да ћеш мене узет' за љубовцу,
""Да избавим тебе из тавнице,
""Добра твога из подрума Шарца,
""Покупићу жутијех дуката,
""Болан Марко, колико ти драго.""
"Кад се, мати, виђех на невољи,
"Скинух капу, метнух на кољено,
"Па се кунем капи на кољену:
""Тврда вјера! оставит' те не ћу,