Епске песме хајдучког циклуса

већ побјегох до студене Дрине,
па се маших Босне камените.
А кад дођох близу Романије,
ту сам турске сватове сусрео -
они воде кадуну ђевојку.
Сви сватови с миром пролазили,
заостало Туре младожења
на дорату, коњу великоме,
оно не шће да пролази с миром,
већ потеже троструку канџију
(три су на њој луле* од тумбака)
па удара мене по плећима.
Трипут сам га Богом побратио:
”Молим ти се, Туре младожења,
а тако ти среће и јунаштва,
и тако ти сретнога весеља,
прођи ме се, хајде путем с миром -
видиш да сам човјек сиромашан!„
Опет Туре да с' окани неће.

Кад је мене мало забољело,
и ја сам се врло ражљутио,
па потегох будак са рамена
те ударих Туре на дорату.
Како сам га лако ударио,
умах сам га с коња оборио,
и к њему сам онда прилетио;
ударих га још два и три пута
док сам њега с душом раставио.
Ватих му се руком у џепове,
код њег' нађох до три кесе блага,
па их пушти себи у њедарца;
отпасах му сабљу од појаса,
њем' отпасах, а себи припасах;
оставих му будак више главе,
да чим ће га закопати Турци,

па посједох његова дората,
одох право гори Романији.
То гледају сви турски сватови,
не шћедоше мене ни ћерати,
ја не шћеше, ја ли не смједоше.
Ево има четр'ест година,
Романију гору обикнуо,
боље, брате, него моје дворе;
јер ја чувам друма кроз планину,
дочекујем Сарајлије младе,
те отимам и сребро и злато
и лијепу чоху и кадифу,
одијевам и себе и друштво;
а кадар сам стићи и утећи
и на страшну мјесту постајати -
не бојим се никога до Бога!”

Женидба Груице Новаковића

Вино пије Старина Новаче
И са шњиме дели Радивоје,
Међу њима дели Татомире,
Служи вино Новаковић Грујо;
Како коме чашу додаваше,
Тако њему дослужује вином,
А кад бабу чашу додаваше,
Тако чашу вином преслужује,
Са чаше се вино просипаше,
Посипаше свилу и кадиву.
Пита њега Старина Новаче:
''Мили сине, дијете Груица!
''Што ми чашу вином преслужујеш,
''Те посипаш свилу и кадиву?
''Кажи, сине, кака т' је невоља?
''Каку сам ти жалост учинио?''
Рече таде Новаковић Грујо:
''А мој бабо, Старина Новаче!
''Мене јесте голема невоља:
''Ти си, бабо, друштво иженио,
''Иженио млађе и старије,
''Мене, бабо, не шће оженити
''Ни ђевојком ни пак удовицом;
''То је мене данас најжалије.''

Тад' говори Старина Новаче:
''У з'о час те оженио, сине!
''Ето данас три године дана,
''Како тражим за тебе ђевојку
''И за мене добра пријатеља,
''С ким се могу ладна напит' вина:
''Ђегођ нађох за тебе ђевојку,
''Ту не нађох за ме пријатеља;
''А ђе нађох за ме пријатеља,
''Ту не нађох за тебе ђевојку;
''Но чу л', сине, Новаковић-Грујо!
''Ђе ја нађох за тебе ђевојку
''И за мене добра пријатеља:
''У Пладину граду бијеломе,
''У онога краља Пладинскога;
''Што је вајда, е добра ђевојка,
''Кад је гуја јесте запросила,
''Љута гуја Грчићу Манојло
''Од Софије града бијелога.

''Но чу л', сине, Груица дијете!
''Свуци, сине, господске хаљине,
''Па обуци Бугарске хаљине,
''И понеси будак на рамену,
''Па ти иди у Софију равну,
''Те уводи Гркове сватове,
''Како свате Грчићу сабира;
''Ако бере Грке и Бугаре,
''И терзије своје руветлије,
''Који носе свилу и кадиву,
''И џепове с обадвије стране,
''У џепове све жуте дукате,
''Ту ће бити шићар за хајдуке;
''Ако л' бере љуте Мартолозе,
''Који носе струке на рамену,
''О појасу маче оковане,
''Ту ће бити мука за хадјуке.''

Кад то зачу Новаковић Грујо,
Једнак свлачи свилу и кадиву,
А облачи Бугарске хаљине,
Па понесе будак на рамену,
Учини се голема сирота,
Право оде у Софију града,
Да уводи Гркове сватове.
Ал' не бере Грчићу Манојло,
Он не бере љуте Мартолозе,
Који носе струке на рамену,
појасу маче оковане;
Већ он бере Грке и Бугаре,
И терзије своје руветлије,
Који носе свилу и кадиву,
И џепове с обадвије стране,
У џепове све жуте дукате.

Тад' се врну Новаковић Грујо,
па отиде у Стару планину,
Те казује Старини Новаку,
Како Грче сабира сватове.
Таде бере Старина Новаче,
Бере Новак кићене сватове,
Све сватове из горе хајдуке:
Кума куми Бороја хајдука,
Старосвати Средоја хајдука,
А ђевери дели Радивоја.
Све сватове редом покупио,
Па отиде у Клисуру тврду,
У Клисуру тврда Качаника,
Куд ће проћи Грчићу Манојло
И провести кићене сватове.
Ал' ето ти Грчића Манојла,
И он води кићене сватове,
Понајпрви иде пред дружином
На вранчићу коњу косатоме,

Буздована покрај себе њија,
Па га баца јунак под облаке,
А у десну дочекује руку.
И овако танко попијева:
''Млав-планино и планино Стара!
''Млав-планино, крвава крајино!
''Чудно ли си у крв огрезнула!
''Млоге ли си мајке ојадила!
''Млоге сестре у црно завила,
''Удовице у род оправила!
''Да л' ћеш данас мој' ојадит' мајку?
''Да ли сестру у црно завити?
''Да ли дати моју заручницу
''За Груицу сина Новакова?''
Тако пјева Грчићу Манојло,
Гледају га из горе хајдуци,
Гледају га, но им није мило.

Оде Грче за добру ђевојку,
А осташе у гори хајдуци.
Било тако за неђељу дана,
Ал' ето ти Грчића Манојла,
Води свате и носи ђевојку,
Те он зађе у Клисуру тврду,
У Клисуру тврда Качаника,
Понајпрви иде пред друђином
На вранчићу коњу косатоме,
На вранцу је ноге прекрстио,
Па удара у ситну тамбуру,
Уз тамбуру танко попијева:
''Млав-планино и планино Стара!
''Млав-планино, крвава крајино!
''Чудно ли си у крв огрезнула!
''Млоге ли си мајке ојадила!
''Млоге сестре у црно завила,
''Удовице у род оправила!
''Да од кога, веће ни од кога,
''Од Новака и од Радивоја;
''Да л' ћеш данас мој' ојадит' мајку?

''Да л' ми сестру у црно завити?
''Да ли дати моју заручницу
''За Груицу сина Новакова?''
Тако пјева Грчићу Манојло,
Гледају га из горе хајдуци,
Гледају га, но им није драго.
Тад' говори Старина Новаче:
''Чујете ли, сва моја дружино!
''Удри сваки на друга својега:
''Кум Бороје нек иде на кума,
''А старојко нека на старојка,
''Радивоје нека на ђевера,
''А ја хоћу баш на домаћина,
''А Груица нека на Манојла,
''Сви сватови редом на сватове.''
Све Новака друштво послушало,
И у свате јуриш учинили:

Кум Бороје погубио кума,
И старојко погуби старојка,
Радивоје погуби ђевера,
И он узе лијепу ђевојку,
Одведе је у гору зелену;
Домаћина Новак погубио,
Све сватови свате разагнали;
Сам остаде Грчићу Манојло,
К њему иде Новаковић Грујо,
Голу сабљу носи у рукама
Па дозива Грчића Манојла!
''Стани курво, Грчићу Манојло!
''Чију носиш лијепу ђевојку?
''Причекај ме, да мејда д'јелимо,
''Да видимо чија је ђевојка.''

Кад то виђе Грчићу Манојло,
Обје ноге низ вранца опружи,
Те у златне врже бакарлије,
А из руку тамбуру одбаци,
Па десницом за мач приватио,
А љеваком вранцу за дизгене,
Па говори новаковић Грују:
''Ближе к мене, Новаковић Грујо,
''Ближе к мене, да се ударимо,
''Каио сам мејдан дијелити,
''И ђевојку сабљом одвојити.''
Ту допаде новаковић Грујо,
Удари га сабљом по рамену,
Ал' се Грче штитом заштитило,
На девоје му сабљу саломио,
На штиту се ништа не познаде.
Кад то виђе Грчићу Манојло,
Он потеже мача зеленога:
''Стани курво, Новаковић-Грујо!
''С том ли сабљом идеш у хајдуке!

''А да видиш мача зеленога,
''Што би добар био за хајдуке!''
Па га мало мачем заватио,
Али га је љуто обранио,
Лијеву му руку осјекао,
Клону рука низ чошну доламу;
Но су лаке ноге под хајдуком
У гору га ноге занијеше;
Виком виче Новаковић Грујо,
Виком виче по гори зеленој:
''Ђе си, брате, дели Татомире!
''Изгуби ме Грче на мејдану.''
Ту допаде дели Татомире,
Носи голу сабљу у рукама:
''Стан' курвићу, Грчићу Манојло!
''Ласно ј' с Грујом мејдан дијелити,
''Но причекај дели Татомира.''
Рече њему Грчићу Манојло:
''Ближе к мене, дели Татомире,
''Ближе к мене, да се ударимо,
''Каио сам мејдан дијелити.''

Ту допаде дели Татомире,
Удари га сабљом по рамену,
Ал' се Грче штитом заштитило,
По штиту га сабљом ударио,
На двоје му сабљу саломио,
На штиту се ништза не познаде.
Грче маче мача зеленога:
''Стан' курвићу, дели Татомире!
''С том ли сабљом идеш у хајдуке!
''А да видиш мача зеленога,
''Што би добар био за хајдуке!''
Па га мало мачем заватио,
Десну му је руку осјекао,
Клону рука низ чошну доламу;
Но су лаке ноге под хајдуком,
У гору га ноге занијеше;
Виком виче по гори зеленој:
''А ђе си ми, чича Радивоје?
''Изгуби ме Грче на мејдану.''

Но ето ти дели Радивоја,
Голу сабљу носи у рукама,
Право иде Грчићу Манојлу:
''Стан' курвићу, Грчићу Манојло!
''Ласно ј' с ђецом мејдан дијелити,
''Но причекај дели Радивоја,
''Да јуначки мејдан дијелимо.''
Рече њему Грчићу Манојло:
''Ближе к мене, чича Радивоје,
''Ближе к мене, да се ударимо.''
Ту допаде дели Радивоје,
Удари га сабљом по рамену,
Ал' се Грче штитом заштитило,
По штиту га сабљом ударио,
На троје је сабљу саломио,*
На штиту се ништа не познаде.
Таде рече Грчићу Манојло:
''Бре, курвићу, чича Радивоје!
''С том ли сабљом идеш у хајдуке!
''Ал' да видиш мача зеленога
''Што би добар био за хајдуке!''
Па га мало мачем заватио,
Два му вита ребра пресјекао,
Виде му се џигерице црне,
Виде му се и црне и б'јеле;

Но су лаке ноге под хајдуком,
У гору га ноге занијеше;
Виком виче по гори зеленој:
''Ђе си брате, Старино Новаче?
''Изгуби ме Грче на мејдану!''
Но ето ти Старога Новака,
На њему је страшно одијело:
На њему је кожух од међеда,
На глави му капа вучетина,
И за капом крило од лабуда;
Очи су му двије купе вина,
Трепавице од утине крило;
И он носи сабљу староковку,
Па повика Грчића Манојла:
''Стан' курвићу, Грчићу Манојло!
''Ласно ј' с ђецом мејдан дијелити,
''Но причекај Старога Новака.''
Рече њему Грчићу Манојло:

jebote..oš stati? stvarno nema smisla

''Ближе к мене, Старино Новаче!
''Не би бахом из Клисуре тврде:
''Виђео сам и жива међеда,
''А камо ли кожу од међеда;
''Виђео сам и живога вука,
''А камо ли мртву вучетину;
''Виђео сам и живога орла,
''А камо ли орлу перушину.''
Ту допаде Старина Новаче,
Удари га сабљом по рамену,
Ал' се Грче штитом заштитило,
По штиту га сабљом ударио,
На двоје му штита пресјекао,
И десну му руку осјекао,
Ал' на троје сабљу саломио.
Наљути се грчићу Манојло,
Шчепа мача у лијеву руку,
Па поћера Старога Новака
Мили Боже! Чуда великога!

Да је коме стати, па гледати
Како кроји капу вућетину,
Како ц'јепа суру међедину,
А растура орлу перушину!
Бјежи јадан Старина Новаче,
Бјежи Новак у гору зелену,
Нешто мало два пуна сахата,
Подвикује из грла бијела,
Бре колико Новак подвикује,
Све са горе лишће отпадаше,
А са земље трава полијеће;
Он дозивље посестриму вилу:
''Бог т' убио! вило посестримо!
''Нијеси л' ми Божју вјеру дала,
''Кад ми буде највећа невоља,
''Да се мене на невољи нађеш?''
Ал' ето ти вјелогрле виле
У сусрећу Староме Новаку,
Тако њему вила говорила:
''Побратиме, Старино Новаче!

''Да л' шта ћераш, да ли од шта бјежиш?''
Проговара Старина Новаче:
''Вјера моја, посестримо вило!
''Ја не ћерам, већ ја јадан бјежим;
''Погуби ме Грче на мејдану.''
Таде њему вила говорила:
''Врн' се натраг, Богом побратиме,
''Чинићу се лијепа ђевојка,
''Савићу се Грки око грла,
''Па ћу њему очи засјенити,
''Ти погуби слијепа јунака.''
Тад' се Новак натраг поврнуо,
Оде с вилом до близу Манојла,
Па остаде у гори зеленој;
А вила се начини ђевојка,
Па се вије Грку око грла,
И тура му руке у њедарца,
Док је Грку очи засјенила,

Па позивље Старину Новака:
''Побратиме, Старино Новаче!
''Сад погуби слијепа јунака.''
Ал' се Новак тешко поплашио,
Те не смије приступити близу,
Већ се баца перним буздованом,
Те удара Грчића Манојла,
Удари га међу очи чарне,
Паде Грче у зелену траву,
Грче паде, а Новак допаде,
Те Гркову осијече главу,
Па отиде у гору зелену;
Тражи Новак по гори дружину.
Докле су се били састанули,
Цијепаше кићене дарове,
Завијаше своје ране грдне.

:srce::srce:divna pesma

Описи Старине Новака

Најупечатљивији опис Старине Новака дат је у пјесми “Женидба Груице
Новаковића”. Новак је овдје одјевен у страшну одору. На глави има “капу
вучетину”, на плећима "кожух од међеда", за капом “крило од лабуда”. Зооморфна
маска коју он носи може се довести у везу са митским прототипом. Медвјед и вук
из аспекта симболичког статуса животиња (зооморфни код) представљају
животиње које су најближе човјеку. За изглед Старине Новака у овој пјесми
илустративан је, међутим, и историјски прототип. Лако је уочити типолошку
сличност између одјеће Старине Новака и описа једног делије у Једрену који нам
оставља француски путописац Никола де Николе са својих путовања по Турској у
16. вијеку.

“Он је изгледао овако. Доњи део његове хаљине и његове дуге и широке гаће, које
Турци називају шалварама, били су од коже младог медвједа са длаком напољу.
Испод шалвара имао је ципеле или кратке чизме од жутог сафијана, сприједа
шиљате, а позади веома високо, одоздо потковане, окружене дугим и широким
мамузама. На глави је имао капу, начињену као код пољских коњаника или
Ђурђијанаца, која му је падала ка једном рамену. Она је била од пегаве
леопардове коже. Делија је на њу, на челу, прикачио једно широко орлово крило
како би изгледао што страшније. Два друга крила била су причвршћена великим
позлаћеним клинцима на његовом штиту који је носио са стране, објесивши га о
појас. Његово оружје била је ћорда и јатаган, док је у десној руци држао буздован,
тј. топуз, са златним перима.

Међутим, неколико дана послије тога овај делија је кренуо из Једрена с војском
коју је Ахмед-паша (онај који је, послије тога, по султановом наређењу, задављен
у свом кревету) водио, уместо султана, на Ердељ. Тада сам га видјео на коњу
покривеном, умјесто покровцем, читавом кожом једног великог лава, која је
предњим шапама била причвршћена на грудима коња док су друге две висиле
позади. Буздован му је висио о задњем ункашу седла. У десној руци држао је
копље дуге и шупље дршке, а врха добро заоштреног.”

Да ли је Новак овде одевен у одећу турског мегданџије или је карактеризација
настала наслојавањем митског и историјског хронотопа, питање је на које се не
може дати дефинитиван одговор. Чини се да се у карактеризацији и атрибуцији
Новаковог епског лика не могу занемарити ни митски ни историјски елементи.
Ниједан од ових чинилаца, међутим, не опстаје самостално у традицији. У питању
је процес који подразумева иманентно присуство епског подтекста кадрог да
активира целокупну епску биографију популарног јунака. На дијелу је аутоматизам
епске формуле и механизам поистовећивања колектива са опјеваним догађајем или
јунаком, проистекао из естетике истовјетности, којим се не желе довести у
питање стил и афинитети народног пјевача, као ни утицај средине, епохе и
етнокултурних елемената поднебља у коме је одређена варијанта забележена.