Циклус песама о ослобођењу Србије и Црне Горе

Најнапријед Стојан на мркову,
за Стојаном Вујо на алату,
за Вујицом Јанко на ђогату,
а за Јанком дв’је стотине Срба.
А када их Турци опазише,
они мисле њима индат иде,
па овако њима говораху:
„Валах, кардаш, немаш куда амо;
што смо хћели, то смо учинили,
овђе вама не има хисета.“
Срби шуте, ништа не говоре.
А када се с Турци изм’јешаше,
изм’јешаше, пак се познадоше,
тад сви Срби Бога поменуше
а на Турке огањ оборише.
Од Србаља двјеста пушак’ пуче,
мртвих паде за двјеста Турака;
од Турака седам хиљад’ пуче,
паде магла од неба до земље,
нит’ се види неба ни облака:
виш’ њих јарко помрачило сунце

од пушчаног праха и олова;
али Срби старе мејданџије
више пушак’ метати не хћеше,
већ тргоше сабље од појаса
и кроз Турке јуриш учинише,
рашћераше Турке на буљуке
као вуци бијеле јагањце,
да не знаде један за другога,
ко ли гине, ко ли задобива;
Турци вичу: „Умет и Мухамед!“
Срби вичу: „За вјеру хришћанску
и за славу имена српскога!“
Кад се двије ударише војске,
Црнобарац Станко харамбаша
на даништу бјеше крај Салаша
с побратимом Нинковић Јовицом
и са побром Латковић Јованом;
кад стадоше сабље сијевати,
Станко срцу одољет не може,
веће они с даништа скочише,
сваки себи уби по Турчина,
пак на турске коње усједоше
и по пољу Турке поћераше.

Када виђе Чупићу Стојане
ја у боју Црнобарца Станка,
Чупић њему ’вако проговара:
„Бе аферим, Црнобарац Станко!
Да си синоћ мог брата убио
и да си ми дворе запалио,
та све бих ти данас опростио,
нити бих те игда прекорио;
проклет био ко ти споменуо
кад си Србљу тако у помоћи.“
Да је коме стати нагледати
како српске сабље сијевају,
мртве турске главе зијевају.
Ту не оста Србин у дружини
који турске не одс’јече главе,
који по дв’је, који по четири,
војводама ни броја не има.
С’јече Турке од Рогаче Јанко,
што би Јанко Турак’ оставио
дочекује војвода Вујица,
што б’ Вујица Турак пропустио
дочекује Црнобарац Станко,

што би Станко Турак’ промашио
дочекује Латковић Јоване,
што би Јован Турак’ оставио
дочекује Нинковић Јовица,
што б’ Јовица Турак’ пропустио
дочекује Чупићу Стојане;
Чупић ради да гласник не оде:
сабљом с’јече, а мрковом гази,
другом руком буздованом туче,
на све стране Чупић посла има,
јер он жели да гласник не оде.
Од Србаља нико не погибе
разма једно цигло момче младо,
а ни оно не би погинуло,
али смотри токе на Турчину,
пак не хћеде коња да се држи,
већ сјах’ с коња да токе добије,
па га Срби у боју згазише;
ет’ тако је лудо погинуло!
Од Турака мало ко утече
разма један Мехмед капетане
на ђогату коњу виловноме;

поћера га Чупић на мркову,
ћераше се преко поља равна,
ћераше се за пуно два сата:
нит’ му може Мехмед измакнути
нит’ га може Чупић престигнути,
јер је Чупић коња уморио
и мрков му рана допаднуо;
на мркову седам грдних рана,
још се коњма покорити неће.
Ал’ говори Чупић са мркова:
„Потурицо, Мехмед-капетане,
обазри се да се погледамо,
да видимо чија је сад Мачва:
ил’ је твоја ил’ ће бити моја,
чија ли је од старине била!“
Турчин мучи, ништа не говори,
веће бјежи с главом без обзира.
Опет Чупић њему проговара:
„Јао, курво, Мехмед-капетане,
ћераћу те Дрини до обале;
док те јунак у Дрину не нагнам,
ја се тебе оканити нећу;

ако ли ми уз Дрину побјегнеш,
ћераћу те до града Зворника –
да бих знао да ћу погинути,
ја те данас оставити нећу.“
Тад се Турчин натраг обазрео,
десну руку на прси метнуо,
Стојану се до седла поклања:
„Богом брате, Чупићу Стојане,
поклони ми живот на мејдану;
твоја Мачва и твоја старина,
ја се у њу нигда вратит нећу,
нит’ ћу доћи нит’ ћу завојштити,
већ ћу с тобом у дослуку бити,
држаћу те као брата свога;
ако л’ бих се у њу кад вратио,
еда Бог да и Мухамед светац
те ја из ње главе не изнио!“
(Боже мили, чуда великога,
ђе сам Турчин тада себе прокле.)
Ал’ се Стојан не би повратио,
ћеро би га макар и пјешице;

али Катић присто за Стојаном
на ђогату гриве окнивене,
па га Катић сустићи не може,
већ Стојана грлом дозиваше,
грлом виче, б’јелом руком маше:
„Побратиме, Чупићу Стојане,
врат’ се амо, Бога ти једнога;
пуст’ Турчина једног огласника
нека каже босанском везиру
како јесте војску покупио
без фермана и без бурунтије
и без р’јечи цара честитога,
па како је поробио Мачву
(нек се хвали по Босни каменој),
оћерао краве и волове,
оћерао и козе и овце,

нек им буле сир и масло купе.“
Онда Чупић послуша Катића,
пак се прође Мехмед-капетана.
Поврати се Јанку у Салаша,
од Турака шићар покупише,
сиротињски плијен повратише
а Илију Срба сахранише.
Откако је гавран поцрнио
није змија гују дочекала
као Чупић Мехмед-капетана
у широку пољу салашкоме.
Ако ли тко вјеровати неће,
нека иде те очима види:
знати ће се турска костурница
докле тече сунца и Салаша.

Boj na salašu obeležava početak druge Turske ofanzive.

Odmah po dolasku iz Bosne u Šabac, Hasan-paša je prioritetno rešavao pitanje
snabdevanja vojske hranom.Da je stigao koji dan kasnije, izgladneli turci Šapčani već bi
se predali srpskoj vojsci.Hasan-paša je podelio tursku vojsku u tri grupe, i uputio uh na
tri strane šabačkog okruga i počeo je robiti ljude i stoku.

Turskoj vojsci koja je krstarila po mačvi suprostavio se Karađorđe.Boraveći na ceru
čvrsto je rešio da Turskoj vojsci iz Bosne stavi do znanja da se u Srbiji neće dobro
provesti. Preko Prnjavora, kod Čokešine i Metakoviča došao je do sela Jelenče, blizu
Mišara.Tu je odlučio da u šljivaru podigne utvrđenje i u njemu smesti sve Srbe koji su se
povukli pred silovitim naletom Hasan-paše. Pretpostavljao je da će srpski borci, zbog
taktičke prednosti utvrđenja, naneti osetne gubitke turskoj vojsci prilikom frontalnog
napada i da će ona, zbog toga, morati da odustane od daljih napada.

Sutradan 31.januara 1806. Hasan-paša, sa Mehmed-kapetanom Vidaićem i Osman-
kapetanom Gradačkim, svom žestinom je napao Kaađorđa. Opkolivši srpske borce koji su
se žilavo branili, Hasan-paša je po kiši i snegu, ponavljao napade. Znajući da ustaničkom
vojskom komanduje Karađorđe. Turci su slepo navaljivali ne bi li Srbe kako polomili i
Karađorđa ubili.

Žestok boj potrajao je do predveče, na izmaku dana pri smanjenoj vidljivosti, iznenada iz
šume, turskoj vojsci s` leđa, sa pedesetak vojnika, složno su udarili Petar Nikolajević
Moler, Jovan Tomić Belov i kaluđer Makarije iz Kaomskog manastira. Turski vojnici
iznenađeni i zbunjeni neočekivanim napadom mislili su da ih je opkolila neka velika vojska
pa su se tolčiko uplašili da su glavom bez obzira galopom odjahali ka Šapcu ostavljajući
više od 200 mrtvih.

Turskoj vojsci iz Bosne koja je početkom 1806. godine nastupala kroz Mačvu srpski borci
nisu mogli da pruže ozbiljniji otpor u zahvatu Drine. Zbog prohodnosti zemljišta u širokom
frontu svako srpsko utvrćenje moglo je lako da se izmanevriše. Komandanti brojne
neprijateljeve vojske bili su svesni svoje prednosti, pa su bez imalo obzira palili i pljačkali
sela po Mačvi i, kao hranu, gonili stoku u Šabac i Bosnu.

Dublje u Mačvi, mobilisana srpska vojska Turcima je zatvorila put ka Šumadiji i Beogradu.
Utvrđenim Srbima u selu Vukšić komandovali su Janko Katić i Jakov Nenadović, a u selu
Ceravcu, na valjevskom putu, pop Luka Lazarević; vojska iz valjevske posavine bila je
zauzela Donju kamenu ćupriju kod Orida, na putu koji vodi ka Beogradu, dok su Šapčani,
s delom vojske iz Šabačke nahije, zaposeli ušće Dobrave u Savu, prema Mrđenovcu.

Početkom proleća 1806. godine, kad su srpska i turska vojska počele da se premeštaju i
zauzimaju bolje taktičke položaje. Janko Katić i Vujica Vulićević, su sa svojim odredima
od oko 2.000 vojnika, došli u selo Metković, u Mačvi. Uskoro im se pridružio i Stojan
Čupić s ojačanom četom vojnika. U mećuvremenu su procenili da bi bilo bolje da se
prebace u Bogatić i da se utvrde i pripreme za eventualni okršaj sa neprijateljem.

Utom je stigao izvićač buljubaše Stanka Jurišića koji ih je obavestio da su Turci iz
Bosne, pod voćstvom Mehmed-kapetana Vidaića. koji je prešao Drinu sa 7.000 vojnika,
porazili buljubašinu vojsku i orobili sela Sovljak i Glogovac. Posle kraćeg dogovora,
vojvode su odlučile da se suprotstave nadmoćnijem neprijatelju.

Jašući na čelu srpskih konjanika, Janko, Vujica i Stojan su, što su najbrže mogli, došli u
selo Klenje. Čuvši buku turskih goniča koji su terali otetu stoku, zaustavili su se na izlazu
iz sela. Dok su se domišljali na koji način da se suprotstave jakom neprijatelju, Čupić se
dosetio lukavstva

„da odmah poskidaju bisage i terkije s konja, sakriju kose i zaviju oko glave čalme, pa
po turski koplja okrenuvši i po turski konje razigravši, Turcima na susret pođu“ Tako
prerušeni nisu izazvali pažnju vojnika Mehmed-kapetana Vidaića, koji su bili sigurni da
im u susret dolaze Turci Šapčani.

„Ali tek kad su Srbi ušli meću Turke i kad su oborili oganj iz pušaka, videli su ko su. Posle
prvog ognja, Srbi se dohvate sabalja i otpoč-nu seći i razgoniti Turke. Konjanici turski
pobegnu, a pešak ostane i mnogo izgine“

Mnogi Turci koji su pobegli s bojnog polja u Salašu, spasili su se prešavši Mrtvaju i Drinu.
Međutim, Turci iz šabačke tvrćave. Čuvši pucnjavu, pomislili su da je to vojska Stojana
Čupića iz zasede dočekala njihovu braću po veri i oružju iz Bosne, pa su odlučili da im
pomognu. Sutradan, posle Salaškog boja, Turci iz šabačke tvrćave silovito su napali
odrede Janka Katića i Vujice Vulićevića. Ishod boja rešio je Stojan Čupić, koji je u smiraj
dana, vraćajući se od Salaša, iznenada udario Turcima s leća. Potpuno iznenaćen,
neprijatelj se odmah dao u bekstvo ka Drini i Šapcu. Čuveni narodni pesnik i slepi guslar
Filip Višnjić opevao je Salaški boj.

Бој на Чокешини

Полећела два врана гаврана
саврх Цера, изнад Чокешине,
крвавијех крила до колена,
салећеше у богату Мачву,
те падоше насред Прњавора,
на бијеле Крсманове дворе,
баш Крсмана кнеза Вујичића.
Ту излази љуба Крсманова,
излазила, па је говорила:
„Ја два врана, два по богу брата,
јесте л' скоро са Цера планине?
Јесте л' вид'ли цркву Чокешину
и у цркви славна игумана,
игумана Аџи-Константина?
Јесте л' вид'ли Ћурч'ју арамбашу,
који чува страже од Турака
с његовије триста и три друга
да не буде робља из Поцерја?
Јесте л' вид'ли мога господара,
а Крсмана кнеза Вујичића?

Јесте л' вид'ли Ваљевца Јакова,
је ли дош'о и довео војску?
је л' колико војске у Јакова?
Отишо је Крсман пред Јакова
да дочека војску Јаковљеву,
под Јакова коња да привати.
Ђе је Крсман, вода г' однијела,
што с' не нађе код својега двора?
Турска ћу се назвати робиња
за живота њему и за здравља;
мене Турци јесу додијали
свако вече двору долазећи,
свако вече и свако ми јутро,
не могу им ватре надавати,
ја како ћу љеба нам'јесити,
како ли ћу воде нанијети?
Сви питају куд је Крсман о'шо,
а ја јадна казати не смијем.
Јуче су се пушке испуцале,
сву је Мачву тама попанула;
није тама ода зла времена,
ни година што родити неће,
већ је тама од пра' пушчанога.“

Ал' бесједе двије тице вране:
„О госпођо, Крсманова љубо,
радо бисмо добре казат гласе,
не можемо, већ каконо јесте.
Ми смо јутрос са Цера планине,
а јуче смо ваздан почивали
на бијелој цркви Чокешини.
Виђели смо Аџи-Констатина,
Констатина, славна игумана,
ђе Србиње јунак причешћује
без канона и без испов'једи,
јер Србиње на бој опремаше,
заклиње их крстом и законом
да брат брата у боју не изда;
и вид'ли смо Ћурч'ју арамбашу
с његовије триста и три друга,
који чува страже од Турака
да не буде робља од Поцерја;
и вид'ли смо Ваљевца Јакова.
У Јакова није млого војске,
нема више од триста Србова
и четири сњиме арамбаше:
до два брата, два Недића млада,
Димитрије и с њим Глигорије;

треће бјеше Дамњановић Панто-
сва четири јесу једнолика,
једног раста, а једног погледа,
једне ћуди, а једне помисли;
на њима је рухо једнолико,
чиста свила до земље спушћена,
а кадифа у краћем скројена;
све оружје у злато облито,
у рукама пушке једнолике,
једног арча од дванаест драма;
на глави им капе кадифлије,
златне ките бију по појасу-
јадној мајци, сви ти су једнаци!
Када дође Ваљевац Јакове,
када дође и доведе војску,
под Јаковом Крсман коња прими,
добра коња крилата ђогата.
Када дође Ваљевац Јакове,
када дође и доведе војску,
те се Јаков саста са Ћурчијом,
у образ се они пољубише,
ал' за здравље питат се не ћеше,
веће одма кавгу заметнуше.

'Вако рече Ћурч'ја арамбаша:
„Та Јакове, српски команданте,
оћеш, болан, више довест војске?
Ако л' нећеш више довест војске,
ја се први с Турци бити нећу,
јер ја нисм дрво врбовина,
кад пос'јеку да с' омладит могу,
па да будем врба к'о и била,
већ Ћурчија, горски арамбаша,
кад пос'јеку, омладит се нећу.
Ја сам јунак душу огр'јешио
и уз часне посте омрсио,
у Љешници три ноћи ноћио
и три дана по њојзи одоио;
док сам турску уводио војску,
с Турцима сам мрсно вечерао,
вечерао и мрсно ручао,
с Турцима сам ишо у џамију,
турски клањам, српски бога молим.
У Турака млого има војске:
садам хиљад' и триста Турака
и пред војском до два серашћера:

Дервиш-ага из града Зворника,
Ножин-ага од села Маоче;
па сам чуо шта говоре Турци:
Турци веле да Поцерје робе,
да запале цркву Чокешину,
да погубе Аџи-Константина.“
Ал' бесједи Ваљевац Јакове:
„Ти Ћурчија, један пржибабо,
ни стари ти чртовали нису
већ чували краве по Сријему.
Ласно ти је, море, бабе пржит
у поноћи кад нико не види,
ал' је мучно мејдан дијелити
у по подне св'јету на видику.
Нећу, море, више купит друштва,
с ово брата дочекаћу Турке.“
Истом они у речи бише,
кренуше се Турци из Љешнице;
бубњи бију а свирале свире,
сва се земља испод Цера тресе,
право Турци иду чокешини.

Кад то виђе Ћурч'ја арамбаша,
он докопа пушку по средини,
обазре се рече три ријечи:
„Моја браћо, до триста другова,
ко ће са мном, нека иде за мном,
ја се први с Турци бити нећу.“
Што бијаше огња племенита
са Ћурчијом оде у планину.
Кнез Мијајло Ружичић пошао
из лијепа села Метковића,
и он види три хиљаде војске;
кад Мијајло опазо Ћурчију,
ђе Ћурчија струже уз планину,
препаде се Ружичић Мијајло,
намах своју распустио војску:
„Моја браћо и моја дружино,
кад Ћурчија бјежи уз планину,
нема данас боја са Турцима;
ви бјежите сваки свому двору
да се сваки код свог двора нађе.“
Ту Мијајло распостио војску.

Чича Јаков остаде пред црквом
су својијех три стотине друга,
су четири своје арамбаше;
а игуман Аџи-Константине
није треба да с' у боју деси-
Константин се игуман уклони;
а чича се Јаков препаднуо,
посједнуо крилата ђогата,
голу сабљу држи у рукама,
па дружини 'вако говоташе:
„Браћо моја, три стотине друга,
да црквену затворим авлију,
да бусије себе поградимо,
па да овђе дочекамо Турке.“
Ал' бесједе два брата Недоића:
„Чича Јашо, што си полуђео?
Ми нијесмо једне женске главе
под затвором женским да помремо,
па да цркву крви обојимо,
да костима цркву потрусимо,

већ хајдуци, убојни јунаци,
што замрћу по крајини кавгу
измеђ' цара и измеђ' краљева;
да идемо да сретнемо Турке,
да се далек' с њима побијемо,
ђе је свему св'јету на видику!“
То рекоше, па се послушаше
сви шарене пушке потпрашише,
па Недићи напријед пођоше,
а за њима Дамњан Кутишанац,
за Дамњаном Дамњановић Панто,
а за Пантом дружина остала.
Чича јаков на ђогату јаше,
голу сабљу у рукама носи,
иде виђет побит како ће се.
Надалеко сусретоше Турке,
повисоко од бијеле цркве,
виш' Врањевца, дубока потока,
на високу брду голетноме,
ђе Љешници јесте на погледу.

Слишај, госпо, ко заврже кавгу:
два Недића бусије не трже,
већ падоше оба на кољена,
а обадва пушке оборише,
обје пукле, остаће им пусте.
Бого мили, чуда големога,
ђе два брата, два Недића млада,
погодише у турској ордији
до два брата, два Турчина млада,
оба брата извр Вуковија,
оба брата, оба барјактара,
оба пе'ше, ногом не макоше,
барјаци им пусти остадоше.
Земљи паде Дамњан Кутишанац,
земљи паде, пушци огањ даде;
и он уби у турској ордији
из Зворника Асан-барјактара,
Асан паде, барјак му остаде.
Земљи паде Дамњановић
земљи паде, пушци огањ даде;
Пантелија уби у ордији
из Брчкога Глибан-барјактара,
и он паде, ни ногом не маче.

Намах пуче од триста Србова,
наах пуче триста џевердана,
мртвих паде за триста Турака;
од Турака седам хиљад' пуче,
магла паде од неба до земље,
нит' се види неба ни облака
од онога праха пушчанога.
Боже моли, срца слободнога
у два брата, два Недића млада,
ђе с Турцима завргоше кавгу,
триста Срба са седам хиљада:
два Србина удриш' на педесет,
четворица на стотину Турак',
осморица на двеста Турака.
Бој чинише пуно и за млого,
ја у дану пуно седам сата;
све разбише Турке на буљуке.
Сташе Турци натраг узмицати,
рањенике Јањи проносити;
ев' Турцима индат придолази,
Недићима нико ниоткуда.
Ђе је срећа, ту је и несрећа:

кад се седам навршило сата,
ев' недићи рана допадоше-
пребише им турци обојици
из пушака ноге до кољена,
оба сјела један до другога,
они вичу,реко б' вино пију,
око себе србадију рабре,
пушке пуне, на турке бацају.
Ђе је срећа, ту је и несрећа:
у недића нестаде џебане,
а не могу на ноге утати
да потраже по друштву вишека,
већ изгласа сташе дозивати:
„О дружино, браћо Србадијо,
није ли се у ког догодило
ја вишека да нама докучи,
празне су нам пушке у рукама,
још видимо према себе Турке;
у кога се вишек' догодило,
за вишек му ево по жут дукат'.“
Доста злата ал' џебане нема !

стаде викат један до другога,
ни у једног није се десило.
А то Турски шпијуни зачуше,
отрчаше Турцима казаше
да ј' у Срба нестало џебане.
Кад то чуше до два серашћера,
Ножин-ага и с њим Дервиш-ага,
од појаса сабље повадише,
из далека турке повратише,
и на силу турке наћераше:
„Јала, кардаш, јуриш на душмана!
У душмана нестало џебане.“
Кал ли, болан, Турци јалакнуше,
на Србиње јуриш учинише!
Ту се Србљи покорити неће,
већ се бране и празним пушкама;
изломише пушке наседморо
ев' тукући око себе турке.
А кад танке пушке изломише,
сваки Србин вата по Турчина;
како који докопа Турчина,

сваки паде по турчину своме,
сваки србин мори по Турчина,
а Србина по двадест Турака.
Погибоше два Недића млада,
и погибе Дамњан Кутишанац,
и погибе Дамњановић Панто,
погуби га дервиш од Зворника:
Дервиш-ага Панту долећео,
удари га сабљом изненада,
уједном му отсијече главу,
Пантелија оста на ногама,
глава паде у траву пред тело,
мртва глава са земље говори:
„Ти си, Дедо, ј..у ти нену,
јер ме тако из преваре тучеш?“
Сви се Турци онда зачудише
та што рече мртва српска глава.
Ту погибе за триста Србиња,
а Турака Јањи донесоше
пет стотина, онђе укопаше;
вергијаша ни носили нису.

И данаске стоји коштурница
од србаља и још од турака
виш' Врањевца, дубока потока,
на високу брду голетноме.
та знаће се њино разбојиште
док је Цера и Видојевице
и на небу сунца и мјесеца,
ђе Недићи јесу погинули
у суботу на Светог Лазара
пред Ристово пред Цвјетоносије.
Чича јаков на ђоги утече
странпутице путем пријеким;
а Ћурчији 'вако говораше:
„Еј Ћурчија, да те бог убије,
јер ме данас издаде Турцима?
Ако бог да и срећа од бога,
ти се нећеш наносити главе,
наносити за ту пријевару.“
И што рече Јаков не порече.