Biologija - Zanimljivosti

MEDVED LENJIVAC
Melursus ursinus

Medved lenjivac se ističe dugom, crnom, čupavom dlakom i veoma spretnim nosem.

Medved lenjivac predstavlja na neki način anomaliju. U pogledu ishrane ovaj medved srednje veličine ima više zajedničkog sa mravojedima nego sa drugim medvedima. Ime je dobio po nezgrapnom izgledu i dugim, zakrivljenim kandžama, ali u stvari može da trči brže od čoveka i vrlo je aktivan i bučan noću. Njegova omiljena hrana su termiti i u tu svrhu je razvio razmak među prednjim zubima kroz koji usisava ove insekte. Može po želji da zatvara i otvara nozdrve, a mesto sa malo dlaka na prednjem delu njuške štiti ga od odbrambenih izlučevina termita.
Medved lenjivac aktivan u termitnjaku može se čuti kroz šumu iz velike daljine. Ako ga u rastinju iznenade ljudi, podigne se na zadnje noge i vitla teškim šapama. Poznati su slučajevi u kojima su medvedi lenjivci povredili ljude, ali obično pobegnu kada ih neko uznemiri.

DŽINOVSKI PANDA
Ailuropoda melanoleuca

Crn sa belim krugovima oko očiju, džinovski panda je odmah prepoznatljiv ljubiteljima životinja širom sveta.

Jedna od najčuvenijih i najlakših prepoznatljivih životinja na svetu, džinovska panda je istovremeno i jedna od najugroženijih životinja. Veruje se da ih u divljini živi još jedva nešto više od 1000 u centralnoj i jugozapadnoj Kini - sa još 140 u zoološkim vrtovima širom sveta. Gubitak staništa i krivolov su najveće opasnosti, a kako panda ima veoma spor ciklus reprodukcije potebno je mnogo vremena da se populacija oporavi. Ženke obično okote po dva mladunčeta, od kojih jedno preživi i ostane sa majkom do tri godine. Tako ženka može da podigne samo 5-8 mladučadi u svom životnom veku.
Panda se hrani isključivo bambusom, a samo ponekad i drugim travama i malim glodarima. Njegov probavni sistem je slabo opremljen za efikasno probavljanje vlaknastog bambusa, pa mora da provodi najveći deo dana u traženju hrane i jelu. Izdužena kost šake sa mesnatim jastučićima igra ulugu funkcionalnog ali nespretnog palca koji se koristi za hvatanje stabljika, koje zatim snažni zubi drobe u probavljivu kašu.

Nekad se smatralo da su pande samotnjaci. Međutim, noviji dokazi sugerišu da se male grupe mogu formirati van sezone razmnožavanja. Ove drage životinje nalaze se u centru detaljnih istraživanja, koja su usmerena ka očuvanju ove vrste. Novija istraživanja na polju veštačke oplodnje panda verovatno će pomoći u borbi za sprečavanje njihovog izumiranja.

CRNI AZIJSKI MEDVED
Ursus thibetanus

Beličasti beleg na grudima crnog azijskog medveda doneo mu je nadimak "mesečar".

Crni azijski medved uživa najveći ugled kod krivolovaca. Lokalo stanovništvo veruje da njegovi organi imaju naročito lekovitu moć. Nekad je ovaj medved špartao skoro celom Azijom, od Avganistana do Japana, ali je zbog lova sada ograničen na male, izolovane šumske džepove na velikoj nadmorskoj visini. Po izgledu je sličan američkim medvedima, sa crnosmeđom dlakom i velikim V krem boje na grudima. Međutim, on ima veće uši od većine drugih medveda.
U divljini su crni azijski medvedi svaštojedi, a hrane se malim sisarima i pticama i napadaju pčelinjake i humke termita. Uprkos kratkim kandžama dobri su penjači i mnogo vremena provode na drveću. u hladnijim područjima spavaju zimski san, i to od novembra do početka aprila. Ženke izgube skoro pola telesne težine u toku zimskog sna, pa zato moraju pre toga dosta da jedu. U toplijim podnebljima ovi medvedi se često sele u niže predele da izbegnu zimski san.

CRVENI AZIJSKI PAS
Cuon alpinus

Krzno crvenog azijskog psa je boje cimeta sa belim mestima na grlu i licu. Uši su obložene belim krznom..

Crveni azijski pas ili dol živi na velikom prostoru od alpskih šuma Rusije do kišnih šuma Jave, ali nikada ne živi u otvorenim staništima. veoma društvenaživotinja, često se vidi u čoporima od desetak životinja, a ponekad čopori broje i 25 članova. Ovako u čoporima lovi ovce i jelene koji znaju biti deset puta veći od njega, a zabeleženo je da je usmrtio tigrove i medvede. Veće žrtve obično delimično pojede dok su žive. Odrasli crveni azijski pas može da pojede 4kg mesa za sat vremena. Ova životinja ima snažne četvrtaste vilice, koje joj omogućuju da lako raspori žrtvu.
Bilo da lovi ili da se odmara, crveni azijski pas živi organizovano. Postojanje stroge hijerarhije u čoporima znači da su borbe retkost. Ženke su vrlo društvene i dele jazbine sa drugim majkama kada se kote. Mužjaci čopora pomažu loveći hranu za gladne kučiće i njihove majke.

DINGO
Canis dingo

Dingo je tako davno uveden u Australiju da se razvio u potpuno odvojenu vrstu od pripitomljenih pasa. Životni vek mu je oko 12 godina.

Veruje se da je dingo, za koga se smatra da je stigao u Australiju pre otprilike 4000 godina, predak raznih vrsta pravih psećih pasmina. Razlikuju se od pasa koji su potekli od vuka po obliku lobanje i genetski. Obično imaju riđe krzno sa belim pegama.
U Australiji je dingo rasprostranjen i u mnogim državama svrstan u štetočine zbog toga što napada stoku.Kada nema ovaca na raspolaganju, oni love velike torbare, zečeve i guštere. U Aziji se hrane pirinčem i lešinom, ali takođe love i mlade glodare. Australijski dingo je malo veći od azijskog, a njihov glavni neprijatelj su ljudi. U Australiji se plaća pravo bogatstvo za kožu dinga, a na azijskim ostrvima dingo je čest obrok gladnog naroda.

RAKUNAC
Nyctereutes procyonoides

Rakunac živi na sivocrnog rakuna, sa karakterističnom crnom maskom na licu i šarenosivkastim krznom po telu.

Rakunac je nastao u istočnoj Aziji, u severnoj Kini i Japanu, kao i u Sibiru i Mandžuriji. Godine 1927. uveden je u istočnu Evropu zbog proizvodnje krzna i sada se može videti daleko na zapadu, na francusko-nemačkoj granici i u severnoj Finskoj.
Neobično za člana pseće porodice, rakunac je izvrstan penjač, pa se i štenad redovno vide kako se igraju u granama drveća.

Odrasli formiraju veze u parovima i imaju omeđena staništa. Međutim, često zalutaju u staništa drugih rakunaca. I mužjaci i ženke se staraju o potomstvu, naizmenično ih čuvajući i odlazeći u lov po hranu. Jedu sve do čega dođu, zavisno od sezone. U njihovu ishranu spada riba, vodozemci, mali sisari, ptice, voće i lešina. Oni su jedina vrsta pasa koja spava zimski san. Reč je o nečemu što liči pravom zimskom snu, ali ne podrazumeva snižavanje telesne temperature.

ZLATNI ŠAKAL
Canis aureus

Zlatni šakali mogu često da se vide oko deponija u blizini ljudskih naseobina, gde traže otpatke hrane.

Zlatni šakal je rasprostranjena životinja koja živi širom južne Evrope, Bliskog istoka i južne Azije. On je jedini šakal koji živi u severnoj Africi, gde se u stara vremena smatrao svetom životinjom egipatskog boga Anubisa. Obično ima zlatnosmeđe ili žuto grubo krzno sa crnim vrhom repa.
Zlatni šakali pare se celog života i podižu mladunčad zajedno tokom životnog veka koji traje oko osam godina. Oni žive u jasno obeleženim teritorijama, često u malim porodičnim grupama. neki potomci ostanu kao pomagači, starajući se o novim mladuncima i omogućujući majkama da love za porodicu.

Ovi šakali uglavnom žive u otvorenim travnatim predelima. Borbe za prevlast su uobičajene, a zlatni šakali provode više vremena odvojeno od grupe nego drugi društveni kanidi. Dominantni mužjaci su oni koji napuštaju grupu, ali u nepovoljnim uslovima oni će oterati slabije iz čopora. Šakali nisu probirljivi po pitanju ishrane, jedu svakojaku lešinu ili male sisare na koje naiđu, a hrane se i biljkama.Međutim, zlatni šakali love više od bilo koje druge vrste šakala i često se nadmeću sa hijenama i lavovima, koji pokušavaju da im ukradu plen. Šakali jedu veoma brzo,ne žvaćući hranu, a esto zakopavaju lovinu da bi je sakrili od drugih lešinara.

CRVENI PANDA
Ailurus fulgens

Divni i nedokučivi crveni panda lokalno je, u zavičajnom Nepalu, poznat kao "vatrena lisica".

Crveni panda je manji rođak poznatijeg džinovskog pande, iako moderni biolozi nisu sigurni koliko su oni stvarno srodni.

Crveni panda je malo veći od domaće mačke, sa veoma mačijim licem, krznom boje rđe i dugim prugastim repom. On ima delimično uvlačljive kandže i vrlo jake čeljusti za žvakanje mladica bambusa koje su bitan deo njegove ishrane. Ove mladice su veoma slabo hranljive, a kao i kod drugih mesojeda probavni sistem crvenog pande je veoma kratak, pa zato nije sposoban da izvuče maksimum iz hrane koju koristi. Zbog ovog razloga crveni panda ima usporen metabolizam i žvaće svaki zalogaj veoma temeljito. U divljini su crvene pande obično usamljena stvorenja, koja jasno obeležavaju mirisom granice svoje teritorije. Oni špartaju šumom na padinama Himalaja, koje se sastoje od listopadnog tvrdog drveća i rododendrona sa bambusovim rastinjem. nažalost, ova krhka ekologija i naročita ishrana crvenih panda znači da ova stvorenja nisu više rasprostranjena kao nekada.

SAMUR
Martes zibellina

Elegantni rođak kune zlatice, samur je bio gotovo istrebljen zbog raskošnog krzna..

Ovaj mesojed živi u planinskim šumovitim predelima, obično u blizini potoka, a jedna životinja može da ima nekoliko jazbina pod stenama ili pod korenjem. Samur lovi danju ili noću, kontrolišući teritoriju koja može da zauzima 3000 hektara. Uglavnom lovi glodare, ali jede i male ptice, ribe, med i bobice.
Samuri formiraju individualne teritorije koje žestoko brane od uljeza, ali u toku sezone parenja mužjaci primaju ženke na soju teritoriju. Mladunci se rađaju u proleće mali i slepi. Otvaraju oči negde posle 30 dana, a samostalni postaju sa 16 meseci.

Samur ima raskošno svilenkasto krzno, obično tamnosmeđe ili crno, tako da je već dugo meta lovaca. Tokom XVIII veka na hiljade ovih životinja hvatano je u zamku zbog krzna,a danas se samur uzgaja na farmama zbog industrije krzna.

VIDRA KRATKIH KANDŽI
Aonyx cinerea

Prednje šape vidre kratkih kandži podsećaju na ljudske prste i čine je najspretnijom od svih vidri.Njene prednje šape omogućuju joj da lepo pipa hranu u plitkoj vodi. Ona takođe ima jak rep, zahvaljujući čemu je odlična plivačica. Vidra kratkih kandži ima kratko tamnosmeđe krzno sa svetlim belezima na licu i grudima.

Vidra kratkih kandži jedna je od najmanjih vidri na svetu i, kao što sugeriše njeno ime, ima veoma kratke kandže. Ove kandže su, u stvari, sitne tupe bodlje koje jedva da proviruju iz vrhova šapa. Neobično je da je kožica razapeta samo na zadnjim zgobovima - ne na krajevima prstiju kao kod drugih vidri. Ovo prilagođavanje znači da je ona spretnija i osetljivija na dodir od drugih vidri.
Vidre kratkih kandži hvataju plen više spretnim šapama nego zubima. Najviše vole krabe i mekušce i razvile su velike, široke zube za razbijanje ljusaka. Od ostale hrane jedu žabe i male vodene sisare. retko jedu ribu, pa ne postoji otimanje za hranu kada žive u blizini drugih vrsta vidre.

Azijska vidra je vrlo društvena, pa parovi često žive zajedno ceo život. Male društvene grupe do 12 životinja vrlo su česte, a zabeleženo je 12 različitih poziva koje one upćuju. Ove vidre su takođe zahvalni kućni ljubimci, a neke su malajski ribari čak naučili da love ribu.

JAZAVAC KRMAK
Arctonyx collaris

Jazavac krmak mnogo liči na evrazijskog jazavca,ali ima mnogo duže prednje kandže i rep. Ove životinje jedu lešinu kad nema dovoljno hrane.

Jazavac krmak ili "medveđe svinjče" luta većim delom jugoistočne Azije, živeći u šumovitim predelima. Ime je dobio po bledocrvenoj goloj njušci i po svinjskom načinu ishrane.Rijući u zemlji, koristeći očnjake i sekutiće kao kramp i lopatu, on nalazi male beskičmenjake i korenje, kao što kupi plodove i lovi male sisare koji slučajno naiđu. Neki lokalni stanovnici kažu da je vrlo aktivan ribar, da vadi krabe iz reka i potoka.


Mladunci ove noćne životinje su vragolasta stvorenja koja vole da se igraju, ali kada odrastu slaba je društvena interakcija. Jazavac krmak spava u dubokim jazbinama ili u pećinama pod velikim stenama, a može tako brzo da kopa da pobegne od predatora - obično leoparda ili tigrova. S jakim vilicama i oštrim kandžama, nije baš lak obrok za bilo kojeg napadača. Kao i drugi jazavci, koristi opori miris, odbrambeni mehanizam, lučeći škodljive gasove iz analnih žlezda kada se nađe u opasnosti.

ŠARENI LINSANG
Prionodon pardicolor

Šareni linsang je gladak, sa gustim, baršunastim krznom. Crne šare su poređane u nizovima duž bokova preko narandžastožute ili bledosmeđe pozadine.Na dugom repu se nalaze tamni prstenovi.

Postoje dve vrste linsanga koje žive u Aziji, a najmanji su pripadnici porodice viverida, u koji spadaju još mačkoliki cibeti i genete. za razliku od mnogih drugih viverida, oni ne stvaraju opore mirise koji se koriste odbrani.

Iznenađujuće malo se zna o ovim mesojedima zato što ih je veoma teško pratiti, naročito u prirodnim šumskim staništima. Oni su noćne životinje i provode mnogo vremena na drveću, gde se vrlo hitro kreću kroz granje, koristeći uvlačljive kandže za hvatanje za koru i dug rep za održavanje ravnoteže. Takođe love hranu na zemlji. Tokom dana sklanjaju se u gnezda sagrađena od grančica i lišća - bilo u dupljama drveća bilo u jazbinama. Ništa se ne zna o njihovom društvenom ponašanju; verovatno osnivaju teritorije kao i većina drugih malih mesojeda.

BINTURONG
Arctictis binturong

Binturong ima veoma dugo, crno krzno, često sa sivom ili žućkastom bojom na vrhu. Ima upadljive čuperke dugog, ravnog krza na zadnjem delu ušiju, koji štrče visoko iznad vrha ušiju.

Binturong je najveći član porodice cibeta u Aziji. Reč je o noćnim životinjama koje najviše vremena provode na drveću. Iako su dobri penjači, binturonzi se kreću sporo i pažljivo kroz granje i nikada nije primećeno da skaču. Oni su jedini mesojedi, skupa sa kinkandžuom iz Južne Amerike, koji imaju elastičan rep kao važno sredstvo za penjanja.

Binturonzi su takođe dobri plivači, a ponekad zanju i da zarone da bi ulovili ribu. Lako ih je pripitomiti i dobiti nežne kućne ljubimce. Međutim, iznenađujuće malo se zna o ovim životinjama u divljini.Mogu da budu aktivni i noću i danju i mada su usamljenici, jedno ili dvoje odraslih može se ponekad videti sa mladima. Ove životinje se glasaju na razne načine kada se nalaze u zatočeništvu. kao što je slučaj i kod mnogih drugih vrsta, broj binturonga je u opadanju zbog uništavanja staništa.

AUSTRALIJSKI VODENI PACOV
Hydromys chrysogaster

Australijski vodeni pacov ima razapetu kožicu na zadnjim nogama koju koristi pri plivanju, i debelo, glatko krzno slično krznu foke.

Australijski vodeni pacov, takođe poznat kao dabrovski pacov, jedan je od nekoliko austalijskih sisara koji su prilagođeni za život u vodi. Prisutan je u slatkovodnim rekama, u slankastim potopljenim ušćima i u priobalnoj slanoj vodi. Ovi glodari su izvrsni plivači i love plen pod vodom, obično se krećući po dnu u potrazi za ribom i velikim larvama vodenih insekata. Australijski vodeni pacovi savlađuju relativno velik plen, uključujući ribu do 30 cm dužine. Obično odnose plen na mesta gde se hrane na kladama ili kamenju.

Za razliku od mnogih drugih australijskih glodara vodeni pacov nije strogo noćna životinja i često lovi danju, iako je najaktivniji uveče po zalasku sunca. Ova vrsta je veoma česta, a njen broj se verovatno povećao usled izgradnje sistema za navodnjavanje koji su stvorili više povoljnih vodenih staništa. Međutim, četiri srodne vrste vodenog pacova, koje žive u Novoj Gvineji ili na okolnim ostrvima, svrstane su među ranjive.

ZLATNI HRČAK
Mesocricetus auratus

Divlji primerci imaju bujno zlatnosmeđe krzno na gornjem delu tela, ali je selektivno razmnožavanje kod zatočene populacije stvorilo veliki raspon boja i tipova krzna.

Izvestan broj vrsta malih glodara zove se zajedničkim imenom hrčci, a svi pripadaju istoj podporodici, Cricetinae. Iako divlja populacija zlatnih hrčaka živi samo na malom prostoru Sirije, ljudi su ih uveli u mnoge druge delove sveta. Zlatne hrčke je lako držati i postali su veoma popularni kućni ljubimci.

U divljini ova vrsta živi u jazbinama u suvim, kamenitim staništima. Jazbine mogu da budu sasvim velike i često sadrže više odaja i ulaza. Hrčci žive sami u jazbinama i obično su veoma agresivni jedan prema drugome. U stvari, zatočeni hrčci se moraju držati odvojeno da se ne bi međusobno ubijali.

Zlatni hrčci imaju velike kese na obrazima za nošenje hrane u jazbinu. Ako su ugroženi mladunci, ženke mogu čak da stave 12 svojih beba u kesu na obrazima. Iako su zlatni hrčci česti kućni ljubimci i treća životinja za laboratorijska istraživanja, posle pacova i miševa, njihova divlja populacija nastanjuje tako mali prostor da je ova vrsta stavljena na spisak ugroženih.

LETEĆA VEVERICA
Petaurista elegans

Džinovske leteće veverice imaju veoma bujan "četkast" rep, koji nije spljošten kao kod nekih drugih vrsta leteće veverice. Rep deluje kao kormilo, i kada veverica skače i kada plovi kroz vazduh.

Ova životinja, takođe poznata kao šarena džinovska leteća veverica, jedna je od najvećih među preko 40 vrsta letećih veverica u svetu. Postoji deset vrsta džinovskih letećih veverica, od kojih sve žive u šumama istočne Azije na velikoj nadmorskoj visini, na visinama koje obično prelaze 900 m. Na Himalajima šarena džinovska veverica živi čak na visini od 4000 m.

Tokom dana ove životinje se skrivaju u dupljama drveća ili u gustom lišću u visokim granama. U suton počinju da se kreću u potrazi za hranom. Obično se kreću kroz krošnje drveća onako kako to čine obične veverice, skačući sa grane na granu. Međutim, kada dođu do prevelikih razmaka između drveća, skaču sa visokih grana i plove na širokim kožicama razapetim između udova i repa. Poznato je da na taj način mogu da pređu do 450m. Iako ove životinje, u stvari, ne lete, sasvim su vešte u vazduhu, prevrćući se i i čak se vozeći na uzlaznim vazdušnim strujama

DŽINOVSKA VEVERICA
Ratufa indica


Džinovska veverica ima tamnosmeđe krzno na gornjem delu tela i žutomrko na donjem. Ima posebno široke šake i duge kandže da se lakše hvata za granje i penje.

Ovo je najveća vrsta među vevericama koje žive na drveću, sa dužinom od glave do repa koja iznosi 90 cm i težinom od skoro 3 kg. Džinovske veverice provode najviše vremena u krošnjama drveća i veoma su hitre, brzo se krećući kroz šumski baldahin. Ove veverice su aktivne danju, a noću se skrivaju u dupljama drveća. Tokom sezone razmnožavanja one grade velika okrugla gnezda od grančica i lišća, gde ženke rađaju mlade i neguju ih. Džinovske veverice žive same ili u parovima i smatra se da imaju relativno male teritorije, koncentrisane oko gnezda. Ove veverice tiho "pevuše" kada su zadovoljne, a vrište kada su uznemirene. Veoma su obazrive i odjuriće u gustu šumu i na najmanji znak opasnosti. To je razlog što ih je veoma teško proučavati tako da se o ovoj vrsti zna relativno malo. Sada su ugrožene usled uništavanja njihovih staništa.

LETEĆA LISICA
Pteropus edulis

Leteće lisice su voćni slepi miševi sa njuškom i ušima sličnim lisičijim i sa velikim ušima..

Ovo je jedna od 60 vrsta letećih lisica koje su rasprostranjene po jugoistočnoj Aziji i Australiji, kao i po mnogim ostrvima zapadnog Pacifika i Indijskog okeana.

Ovi slepi miševi provode dane odmarajući se visoko u krošnjama drveća, izlazeći iz šumskog baldahina tek u suton, leteći u potrazi za hranom. Voćni slepi miševi uzleću tako što se spuštaju sa grana, pa su zato poželjnija visoka stabla kao mesto za uzletanje. Ponekad se voćni slepi miševi odmaraju okupljeni u ogromnom broju. Na Filipinima se ova vrsta znala okupljati u grupama 0d 100 000 članova pre nego što krene u lov, a gubitak staništa je drastično smanjio njihov broj.

Voćni slepi miševi su na udaru lovaca zbog mesa, koje se u mnogim zemljama smatra delikatesom. U nekim zemljama uzgajivači voća smatraju ih štetočinama. Izolovane populacije su ranjive na lokalne katastrofe kao što su tropske oluje. Tokom poslednjih 50 godina izumrle su dve vrste, a mnoge druge su ozbiljno ugrožene.

ŠNAJDEROV SLEPI MIŠ LISNATOG NOSA
Hipposideros speoris

Njuščice ovih slepih miševa imaju čudne izrasline kože nalik listu, koja se sastoji od prednjeg dela u obliku potkovice i lisnatih struktura koje prolaze kroz njen centar. Ove strukture usmeravaju ultrazvučne glasove koji pomažu slepim miševima prilikom hvatanja insekata.

Postoji 69 vrsta slepih miševa lisnatog nosa koji žive u tropskim i subtropskim delovima Afrike, Azije i Australije. Ovi miševi imaju čudno oblikovan nos koji im pomaže da usmere svoje ultrazvučne glasove koji se emituju iz nozdrva radi eholociranja. Ovi slepi miševi mogu da lociraju leteće insekte i da ocene koliko brzo se kreću, kao što takođe otkrivaju prepreke, kao što su grane, i to po vrsti eha koji se vraća posle njihovog ispuštanja zvukova.

Različiti slepi miševi emituju različite glasove prilikom eholociranja, zavisno od staništa u kojem žive. Šnajderovi slepi miševi lisnatog nosa love insekte u najraznovrsnijim staništima, uključujući unutrašnjost šume i rubove otvorenijih prostora. Iako mogu da love i plove po najvećem mraku, ovi slepi miševi često love u suton i svitanje, kada su aktivni insekti koji se roje. Međutim, u ovo vreme su ranjiviji u odnosu na predatore kao što su ptice grabljivice. Iako su Šnajderovi slepi miševi lisnatog nosa prilično brojni na celom prostoru na kojem su prisutni, 13 drugih vrsta istog roda rapidno smanjio broj ili se nalaze pred izumiranjem.

OBIČNI CVETNI SLEPI MIŠEVI
Syconycteris australis

Obični cvetni slepi miševi spadaju među najmanje voćne slepe miševe na svetu. Imaju crvenkastosmeđe ili sivosmeđe krzno na gornjem delu tela i bledo na donjem delu tela. Kao i neke vrste voćnih slepih miševa, oni su važni oprašivači cveća. Postoji zabrinutost da se njihov broj smanjuje u Australiji.

Ovi mali voćni slepi miševi pripadaju grupi sličnih slepih miševa, od kojih svi imaju dug, tanak jezik sa četkastim izraslinama za uzimanje polena i nektara iz cveća. Iako se cvetni slepi miševi obično odmaraju sami, znaju da formiraju "kampove" poput kampova letećih lisica, odmarajući se zajedno u grupama u nekim delovima godine.

Neki cvetni slepi miševi ostaju u istim područjima, očito pokušavajući da brane svoje cveće od drugih slepih miševa, dok se drugi slobodno kreću po različitim područjima. Kao mnogi voćni slepi miševi, ova vrsta ima krupne oči, dobro prilagođene za gledanje po sobnoj svetlosti.

Noću se cvetni slepi miševi okupljaju u područjima gde ima mnogo cveća, pa se veliki broj njih može videti kako leti oko neke vrste drveta u cvatu. Možda je iznenađujuće da malo cvetnih slepih miševa pokušava da brani bogate izvore nektara verovatno zbog povećane uznemirenosti od velikog broja slepih miševa koje takva mesta privlače.

KOLUGO
Cynocephalus variegatus

Kalugo ima tamno krzno sa belim šarama na gornjoj strani, što otežava njegovo primećivanje nasuprot kori drveća. Glava kaluga je iznenađujuće mala u odnosu na glavu leteće lisice

Kalugo je još poznat kao leteći lemur, ali je ovaj naziv pomalo obmanjujući zato što ove životinje nisu lemuri, a iako mogu da plove vazduhom skoro horizontalno 100 metara i više, nisu sposobne da stvarno lete.

Kalugo ima lepo razvijene membrane za plovidbu koje se, za razliku od membrane drugih sisara koji plove, rastežu skroz od vrhova prstiju prednjih i zadnjih nogu i repa. Kao što sugerišu njihove krupne oči, oni su uveliko noćne životinje, a u toku dana spavaju u rupama ili dupljama visoko na drveću. U suton napuštaju legla, penjući se da bi zauzeli dobru poziciju za uzletanje, ploveći tako u potrazi za hranom. Na granama vise naglavačke, preklopljenih nogu i s repom utisnutim pod telo. Malo se zna o društvenom životu ovih životinja, osim da obično žive same, ali se ponekad okupljaju u malim grupama. Druga vrsta koluga živi samo na nekim filipinskim ostrvima i sada je ugrožena gubitkom staništa.

AZIJSKI SLON
Elephas maximus

Azijski slonovi mogu se razlikovato od svojih afričkih rođaka po manjim ušima, povijenim leđima i po tome što imaju jednu a ne dve prstolike izrasline na kraju surle.

Azijski slon jedan je od najvećih kopnenih sisara, odmah iza svog bliskog srodnika, afričkog slona.

Azijski slonovi žive u malim grupama od 15 do 40 članova, koje se sastoje od ženki u srodstvu i njihovih mladunaca, predvođeni matrijarhom - glavnom ženkom.

Azijski slonovi su inteligentne životinje i ima izveštaja da umeju da koriste alat. Na primer, ponekad upotrebljavaju štap koji drže u surli i češu se njime ili mlate insekte. Pripitomljeni su više hiljada godina i koriste se dugo kao tegleće ili borbene životinje, čak i u najmodernije doba. Međutim, azijski slonovi mogu biti velike poljoprivredne štetočine, jer pojedu 150 kg useva dnevno.

DUGONG
Dugong dugon

Dugonzi imaju debelu, glatku kožu, obično sivosmeđe boje. Za razliku od veoma sodnih manata, koji imaju zaobljen rep u obliku lopatice, dugonzi imaju kopljast rep kao kod kitova i delfina.

Dugong je veoma daleki rođak slona i svrstava se u sopstveni red - Sirenia - skupa sa manatima. Dugonzi žive u plitkim priobalnim područjima, gde ima morske trave u izobilju. Retko se sele daleko, iako se na nekim mestima svakodnevno kreću od mesta na kojima se hrane ka mestima u dubljoj vodi na kojima se odmaraju.

Dugonzi imaju usta neobičnog oblika, sa preklapajućom gornjom usnom koja je oblikovana tako da lako seče morsku travu. Mogu da rone u vodi do 3 minuta pre nego što izrone da udahnu vazduh, a plivaju 20 km na čas ako su progonjeni.

Mladi dolaze na svet pod vodom, posle čega idu na majčinim leđima, dišući kad majka izroni na površinu.

Ajkule napadaju dugonge, ali grupe dugonga će ih napasti i udarati glavom. Orke (kitovi ubice) su takođe poznate kao napadači na dugonge, ali je njihov daleko najveći neprijatelj čoveka koji ih lovi intenzivno zbog mesa, kože i slonovače.

CEJLONSKI SLEPIĆ
Ichthyophis glutinosus

Sa očima pokrivenim kožom i kosti, slepići su potpuno slepi. Vitko telo ih čini potpuno prilagođenim podzemnom rijućem načinu života. Ova porodica broji ukupno preko 90 vrsta.

Slepići izgledaju kao zmije ili gliste, ali nisu ni jedno ni drugo. U stvari, oni su vodozemci veoma srodni žabama, krastačama i salamanderima. Za razliku od većine vodozemaca, koji imaju malo zuba ili ih uopšte nemaju, slepići imaju dva niza unazad povijenih zuba na gornjoj i donjoj vilici.

Iako su relativno brojni u svojim šumskim staništima, cejlonske slepiće je teško naći. Razlog tome je što praktično ceo život provode pod debelim slojem opalog lišća tropskih šuma, daleko od oštrog pogleda mnogih ptica, sisara i gmizavaca koji bi ih pojeli.

Budući da su slepi, slepići nalaze hranu i pare se preko čula njuha. Oni imaju dodatke nalik pipcima koji štrče tik iza nozdrva. Ovi pipci njuše neposrednu okolinu, otkrivajući plen - insekte i gliste - i partnere za ljubav. Ženke oslobađaju jak miris kada su trudne.

DŽINOVSKI JAPANSKI SALAMANDER
Andrias japonicus

Ovaj golemi salamander je tamnosmeđ sa crnim pegama. Na glavi ima karakterističnu bradavičavu kožu. Njegov papričasti miris stvaraju sluzne žlezde smeštene u koži.

Ovaj salamander je jedan od najimpresivnijih japanskih stanovnika i jedan od najvećih svetskih salamandera. On pripada maloj grupi salamandera zvanih Cryptobranchidae, kojima pripadaju i američki helbenderi. Sa težinom od preko 20kg i dužinom koja daleko premašuje 1m, džinovski japanski salamander živi samo u hladnim, brzim planinskim potocima. Dane provodi skrivajući se pod stenama i granjem, izlazeći noću da lovi plen, koji hvata lepljivim jezikom i snažnim vilicama.
Ovo stvorenje, u stvari, ima tri imena na japanskom jeziku; to su "Osanšuo", "Hanzaki" i "Hadžikamio". Ovi nazivi proističu iz činjenice da salamanderi luče sluz iz kože koja miriše kao japanske paprike "sanšo" i "hadžikami". Sve donedavno džinovski japanski salamnder bio je veoma cenjen izvor hrane za Japance iz planinskih predela. Međutim, prekomerni lov i zagađenje vode doveli su do naglog smanjenja broja ove životinje, pa je sada džinovski salamander strogo zaštićen zakonom.

ZAPADNOKINESKI PLANINSKI SALAMANDER
Batrachuperus pinchonii

Zapadnokineski planinski salamander je snažan vodozemac sa sjajnom, smeđom ili zelenom kožom, obično s pegama. Hrani se uglavnom insektima.

Ovaj snažni salamander nastanjuje brze potoke planinske provincije Sečuan u Kini. Ovi potoci su previše hladni za većinu životinja, naročito za ribe, koje su predatori na larve salamandera. Zato mladi salamanderi odrastaju u relativno bezopasnoj sredini što se tiče predatora; treba samo da se bore sa hladnoćom.

Rep ove vrste je relativno kratak za salamndera i spljošten je u lopaticu. To omogućuje salamnderu da pliva uz brzu maticu. Jaja se polažu pod kamenje da ih ne odnese voda. U veoma hladnim uslovima salamanderi imaju usporen metabolizam i zato se ne kreću brzo, delujući pomalo tromo. Potrebno im je mnogo godina da dostignu zrelost u svom hladnom staništu.

KROKODILSKI DAŽDEVNJAK
Tylototrion verrucosus

Krokodilski daždevnjak ima crnu kožu, narandžastu glavu i udove i podignute narandžaste pege niz kičmu i leđa.

Krokodilski daždevnjak je dobio ime po podignutim pegama koje prolaze niz leđa, podsećajući na podignute pločice krokodila. međutim, ove izbočine daždevnjaka su svetlonarandžaste kao upozorenje predatorima da one luče smrdljive toksine. Krokodilski daždevnjaci napuštaju vodu pred najezdu zime, kada se zakopavaju u meko tlo u kojem spavaju zimski san. Tokom svog aktivnog perioda - u proleće, leto i jesen - daždevnjaci dolaze na kopno kada ima premalo vode.

Kao i većina daždevnjaka, krokodilski daždevnjaci imaju veoma oštro čulo njuha, mogu da lociraju hranu čak i u totalnom mraku. Oni su uglavnom noćne životinje i često traže hranu po mutnim jezercima. Ovi daždevnjaci mogu da odrede mesto plena samo preko mirisa kada gustoća blata potpuno blokira vid. Miris koriste i za privlačenje partnera. Mužjaci oslobađaju polni miris koji privlači ženke. Oni zatim izvode udvarački ples da navedu ženke da pokupe gomilice sperme, poznate kao spermatofore, koju polažu dok plešu u krug.

ROGATA AZIJSKA ŽABA
Megophrys montana

Kožne izrasline iznad očiju čine "rogove" rogate azijske žabe. Oni i boja koja podseća na lišće doprinose kamuflaži žabe među opalim lišćem na šumskom tepihu.

Rogata azijska žaba nastanjuje kišne šume jugoistočne Azije. Ona je majstor za prerušavanje i lako može da se pomeša sa listom. Duga njuška, veliki očni kapci i koža boje suvog lišća, sve to doprinosi da ova životinja ostane skrivena na šumskom tepihu. Ona tako može da ostane nepomična, relativno bezbedna od predatora, dok čeka da naiđe njen sledeći obrok.
Punoglavac rogate azijske žabe razvio je čudnu karakteristiku koja se odnosi na njegova usta. Ovaj punoglavac dobija najviše hrane sa površine vode u kojoj živi. Većina punoglavaca ima usta povijena prema dole, ali bi to otežavalo ovoj naročitoj vrsti da dođe do hrane, pa je ona razvila usta koja su okrenuta prema gore. Zato ovaj punoglavac može da kruži tik ispod površine vode i da kupi sitne biljke na površini.

JUŽNJAČKA ŽABA KOJA LEŽE JAJA U STOMAKU
Rheobatrachus silus

Ova mala žaba sumorne boje i krupnih buljavih očiju ima specijalan metod starnja o svojim mladima. Oni se razvijaju u majčinom stomaku pre nego što izađu na njena usta.

Postoje dve vrste žabe koja leže jaja u stomaku i za obe postoji strah da više ne postoje u divljini. One su jedine vrste na svetu koje dele naročito bizaran metod staranja o mladima. Odmah posle polaganja jaja, odrasla ženka ih proguta. Međutim, ona ima izuzetnu sposobnost da isključi stvaranje probavnih sokova, pretvarajući svoj stomak u negovalište u periodu od 6-7 nedelja, kada ona ne može da jede. Jaja se izlegu i punoglavci se razviju skoro do potpune zrelosti u bezbednosti majčinog stomaka pre nego što se "ponovo rode" kroz njena usta.
Južnjačka žaba koja leže jaja u stomaku otkrivena je tek 1973. godine, kada se smatralo da je reč o mnogobrojnoj vrsti. Međutim, tokom sledećih nekoliko decenija uništenje staništa, povećan nivo zagađenosti i skupljanja ovih žaba za prodaju u funkciji kućnih ljubimaca, doveli su do istrebljenja ove neverovatne vrste u divljini. Ova vrsta sada preživljava samo u zarobljeništvu.

DŽINOVSKA ARBOREALNA ŽABA
Litoria infrafrenata

Obično maslinaste ili smaragdnozelene boje, džinovska arborealna žaba ima sposobnost da menja boju u zavisnosti od temperature i okolne vegetacije.

Prisutna u šumama i baštama, džinovska žaba sa drveta najveća je zavičajna vrsta žabe u Australiji i jedna od najvećih arborealnih žaba na svetu. Kao što sugeriše njen naziv, ova žaba provodi najveći deo života u granju visokog drveća, hraneći se insektima noću. U toku dana, kada je vidljiva predatorima kao što su ptice grabljivice, ona boravi daleko od pogleda, u lišću. Njena zelena boja pomaže joj pri skrivanju.
Posle prolećnih oluja mužjaci se okupljaju u drveću oko močvara, jezera i bara i oglašavaju se bizarnim kreketanjem u pokušaju da privuku ženke radi parenja. Ovo ljubavno kreketanje liči na duboko lajanje velikih pasa, ali ove žabe se ne oglašavaju samo kao psi. Kada su očajne, džinovske arborealne žabe mjauču tužno kao ucveljene mačke.

Kada se jaja polože, brzo se razvijaju tj. izlegu se za 28 sati. Ova brzina je znak da mladi provode kratko vreme ležeći nepomično u jajima, izloženi predatorima.

KRASTAČA ŠEĆERUŠA
Bufo marinus

Velika, smeđa krastača šećeruša sasvim je uobičajen prizor u istočnoj Australiji poslednjih godina. Ovaj vodozemac ima veliku, široku glavu sa koštanim grebenima na temenu i sa strane, sa krupnim buljavim očima i zdepastim, jakim telom. Žlezde na njenim lopaticama proizvode otrov koji ubija iguane, krokodile, zmije, dingoe, mačke, pse i ljude za 15 minuta. Krastače šećeruše jedu gotovo sve, uključujući hranu za kućne ljubimce, lešinu i kućne otpatke, kao i svoju glavnu hranu, insekte i male kičmenjake.

Krastača šećeruša ili morska krastača, najpoznatija je po tome što je ozbiljna napast. Poreklom iz Amazonskog basena, namerno je preneta u Australiju tridesetih godina XX veka u nadi da će kontrolisati sivu bubu koja je harala poljima šećerne trske. Nažalost, krastača šećeruša je lovila sve osim sive bube, koju nije mogla da dohvati visoko na stabljikama šećerne trske. Sada je nekoliko australijskih vrsta, uključujući druge žabe i krastače, u opasnosti da izumre zbog izloženosti ovim krastačama kao plen.
Uspehu krastače šećeruše u zavičajnim staništima i u novim područjima doprinose činjenice da ona ima dve žlezde tik iznad lopatica koje proizvode velike količine jako toksičnog otrova. Ovaj otrov je toliko jak da su nađene mrtve zmije sa krstačama još u ustima.

Zmije nisu jedine životije koje su pogođene. Predatori torbara, kao što je kvol, takođe se izlažu smrtnoj opasnosti ako pokušaju da pojedu ove krastače. Krastače šećeruše takođe proteruju arborealne žabe sa najboljih terena za ishranu, dodatno učvršćujući svoju slavu prave napasti za divlji svet u Australiji.

ŽABA SVETOG KRSTA
Notaden bennetti

Žaba svetog krsta poznata je i kao katolička žaba ili žaba raspeća. Poreklom iz Australije, ona je žuti ili zelenkasti vodozemac, a ime joj potiče od tamne šare na leđima u obliku krsta. Živi u pustinji, opstajući po vrelini tako što se zakopava pod zemlju.

Leto u australijskoj pustinji nije gostoljubivo godišnje doba. Sunce prži zemlju veoma surovo i praktično nigde ne može da se nađe voda. Međutim, uprkos tako surovim uslovima, žaba svetog krsta je sposobna da preživi. Ona je svake godine aktivna samo nekoliko nedelja, samo posle kiše, kada izlazi ispod zemlje i žurno traži partnera, razmnožavajući se i pripremajući se da čeka još jedno leto.
Kada pada kiša, žabe svetog krsta mogu da apsorbuju vodu kroz žlezde u koži. Mogu da apsorbuju vode za polovinu svoje telesne težine, pa postaju okrugle kao lopta. Potom, kada kiša prestane, one se zakopaju na 30 ili više centimetara ispod površine tla, gde ostaju do sledeće kiše. Tokom tog perioda one se praktično ugase, sa svim životnim procesima na najnižem mogućem nivou da ne bi iskoristile više vode nego što je potrebno. Ovaj mehanizam preživljavanja zove se spavanje letnjeg sna.

HOHŠTETEROVA ŽABA
Leiopelma hochstetteri

Veruje se da je ova mala smeđa žaba jedna od najprimitivnijih žabljih vrsta.

Veruje se da je Hohšteterova žaba jedna od najprimitivnijih žaba na svetu. Ona spada u jednu od nekoliko vrsta žabe koja deli neke specifične karakteristike s ribama, koje su srodnici vodozemcima. Na primer, ona nema spoljašnje otvore za uši i nema zvučne kese. Isto tako, ova žaba ne krekeće, a u najboljem slučaju može da ispusti tihi krik. Osim toga ima mišiće za mahanje repom a nema rep.
Hohšteterova žaba živi uglavnom pod kamenjem i oblucima pored planinskih potoka i na drugim vlažnim mestima na Novom Zelandu. U stvari, ona je jedna od samo tri vrste koje su poreklom iz ovog područja. Još je relativno česta u nekim delovima Severne Irske, dok su druge dve vrste izuzetno retke, ograničene na nekoliko ostrva u blizini obale.

Punoglavci ovih vrsta su neobični po tome što se ne hrane dok se ne preobraze u odrasle žabe. Kada ženka položi jaja, to uradi u veliku čauru ispunjenu vodom. Pošto se izlegu, punoglavci ostaju u čauri dok ne dostignu zrelost.

KOROBOREJKA
Pseudophryne corroboree

Žaba koroborejka je spektakularno slikovita vrsta, sa lepo oblikovanim crnožutim belezima.

Ova neverovatno lepa žaba smatra se najugroženijom vrstom žaba u Australiji, a možda i u svetu. U životu se još nalazi manje od 200 primeraka, koji su međusobno izolovani u grupe koje ne broje više od 26 članova. Veruje se da je populacija koroborejke desetkovana bolešću poznatom kao kitrid.
Ove žabe su posebno ugrožene usled malo čudnog načina života. Koroborejke imaju mnogo sporiji ciklus reprodukcije od ostalih žaba. Iako se punoglavci u potpunosti formiraju samo posle četiri nedelje, oni se praktično ne izlegu iz jaja još šest meseci. Kada konačno probiju jaja i izađu, punoglavcima je tada potrebno dugo vremena da dostignu zrelost i postanu odrasle žabe.

Ovaj način života znači da je žabama koroborejkama potrebno više vremena da se oporave od smanjenja broja nego što bi to bio slučaj sa drugim žabama. Danas je njihov broj na vrlo niskom nivou i postoji opasnost da potpuno izumru.

LETEĆA AZIJSKA ŽABA
Rhacophorus reinwardtii

Dobro kamuflirana zelenom bojom kože u lišću, plava kožica između prstiju leteće žabe predstavlja zadivljujući kontrast kada žaba skoči.

Leteće žabe, u stvari, ne lete - one plove sa drveta na drvo koristeći kožicu razapetu između prstiju. Kada osete opasnost, ove žabe skaču sa grane na kojoj sede u vazduh. Rašire prste, rastešući plavu kožicu između njih, i koriste ih kao padobran. Ova tehnika omogućuje žabama da plove više od 12 metara između stabala, pružajući im priliku da pobegnu od predatora.
Ova vrsta leteće žabe ima zanimljiv način razmnožavanja. Ženke prave gnezda od pene u koja polažu jaja. Ova gnezda se postavljaju iznad lokvica vode koje se skupljaju u lišću visoko u šumskom baldahinu. Pena sprečava da se jaja isuše dok se u njima razvijaju punoglavci. Kada budu dovoljno zreli, punoglavci se probiju iz penastih gnezda i padnu u vodu gde dovršavaju razvoj u odrasle žabe. Zelena boja žabe obezbeđuje kamuflažu u šumskom baldahinu.

VAJTOVA ARBOREALNA ŽABA
Litoria caerulea

Vajtova arborealna žaba ima voštanu, plavozelenu boju i talasaste nabore kože od masne građe koji su joj doneli nadimak "zdepasta arborealna žaba".

Može izgledati kao da se plavozelena koža Vajtove arborealne žabe loše uklapa, ali je baš ta koža ključ uspeha ove žabe.Tokom veoma vlažnih vremenskih uslova ovaj vodozemac je sposoban da apsorbuje velike količine vode i da ih smesti u labave nabore kože. Ta voda može zatim da se koristi za vreme suše. Međutim, skladištenje vode nije jedini dar koji poseduje koža ove žabe. Ona takođe stvara razna antibakterijska jedinjenja i jednu hemikaliju za koju se ispostavilo da je korisna za lečenje visokog krvog pritiska kod ljudi.
Tokom sezone parenja mužjaci se često prilepa za leđa ženki i tako ostanu danima, čekajući da one snesu jaja, koja se zatim polažu na neobiča način. Umesto da ih pažljivo smesti u vodu, kao što čine mnoge žabe, ženka Vajtove arborealne žabe izbaci jaja pod vodu takvom silinom da ona putuju preko 2m pre nego što se zaustave. Vajtove arborealne žabe su sposobne da proizvedu veoma glasne zvukove. Kada se uplaše, ove žabe ispuštaju neverovatno probojne vriskove - dovoljno da odvrate mnoge predatore.

DŽINOVSKA ŽABA
Cyclorana australis

Oči džinovske žabe daju odličan vid koji koristi za hvatanje buba, skakavaca i termita. To je noćna životinja koja je obično zatrpana u jazbini. Izlazi na zemlju obično posle kiše. Ove žabe su veoma dragocene Aboridžinima koji piju čistu vodu istisnutu iz njihovog tela.

Džinovska žaba je vrsta žabe koja može da živi u mnogo sušnijim predelima od većine drugih žaba. Ona preživljava duge, suve australijske dane tako što se začauri u smešu odbačene kože, sluzi i vlažne zemlje. Takođe može da zadrži velike količine vode ispod kože u bešici i telesnoj šupljini - prilagođavanje koje joj pomaže da izdrži duge periode suvog vremena u bezbednosti čaure.
Sposobnost da izdrži velike količine vode učinila je džinovsku žabu i njoj srodnu žabu koja takođe drži vodu, dragocenim životinjama za aboridžane, koji ih iskopaju iz zemlje i iz njih istisnu čistu vodu koju zatim piju. Žabe se zatim puste bez zaliha vode, ali inače nepovređene.

Kad jednom dođu letnje kiše, ove žabe kreću u akciju, gosteći se mnoštvom insekata i pripremajući se za parenje. Mužjaci se okupe na rubovima privremenih lokvica i dozivaju ženke, koje dolaze i polažu do 7000 jaja. Mladi moraju da se izlegu i razviju u odrasle žabe za samo nekoliko nedelja, pre nego što lokvice vode presuše na vrelom suncu.

AZIJSKA ARBOREALNA ŽABA KRASTAČA
Pedostibes hosii

Azijska arborealna krastača varira u boji od zelenkastosmeđe do crne, sa gustim obrascem žutih pega. Neke ženke imaju tamnopurpurnu boju. Za razliku od većine krastača, ova jugoistočna azijska vrsta je vešta u penjanju, verući se uz drveće uz pomoć lepljivih jastučića na prstima.

Azijska arborealna krastača, takođe poznata kao smeđa krastača, krupna je i zdepasta krastača koja živi u nizijskim tropskim šumama ispod 660m nadmorske visine. Rasprostranjena je širom Bornea, a poznata je i na Sumatri, Malezijskom poluostrvu i južnom Tajlandu. Punoglavci se razvijaju u tihim barama i na dnu potoka, u mrtvom lišću. Kada odrastu, ove krastače razvijaju arborealne veštine i provode neko vreme na drveću, otkud im potiče i ime.
Ova krastača je neobična u odnosu na druge po izuzetnoj sposobnosti za penjanje. Dok većina drugih krastača živi čisto zemaljskim životom, azijska arborealna krastača ima usisne jastučiće na prstima koji joj omogućuju da se s lakoćom penje. Dane provodi skrivena daleko u procepima drveća u lišću, aktivirajući se tek kada sunce zađe.

Cele noći arborealna krastača hoda šumskim tepihom duž reka i potoka i hrani se uglavnom mravima, koje kupi dugim, lepljivim jezikom. Ova životinja poziva druge krastače nerazgovetnim kreštanjem koje se polako diže od početka do kraja.

Ženka položi jaja u trakama u reci. Te reke moraju da teku prilično brzo zato što jaja moraju da se drže u uslovima gde je koncentracija kiseonika u vodi relativno visoka. Međutim, kada se izlegu, punoglavci moraju da se bore protiv vodenih struja da ih ne odnesu. Oni imaju velika lepljiva usta kojima se drže za stene da ne bi otplovili.

OBIČNA KORNJAČA ZMIJSKOG VRATA
Chelodina longicollis

Vrat obične kornjače zmijskog vrata veoma je dug. Kada se ostegne, njen vrat je duži od polovine dužene oklopa.

Sa dugim, elastičnim vratom, dobrim vidom i snažnim čeljustima, kornjače zmijskog vrata su strašni predatori u svojim vodenim staništima. One su kosmopolitske životinje, hrane se svim stvorenjima koja mogu da uhvate, uključujući žabe, punoglavce i ribu.
Razmnožavanje se odvija u septembru i oktobru - prolećni meseci u Australiji - a u novembru ženke polažu jaja u rupe u obalama močvara i jezera. Zatim pokrivaju rupe i ostavljaju jaja da se razvijaju. Posle tri do pet meseci izlegu se mlade kornjače i iskobeljaju se iz rupa da bi se dokopale relativne bezbednosti vode.

Većina kornjača zmijskog vrata živi blizu potoka, reka, močvara i laguna u istočnoj Australiji. S vremena na vreme one se sele kopnom u potrazi za novim staništima. Nije neobično da nastane veštačka jezera.

KINESKA KORNJAČA MEKOG OKOLOPA
Pelodiscus sinensis

Kineska kornjača mekog oklopa ima ravan, mekan i gumast oklop i dugu njušku koja deluje kao disaljka.

Kineska kornjača mekog oklopa nastanjuje spore reke i jezera sa peskovitim i muljevitim dnom. Ponekad se može naći van vode, kada se sunča na kamenju, ali će brzo nestati pod vodom ako oseti da je ugrožena. Kineska kornjača mekog oklopa pretežno je noćna životinja, kada traži plen po dnu reke. Ova kornjača je krajnje kosmopolitska po ukusu, jer jede većinu životinja koje može da uhvati snažnim čeljustima. Rakovi, puževi, ribe i vodozemci, svi oni se nalaze na noćnom jelovniku kornjače.
Čeljusti kornjača mekog oklopa takođe su korisne za odbranu. Za razliku od većine tipova kornjača, ova vrsta ne može da uvuče glavu pod oklop. Njoj takođe nedostaju koštane pločice na oklopu koje štite druge kornjače. Umesto toga ona ima opak ujed, dovoljan da je zaštiti od većine potencijalnih predatora. Duga njuška ove kornjače deluje kao disaljka, omogućujući joj da bude potpuno potopljena u plitkoj vodi i da opet diše.