Sastavi iz srpskog jezika - osnovna škola, od V do VIII

Рецимо некоме да га волимо, улепшајмо дан и њему и себи! Рецимо
некоме ко није ту да нам недостаје, једино тако се нећемо удаљити и једино тако
ћемо пребродити сваку раздаљину која нас дели. Рецимо пријатељу који се сели
да га никада нећемо заборавити. Радост је у малим стварима – природа је пуна
лепих речи. Зато, радујмо се сунцу, мору, природи, волимо кишу, росу, ветар у
коси. Посматрајмо ведро небо лежећи у високој трави. Посматрајмо излазак сунца
са неким до кога нам је стало. Лепе речи не морамо да тражимо, оне су свуда око
нас, само чекају да их оживимо. Мама, тата, браћа, сестре, дете, детињство,
играчка, пелена – свака реч која говори о породици бива магична! Друг, клупа,
двориште, лопта – и школа је пуна лепих речи!

Хајде да кроз живот идемо насмејани, срећни и да ту срећу делимо са другима.
Хајде да вежбамо љубав, другарство, пожртвованост, хуманост и толеранцију,
радије него мржњу, туче и нетрпељивост.

Свако људско биће носи у себи доброту и лепе речи. Само је питање да ли ћемо
допустити тим особинама да изађу на површину. Допустимо им то одмах! Покажимо
свету које речи нас радују, које умеју да нас насмеју, а које нас мењају на боље.
Покажимо одраслима како само једна лепа реч може да стави тачку на сваку
свађу и да је све само питање добре воље. Како „Извини“ треба рећи сваки пут
када нисмо у праву. Можда чак и онда када јесмо, ако ће то решити свађу јер лепе
речи никада нису сувишне. Покажимо им како лепе речи умеју да лече и обрадују
чак и у најтежим ситуацијама.

Није узалуд пословица „Лепа реч и гвоздена врата отвара“. На лепу реч нико не
остаје имун. Лепа реч свима измами осмех. Лепа реч свакоме испуни дан.

Толико је лепих речи на свету. Нека свако дете изабере своје и нека их користи
сваки дан јер, не брините, лепе се речи неће никада излизати, нити могу да
постану само отрцана фраза. Оне ће бити наш штит кроз живот, иза њих ћемо се
безбедно сакрити од свих оних мање лепих речи и ситуација које нам живот
доноси.

Михајло УЗЕЛАЦ, 7/2

Растимо уз лепе речи

Сунце на истоку рађа нови дан. На све четири стране света настаје нови живот.
Живот улази у дечију душу. И дан га обасјава!

Прве лепе и миле речи дете ће чути од своје мајке. Нежне као
пролећни поветарац, благе као сунчев зрак. Речи љубави, заштитничке речи.

Уљуљкивано и несвесно живота око себе, дете почиње да расте као трава после
кише. Тада чује прве оштре речи, ружне, пуне оптужби. Не разуме он баш све, ни
шта му то говоре, ни зашто га оптужују. На моменте тужан, плачљив, збуњен...
бежи, скрива се у загрљају оне која га је родила. Она ће га утешити, зна она шта
ће му рећи да ублажи тугу!

Дете стасава у младића, научен је већ да прима ударце, и да узвраћа ударцем, да
говори понекад оно што не жели. Па после жали, дубоко жали. Од неког је чуо да
треба говорити јер је ћутање лењост и кукавичлук. Зато је зажалио што оној
Милени са црним очима није рекао све што је требало рећи. Оде она путем свог
звезданог неба, а неизговорене речи љубави остадоше да заувек трепере у лишћу
старог дрвета. Научио је да не сме допустити да прође ниједан дан, а да не каже
људима које воли – да их воли.

Зар ти није топло око срца када ти друг каже да си му најбољи друг, када те
наставник похвали, када те продавачица љубазно поздрави, када ти родитељ каже
да си његово сунце и његов живот? Све те речи нас испуњавају, у свима њима
налазимо радост. Живећи уз те лепе речи растемо као сунцокрети који се окрећу
према сунцу. Тако би требало да буде током нашег кратког, а драгоценог живота.

Но, има и оних који кроз своју патњу и откривање горких сазнања тону у општи
бесмисао, не откривајући смисао. Па би да повуку још некога са собом у амбис
безнађа говорећи му ружне речи, несвесни колико га заправо повређују. Да ли му
одговорити на исти начин, упустити се у ту ружну игру или ћутати и погнути
главу? Да ли бити исти као они? Не, то не сме да се дешава, такви људи не
завређују пажњу и љубав.

Деца би требало да расту окружена лепим стварима, топлинама, речима које
испуњавају срце и душу. Зна то младић који је постао већ зрео човек. Сећа се
баке у његовој улици која је живела сама; он јој отрчи по хлеб, па кад седне
поред ње испод старе липе она му тепа: „Душо моја“, Душо бакина“. А он се
осмехује устима пуним домаћих крофни које је изнела пред њега па му мило око
срца. Сада бака у Божјем крилу спава, а он се и даље сећа њених топлих речи.

Касно је. Лежу дечица у своје топле кревете. Чује се ветар који шапуће цвећу у
башти. Небо пуно звезда, а и оне се дошаптавају са месецом. Причају неке лепе
бајке, а деца сањају. Сањају своје ружичасте снове у којима људи нису зли, где
владају мир и љубав, а миле речи које им шапћу анђели падају по њима и
успављују их.

На крају, у даљини, док тону у сан, чују се речи највољеније: „Мирно спавај,
душице! И лепо сањај!“


Димитрије СТОЈАНОВИЋ, 8/2

Збогом мојих петнаест година

Рођена сам давне 1995. године, у време када је неки деда Аврам опорављао нашу
земљу од кризе. Да сам у стомаку сачекала још неколико сати, добила бих од
града Београда бесплатна колица и сву мени потребну опрему, јер се тада 1. мај
баш славио.

Расла сам уз економски опоравак мојих родитеља. Први зубићи, први кораци, прве
лутке, прве симпатије у вртићу... и онда, неколико дана пред мој четврти
рођендан, почело је бомбардовање. Тих дана смо се стално негде скривали. Тек
сада сам схватила да се нисмо играли жмурке. Моји родитељи нису одлазили на
посао, дружили су се више него икада и спомињали нека, мени непозната имена.

Само што су се смирили авиони, неки људи су узимали шерпе и лонце и
застрашујуће лупали. Тада сам често помишљала: „Боже, каква деца!“

Тако дочеках и полазак у школу. Све је било ново, дружење, оцене, писмени и
контролни задаци, учествовање у разним програмима, експериментима. Тако,
прелазећи из фазе у фазу, постадосмо неприметно одрасли, пубертетлије, млади
људи који ће се за неколико месеци наћи на својој првој животној раскрсници.
Шта, куда, како... да ли смо спремни да дамо одговор, да ли је то пут који нас
води до наших снова и лепе будућности?

А време тече и уредно нам броји свако протекло вече. Да ли сам одрасла или још у
души дете, када такве мисли по мојој глави лете? Хоћу да уживам још мало и да
будем дете, а нека се све одлуке касније мене сете.


Даница ПЕТРОВИЋ, 8/2

Свако је ковач своје среће

У време када сам био мали и када сам знао само за своје најближе, знао сам и шта
је срећа.

Родио сам се давно, у земљи у којој се за време моје ране младости ратовало.
Ипак, нисам се плашио, родитељи су ме тако учили. Тада, у време бола и туге, ја
нисам био тужан, веровао сам у срећу. Међутим, деца сазревају тако брзо да нико
и не примети, родитељи не стигну ни да их науче како да граде своју срећу.

То се десило и мени, с тим што ја нисам желео да слушам савете. Због тога ме
кроз живот прати несрећа. Због тога сам изгубио добре пријатеље, добре оцене...
Нисам имао храбрости да питам своје како се гради срећа, па сам сам почео да је
тражим.

Питао сам другове, али они нису знали да ми одговоре. Питао сам пролазнике,
игнорисали су ме. Тада, када нико није имао одговор на моје питање, дуго сам
размишљао шта да радим.

Са 11 година сам почео да тренирам одбојку, а ни то ми није ишло за руком, па сам
одустао. На крају, после свега, скупио сам мало храбрости да питам своје
родитеље како стићи до среће. Рекли су ми да само пратим своје снове, да слушам
своје срце и да се уз то мало потрудим.

Послушао сам их, и верујте, све ми иде од руке. Вратио сам се одбојци и најбољи
сам. У друштву сам омиљени. На крају сам пронашао прави одговор: Свако је
ковач своје среће!!!


Игор СТЕФАНОВИЋ, 8/4

Растанак

Полако се ближи крај осмогодишњег школовања. Радост новог почетка смењује се
са тугом због растанка са друговима, наставницима, школом – другим домом. Сада
када смо је освојили, постали најстарији ученици, спремамо се да је напустимо.

Толико рада, успеха, радости, страха, похвала, критика, путовања, славља,
смеха, суза, љубави и још много тога стало је у ових осам година школовања. У
којој год школи да будем, с ким год да се дружим, много ће ми недостајати ово
одељење. Помисао на другове буди леп осећај у срцу, радост на лицу. Потрудићу
се да тако и остане.

Време одрастања, чарки и несташлука обележило је наших осам година. Сузе ми
крену при помисли да никада више нећу бити у клупи, учионици, разреду, школи
са истим друговима. Мучи ме питање да ли ћемо се окупљати на рођенданима као
и до сада? Тешко градиво је лако савладати ако те за викенд чека рођендан код
другарице. На крају је све лако, али да ли је стварно било тако? Тешка
математика, нејасна граматика, разграната биологија, рељефна географија, обимна
историја, педантна хемија, компликована физика, распевано музичко, разиграно
физичко, шарено ликовно, прецизно техничко и наравно страни језици. Од свега
помало да знаш довољно је да се запиташ, шта је то тешко, ако је ово било „лако“?

Најбољи по успеху, такмичарског духа, освајачи многих награда, пример млађима,
то је 8/2.


Дијана ДОНЧИЋ, 8/2

MATEMATIKA

Растанак

На измаку је последња школска година у основној школи. Полако одрастамо.
Крећемо свако својим путем, путем маште, жеља, нада, низ животну реку пуну
препрека.

Сећате ли се како смо се срели, упознали и постали блиски? Блиски толико да нас
нико не растави и преотме тајне и жеље. Сећате ли се свега? Били смо деца, једно
другоме страна, непозната и далека. Желели смо да се часови што пре заврше да
бисмо побегли од обавеза. Време је пролазило. Сваки нови дан у школи је био нова
радост, нова прилика да сретнеш већ знана лица и узвратиш нечији осмех. Делили
смо добро и зло. Заједно смо лакше подносили све грдње и неправде, заједно смо
били јачи.

Често седим и сабирам године, разреде, другове, другарице... На крају смо једног
пута, пута детињства. Престајемо да будемо немирна деца. Време нас зове и
тражи да се определимо за школу која ће нас повести пут будућег занимања.
Свако од нас помало страхује од пријемног који нас уводи у свет одраслих.

Знам да је сада време да једни другима кажемо „здраво“ и кренемо одабраним
путем. Да ли ћемо се срести? Да ли ћемо опет бити заједно на овом месту и да ли
ћемо једни друге препознати? Остаје нам само једно – заклетва да никада нећемо
заборавити наше детињство.

Вук МИЛОЈЕВИЋ, 8/2

Књижевни лик коме се дивим

Постоје многи књижевни ликови који су ме својим поступцима дирнули, али је лик
Мионе из приповетке “Прва бразда” онај коме се дивим.

Срце српске мајке се види у Миониној привржености породици. Љубав и
поштовање према свом мужу, Миона је показивала окупљањем деце око огњишта
куће. Она је упорна као весник пролећа који се рађа после хладне зиме. Ум јој је
бистар као изворска вода. Став чврст као корење огромног храста. Као што
хиљаде звезда тка ћилиме по небу, толико је она имала брига. Све су биле мале,
осим једне, њена деца. И успела је та јединствена, паметна жена. Извела је своју
децу на прави пут. Далеко испред свог времена, са погледом на будућност.
Научила је своју децу како треба живети. Миона их је научила да буду добри људи
и дала им поклон за цео живот – образовање.

Стуб куће, основа породице и извор мајчинске љубави је за мене Миона. Велики
узор и слика српске мајке. Зато јој се дивим.


Стефан МАТИЈЕВИЋ, 5/6

Између нас нема разлике

Драги искрени мој свете, велики си, искрен и леп. Чине те исток, запад, север и
југ, љубав, доброта, вера и нада.

Са истока машу људи с древном цивилизацијом, са запада људи брзим животом, а
код нас – традицијом. Људи жути, бели и црни, сви смо исти - људи смо. Имамо
исто плаво небо, исту звездану ноћ са великом жутом куглом – Месецом. Имамо
брда, реке, мора и океане, шарене ливаде као велике ћилиме. Са њих нам
латицама својим машу жути, црвени, бели, плави цветови. Боје нам и миришу свет.
Сунце својим зрацима милује лица жутих, белих и црних људи. Милује високе,
снежне врхове, брда и пашњаке. Милује све што је живот, а живот је волети.
Живот живи и црни и бели човек. Између нас нема разлике. Сви се радујемо новом
дану. Радујемо се свом оцу, мајци, брату, сестри. Радујемо се љубави баке и деке.
Сви се радујемо плавом небу и звезданој ноћи, волимо своја брда, своје реке и
мале потоке, волимо да осетимо топле сунчеве зраке како нам милују лица. Око,
било белог или црног човека, сија срећом при погледу на колаж око себе. Да ли
гледамо плаво, зелено или црно око, оно сија. Све зрачи животом. Сви га волимо,
живимо и чинимо. Зато, волимо се и поштујмо. Ширимо љубав као што ливада шири
мирис цвећа. Ширимо другарство и волимо овај свет, поштујмо се и разумимо. Овај
свет, који ми знамо, за нас је један, живот је један!

Ма какав био, свима је мио. Верујте, између нас нема разлике. Ево, Сунце ми
обасјава радни сто, а ко зна где и коме још.


Милан ЈОВАНОВИЋ, 8/8

Саосећање је моја особина

Понекад ни сами нисмо свесни колико нам неке особе значе и шта бисмо све могли
да урадимо за њих. То тек схватимо када се нешто деси или када не виђамо те
особе. Али, где год се оне налазиле, ми саосећамо са њима.

Саосећање. Једна веома битна особина, коју сваки човек треба да има.

А имају је само људи који воле. Ми то чак ни не примећујемо, али ко год нама
близак осећа тугу или можда срећу, са њим осећамо и ми. Зато што кад се воли,
воли се и у добру и у злу. Са најближима се дели и радост и туга. У свим
невољама, ми смо уз наше пријатеље и породицу. Заједно тугујемо и пробамо да
помогнемо и решимо проблем. Чак и када најближи покушају нешто да сакрију од
нас, ми приметимо да нешто није у реду јер их волимо и саосећамо са њима.
Осетимо и најмању трунку бола коју неко зада нама драгој особи. И то нас боли
више него и њу саму јер је јако тешко гледати пријатеља како пати. И зато смо ми
ту увек за њега. И покушамо да га развеселимо, иако смо свесни ситуације.
Понекад, ради пријатеља нешто лоше и прећутимо јер знамо како ће га то
повредити и како ће му бити тешко. И онда се боримо за пријатеља и за његову
срећу, чак и онда када знамо да нећемо успети. Али, ми верујемо, и док смо са
најдражима, нико нам ништа не може. А све је то ствар љубави и саосећања.

Ту особину поседујем и ја, а и већина људи. И то је најважније, да се ми волимо и
да саосећамо са породицом и пријатељима.


Александра ЛАЗИЋ, 7/4

Саосећање је моја особина

Људи се разликују по особинама. Неки имају лоше, а неке красе лепе особине.
Њих зовемо врлине, а једна од њих је саосећање.

У животу се често сусрећемо са страшним судбинама неких људи. Таквим људима
треба помоћи, а не окретати главу од њих. На улици видим људе гладне, прљаве и
измучене од сиромаштва. Довољно су понижени што моле за корицу хлеба, па им
топла реч или нешто новца може помоћи да на кратко забораве своју муку. Увек
им пружим колико могу. На телевизији често приказују емисије где моле за
финансијску помоћ некој оболелој особи, којој је хитно потребна операција или
неки лек. То је питање живота или смрти, и у тим ситуацијама, моји родитељи
помогну. Уплате новац на рачун, а тиме уче и мене да када порастем, саосећам и
помогнем људима у невољи. У јесен и пролеће правимо велико распремање у кући.
Гардеробу и играчке које сам прерастао, лепо запакујем и однесемо у дом за децу
у Звечанској. Попунимо пакет са слаткишима и сликовницама и однесемо деци коју
су родитељи напустили. Они немају довољно хране и одеће, а ни љубави, која
треба сваком детету. На тај начин саосећам са њима и пружам им бар мало
топлине и осећање да и њих неко воли и брине о њима.

Ја сам дете, али саосећам са свим особама којима нешто недостаје у животу. Јако
ме боли и тужан сам када не могу да им помогнем. Љуте ме људи које видим како
окрећу главу и глуви су за вапаје људи у невољи. Саосећање је особина која
никога не кошта, али много значи онима којима је потребно. Ту реч и жељу да
помогнем ћу увек гајити у свом срцу као највећу вредност.


Никола УЗЕЛАЦ, 7/3

Драги кутак

На летњем распусту одлазим у село. Тамо је мој омиљени, драги кутак –
поткровље.

До њега се долази дрвеним, узаним степеницама. Чим уђем, на поду од дасака
које шкрипе дочека ме велики, плишани меда, тужан јер се нико не игра са њим,
због тога што ретко долазим. Са леве стране разбашкарио се удобни кревет
прекривен шареним ћилимом изатканим златним рукама моје баке. Поред њега као
војник који чува стражу стоји ормар. Он је најстарији од свих ствари. На њему су
крпене луткице којима се играла моја тетка још кад је била мала. У десном углу је
полица препуна прашњавих књига, по којој је паук исплео своју мрежу, па изгледа
као да је неко окачио предивну хеклану завесу. Усамљена столица за љуљање у
ћошку једва чека да ме прољуља и својим шкрипањем засвира попут виолине. До
ње је земљани ћуп са пауновим перима која, када пролазим поред њих, затрепере
посипајући беличасти прах прашине, па ми се чини као да ме поздрављају и радују
се мојој посети.

Волим моје поткровље јер се у њему осећам као у времену када је живела моја
бака јер је све јако старо. Иако запуштен и прашњав, мени мој драги кутак много
значи, због тога што сам у њему провела најлепше тренутке мог детињства.


Јелена РАДОВИЋ, 7/3

BIBLIOTEKA

Удобна просторија

Моја соба је оаза у којој проводим већи део времена. Потпуно је уређена по мом
укусу, то је моја територија коју остали укућани поштују.

Соба је пространа и светла током целе године. Зидови су у боји лаванде која
делује умирујуће и освежавајуће. Ту је кревет у веселом карираном дезену и са
страницама од плаве коже. Поред њега је радни сто на коме се налазе лампа и
држаци за оловке. У фиокама леже неопходне књиге и свеске које ишчекују да их
се сетим. У углу је комода на којој стоји глобус који ме зачас одведе на сунчане
обале мора или чаробне пределе оковане ледом. Он увек нуди авантуру. Ту су и
рамови са сликама које чувају лепе и незаборавне тренутке, али и пар играчака
које миришу на рано детињство.

На зиду преко пута се налазе полице у плаво-белој боји које личе на морски
амбијент. На једној се налази колекција разиграних делфина, мојих омиљених
животиња. Она је окружена нехајно разбацаним шкољкама у којима још увек шуме
таласи. На полици испод се налази необично дрво од жице у чијим крошњама
светлуцају ахат, жад и кварц, необични плодови једноставне природе, затим се
нижу бочице парфема које маме својим изгледом, а између њих се налазе делови
накита који бацају веселе искрице.

Од технике ту је неизбежни музички стуб јер је музика део моје свакодневице, а
постери познатих певача украшавају зидове собе. Цела површина врата је
резервисана за цртеже планета и призоре из космоса, у које отпловим кад
завршим све своје обавезе.

У мојој соби учим, радим, одмарам се и налазим неопходан мир. Срећна сам што
имам то парче само свог света.


Исидора СИМИЋ, 7/5

LEKTIRE

Моја соба

Тамо горе на последњем спрату декине куће, са задње стране огњишта која гледа
на воћњак и башту налази се моја соба.

Улаз мога кутка красе велика врата делимично сачињена од млечног стакла и
наравно стара гвоздена брава на којој су се играли разни завијуци ручне израде.

Прва ствар која ме очара при уласку у моју собу јесте трокрилни прозор који
заузима скоро целу површину зида уз ког се наслања стара липа. Крај прозора су
закачене играчице саткане од сребрних нити које се огледају у хладном стаклу, и
тако из дана у дан чекају прве зраке сунца да започну своју представу. Али ту
није био крај њихове тајне – увече када сунце спава уживају у снежној белини
својих хаљина, непосредно пре мог сна, да би ме успавала дубока тишина која је
обавијала дугу, полумрачну ноћ у мојој соби.

Ипак највише се сунцу радовао разбашкарени ћилим на сред собе на ком миле
разнобојни цветићи и шаре мамећи погледе сваког пролазника у соби.
Разноврсније боје могу се осетити за време ручка у спектру укуса који путује из
бакине кухиње.

Одмах прекопута прозора налази се нов храстов кревет са полукружним рамом с
једне стране на ком је увек пространа постељина беле или љубичасте боје, са
дезеном небеског плаветнила којe плови изнад наше куће.

Мој кревет је веома удобан али ипак постоји једна друга ствар која ми боде у очи
када пожелим да заспим - то је полица са старим књигама која заузима половину
левог зида. Само тај део собе је стално мрачан, ту влада густа тишина и ово легло
знања чини прилично напуштеним. Други део истог зида чинио је троугласти сто
прибијен уз угао собе, са црвеном столицом чија се ногара повремено клатила.

Многи би рекли да је мој кутак једна обична просторија са неким не баш нарочитим
намештајем и чији су зидови окречени у жуто, ипак моја соба је моје царство у ком
се сакупљају моје мисли и ја сам овим што имам сасвим задовољна.


Кристина МАТИЈАШ, 7/2

Моја соба

Када се погледом зађе ка крају трпезарије, па се налети на врата која нимало не
одударају од зида, готово да нико од гостију не зна да је ту. Тиха и неприметна,
тајанствена.

Иза врата са леве стране протезао се пространи ормар. Кроз велики прозор
наспрам врата улазила је светлост, па је била веома прозрачна. Поред прозора
разбашкарио се пространи кревет. Пре недељу дана ту се уселио један саксијаки
кактус прелепог ружичастог цвета. Окречена је у жуто, али толико бледо, да се
боја скоро није ни примећивала. Ту близу врата, са десне стране љуљала се једна
фотеља за читање, а поред ње одмарао се камин зидан од камена који као да је
трептао на плесање ватре у њему док је дрво полако нестајало. У средини, био је
један стари храстов радни сто коме нису све ноге биле једнаке (вероватно зато
што је рађен ручно) па се повремено клацкао час на једну час на другу страну.
Негде код рама прозора млитаво, сасвим беживотно, лењо, висиле су завесе пуне
паучине. Није било тепиха. Неравни паркет је био наслаган тако да даје утисак да
је раван.

Имала је доста становника, али верујте и сада је њеном становнику добро у њој.


Живана ГАРАШЕВИЋ, 7/2

Za život bez oružja

Svanuo je jedan novi dan u svetu baš kao i našem. Sunce je vinulo svoje zrake u široka
nebesa. Ptičice se hvale svojim predivnim glasom. Niko ništa ne sluti. Niko ništa ne
sumnja. Nikom ni na pamet ne bi palo da bi iz ovako lepo začetog dana nastala opšta
sramota, tragedija, tama, izazvana sa samo dve stvari: prljavim ljudskim umom i
metalnom stvarčicom koja je tako mala, a tako velika. Koja ponekad košta samo par
novčanica, a ponekad joj je cena i više od ljudskog života.

Devojka zlatne kose, krupnih smeđih očiju, žurno se kreće ulicom. Sa predivnim osmehom
na licu, suzama radosnicama u očima, kreće se brzim koracima sa namerom da podeli
radost sa voljenom osobom. Da podeli radost novog života, jer je baš to jutro saznala za
prinovu u porodici. Za taj mali plod ljubavi koji se razvija u njoj.

Sunce i dalje jarko sija i sve više se diže ka belim oblacima. Zar bi neko i mogao da
pomisli da će nešto krenuti loše ovoga dana? Sa druge strane ulice događa se nešto što
nikako ne biste mogli ni da zamislite. Događa se pljačka. Naoružani čovek uspeva da se
domogne novca i trčeći izlazi odatle. Znam da ste pomislili: “ Zar na ovako lepom
danu?”. E pa, zle duše ne biraju. Njima je svejedno! Upuštaju se u rizik i svog i tuđeg
života. Međutim, pohlepa tu ima glavnu ulogu. Novac sve više zauzima glavno mesto u
našim životima. Zapostavljamo dobrotu, ljubav…želimo samo materijalno bogatstvo, a ne
ono duhovno.

Mlada devojka iznenada gubi osmeh sa lica i nalazi se ležeći na betonu. Njene crvene
usne beživotno su priljubljene uz beton. Oko nje se nalazi lokva krvi koje je u svakom
momentu sve više. Naoružani čovek je samo hladno gleda, sakriva onu odvratnu metalnu
stvarčicu koja je upravo oduzela dva nevina života koja su imala još toliko pred sobom.
Sklanja je u džep jakne i nastavlja da trči.

Sve se to dešava u svetu kao i našem gde je dan počeo tako vedro, ne sluteći na nesto
ovako tmurno. Ipak, u našem svetu dešavaju se još i gore stvari. Sve više se potiskuje
ljubav, a mržnja preovladava. Svaki dan ona metalna stvarčica oduzme nekoliko života.
Svaki dan to hladno, krvavo oružje ugasi jedan tračak svetla. Svaki dan zbog tih
oblikovanih metala nestane neko nama drag. Zbog tih glupih sprava koje je izmislila
ljudska glupost svakoga dana stvara se tama.

Koliko bi samo svet bio lepši kada tog oružja ne bi bilo? Koliko bi tada bilo nade u životu?
Koliko bi samo nevinih osoba dočekalo novi dan? Za sva ta pitanja postoje odgovori…
odgovori koje se niko ne bi ni usudio da dâ. U našem životu, koji je sve više ugrožen,
bitne su ljubav, sreća, nada, vera… Vera da se ovakvi dani neće ponavljati. Da će svaki
dan biti još bolji od onog prethodnog. Vera da će svanuti i jedan novi život… Život bez
oružja!

Sara Arva, VIIIa

Život bez oružja

Od davnina oruzje je u čovekovom životu zauzimalo značajno mesto i bilo je uvek
prisutno. Još od osnovnih društvenih zajednica, još od plemena čovek je upotrebljavao
oružje u različite svrhe i ono je od tada bilo deo svakodnevice.

Prateći istoriju čoveka možemo zaključiti da je oružje nastalo ubrzo posle udruživanja
ljudi u plemena. U prvim trenucima korišćeno je prvenstveno za lov, za egzistenciju
čoveka, a kasnije su počele borbe među plemenima pa je time oružje sve više
usavršavano. Počevši od kamena, ljudi su napravili čitav niz različitog ubojitog oružja da
bi danas postojalo oružje koje uništava ceo jedan grad, jednu državu za treptaj oka.
Rakete koje prete uništenju čovečanstva, uništenju planete, danas su sasvim uobičajne
stvari, a strah od njih je uvek prisutan. Ali da se malo zapitamo… Šta bi bilo ako oružje
ne bi postojalo? Sigurno bi mnogi strahovi čoveka nestali. Ne bi nam nad glavom bila
misao totalnog uništenja, nuklarne zime i ubistava. Čovek bi bio sasvim druga ličnost.
Milioni života izgubljeni u prethodnim ratovima bili bi spašeni, a sama priroda pošteđena
kobnog zagađivanja radijacijom, eksplozijama nuklarnih bombi i ostalog.

Bez oružja Zemlja bi bila poput raja, a nama samo preostaje da se nadamo boljem životu
i životu bez oružja, i da se usredsredimo na očuvanje i spašavanje života, a ne na
uništavanje.


Igor Tucić, VIIIa

Svet bez oružja

Svakoga dana novine i vesti su sve punije izveštajima o ubistvima i pljačkama izvršenih
vatrenim ili hladnim oružjem.

Zamislite da svet ostane na dva, tri dana bez puški, pištolja i bombi. Ko zna koliko bi
života bilo spašeno, a koliko bi tek manje bilo samoubistava i oružanih pljački. Novine bi
se smanjile za tri strane, a dnevnik bi trajao kraće makar za petnaest minuta. A tek
ratovi koji odnose na milione žrtava konačno bi prestali! Teroristi kojih ima svuda po
svetu ne bi više uzimali nedužne ljude kao taoce, izvršavali bombaške napade i slali
bombaše samoubice. Da nema toliko pljački možda bismo i svi mi bili bogatiji i živeli bismo
u miru i sreći. Nestale bi plaćene ubice i naoružani ludaci. Čak bi se i broj životinja
povećavao i sigurno ne bi iščezle neke retke vrste životinja.

Ko zna, kada bi stvarno nestalo oružje na dva, tri dana, možda bi ovaj svet bio luđi nego
što jeste.


Vujadin Miladinov,VIIIa

Mrak

Mrak je tama koja krije zlo, koja se hrani ratovima, ubistvima, suzama... To je mrak.
Mrak je kada se krv prolije na zemlju, kad nečija duša izgubi telo; mrak je tama koju ne
treba poželeti nikome.

Tama se uvek borila protiv svetlosti, a danas vlada najveća tama. Droga koja
uzima živote... Danas ima sve više narkomana. Danas ima sve više terorista. Mrak je
senka koja u levoj ruci drži pušku, a u desnoj mač; senka koja čeka žrtvu, da izbije rat i
tuča.

Tamu treba izbegavati. Kad bi je svi izbegavali, povukla bi se i svi bismo bili složni. Bio bi
to svet bez ratova, tuča, terorista, ubistava, krvi i suza. Tama nije dobra i nikad neće
biti dobra, a tvoje NE menja sve!


Dragan Popov, VIIIa

JA SAM SAMO DETE

Oko deteta svet se vrti.
Dete treba da se rodi iz ljubavi.

Dete je najlepši dar od Boga. Kada imaš dete, ti si najsrećniji čovek na svetu, ali ne
bude to uvek tako.
U 21. veku u državi vladaju velike krize. Deca zbog siromaštva pate. Često se
na mostovima ili u velikim gradovima sreću deca koja mole za dinar da kupe parče hleba
da ne umru od gladi. Deca su u «sigurnim kućama» sa svojim majkama zbog zlostavljanja
od druge strane roditelja. U svetu je sve više dece koja nemaju svoj dom. Meni je moja
majka pričala: «Dete moje, završi dobro školu, da imaš za osnovno, da ne zavisiš od
drugih».
Ja sam dete razvedenih roditelja i dobro znam kako je to biti bez oca. Moja najbolja
drugarica iz razreda mi je rekla da sam siroče koje nema tatu. Mene je to povredilo jer
samo ja znam kako je to bilo strašno i neprijatno. Zato mi je žao one dece koja su
doživela istu sudbinu kao ja.
Dečija prava nisu mnogo zahtevna. Mi, kao deca, treba da slušamo naše roditelje, da se
lepo ponašamo, kao što nam to i dolikuje, da nas se roditelji ne bi stideli. Ljudi koji su
bogati treba da daju malo novca sirotinji. To je mnogo više nego što oni misle. Mališani
treba da se igraju, da budu voljeni i da budu srećni.
Ovom prilikom želim da dokažem da novac nije bogatstvo sveta, već deca koja su ukras
sveta! Roditelji, deca nisu kriva, ona su samo deca, kao što sam i ja samo dete.


Sanja Knežić, Va

СВЕТИ САВА
КЊИЖЕВНИК И ХОДОЧАСНИК

Ако има мотива који никако не носе дилему, и апсолутног у
српској реалности, онда су то дела Светог Саве.
Свети Сава је био и остаће са својим делима непролазна вредност
српске историје. Кроз Христа и Његово Јеванђеље, он је постао наша
главна стваралачка енергија живљења и постојања.
Он је непогрешиви путоказ на историјским беспућима; светлост у
свим српским тминама; нада и утеха у безбројним тугама и свест и
савест у страшним кризама наше бурне прошлости.
Чудесна Савина личност и његова беспримерна жртва за српску
нацију и црвку, донели су му непролазну славу у нашем народу. За
његове небројене светосавске дарове, народ га је опевао у песми,
прославио у причи и легенди, овековечио у безбројним храмовима
посвећеним његовом имену.
Има ли краја где се не помиње Савино име. Најдража њива се
зове Савин потес, најумиљатије брдо – Савино брдо, најлепши забран
– Савина шума... Једном речју, цела Србија је раскошна светосавска
авлија. Чаробна личност Светог Саве, је неодољиво занела многе
генерације наше прошлости и оне су му се на достојан начин
одуживале.
Н, од вајкада се и знало да то ипак није довољно. Њему који је са
својим оцем Светим Симеоном и целом лозом Немањића, засејао
нашу земљу бројним храмовима , ми се никада нећемо одужити.
Ако ико под овим небом има право да у време и невреме закуца
на било чија врата и тражи жртву онда је то Свети Сава.
Ми Срби, препричавамо његова дела из века у век, из генерације
у генерацију и трудимо са да његов поток никад не пресуши.
Данас када се прича и пише о Светом Сави, занемарује се
основна димензија његове грандиозне личности – светитељство.


Тијана Tуларчевић 8/2

Деца су била достојна тренутка
у који их је живот ставио

Често се питам коме слободу и миран сан може заменити вихор рата и лудило које га пра -
ти. Зар историју попуњавају само ратни сукоби и освајања? Колико ће још река крвавих протећи
носећи бол и патњу док она не врати свој провобитни облик и тишину. Има ли места за
песме, игре и безбрижно детињство.
Писао бих и дан и ноћ, милион нових редова засутих идејама. како их започињао, тако их
завршавао, већ бих над тим папиром бдио, само да сутра, за једну, две, десет година или никад
рата не буде. Вековима је вођено мног ратова и страдало велики број жртава, а међу њима
понајвише деца. Лакше су капи зноја утрошене у тој борби, него иједна родитељска суза и у
црно кућа завијена. Вреди ли људским костима путеве градити. Зар то није ход по ивици ножа и
корак до амбиса, из ког нема повратка. Ко ће коме опростити, заборавити, ко ће ране изви да -
ти, јер је танка линија живота и смрти? Логори окружени бодљикавом жицом, стравичан при -
зор који никог не оставља равнодушним. Унутар тог мрачнг места седело је много недужне деце,
уплашенох погледа чекајући да им неко пружи комадић бајатог хлеба не би ли преживели од
данас до сутра, јер можда сутра неће бити живих, јер их чека мученичка смрт. Депресивна
слика стрељања ђака у Крагујевцу изаива у мени тугу, болно јецање срца, али ипак се дивим
њиховој храбрости, јер нису посустали, већ су стали пред лице непријатеља достојно чекајући
смрт.
Судбина се поиграла са њима, а само за један трен њихов живот се угасио, као пламен
догореле свеће. За то нема суда, судије, доктора, крајње је време да се стане са лудилом и крене
у свет мира и благостања. Дајем реч и дижем руку за победу ума над безумљенима!


Мирко Цветковић 7/1

BIBLIOTEKA

Охридска разгледница

Прошлог лета сам са својом породицом обишао Охрид и Охридско језеро.
На путу од Београда до Охрида није било ничег занимљивог, само сиви усијани асфалт,
сунце које пече и мноштво аутомобила са страним регистрарским таблицама. Гужва на
аутопуту није могла да се пореди са гужвом на граници, на којој смо се задржавали око три
сата. Једино се на граници догодио занимљив догаћај тј. туча странаца због малог удеса.
После три сата вожње од македонске границе угледали смо Охридско језеро.
Сместили смо се у једној приватној кући која се налазила узмеђу Охрида и Струге. Кућа
је била огромна. Имала је 29 соба, а у њу је уложена велика сума новца.
За тих седам дана сазнали смо многе инересантне ствари у вези прошлости Охрида и
обишле многе знаменитости. Охридско језеро је најстарје језеро у Европи.
Настало је пре 4 до 10 милиона година. Смештено је у котлини између Охрида и Струге.
Окружено је планинама Јабланица и Гавичица. Са једне стране језера је Македонија, а са друге
Албанија. Око језера има доста Албанаца који су јако пријатни и гостољубиви.
Прву Макодонску средњовековну државу основао је цар Самош. Сваки зид његовог утвр -
ђења је изграђен од камења и дебео (широк) око четири метра.
Само у Охриду се налази триста шездесет пет цркава, а један од најпознатијих је манастир
је Свети Наум, који се налази око 26 км јужно од Охрида.
Свети Наум је био близак раду Светог Кимента. Они су били носиоци словенске културне
и књижевне делатности. Све у свему Охрид је предиван град препун знаменитости, а што се
тиче језера рећи ћу само да га становници Македоније називају „Македонско море“.


Игор Миладинов 8/2

LEKTIRE

Мој путопис

Драга мама,
Волела бих да си сада ту поред мене, да се заједно шетамо плажом и постматрамо чаробан
призор заласка сунца. Досада море га је већ прогутала.
У луци се виде мале барке. Једна до њих ме је посебно привукла јер личи на барку која стоји
на мом столу, коју си ми ти купила. Та барка је стара, с велики једром, а великим делом обојили
су је зелене алге. Она није у луци, већ се лагано лелуја на површини немирног и несташног
мора. Могу да видим зарђало сидро. У даљини се виде велике оголеле планине.
Оне се са својим врховима друже са облацима и једни другима размењују тајне.
Људи су овде дружељубиви, друштвени и гостољубиви.
Ноћу се шетам поред барова и продавница са сувенирима. Могу да осетим мирис сасушене
морске траве и мирисе соли, мирисе печеног рибљег меса.
Бледо лице месеца и несташни трептај звезда одавно су прекриле ноћни свод па сад
изгледа као да се и оно тихо и узбркано море претворило у мирно небо.


Твоја Ивана Марковић 8/2

Куда иде овај свет

Девојка дуге црне косе крупних црних очију седела је у парку. Сунце је
мењало своје боје од жутих тонова до јарко црвених и лагано нестајало иза
зграде. Запалила је цигарету. Седела је мирно, дишући дубоко.
Гледала је ка улици аутомобиле у људе који убрзано пролазе. Сви некуда
журе. Нико је не види, нити их занима та усамљена девојка на клупи. Момак
из црног аудија псује неког старца јер вози споро.
Плави дечак са играчком у руци вуче маму ка песку у парку. Мајка га ни
не гледа, очи су јој црвене, изгледа од плакања. Прича сама са собом: „Оста -
вићу га, не воли ме, чим може да подигне руку на мене и наше дете“. Жена
са виклерима у коси отвара прозор и просипа нешто из канте кроз прозор
напоље, право на неку девојку која је псује из свег гласа.
Старица седа поред Наташе на клупу. Она гаси цигарету и баца остатак.
Старица почиње са класичним причама о томе како су сви млади неваспитани.
Каже да је била у аутобусу и да нико није хтео да устане младој трудници па
је морала она. Стварно, куда иде овај свет??? Нико никога не поштује.
Наташа и даље седи на клупи скрштених руку. Пали другу цигарету и
размишља. Поред ње сад седи човек средњих година. Слеп је и сам. Носи
штап и поводац пса држи у другој руци. Седи и ћути. Чини се као да осећа све
што и Наташа. Толику мржњу, нетрпељивост и неразумевање међу људима.
Ћуте обоје. Наташа жури и обоје осећају нешто тешко у себи, неко разми ш -
љање које их мучи. Наташа више не раз мишља о својим проблемима. О
томе што је оставио дечко и што ће вероватно пасти годину као и што не
прича са оцем. Размишља о туђим проблемима – овог старца који саучествује
у болу других људи.
Размишља о овом усамљеном човеку који изгледа тако немоћно. Не зна
како да му помогне, ни шта да му каже. Само ћути. У једно тренутку чује смех.
То је онај мали плави дечак. Седи у песку и смеје се са мамом. И она се
смеје. Ваљда је схватила да има дивно дете, да јој је то једина подршка у жи -
воту. Наташа гаси и баца другу цигарету у песак. Након пар минута схвата
шта је урадила. Устаје и постиђено узима опушак цигарете и баца га у канту.
Онај човек је устао и на изласку из парка је. Стоји код семафора. Наташа
му притрчава и помаже му да пређе ули цу. Он јој каже само : „Хвала“ и нас -
тавља даље. А Наташа њему : „Не, хвала Вама“.


Милица Динчић 8/4

Из далека само све ко звезда сја

Данас се сусрећем са једном од најтежих тема, јер своју душу ретко отворим, али дозволићу
мојим осећањима да ме храбро воде.
Ја сам споља сасвим обична тинејџерка али моје срце скрива оно што је велики део мене, то
је кућа у којој станују моја осећања. Мојих тринаест година је исувише мало да бих вам при -
чала о првој љубави. Кроз живот учимо да је љубав када волиш, када се смејеш, љубав је
нежна искрена и топла, као сунце у пролеће, све буди, ведри и покреће, али понекад може да
пожути и да буде као позна јесен. У дубини мога срца, крије се једна симпатија и када помислим
на њу осећам несто чудно несто непознато.
Застане ми дах када га видим, ноге ми клецају, руке ми се тресу, а очи... Очи говоре све. Када
нам се погледи сретну поруменим. Како је то диван осећај, као да сам на крају света. Али
сама помисао да ће отићи, да га више нећу видети... Изазива у мени велику тугу. Као да ме
је анђео погодио врхом своје стрелице, у грудима ме боли и пече.
Али после кише небо опет буде звездано и плаво. Ја моју звезду имам која ми увек даје
светлост. Чудан је овај свет у мени. Можда ће се неко од мојих вршњака у њему препознати, они
који трагају за тајном прве љубави.

Марија Стојанов 7-7

Коме закон лежи у топузу
трагови му смрде нечовјештвом

Земља је створена као привремено боравиште људи. На њој они проводе живот непрекидним
сукобима патњама, колењбајући се између два суп ротна принципа, између добра и зла, оног са -
танског и божанског у себи.
Они који имају сатанске особине у себи, који својом тиранијом и злочинима превршавају сваку
меру нису ништа друго него нељуди и варвари. Њима је животињско изнад људског понашања.
Такви људи не знају ни зашта осим за безаконе и зло па се зато и не могу назвати правим људима.
Они представљају ружно лице овог света тако је од када је земља настала па до данас. Кроз време
они су се све више множили постајали све гори и насилнији и данас се сматра да је њихов терор
достигао врхунац.
Ти „ђавољи легионари“ говоре о коначној побе ди таме над светлошћу. Пошто се крсте у бес -
мртну таму они одлазе на путање којима ће се вечно кретати. Они тврде да Бог није њихов
творац, не боје га се, већ као да желе да га збаце са престола. По њима Бог није ни вечит ни једини
већ мисле да нас стална кретања и промене земље утичу они сами. Ти обични безбожници не схва -
тају да човек из божанске перспрективе пред ставља само малу искру окружену тамо. Такође они су
обични сепаратисти који не признају цетралну власт, већ би они сами хтели да владају презен -
тирајући зло.
Ипак далеко изнад свих покретних и непо кретних сфера материјалног космоса налази се нај -
више неба пребивалиште праведног Бога. Бог има два својства која га стављају изнад свих других
смртних и бесмртних бића. Он је неуморни стваралац нових светова и неограничени владар
државе светлости у којој нема ни трунке таме. Његова власт почева на чењеници да он једини
има моћ стварања и давања живота.
Али и тај живот губи смисао ако није испуњен бербом за слободу против сваког зла које пони -
жава човека и обезбеђује све што је људско.


Милидар Швоња 8/2

Љубав је закон

Има много тема о којима бих много да пишем, али од свих тих тема, мени је најдража љубав. Сигурно је
то због моје младости, која управо цвета и за њу је љубав оно што је за сваку биљку вода. Мирис цвеца
или залазак сунца имају посебну чар ако се миришу или посматрају са неким ко ти много значи. Љубав
уме да од нас направи „чудо“. Некад је она и болна и стално се надаш да ће ти се вратити неке лепе очи и
избрисати тај бол као да није ни постојао. Лепо је живети за љубав, једино ми је жао што неки никад не
пронађу праву љубав, а толико трагају за њом и толико је желе. Мислим да праву љубав треба чекати, јер
ће сигурно доћи. Можда баш она нас пронађе. Знам да је један песник написао да је очекивање најлепше
уживање. Ово је још једна прича о једној девојчици која је дочекала своју праву и прву љубав. И зато,
главу горе, љубав је свуда око вас и сигурно ће доћи кад јој се најмање надаш.


Милица Гавриловић 8-1

Душа је велика као сиње море

Често се тако загледам и читам. Не видим тада ништа испред себе, само празнину коју
знам да треба да попуним и просто ме уплаши тај простoр. Куда одлазе све
неизговорене истине? Да ли оне икада сазнају. Да ли то што заиста јесмо и осећамо,
има бар мало везе са оним каквим се представљамо? Ко сам ја? Моје најтананије
мисли, осећања, жеље, оно што бих желела да будем или искривљење пројекција моје
личности у стварности, оно што бих желела да ме други људа виде? Вероватно се све
три личности стапају у једну и ја сам заправо то што јесам-зрно песка у непрегледној
пустињи живота које стално мења облик и прилагођава се ветру. Онда покушавам да
се загледам још дубље у себе-у души. Повучем ручну и полако и безбрижно стижем
до снова о који је покретач свега, који крије најскривеније место у души. Шта се ту
крије? Чега све ту нема? Путовање кроз људску душу за мене је тако интересантно као
и путовање кроз мене саму. Суштина и дубина душе вечито непознаница човечанства.
Дати свој скромни допринос човечанства у том смислу је за мене велика част и велеке
изазов. Сем тога, тако ћу лакше препознати себе-неће ме мучити ови страхови сумње
боље ћу разумети људе око себе и сутрадан и своју децу. Борбу са другима можеш
избећи, али борбу са самим собом?! То је већ нешто друго. Један део тебе ће изгубити,
али који? Када у човеку победи добро, тада је свима јасно које су последице, али шта
се дешава када у човеку победи лоше? Како то превазићи и усмерити у прави пут?
Другарице ми често кажу да сам постојна као тврђава што има оптимизма и
разумевања за све што ме окружује. Оне не знају да су и велике звезде често крхке и
рањиве и да велике тврђаве махом имају и велика подземља. Људска душа је заправо
табула, велика празнина на почетку, огледало панике наших родитеља од непознатог
исчекивања, али и огромно богатство, јер је душа велика као сиње море када се
испуни љубављу, надом и вером у себе.


Татјана Марковић 7-4

Душа је велика као сиње море

Највећа љубав на свету је када си здрав, када у себи негујеш пуно љубави када си толерантан и широкогруд, када
умеш да цениш људе.
Велико дело је када умете некога да саслушате, када помогнете старима у невољи, када инвалиду помогнете да
пређе преко улице, када гладноме дате хлеба.
Људска душа је велика река, велики борац који може да се избори са свим биткама овога света не може нико да
искаже колико је љубави наших предака текло, када су се борили да нам створе оно што данас имамо. Људска душа
тежи ка великим идеалима.
Душа је велика цветна башта, испуњена срећом и љубављу ,,Ко чини добра дела, добро му се и враћа;;, јер људи
су успешни само када се узајамно помажу. Душа је велики плави хоризонт који може да допре до најдубљих светских,
животних остварења.
Људски ум све што може да замисли то и оствари. Ни у једном мору не може да стане толико љубави колико
може у нашој души. Душа је једна велика ружа која својим мирисним латицама грли све.
Душа је једна магнетна сила која увек води према неком циљу. Све оно што је усађено у нашу душу, све оно што
скривамо у својој души, и све оно што нам душу испуњава, не може да стане ни у највеће ни најдубље сиње море.


Марија Андрејић 8/4

Како је Вук измисклио азбуку

Вероватно се сви питате како је Вук дошао на идеју да измисли азбуку. Е, па,
ја ћу вам рећи.
Кад се родио, мајка му је дала име да би био храбар, јак и неустрашив. Као и
сва деца, Вук је био и несташан. Волео је да крадом умаче прсте у пекмез од шљива.
Због тога је имао покварене зубе. када га је мајка одвела зубару, требало је да зине и
каже „ааа“, али, како то слово није постојало, Вук је рекао „аззз“. Претпостављате
какве му је то проблеме стварало, а зуб је баш болео. Зато се Вук наљутио и сва слова
преправио. Кад одете у посету нашој зубарки Маји, сеите се Вука. Неколико година
касније, када је Вук већ био тинејџер, на пропланку близу његове куће, лепа
чаробница чувала је стадо оваца. Млади Вук је туда често пролазио, а чаробница му
се баш допала. Све је радио да се и он њој допадне, али је она само певала: „Вуче,
Вуче, бубо лења, шта ће рећи поколења...! – Показаћу ја њој ко је лењ -, помислио је
Вук и кренуо светом да сакупља народне приче, басне, умотворине, загонетке,
одгонетке. За све што је Вук записао и сачувао од заборава, захвалите прелепој
чаробници.
Ето, сада знате како је Вук измислио азбуку. Да ли ми верујете?


Ивана Маринковић 5-4

Када бих ја била генерални секретар Уједињених нација

Стварност и машта, два сасвим различита света, две сасвим различите приче су у нашим дечјим
главицама увек присутне.
Живимо у стварности, али се машти предајемо.Ти снови, тај саврешен свет, ти дивни предели и та
нестварна бића су део маште, део нашег безбрижног детињства, део нас. Машта ме често посећује и са
својим златним крилима поведе у свој свет.У том свету ја сам понекад прелепа принцеза или дивна
краљица која има свој дворац начињен од драгуља и дијаманата, понекад добра вила која лети изнад
дрвећа кућа и одозго баца свој чаробни прах на људе и учини да сви постану добри. А једног тренутка
ми је пало на памет: „Шта би било када бих ја била генерални секретар Уједињених нација?“У мојој
глави слике су се ређале једна за другом. Као главни секретар Уједињених нација борила бих се да се све
оружје уништи и да светом влада мир. Људи би живели у миру у благостању без страха од насиља и
рата. Борила бих се против глади која влада у свету. Потрудила бих се да све државе бар подједнако
буду богате, да сва деца и људи имају довољно хране.У сиромашним афричким земљама, где сад гладују
и умиру од глади потрудила бих се да имају довољно хране и нормалне услове за живот, личну хигијену,
да сва деца имају права да похађају школу и имају бежбрижно и срећно детињство.
Све ово је само моја машта која у мојој главици из дана у дан се претвара у нешто ново, боље,
интересантније. Знам да је ово мој сан, али можда једног дана постане јава.


Јелена Бајкић VI-5

BIBLIOTEKA

Папирни бродови - Рабидранат Тагоре
Анализа песме

Дечак је наш мали сањар који описује своју чежњу за
оним што свако од нас жели. Желео је да сви чују за
његово име, за његов родни крај. Надао се да ће се тај
сан остварити уз помоћ малих наизглед обилних
папирних бродова.Ти папирни бродови нису обични,
они су посебни јер му могу омогућити остварење онога
што жели,онога о чему сања. Бродиће је украшавао
натписима свог имена и цветом из очевог врта.
Украшавао их је нежно, са пуно љубави и труда.
Погледавши у небо видео је најмилији призор свога
срца.Тако сваког дана реком плови мала флота
папирних бродова, плови у руке непознатих пријатеља,
журе ка истом циљу повезани саставним деловима
маште, надом и сном.
Папирни бродови су постали стварност, наш дечак,
маштар, сањар, постао је чувени светски индијски
писац.


Наталија Лукић VI-5

LEKTIRE

Плави чуперак (анализа) - Мирослав Антић


Савремени писац родом из Мокрина написао је
велики број песама које су намењене нашем
узрасту.Једна од тих многобројних песама је и песма
,,Плави чуперак”.
У овој веома симпатичној песми говори се о једном
дечаку који се заљубио у девојчицу која има плави
чуперак. Ах,тај плави чуперак шта уради од
њега?Ништа страшно, само оно што се дешава свима
кад су заљубљени. Љубав је нешто најлепше што
испуњава човека најплеменитијим осећањима, али зна
да изазове промене као код овог дечака. Постао је
одједном забораван, пометен, збуњен. Све је то због
једне Сање, једног плавог чуперка из шестог А, па шта.


Катарина Качаревић VII-5

Лик и дело Вука Караџића


Вук Караџић представља једно од највећих српских имена, која су пролазила кроз историју до дана данашњег. Вук је рођен у
Тршићу 1787.год, а преминуо је 1864.год. Сакупљао је приповетке, анегдоте, пословице, питалице, загонетке, народне песме и
приче. Написао је писменицу тј. граматику, живот и обичај народа српског, као и многе друге историјске, граматичке и
етнографске списе.
Нажалост, као што и то обично бива , ништа није тако савршено, лепо и слатко у животу, као што се на први поглед чини.
Наиме, Вук је био једино дете у његовој породици, задесила их је велика трагедија да би свако дете које би се родило убрзо
затим и умрло. Његова породица је то врло тешко поднела и због тога су Вуку дали баш то име, које симболизује снагу једног
вука. Лоза Караџића није се наставила, јер је Вук имао само ћерку Мину, која није могла да има порода. И поред свега тога, као
да није било и превише несреће, Вук је оболео од реуматизма и остао без ноге. То звучи помало чудно, јер се данас то успешно
лечи, али тада је то било веома страшно. О њему самом, његовом лику и делу, може се заиста пуно написати, а и сви знамо
зашто је то тако. Највећи разлог због кога и дан-данас поштујемо, волимо , слушамо и пишемо о њему је тај да је он старо
српско писмо заменио ћирилицом. Писмо које је имало заиста пуно тешких слова, заменио је писмом од тридесет лако
запамтивих слова, и хвала му на томе!
Вуков главни мото је: ,,Пиши као што говориш,и читај како је написано.’’
Вук Караџић још одавно има споменике у нашој земљи, али највећи споменик који му можемо подићи су љубав и интересоваље
за језик. Језик је жива снага са којом је везана не само култура, него и постојање једног народа.


Марија Живановић VII-3

OСМЕХ

Осмех не кошта ништа, а значи много. Он обогаћује оне који га примају, а не осиромашује оне
који га дају. Траје тренутак, али је сећање на њега каткад вечно. Нико није довољно богат да би га
пропустио, нити је тако лош да га не заслужује. Он људе чини срећним, олакшава им рад, а очекиван је
и знак пријатељства. Даје одмор онима који су уморни, обесхрабренима враћа храброст.Он се не може
ни купити, ни позајмити, ни украсти јер је то нешто што нема вредност, осим када се даје. И ако некада
сретнеш особу која више нема осмеха – буди великодушан, дај јој свој, јер нико не осећа такву потребу
за осмехом као они који не могу да га дају другима!


НАТАША РКМАН VI – 2

ПУТОВАЊЕ „МАЛОГ ПРИНЦА“


Многи људи су слични Малом принцу из истоимене Егзиперијеве књиге у којој је он тражио
пријатеља по целом свемиру, а није схватио да је тај пријатељ њему јако близу и да је то била његова
ружа коју је он чувао и неговао. Прошао је читав свемир да би нашао нешто што је одувек имао код
себе.
Мали принц, то може да буде моје друго име, јер сам и ја као и он много грешио трагајући за
нечим и склањајући друге са мог пута, не схватајући да су они баш ти које ја тражим. Тако је било са
једним мојим, сада добрим другом Иваном. Био сам четврти разред кад су се моји „најбољи другови“
престали дружити са мном. Тада сам био јако тужан и тражио сам неко друштво за игру. Сваки дан сам
се играо са Иваном, који је живео на другој страни села. Нисам имао осећај да ми је он прави друг, али
то није могло да се каже за њега. Он је према мени осећао велико пријатељство. Стално смо долазили
један код другог, али он је за мене тада био само пријатељ „џокер“ кога бих звао када бих био сам.
Међутим, једног дана у школи кад су се моји бивши другови грубо шалили на мој рачун, Иван је стао
на моју страну и почео да ме брани од њиховог вређања. Тада сам осетио нешто у стомаку. То је било
пријатељство. Од тада, Иван и ја смо најбољи другови, како се каже „ и у добру и у злу “. Са старим
пријатељима сам се помирио, али то није означило крај Ивановог и мог пријатељства.
Нешто сам научио из овог искуства што је и била поука књиге „Мали принц“, а то је да човек
најбоље види срцем.

ДУШАН ПРОДАНОВИЋ VII – 2

Кад зажмурим и кад сањарим


Чим склопим очи тонем у сан, диван и нестваран. Заправо не знам да ли је то сан
или будно сањарење.
Углавном у том сну сам изван свих временских граница. Имам времена на претек
и што ми је најбитније, увек сам дете. Можда се тога и плашим, година и
пролазности. Можда из тог разлога о томе сањам јер не желим да ове године прођу и
да дођу неке друге, много озбиљније. Сада сам безбрижно дете и волео бих да тако
заувек остане. Моји снови често су повезани са особама које су ми врло драге. Кад
зажмурим, замишљам себе у будућности као особу која је остварила већину својих
снова.
Вероватно због тога, волео бих да сам увек дете коме су као и до сада остварене
жеље и снови, за неког мали, а за мене велики.


Бојан Млинарић VI - 2

КАД ЗАЖМУРИМ И КАД САЊАРИМ


Небо је обојено дугиним бојама.Дан умире, а ја седим и то посматрам.
Немоћна сам да спречим смрт дана и да још мало задржим Сунце. Док се Сунце
полако спушта,моје срце испуњава туга.Цело срце ми је испуњено тугом, осим једног
малог дела.У том делу срца тиња нада која зна да ће се дан поново родити. Полако
заклапам моје очи и почињем да летим до земље која је само моја.У тој земљи нема
рата и мржње и све је лепо. Птице ми тамо певају своје умилне песме и својим
предивним гласом улепшавају природу. Поред Сунца на небу стоје и звезде, које личе
на свећице које је сам Бог упалио. Дрвеће је разних боја. Крошње овог дрвећа се шире
и стварају хладовину. Цвеће има разне облике. Изгледа као да је преко његове лепе
боје неко посуо неки сјај. Мирис који ово цвеће шири је опијајућ. И сваки мирис
подсећа на нешто друго. Неки подсећа на океан,неки на кишу...Тамо осим обичних
животиња постоје и животиње из митова и бајки.Уживам у овоме,али ипак стрепим,
јер знам да кад отворим очи, све ће бити готово. Али на неки начин не бојим се краја,
јер знам да ће ме моја машта кад год зажмурим, донети овде. И зато се полако
припремам да отворим очи. Већ летим преко долина и пашњака назад, у
стварност.Вратила сам се. У даљини видим последње зраке које Сунце баца пре
заласка. Све полако тоне у мрак.
И у овом мраку једину светлост представља онај пламичак наде који зна да ће се
дан поново родити и да ће Сунце поново изаћи.


КРИСТИНА ВЕСКОВ VI – 2