Sastavi iz srpskog jezika - osnovna Å¡kola, od I do IV

Да имам чаробну моћ

Када бих имао чаробну моћ, учинио бих да свако дете има
маму и татау који ће га волети. Да има породицу у којој ће
безбрижно расти и имати своја права – права на срећно
детињство, на одрастање и школовање. Многој деци је све то
ускраћено. Та деца су много тужна и много пате. Најтужније
је када се деца роде болесна или касније оболе. Много деце
никада не проходају. Нека не виде, нека не чују. Нека оболе
од неке тешке болести...нека умру. Своју чаробну моћ бих
употребио да не буде тако. Волео бих да се деца рађају
здрава, да буду срећна и задовољна. Било би лепо да се деци
стално дешавају само лепе ствари.


Сава Десивојевић 3.р. Драговац

Вук Стефановић Караџић


Моја школа се зове „Вук Караџић“. Док нисам
пошао у школу нисам знао ко је био Вук Караџић.
У школи сам сазнао да је он био паметан човек
који је измислио азбуку. Када сам био у Лозници на
рекреативној настави, посетили смо његову родну кућу
у Тршићу. Видели смо где је Вук провео прве године
живота. Вук је много учинио за наш српски језик. Увек
је говорио: “Пиши како говориш, читај како је
написано.”
Када сам све ово сазнао, био сам срећан и
поносан што идем у школу која се зове „Вук Караџић“.


Никола Јанковић III-4

Јесен је, јесен рана


Још неколико сати и стићи ће јесен. Пролази оно насмејано сунце које нас је грејало целог лета.
Замењује га киша која непрестано ромиња.
По пустим улицама пролази само хладан ветар и вредни ратари. Пожутели листови подрхтавају
на ветру и падају у блатњаве барице. Ласте се окупају на жицама и спремају се за пут ка југу. У
виноградима румене се зрели гроздови спремни да их уберу дечије ручице. Пожутели бокори травице,
натопљене влагом, не изгледају више онако лепо и весело. Испод старе липе жбун од шипка, ћути и
бори се са хладноћом прекривен пауковом мрежом. Једино се поља кукуруза жуте као дукат у овом
сивилу. По пољу потрчи понеки зека у потрази за храном. У мојој улици и дворишту не чује се цвркут
веселих птица. И оне су побегле од ове суморне јесење слике. Ð*азигране веверице журе да што више
скупе лешника како би презимеле зинму. Маме и баке вредно остављају зимницу.
Сви журе да искористе још мало овог лепог времена што нам је преостало. Само је јесен рана на
наша врата закуцала.


Јелена Лазић IV Драговац

MATEMATIKA

Једном сам некога повредио


Дечаци могу да буду врло немилосрдни, да повреде неког а да
то не знају. И ја сам један од њих и нисам поносан на то. Претио
ме је као верно кученце, трчао за мном, имитирао, а нервирало
ме је то што је пунији и што не зна да игра фудбал, иако је две
године млађи од мене. Једног дана двориште је било пуно деце.
Ð*екао сам му ужасне речи, да је смотан, да не зна ништа. Он је
погнуо главу и поцрвенео. Остала деца су се смејала и уместо да
се и ја смејем, мене је било ужасно срамота. Цело вече сам
ћутао. Мама ме је гледала и није морала ништа да каже. Све сам
и сам знао. Лоше је кад повређујеш људе, а још теже кад
повређујеш оне који те воле.


Никола Киселовски III-Брежане

Да имам чаробну моћ

Да имам чаробну моћ, ја бих се претварао у чаробњака. Могао бих да се претворим
у све што пожелим. Помогао бих великима да оздраве, а малима да испуним жеље.
Летео бих све до Месеца.ДотакР½ÑƒÐ¾ бих звезде на небу. Пливао бих са китовима у
океанима. Делфини би ми били пријатељи. Полетео бих и на ћилиму преко
пустиња и планина. Летео бих све до Кинеског зида. Вратио бих се у доба фараона
и гледао како Египћани зидају пирамиде. Скокнуо бих и до Цезара са којим бих
гледао борбу гладијатора и лавова. У Африци бих се играо са жирафама и
леопардима. Ишао бих на још многа места, само када бих имао чаробну моћ.


Александар Момировић III-2

МАШТАЛА САМ

Много волим да маштам. Када ми је досадно и не знам шта да радим, довољно је
да затворим очи и моја машта ме носи где год пожелим.
Тако сам једног тмурног, кишног дана седела и посматрала како се кишне капи
сливају низ прозор. Било ми је јако досадно и затворила сам очи. Одједном сам се
нашла у шареном, сунчаном свету где је све лепо, мирисно и насмејано. Ту и дрвеће
може да хода, птице да говоре, а трава да пева. Маштам да имам крила и да летим као
птица, а сви ме гледају и диве ми се. Летим на други крај планете и пливам у мору са
рибама. Могу дуго да роним без ваздуха. Онда изађем из воде и легнем на топао
песак. Наранџе, ананас и пуно укусног воћа долази код мене и нуди ми се да га
поједем. Таман отворим уста да га загризем кад неко куца на врата моје собе.Мама
улази и носи ми на тањиру исецкану јабуку. Погледам кроз прозор. Још пада досадна
киша. Нема везе, мени је било лепо јер моја машта је најјача на свету.
Ако вам некад буде досадно, немојте тражити да вам купују скупе играчке, јер ви
већ имете једну - вашу машту.Само треба да је укључите и редовно да је тренирате.

Марија Петровић IV 2

ШТА ЗАМЕÐ*АМ ОДÐ*АСЛИМА
К А К О Б И Х ....

Еј, како бих на крају града пауком подигла фабрику дувана ДИН. Мрзим цигарете! На
сваком углу града бих написала: "Узмите здравље, оставите пушење." Уместо фабрике
никотина подигла бих фабрику природних сокова. Делила бих свој деци овог града
велике количине овог напитка за Божић и новогодишње празнике.
Да се ја питам, прекинула бих све ратове. Жеља ми је да у целом свету влада мир.
Ето шта бих ја учинила!


Јована Јанковић II-2

Ð*астанак

Збогом, драга учитељице наша. Хвала Вам за све. Научили сте нас да
бројимо, читамо и пишемо и пуно савета сте нам дали. А највише
хвала за љубав, пажњу и топле речи без којих би ове три године биле
празне. Жао нам је што се растајемо од Вас и Вашег топлог лица.
Али знајте да ће дубок траг који сте у нашим срцима оставили, заувек
ту и остати.

IV 3

Moja najdraža igračka

Moja najdraža igračka su Yu-Gi-OH karte.One su magične karte.Tu možeš da učiš
sabiranje. Volim ih jer u njima ima taktike. To znači da moraš da upotrebiš glavu za
razmišljanje. Mogu da se upotrebe magične, klopke i čudovišta.Pobednik je onaj ko
ima više životnih bodova. Ove karte vole da igraju u školi i svi moji drugovi, moj
stariji brat, kao i njegovi drugovi. Ovim kartama možemo da se menjamo i igramo
po ceo dan. Vrlo sam dobar u toj igri!


Filip Teslić II-3

Moj omiljeni lik iz komšiluka

Kad sam bio sasvim mali u mom komšiluku je živeo deda Pera, koji je mnogo voleo
da ide na pecanje.
On je visok i krupan čovek. Imao je sedu kosu i širok osmeh. Bio je jako dobar i
pošten. Mnogo je voleo decu i svaki put kada bi se vraćao iz prodavnice donosio
nam je slatkiše. Jednom je poveo mene i mog brata na reku na pecanje. Bili smo
veoma srećni, zato što ćemo naučiti da pecamo zajedno sa njim. Smejali smo se,
jurili i najviše pecali do večeri. Kada smo nameravali da podjemo kući, moj brat se
okliznuo i upao u vodu. Deda Pera je odmah skočio i izvukao iz vode mog
uplašenog i skroz mokrog brata. Brzo ga je uvio u svoj džemper i krenuli smo kući.
Kada smo stigli, ispričali smo svima šta nam se dogodilo tog uzbudljivog dana.
I danas, kada smo se odselili i porasli, uvek se rado sećamo našeg dobrog i
požrtvovanog deda Pere, kao i dana kada smo naučili da pecamo.

Matija Bulatović III 2

Шта ми је Никола Тесла
шапнуо на уво

Једно вече сам прелиставао часопис и пажњу ми је привукла фотографија
једног човека. Његов поглед је био јасан, а чело високо. Када сам питао
тату ко је то, он ми је рекао да је на слици Никола Тесла, наш највећи
научник.
Те ноћи сам сањао тог великог човека. Шапатом ми је рекао да је знање
најдрагоценије, а оно се стиче само радом. Док смо мали, ми треба да учимо
и да се образујемо. Када одрастемо и стекнемо знање, ствараћемо дела
корисна човечанству. Својим изумима Никола Тесла је донео добро читавом
свету и учинио живот лакшим и срећнијим.
Ујутру, кад сам устао, саопштио сам родитељима да имам једну велику
животну тајну, а то је: ,,Ми, деца, треба да много учимо да би одрасли у вредне и
поштене људе који ће стварати дела трајнија од човека.”


Владимир Павковић III2

На излету


Јутро је било прохладно, запутили смо се на планину Космај у
обилазак манастира: Тресије, Павловац и Ð*аиновац. Испратило
нас је велико сунце боје наранџе.
Ови манастири су најлепши драгуљ наше историје. У Тресијама
смо присуствовал и Литургији, а затим били послужени чајем и
колачима.Мона си организују разне књижевне манифестаци� �е,
сабор фрулаша и ликовне колоније. Једне године је проплакао
крст из Јерусалима, монаси кажу да су те сузе слане. Манастир
Павловац је саградио деспот Стефан Лазаревић. У њему данас
живи монах од осамдесет и осам година. Ð*ушевине Деспотовог
дворца обрасле су маховином и окружене високим стубовима.
Поред тече брз поток. За мене је то био прави рај.
Цео дан сам осећала велику радост, срце ми је било испуњено
милином. Схватила сам да природа као и човек осим
физичке,има и духовну лепоту.


Кристина Манић III3

Доситеј ме и данас учи


Иако сам ученик другог разреда, много сам научио о Доситеју.
Учитељица нам је причала о њему и читао сам његове басне.
Научио сам, да је он био паметан човек и да је отварао школе.
Знам да је он био веома мудар и значајан човек, јер наша
школа носи његово име.
Поносан сам «Доситејевац».


Драган Крњајић 3-3

Читајући Доситејеве басне

Доситеј Обрадовић памти се као оснивач прве школе и као
први српски писац.
Када сам читала његове многобројне басне уживала сам у
тим кратким нестварним причама. Питала сам се како би то
било да је заиста стварно. Посебан утисак на мене је
оставила басна «Магарац у лављој кожи». Испред себе
имала сам слику једне смешне животиње. На тренутак сам и
сама пожелела да је видим. Читајући ту басну помислила сам
да се све то стварност. Осећала сам се као да сам са њима и да
видим нешто необично. Па се питам: «Како је магарац могао
са да се обуче у лавље одело? Како је добио ту идеју? Шта је
био разлог да он то уради?» Тако постављајући себи многа
питања, одговорима продужим сваку басну. Иако су кратке,
Доситеј их је написао тако да свако ко их прочита добије
жељу да се тамо нађе.
Читајући ову басну помислила сам да и у стварном животу
није добро «Китити се туђим перјем.»


Милица Самарџија 4-2

О светом Сави


Ð*астко Немањић био је најмлађи син великог жупана Стефана Немање, првог српског владара.
Још као дете Ð*астко је показивао велику мудрост којом је задивио своје родитеље. Посветио се
духовном животу верујући у Бога и божјег сина Исуса. Зато је одлучио да напусти родитељски дом.
Одлази на Свету гору, у манастир Ватопед, где се замонашио и добио име Сава. У миру Свете горе
брзо је схватио мудрост којој су учени калуђери. Сматрао је да је прекопотреб� �о да ту стечену
мудрост пренесе народу. Враћа се у Србију, а на својим путовањима успева да шири хришћанску
веру и описмењује народ. Градећи по Србији манастире, успео је да се избори за самосталност
Српске православне цркве 1219. године и постане њен први поглавар. Његово животно дело живи и
после његове смрти 27. јануара 1235. године, а тај дан данас се слави као школска слава.
О величини и племенитости светога Саве написане су многе приче и испеване песме којих се радо
сетимо на Савиндан, када прослављамо школску славу.

Дејана Гајић 3-3

Хвала...


Волим маму. Мамине очи су као драгуљ, лепе и сјајне.
Хвала ти за све: што си ме родила, што си ме одгајила, за
све...
Волим тату. Татин стомачић је као јастук. Хвала, тата, за
шетњу, за игру, за све...
Моја сека Лоли права је џез балерина, јако ме воли.
Хвала ти, Лоли... за успаванку.
Сунце је као цвет, и као маслачак, и као невен. Хвала
сунцу за лепе дане.
Бог је створио свет. Хвала ти, Боже! Хвала ти, Исусе
Христе! Хвала ти, Богородице!


Алекса Пецељ 2-4

Како видим светог Саву

Покушавам да замислим лик светог Саве.
Видим га ка о најмлађег сина Стефана Немање.
Окружен је љубављу и пажњом. Одраста
на двору са своја два брата. Заједно са браћом стиче
прво образовање. Чита многе књиге о религији.
Другачији је од осталих младића. Не воли
лов, пијанке и не занима га владарски живот. Зато бежи у
манастир. Монаси га радо прихватају. На Светој гори
живи другачији живот. Писао је књижевна дела и градио
манастире. Помирио је своју браћу која су се свађала око
престола. Своје знање преносио је на друге, одрасле и
децу. Учио их је раду и љубави. Љубав, мудрост он у нама
буди, осим ђака славе га сви људи.


Милица Сарић 3-3

Свети Сава


Свети Сава родио се као Ð*астко Немањић 1176. године.
У седамнаестој години напустио је родитељски дом и отишао на Свету гору. Тамо се замонашио и
духовно узрастао, да би постао зачетник наше вере, права, дипломатије, књижевности... Неколико
година потом на Свету гору, у гласовити манастир Ватопед, стигао је и његов отац Немања, али као
калуђер Симеон. Стефан Немања одрекао се царства земаљског и заједно са сином, а уз помоћ цара
Алексија Трећег, обновио је опустели манастир Хиландар 1198. године, своју и српску царску
лавру. Сава му написа и устав па га испунише многим иконама, лепотама и драгоценост� �ма.
У манастир долажаху Срби да кроз подвиг славу народа свог уздижу. Прођоше туда многи теолози,
књижевници, иконописци и други многим племенитим вештинама обдарени.


Тамара Ивановић 4-3

Свети Сава


Када је свети Сава мали био, звао се Растко Немањић.
Неком приликом је на двору од монаха слушао лепе приче о
Светој гори, о којој је све више маштао. Једног дана је
замолио родитеље да иде у лов на јелене, а уместо у лов, он
је побегао на Свету гору. Његов отац Стефан Немања
наљутио се и послао војнике по њега, али Растко се већ
замонашио и добио ново име – Сава. Војницима је дао
писмо за родитеље у ком је написао да не жели да се врати
јер је пронашао оно за чим му срце жуди.
Сава је остао у манастиру и наставио да учи, а његови
родитељи су следили његов пример и за неколико година и
сами се замонашили.
После неког времена Сава се вратио у Србију и основао
прве српске школе.


Ивана Цвејић 2-3

Bio jednom jedan list

List je pao sa drveta i nošen vetrom stigao do gomile suvog lišća. Svi listovi su bili braon žute boje,
jedino on zelen.
Pitao ih je da li može da se igra, ali niko nije obraćao pažnju na njega. Tužan se popeo na drvo i tako
ostao cele godine.
Kada je ponovo došla jesen probudio i ništa nije bilo drugačije. Opet je pao sa drveta u vetar ga je
odneo na isto mesto gde se skupila gomila lišća. Taman kada je hteo da ih pita da se igraju zajedno,
ugledao je parče polomljenog stakla na zemlji. Video je drugačiji lik, više nije bio zelen, i on je bio
zlatne boje. Pojurio je prema ostalom lišću. Ono ga je sada prihvatilo, i svi su se veselo igrali. Kada su
ga bolje upoznali videli su kako je dobar drug.
PORUKA: I oni koji su drugačiji od tebe mogu ti biti prijatelji. Nije važno koje je neko boje i šta nosi,
važno je da je dobar i pošten.


Luka Vuksanović IV2

BIBLIOTEKA

Doživela sam na izletu
PUTOPIS

Osvanuo je sunčan i topao jesenji dan. Nigde ni oblačka na nebu. Pomalo pirka
blag vetrić.
Posle kraćeg putovanja stigli smo u Sremsku Mitrovicu na reku Zasavicu.
Odmorili smo se na velikoj poljani ispred restorana “Vidikovac”, a onda ukrcali
na mali drveni brodić ”Umbra”. Krenuli smo u obilazak Zasavice koja je dom
20 vrsta riba, 27 vrsta gmizavaca, 187 vrsta ptica i 670 vrsta biljaka. Og 2004
godine tu žive i dabrovi.
Najlepše od svega je bilo gledati kako se divlje patke igraju u i kupaju u vodi.
Jako su mahale krilima pa je voda pljuskala na sve strane.
Sa “Vidikovca” smo videli okolinu restorana i veliki pašnjak. Tu se hrani veliki
broj domaćih životinja. Dok su krave i ovce mirno pasle, pokušala sam da
uhvatim belo prasence sa braon tufnama. Iznenada se pojavila mama krmača
i mi smo smejući se pobegli.
Posle ručka smo krenuli u obilazak grada. Videli smo ostatke
kuće bogatog rimskog trgovca robljem. Po ostacima sam
zaključila da je nekada kuća bila jako velika.
Najviše su mi se dopale zastakljene iskopine starog hrama, koji
je podignut u čast Svetog Dimitrija. Na drugoj strain iskopine
nalazila se slika Svetog Dimitrija na konju, sa kopljem u ruci.
Na kraju nam je vodič pokazao Sirmijum u kome je rođeno pet
rimskih careva, koji su sagradili svoje palate.
Radujem se što sam bila na izetu. Leto sm se družilii i puno
toga naučili o bijkama, životinjama i našoj istoriji.

Andrijana Popov, II3

LEKTIRE

Мој доживљај


Када сам се тог јутра пробудила видела сам ведро небо веселе плаве боје
и сунце које као да ми се осмехује. Море као да је додиривало облаке, а пуно
галебова летело је око терасе. Знала сам да ће то за мене бити посебан дан.

Убрзо су устали моји родитељи и брат. Тата је рекао да ће нам испунити
жељу, вожњу на великој жутој гуми коју вуче глисер. Брзо смо стигли на плажу.
Ставили су нам прслуке и објаснили нам како да се држимо за гуму.Глисер је прво
кренуо споро, а затим је толико убрзао да смо се једва држали на гуми која је
додиривала таласе само једним делићем. Осећала сам се као да летим изнад мора.
Била сам узбуђена, уплашена и одушевљена у исто време. Глисер нас је окретао у
круг брзо, па споро. Одскакивали смо по мору и секли таласе. Моје срце је куцало
као најбржи сат.

Дуго ћу памтити овај доживљај,и уживати у лепим сећањима. Са
нестрпљењем чекам следеће лето и још једну „луду“ вожњу.


Анђела Грујичић 3III

Заједно смо јачи

Често слободно време проводим на игралишту преко пута моје зграде.

Једне прилике група старијих дечака играла је кошарку. У једној екипи је
недостајао играч и стално су губили. Иако сам доста млађи од њих Марко ме је
позвао да им се придружим. Брзо сам трчао и добро додавао лопту. Екипа је све
боље играла. Добили смо неколико утакмица.

Тада сам схватио како екипа мора бити сложна да би победила.


Братислав Икодиновић II3

Заједно смо јачи

Прошле године сам почео да тренирам кошарку и добро ми иде. Постоји само један
проблем, стално се свађамо.

Увек када одем на тренинг препиремо се око лопте и око тога ко ће да пуца на
кош. Тренер нас је окупио и рекао да нема разлога за свађу, да смо ми тим и да ће
свако стићи на ред да да кош. Одлучили смо да га послушамо. Дошао је дан
утакмице. Одлично смо одиграли и наравно заједнички победили.

После ове утакмице сам научио да се до победе може стићи само уз тимски рад.


Лука Ð*акић II3

Успавана долина

Пре много година замак Ричардових био је дивно место које је уништено
током рата. Сукоб између два краљевства претио је да уништи љубав између лепе
принцезе Ауроре и принца Леонарда.

Принц и принцеза су се јако волели. Принцезини родитељи су, зато што
су остали без новца, руку своје кћери обећали неугледном богатом принцу из
далеког краљевства. Тужна и уплакана принцеза је молилаоца да је пусти да се
уда за Леонарда. Отац јој је рекао: „Дозволићу да се боре за твоју руку. Ко победи
за њега ћеш се удати“. Дошао је дан када су се борили принц Леонардо и Слешер.
Борили су се у Успаваној долини. Принцези није било дозвољено да гледа борбу.
Тек сутрадан су јој јавили да је Леонардо победио.

Леонардо и Аурора су се венчали и направили дворац у Успаваној
долини. Од тада је Успавана долина постала дивно место за живот.



Катарина Којић, III3

Шумска љубав

У шуми је живела веверица која се звала Дороти. Дороти је била
заљубљена у њеног суседа веверицу Антониа, али се стидела да му то призна.
Она није знала да је он заљубљен у веверицу Мицу.

Дороти је купила орахе и наиђе на врапца и он је упита: „Јеси ли чула
вести?“ „Какве вести?“ упита она. А врабац рече: „Онај згодни Антонио се заљубио
у Мицу“. Те ноћи Дороти је дуго размишљала шта да ради. Ујутру је одлучила да
оде до њега и рекла му да га воли. Антонио је размишљао и сам себи рекао: „Моја
суседа Дороти је лепа, вреднија од Мице, а и кува боље од свих веверица у нашој
околини.“ Сутрадан он је отишао код Дороти и запросио је. Живели су срећно све
док једног дана Дороти није отишла у шуму где је нестала. Сви су је тражили.
Антонио је био јако забринут. Када се вратио кући из шуме, затекао је писмо на
столу у коме је добио позив на борбу на планини Букет, па ако победи, Дороти ће
бити његова . Потписа није било. Отишао је одмах на планину Букет где је нашао
злу ласицу која је заробила Дороти. Борио се са њом али није успео да ослободи
своју Дороти. Тада изнад њих пролете њихов пријатељ Црнооки који им је
притекао у помоћ и ослободио их.


Јана Даниловић III3

Узбудљива мисија

Дошао је распуст, брат и ја смо отишли код бабе и деде у Инђију и
радовали се што ћемо тамо остати сами.

Било нам је баш забавно. Сваки дан био је другачији, шетали смо и
смишљали нове игре. Један дан је био за мене посебан. Тетка,брат и ја смо отишли
на игралиште за децу. Игралиште је изгледало као да смо у малом дрвеном граду и
као да је прављено само за нас децу. Ту су се налазили посечени пањеви, дрвене
кућице, мале мердевине...Ми смо смислили игру Нинџа ратници. Имали смо мисију.
Требало је прећи ове нивое и тешке препреке. Наравно-успели смо! Мисија
завршена.

Као и мисија и распуст се брзо завршио, зато једва чекам следећи распуст јер
ћемо наставити мисију.


Вукашин Шево III3

Под ведрим небом

Када је стигао летњи распуст, мој брат и ја отишли смо у Инђију код бабе и деде.
Док још нисмо тамо стигли размишљали смо о разним играма и несташлуцима .

Спремали смо се за спавање и бака није могла да спава од врућине. Синула ми је
идеја да изнесемо кревет на терасу, јер је тамо пријатније.С� �едећег јутра деда је
изнео фотељу на расклапање, бака је уређивала терасу за нас, ту смо ручали,
одмарали се, читали Забавник...али најлепше од свих су биле топле вечери када
смо са братом Миљаном лешкарили и причали страшне приче.

Тако је изгледала наша кућица под ведрим небом.


Веселин Шево III3

Посета Улцињу


На летњем распусту у јулу, отишла сам са сестриним вртићем у Улцињ.
Тамо сам остала десет дана.

Предзадњи дан, обишли смо улцињски Стари град. Пели смо се дугачким
степеницама и цео град је био од камена. Одлучили смо да кренемо десним
пролазом и у једном тренутку смо схватили да смо се изгубили. Затражила сам од
пролазника помоћ али ме они нажалост нису разумели. Сви су углавном говорили
страни језик. Лутали смо још дуго, дуго. Били смо сви већ прилично уморни. У
једном моменту васпитачица Марина упитала је једну жену где је излаз и госпођа
нам је показала пут. Успели смо да се вратимо на почетак. Кроз мале прозоре
гледали смо и дивили се мору са велике висине.

Након напорног пута сели смо у оближњи кафић да мало предахнемо и
склонимо се од олује. Када је киша престала сви смо се срећно вратили у
одмаралиште.


Анђела Василијевић III3

Љубимац

На летњем распусту сам се лепо провео. Пуно сам се играо, дружио,
путовао. Неколико дана сам провео у селу код баке и деке. Пуно сам радио,
помагао им и играо се. Издвојићу један догађај који ћу посебно памтити.

Пробудио сам се и сека ми је рекла радосну вест. Добили смо кученце. Назвао
сам га Маза. То име ме је подсећало на једног пса кога сам много волео, али га
више нема. Мој нови љубимац је жућкасте боје, има малени репић, велике уши,
умиљате очи и њушкицу, која, кад год је погледам, изгледа као да ми се смешка.
Ð*адосно скакуће око мене и ужива док га мазим.

Много га волим, жао ми је што није код мене, али знам да га бака и дека уживају.


Лазар Ковачевић III3

Свака лењост се плаћа

Често умем да будем лењ. Мама некад неколико пута каже да нешто
урадим. Мрзело ме је да перем зубе. Био бих поспан или бих играо игрице. Једног
дана заболео ме је зуб, напала га је бактерија и морали су да ми га изваде. Скупо
сам платио своју лењост.


Стефан Гускић II3

Princ i Zlatokosa Princeza

Bio jednom jedan kralj koji je imao lepog sina. Sin je bio bogat, ali je bio tužan.

Jednog dana kralj mu je obe¥ao,ako ode u strmu planinu gde se nalazi dijamantski cvet i
ubere ga,pred njim će se stvoriti srebrni konj i odvešće ga do princeze Zlatokose.i reče
mu još: "Ako ima na ruci srce,to znaj da je ona". Princ se spremio i krenuo.Put je bio
dug.Najzad je došao do cveta.Ubrao ga je,a pred njim se stvorio srebrni konj i odveo ga
je do princeze.Dok su leteli konj je bacio srebrne zvezde.Princ i princeza su se
venčali.Imali su puno dece.

Princ je bio srećan,jer je imao princezu i puno lepe dece,a kralj zato što mu je bio sin
srećan i zato što je imao puno unučića.

Vanja Šljivić 3/6

Decak i jednorog

Bio jednom jedan car koji je imao tri sina. Kad car ostari pozove svoja tri sina da dodju
kod njega u odaje. Sinovi udjose i car rece: ¸¸Neko mora da caruje mesto mene, ali
moram videti ko". Posle dugog razmisljanja car odluci da ko nadje jednoroga moze da
postane kralj.

Prvo izadje najstariji sin, baci pero i pero odlete na sever. Onda srednji sin isto to uradi
ali pero odlete na jug. Najmladji sin baci pero, njemu pero pade na jedan kamen. On
onako tuzan krenu u obliznju sumu. Zadje malo dublje u sumu i vidi neku svetlost. Pridje
malo blize i vide jednog belog konja obasjanog svetloscu. Najmladji sin cim ugleda
jednoroga onako srecan skoci na njega. Konj rasiri svoja krila i polete. Decak je uplaseno
gledao zemlju. Ljudi su mu izgledali kao mrtvi. Jednorog i decak su se sprijateljili.

Tako su oni odleteli kuci. Cim je car video jednoroga rece: "Odlucio sam, najmladji sin ce
vladati." Tako najmladji sin poce da vlada i ostade da zivi srecno.


Katarina Krstic III/6

Ð*ађање сунца

Сунце је за све нас главни извор енергије која условљава oпстанак
живота на земљи. Стога сам одлучила да посматрам како се сунце рађа и како је
најлепши део дана кад оно обасјава мој град.
Овога јутра пробудила сам се раније него обично. На то ме приморала
жеља да посматрам излазак сунца. Отворила сам прозор и почела да
посматрам. Све боје које су у том тренутку трепериле на мом прозору су
одсјај сунчеве светлости. Сунце је своје прве зраке спустило на планину Старицу
која се налазила изнад моје зграде. Приметила сам да је пре изласка сунца
све било усамљено: шума, цвеће, чак су и врапци са великим нестрпљењем
чекали сунчев зрак. Сва лепота природе која је око нас је сунчев дар. Ја верујем
да је сва природа захвална сунцу које је одувек било ту са нама и у лошим и
добрим тренуцима. Посматрала сам сунце неко време и приметила да је
осветлило неколико делића мог града и да се веће осветљење могло очекивати
у току дана.
Моје посматрање је престало,али није престало сунце да греје јер ће оно
увек грејати.


Маријана Николић IV3

Када бих...
Када бих живјела у свијету једнооких људи, а да само ја имам два ока, ја бих се осјећала тужно и одбачено, ако ме они не би прихватили као једну од њих. А ако би хтјели са мном да се друже, разговарају и играју, ја се не бих осјећала одбачено и била бих сретна у том свијету једнооких.

Сара Маринковић III4

Моја мајка

Много драгих личности имам око себе, али најдража је моја мајка. Зове се Кристијана. Она за мене има најлепше име.
Она има двадесет осам година. Има смеђе очи и црну косу. Највише воли да носи црвене панта- лоне. Често ме милује својим нежним рукама. Племенита је особа и жели свакоме д помогне. Када није у могућности да пружи помоћ другом, растужи се. Њена љубав према мом брату и мени нема границе. Она се нађе увек поред нас када нам је потребна и у свему нас подржава.
Моја мама је за мене најдража особа, јер је увек уз мене. Волим је када је насмејана, чак иако јој понекад није до смеха.

Јелена Попадић 3. разред

Моја мајка

Многе особе су ми драге, а за мене је најдража моја мајка.
Моја мајка има зелене очи и смеђу косу. Она има нежно лице.Волим када ме грли својим нежним и топлим рукама. Ујутру ме буди за школу нежно и с пољупцем. Са мамом могу да разговарам о свему. Она ме увек разуме и саветује. Понекад ме грди, када нисам послушна. Тада сам много тужна и желим да се поправим.Чес� �о ме чека на улици када се враћам из школе, тада помислим да много брине о мени. Волим када ме усрећи неким лепим поклончићем.
Много волим моју мајку, зато што ме воли и брине о мени.

Санела Бодо

3. разред

Моја најдража личност

Мени најдража личност је моја мајка. Она се зове Светлана. Има тридесет седам година, а по занимању је домаћица.
Мама има кратку плаву косу, смеђе очи и средњег је раста. Она има нежне руке и мио поглед. У њеном крилу се осећам топло и безбедно. Из школе ме дочека раширених руку, а ја јој трчим у загрљај. Тада знам да ме мама много воли. Према мени је нежна и брине се када сам болесна. Понекад нађе времена да заједно слушамо музику и да се играмо. Када није код куће, јако сам тужна.За сваку добру оцену ме награди пољупцем. Волим када ми каже: „ Ти си моје злато!“
Једино се поред ње осећам срећно и заштићено.

Валентина Болдижар

3. разред

http://razbibriga.net/clear.gif http://razbibriga.net/clear.gif

Мој друг

Мој друг се зове Александар, Саша Мајсторовић.Ð ¡Ð°ÑˆÐ° је мршав, има кратку црну косу и црне очи. Он је симпатичан, добар друг и воли да се шали. Саша, његов брат Милош и ја се дружимо тако што заједно решавамо укрштене речи из Јуниора. Често се шалимо. Волим свог друга Сашу, јер се лепо слажемо и зато што није љубоморан као девојчице.

Ирина Дижак

1. разред

Моја другарица

Моја другарица се зове Николина. Веома је лепа. Коса јој је до рамена и смеђе боје. Николина је добра. Жели да помогне другима и све дели. Николина и ја волимо да се шминкамо и да цртамо. Волим је зато што се не свађа и када нисам у школи дође да ми покаже домаћи задатак.

Марија Калочан

1. разред