Odlomci i kratke priče

"Postoji nekakav spoljašnji izgled žene, koji takozvani ukus malog grada pogrešno tumači kao lepotu. A zatim, postoji stvarna erotska lepota žene. Naravno, nije mala stvar prepoznati takvu lepotu na prvi pogled. To je - umetnost!"


"U životu, dragi moj prijatelju, nije reč o tome da osvojite što je moguće veći broj žena, jer je to samo spoljašnji uspeh. Reč je, pre svega, o tome da negujete sopstvene visoke zahteve, jer se u njima ogleda mera vaše lične vrednosti. Zapamtite, dragi prijatelju, da pravi ribar vraća sitne ribice u vodu!"


Smesne ljubavi, Milan Kundera

Ova zavesa skriva
bedu skuplju od zlata,
vek sažet u dva sata,
beskraj na deset kvadrata.

Mišlju mudraca koga je
praporac s kape oglasio,
iza zavese svetli svet,
koji se pred njom ugasio.

Putujuće pozorište Šopalović

"... Kada covek dublje zagleda u dusu sveta
lako shvati da na svetu uvek postoji
jedna osoba koja ceka onu drugu,
bilo to nasred neke pustinje
ili nasred nekog velikog grada...
I kada se te osobe sretnu
i njihovi pogledi se ukrste,
sva proslost i sva buducnost
gube svaki znacaj...
i samo postoji taj trenutak..."

(Paulo Koeljo - Alhemicar)

Kad ptica prestane voljeti drugu pticu,ona joj ne kaže; "Odleti sada hiljadu milja daleko da nebi gledala ravnodušnost kako se gomila u mojim zjenicama...!"

Jer ptica nije troma kao čovjek; daljina je za nju lepršanje slatke svjetlosti koja raspiruje ljubav.

Ne kaže joj; "Sad se sakrij hiljadu stopa duboko ispod zemlje,da ne čujež kako pjevam u predvečerje nježnu uspavanku drugoj dragani koja leži sa kljunom u mome krilu...!"

Jer ptica nije površna kao čovjek; ona zna da se otkucaji srca pod zemljom propinju još snažnije, i umjesto umirujućih zvukova uspavanke cijela bi šuma morala slušati tutnjavu podzemlja koju je izbacio bol...

Zato ptica kad prestane voljeti drugu pticu,ona ostane pokraj nje da tu umre u samoci.

...A čovjek kad prestane voljeti drugog čovjeka, od stida i pomutnje ne zna što bi,i bježeći sve dalje od njega, ugnijezdi u svom srcu njegovu tugu.... "


Vesna Parun

Kad bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo marioneta,
i podario mi komadic zivota,
moguce je da ne bih kazao sve sto mislim,
ali nesumnjivo bih mislio sve sto kazem.
Stvari bih cenio, ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace.
Spavao bih manje, sanjao vise,
shvatio sam da da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti.
Hodao bih kad drugi zastanu,
budio se dok ostali spavaju.
Slusao bih kada drugi govore, i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.
Kada bi mi Bog podario komadic zivota, oblacio bih se jednostavno, izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kada bih imao srce ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da izgreje sunce.
Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja.
Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol njihovih bodlji i strastveni poljubac njihovih latica...
Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota...
Ne bih pustio da prodje ni jedan dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete.
Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu, vec sa zaboravom.
Toliko sam stvari naucio od vas ljudi...Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine. a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi put prst svog oca, da ga je uhvatio zauvek.
Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu ppomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu nazalost poceti da umirem...

Gabrijel Garsija Markes

To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu.
Lepa maska se promenila, ali kao i uvek jedinstvena je.
Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri Sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije, biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrknut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela smirenje.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje dok čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde
(ova soba je nestvarna i ona je nije videla).
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.

Borhes - Pretnja

Sve sto treba da znam naucio sam jos u vrticu
Svakog proleca, tokom mnogih godina, imao sam zadatak da napisem svoju licnu izjavu o tome u sta verujem: moj moto. Kada sam bio mladji, taj dokument je imao mnogo stranica; trudio sam se da sve spomenem, pazio da mi nista ne promakne. Dokument temeljan i opsiran kao presude Vrhovnog suda, kao da se recima mogu resiti svi egzistencijalni sukobi.
Poslednjih godina moj moto je postao kraci – ponekad je cinican, ponekad komican, ponekad obicno intoniran – ali pisem ga i dalje. Nedavno sam pokusao da sustinu svojih uverenja sazmem na samo jednu stranicu i napisem jednostavnim recima, mada svestan da to podrazumeva vrlo naivni idealizam.
To nadahnuce, da budem sto sazetiji, doslo mi je na benzinskoj stanici. Rezervoar starog automobila napunio sam do vrha visokooktanskim gorivom super de luks. Moja stara krntija nije, medjutim, mogla da ga svari i dobila je napad – motor je neprekidno kasljucao i gasio se na raskrsnicama, podrigivao na nizbrdicama. Shvatio sam. I moja glava i moj um povremeno pokazuju iste simptome. Progutam li previse visokosadrzajnih informacija, i ja cu dobiti napad, egzistencijalne vrste: kasljucati i gasiti se na raskrsnicama gde treba doneti zivotne odluke, jer uvek – ili znam previse ili premalo. Zivot nije izlet.
Tada sam shvatio da vec znam vecinu onoga sto smatram vaznim za smisleni zivot – i da uopste nije komplikovano. Ja znam. I znam odavno. Medjutim, i ziveti tako – to je vec druga stvar. Evo dakle, ovo je moj moto:
sve sto treba da znam o tome kako treba ziveti, sta raditi i kakav biti, naucio sam jos u vrticu. Mudrost me nije cekala na vrhu planine, na kraju drugog uspona skolovanja, nego se krila u pesku decjeg igralista. A evo sta sam tamo naucio:Sve podeli sa drugima.
Igraj posteno.
Ne muci ljude.
Svaku stvar vrati gde si je nasao.
Pocisti za sobom.
Ne uzimaj ono sto nije tvoje.
Kada nekoga povredis, izvini mu se.
Peri ruke pre jela.
Pusti vodu u toaletu.
Topli keks i hladno mleko su zdravi.
Zivi uravnotezeno: malo uci, malo razmisljaj, crtaj, slikaj, pevaj i plesi, igraj se i radi – svaki dan od svega pomalo.
Svakog poslepodneva odspavaj.
Kad izadjes u svet, budi oprezan u saobracaju, drzi se za ruke i ne udaljavaj se od svog druga.
Ne zaboravi da cudo postoji. Seti se semenke u plasticnoj casici: koren je krenuo u dubinu, stabljika u visinu, niko ne zna zasto i kako, ali tako je sa svima nama.
Zlatne ribice, hrcci, beli misevi, cak i semenke iz plasticne casice – jednom moraju da umru. I mi cemo.
A zatim se setite svojih prvih slikovnica i prve reci koju smo naucili – najvece i najvaznije od svih reci – vidi.
Sve sto treba da znate sadrzano je negde u ovom spisku. I zlatno pravilo, i ljubav, i temeljna pravila higijene. Ekologija i politika, ravnopravnost i zdrav zivot.
Uzmite bilo koje od tih pravila, dodajte mu teske, odrasle i zvucne reci i primenite na zivot svoje porodice, posao, drzavnu politiku, svet u kome zivomo – i videcete da ce pravilo ostati jasno, tacno i cvrsto. Zamislite, koliko bi bolji bio nas svet kada bismo svi – citav svet – oko tri popodne pojeli malo keksa i napili se mleka i zatim prilegli da malo odspavamo. Ili kad bi se sve drzave pridrzavale pravila da svaku stvar vrate tamo gde su je i nasle i da pociste nered za sobom.
Kao sto je istina, ma koliko smo vec odrasli, da je, kad izadjemo u svet, najbolje drzati se za ruke i ne udaljavati se od svog druga.

R.Falgam - neobične misli o običnim stvarima

...put koji si presla nije prav vec pun raskrsnca. Na svakom koraku bio je po jedan putokaz koji je oznacavao razlicite pravce; na jednu stranu vodi puteljak, na drugu travnata staza koja se gubi u sumi. Jedan od tih puteva izabrala si nasumice, neke druge nisi ni videla; ne znas kuda bi te odveli oni kojima si okrenula ledja, da li na neko bolje ili gore mesto; ne znas, ali u svakom slucaju se kajes. Mogla si nesto da ucinis a nisi, vratila si se umesto da krenes napred. "Il gioco dell'oca", secas se?
Zivot se manje vise odvija na isti nacin.
Duz raskrsca tvog puta sresces i druge sudbine: da li ces ih upoznati ili ne, prozhiveti ih do kraja ili ih napustiti, zavisi samo od odluke koju moras doneti u jednom trenu. I mada to tada ne znas, od toga da li ces nastaviti pravo ili negde skrenuti, zavisi cesto i tvoj zivot, kao i zivoti tvojih najblizhih."Znas u cemu gresimo? Verujemo da je zivot nepromenljiv i da kad uzmemo jedan pravac moramo njime da idemo do kraja. Sudbina, naprotiv, ima mnogo vise maste od nas. Upravo kada poverujes da iz jedne situacije ne postoji izlaz i kada tvoje ocajanje dostigne vrhunac, brzinom iznenadnog udarca vetra sve se promeni i preokrene i sledeceg trenutka shvatis da zivis jedan novi zivot."
"Gresiti je prirodno, ali otici a ne biti svestan svojih gresaka, ponistava smisao jednog zivota. Stvari koje nam se dogadjaju nisu nikada same sebi cilj, i one imaju svoju cenu; svaki susret, svaki, pa i najbeznacajniji dogadjaj, ima neko znacenje. Sebe cemo razumeti i spoznati onoliko koliko smo spremni da ih sve prihvatimo, koliko smo sposobni da u svakom trenutku promenimo pravac i da ostavimo staru kozu kao guster izmedju dva godisnja doba."
"Mozda ces me razumeti tek kada budes starija i kada predjes onaj tajanstveni put koji od nepomirljivosti vodi do samilosti.
Samilost, pazi, ne sazaljenje. Ako me budes sazaljevala, sici cu kao oni zli duhovi i napravicu ti gomilu pakosti. Isto cu uciniti i ako budes stidljiva umesto skromna, ako se budes opijala praznim razgovorima umesto da cutis. Eksplodirace lusteri, poletece tanjiri sa polica, gacice ce zavrsiti na lusteru; od svitanja do duboko u noc necu te ostaviti na miru ni trenutak.
To naravno nije tacno, necu uraditi nista od toga. Ako me bude negde i ako budem mogla da te vidim, bicu samo tuzna, kao sto sam tuzna kad god vidim unisten zivot, jedan zivot u kojem se put ljubavi nije ispunio.
Cuvaj se. Svaki put kada, sazrevajuci, budes htela da promenis nesto sto je pogresno u ono sto je ispravno, ne zaboravi da prvu revoluciju treba izvesti u sebi samoj, prvu i najvazniju. Boriti se za jednu ideju, a nemati ideju o sebi, jedna je od najopasnijih stvari koje mogu da se dogode.
Svaki put kada se osetis izgubljenom i zbunjenom, pomisli na drvece i seti se kako ono raste. Ne zaboravi da jedno drvo sa velikom krosnjom i malim korenjem iscupa prvi nalet vetra, dok kroz drvo sa mnogo zhila i malom krosnjom i sokovi jedva proticu. Korenje i krosnja moraju da rastu zajedno; moras da budes istovremeno u stvarima i iznad njih, samo tako ces moci da ponudis hlad i zaklon, samo tako ces se, kad za to dodje vreme, okititi cvetovima i plodovima. ("Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije nishta uradio... I shvatice, kad-tad, da ne zna sta je hlad."
I kada se pred tobom otvore mnogi putevi a ti ne budes znala kojim da krenes, nemoj poci bilo kojim, nego sedi i sacekaj. Disi duboko i s poverenjem u sebe, onako kako si disala onog dana kada si dosla na svet; ne dozvoli da ti nesto odvuce paznju; cekaj, i dalje cekaj. Budi mirna, cuti i slusaj svoje srce. Kad cujes njegov glas, ustani i idi kuda te ono vodi."

Suzana Tamaro - Put kojim se redje ide

Zavolela sam ga. Večerom svakim odlazila sam u livade i u svaku cvetnu krunu spuštala nežnim šapatom njegovo ime, i potom ga ujutru, namirisano i rosno, redom poljupcima vadila.
Volela sam ga. Večerom svakim ostavljala sam u njegovoj duši jata nežnih, tek rođenih šapata; i zatim ih svako jutro, pune njegove duše, sa njegovih usana primala.]
On je otišao. Večerom svakim lutam po poljima i zovem ga, vešam svoje reči, otežale od suza, na krila vetrova i zovem ga; mešam svoje postarele šapate u šušanj lišća i zovem ga. Ali uzalud: ujutru čujem samo umoran odjek svojih reči. On je daleko otišao.
Zavole bela mirisna ruža crni bodljikavi trn. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da je ruža zavolela trn?
I kada mu ona u jednu bisernu zoru reče kako ga voli, on se grohotom i prezrivo nasmeja. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da se je trn prezrivo nasmejao?
A kada jednoga dana neko htede uzbrati belu mirisnu ružu, trn mu izbode ruke. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da mu je trn izbo ruke?


Desanka Maksimović

Oni koji odaberu samo istinu, ili samo snove, znaju da od toga sreće nema. Dve osnovne životne hemikalije zato se uvek mešaju, ali to je već crna magija, i kap jednog u drugom često je premalo, a dve kapi često su previše. Malo ko nalazi meru, ali svi pokušavaju, i to je najvažnije. A posebni, čarobni i nevidljivi ćup u kom se mućkaju istine i laži, stvarnost i snovi, naziva se ponekad i Mašta. U tom Ćupu je štos...Kada ono prestaje detinjstvo? Kada ti netko prvi put na ulici kaže "Vi"? Kad zaplešeš na maturskom balu, kad položiš vozački, kad kupiš prvi kurton u apoteci? Ne zna se tačno... Ja mislim da prestane, kad ostaneš bez Ćupa. Kad dozvoliš da ti ga uzmu, ili ga, ne znajući da ga koristiš, sam razbiješ...

Dj.Balašević -Jedan od onih života

Sloboda je moć izolacije. Slobodan si ako možeš da se udaljiš od ljudi a da te ne primorava da ih tražiš ni potreba za novcem, ni nagon stada, ni ljubav, ni žudnja za slavom, ni radoznalost – nijedan od tih poriva koji ne mogu da opstanu u tišini i samoći. Ako ti je nemoguće da živiš sam, znači da si rodjen kao rob.


Možeš posedovati najviše vrline duha i duše, a ipak da ostaneš rob – otmeni rob ili inteligenti sluga – svejedno, ali nećeš biti slobodan. I to nije tvoja tragedija, jer tragedija što si se rodio takav ne tiče se tebe nego samo Sudbine. Ali teško tebi ako te breme života primora da postaneš rob. Teško tebi ako si rodjen slobodan, kadar da budeš samom sebi dovoljan i da se odvojiš od ljudi, a onda te siromaštvo prinudi da živiš sa drugima. Tada je to zaista tvoja tragedija, tragedija koju svuda nosiš sa sobom.
Roditi se slobodan, to je najveća ljudska veličina koja uzdiže bednog isposnika iznad kraljeva pa čak i iznad bogova, koji su sami sebi dovoljni zato što su silni a ne zato što su prezreli silu.Zatvaram, umoran, krila mojih prozora, isključujem spoljni svet i uživam, na časak, u slobodi. Sutra ću ponovo biti rob; ali sada, sam samcijat, bez potrebe za bilo kim, jedino strepim da me nečiji glas ili prisustvo ne prekinu dok raspolažem svojom malom slobodom, trenucima uzvišenosti. Na stolici, zavaljen, zaboravljam život koji me tišti. Ne boli me više, izuzev što me je boleo.

F.Pesoa -Knjiga nespokoja

Izmedju mene i tebe tako je malo prostora. U taj procep stao bi tek treptaj svetlosti. U njega se smestila nasa ceznja, u njega se smestila nasa ljubav. Tako smo blizu ti i ja, a opet tako beskrajno daleko. Deli nas tek delic najmanjeg dela. A ipak, koliko god se trudio, koliko god tezio i hteo, nikada me neces dosegnuti. Izmedju mene i tebe tako je malo vremena. U taj procep stao bi tek treptaj oka. U njega se smestio nas zivot, u njega se smestila nasa sudbina. Tako smo slicni ti i ja, a opet tako beskrajno drukciji. Usprotivilo nam se cudnovato prostranstvo neodredjenih razdaljina, prostranstvo koje nije potrebno preci. Ne naprezi se uzalud, jedini moj, ne siri svoje ruke ne bi li me zagrlio. Izmedju nas je more beskraja - ne vece, ne dublje od njenog dodira.
Ali zar ne znas?
To je more ljubavi i ono ce nas zauvek spajati.

A.P.Kezele - Izmedju mene i tebe

Sjeo sam na ono isto mjesto odakle se pogledom u nebeski mir razvlačim, dohvatio sazviježđe i u njemu raskošne puteve tvoje beskonačnosti zadržao, zaručio te riječima i na ispružene dlanove položio tvoje zlatne obraze. Počinjem stizati prvo snen iz dubine svoje duše i svojim grlom vječnosti, a zatim mirisan i strastven, vješt i razigran, bezbrojan i ljepotom optočen. Sve ti donosim, uvale na žlici praskozorja, ravnicu u pojasu tvog struka, pregršt zaboravljenih osmjeha, vrelinu izraslu pod svodom preplanulih bedara i plave oči svih tvojih maštanja kao neviđene vrhove naših noćnih postajanja.Nježno ti govorim poljupcima, ne šutim, stalno se smijem i pričam, u zagrljajima duge otvaram netaknute snove, vodim te laganim drhtajima, trčim jezikom između proplanaka uzdaha i vješto s milovanjima želja stižem. Promatraš me svakom svojom rječju, svakim dodirom i pokretom očaravaš, u mjesto svojih izvora unosiš, iznad mekih brežuljaka slasti zanosno izvijaš, nadmoćno upijaš trzanjem i pratiš velikim mjesečevim ulaskom u pučinu tijela. Plovim tvojom bjelinom, zaoravam tvoj sjaj, hodam tvojim drvoredima, letim nebeskom mekoćom tvojih krošnji i uzbuđen tonem u tvoja prostranstva.Mirišiš, Bože, kako si samo zamirisala, kakvom me zaljubljenošću isplela, bojama suncokreta nahranila, stopila ženstvenom vatrom utrobe, biserom oka posvetila i dovela u sebe, po tko zna koji puta šapatom crvenih trešanja zavela. Zamamno me ispunjavaš svojom iskrenom sigurnošću i dok te opijam gutljajima velikih i nepresušnih zagrljaja, oblažeš me sokovima strasti onako kako samo ti znaš, ljubavnički i bez prestanka, iskonskom potrebom za svojim ljubavnikom. Ponesen veličanstvenim plesom tankih prstiju, klizim rubom postelje prema svemiru, gdje susrećem obris istinske melodije s kojom si me ne tako davno, u sebe unijela.Osjećam kako se akordima na vene prislanjaš, kako se tonovima uspinješ krvotokom. Slušam te u predivnoj glazbi srca i pretačem kroz pore taj slavujev pjev. Ne pamtim ljepšu sliku istkanu u ljubavi niti pronalazim bogatije misli od tvoje zrelosti, ne vidim ništa izvan neprocjenjivog toka tvojih obala, izvan usjeka u kojima nestajem. Uživam što me polagano prekrivaš harmonijom grudi i njihovim snom gasiš moje čežnje, što lakoćom svog uzdisanja pripremaš mir za mene i rukama tiho budiš moja čula. Uživam kad me primaš, kad primaš moje latice i poput leptirovih krila nježno rasanjuješ. Tada samo tvojim dodirima vjerujem i jedino se usuđujem s tobom u blaženstvo smjestiti.

Zal Kopp - Govorim poljupcem

hm...

U nekom drugom zivotu...

Bicu voda.

Sa prirodnom tendencijom teci cu iz visina u doline i skupljati se u najnizoj tacki. Uz pomoc sunca dizacu se neumorno u vazdusne visine i setati kao oblak iznad zemlje do nekog mesta na kome cu pozeleti da kisim iz nebeskih visina preko planina i dolina do mora…A u morima, pre sledeceg ciklusa necu mirovati. Pomerace me nevidljiva ruka. Lomicu se u valovima bespomocno na ostrim pucinama i distancirati graciozno pod plastom meseca, dok ce u mojim dubinama harati nepredvidive struje…

Kontinuirano prisutna, ali uvek sa novim licem…
Ko u meni bude trazio odraz…videce uvek nepoznati…

Lebdece magla iznad moje povrsine. Neki cudni, misteriozni plast, satkan od najagilnijih dubinskih kapljica vodene duse koje su zelele da promene agregatno stanje u nedodirljivo ali sveprisutno naslucenje, predosecaj, nagovestaj, poeziju, pricu, sliku ili…neku nefixiranu ideju…
Ako vam deluje da je sve u redu....NESTO vam je promaklo....

[size=12pt]Znate li za Euripida?[/size]
[size=12pt]Zajedno sa Eshilom i Sofoklom cini ono sto se naziva velikom trojkom grcke tragedije antickog doba.Njegovim komadima je svojstveno da se stvari tako zamrse da se vise nema kud odatle.Pojavljuju se razni likovi a svaki od njih se nalazi u razlicitoj situaciji i svaki od njih imaju svoje razloge i izgovore i svi su u potrazi za nekom svojom pravdom i srecom.I tako se svi nadju u bezizlaznoj situaciji.U osnovi je nemoguce da svi ostvare svoju pravdu i da svi dosegnu svoju srecu i tako ustvari nastaje haos.[/size]
[size=12pt]I sta mislite sta se onda desava?[/size]
[size=12pt]Nesto sasvim jednostavno.Na kraju svega se pojavljuje Bog i pocne da regulise saobracaj..[/size]
[size=12pt]Ti idi tamo.Ti dodji ovamo..Ti idi ovim putem..Ti idi sa onim..Ti uradi ovo..A Ti sedi tamo neko vreme i ne mrdaj..[/size]
[size=12pt]Ko neko ko srejuje stvari..na kraju sve lepo razresi..To se naziva –deus ex machina-U Euripidovim komadima to se uvek pojavljuje i na tome kriticari lome koplja.[/size]
[size=12pt]Ustvari..bilo bi lepo kada bi i u stvarnom zivotu postojao neki takav-deus ex machina- i ti imas neki problem pa nemas kud a odozgo sidje Bog i sve to resi ocas posla.[/size]
[size=12pt]Bilo bi to isuvise lako..na zalost zivot pise neke druge price za nas..[/size]

Tako ona dolazi uvek sa ljupkom salom, sa muzikom ili mirisom.
(Muzikom slucajnog, usamljenog zvuka koji izgleda neobican i znacajan, mirisom celog jednog predela ili severca koji nagovestava prvi sneg.)
Ali ja sam navikao da je i ne ocekujem, da sav utonem u slast koju daje beskrajni trenutak njenog javljanja. A to sto se ne pojavljuje, sto ne postoji, to sam preboleo kao bolest koja se boluje samo jednom u zivotu. Da, ona se javlja gotovo iskljucivo u vremenu od kraja aprila pa do pocetka novembra. Preko zime vrlo retko, i tada opet u vezi sa suncem i svetloscu. I to, kako sunce raste, tako njena javljanja bivaju sve cesca i zivlja. U maju retka i neredovita. U julu, avgustu gotovo svakodnevna. A u oktobru, kad je sunce zitko i kad ga covek pije bez kraja i zamora kao da pije samu zedj, ona se
gotovo ne odmice od mene dok sedim na trerasi...
Poucen svojim dugim iskustvom, ja znam da ona spava u mojoj senci kao u cudesnom logu iz kog ustaje i javlja mi se neredovno i neocekivano, po zakonima kojima je tesko uhvatiti kraj. Cudljivo i nepredvidljivo, kako se samo moze ocekivati od stvorenja koja je zena i avet. (...) Eto tako se javljala zimus. Tako se javila malopre na prozoru, sa prolecnim vetricem. Pod kakvim vidom cu je jos sresti? Kuda ce me odvesti to prividjenje, draze od svega i opasnije od svake opasnosti stvarnog zivota? Hoce li kad to vreme dodje i nju priloziti sa mnom u grob?

I.Andrić - Jelena,žena koje nema

U vremenu u kojem moje biće sanja, trenutak je smjelo bistar i dolazi s tobom kao biser u noći oblikom zavodljivog parfema. Od poslijepodneva odlučno priprema tvoje ruke za nedoumice, što ih udaljenost nabacuje, ne sasvim slučajno, našoj molitvi.Ovo je godina dodira i zbog toga se sve manje budimo sami, nismo više uspavani i skriveni drhtaji u njedrima tihih vjetrova. Kameni likovi naših susreta polako nestaju u obrisima sjećanja i možemo dokučiti maštom nekadašnje mirise dalekih zagrljaja.Po stepenicama kojima stižeš stojim budan na svim odmorištima, ostavljam misli o beznačajnim stvarima i razmišljam u čekanju. Nisu mi važna nasljeđa djedovine, niti balava usta djetinjstva, čeznem za zvucima što dopiru sa snažnim svjetlom bijelih vrhova.Širok kao boja jorgovana odbacujem sve svoje izvučene primjedbe i napeto pratim tvoje približavanje snu kratkim prijelazom uzdaha. Naučen da ležim mirno i brinem se prvi put štitim mjesto samoće, ne ponavljam se govorom riječi i šuteći grizem dah crvene jabuke.Pripijena uz mene, tečeš sporo i uspavano, primjećujem obraćaš pažnju, a nasred postelje uglavnom treperiš u pupoljcima zvjezdanog neba. Gole ruke potapaš i buci padajućeg mraka prilaziš oprezno i tiho, ponekad se zaustaviš i s cvrkutom ptica pokupiš miris šumskih jagoda.Od prvih ljubavi izabrala si zanos zaborava i dijeliš plavim trbuhom svaki korak na pijesku, hladovinom prezrelih šetnji oslikavaš stope. Zastaješ i pomišljaš kako je lijepo vrtlogom tek otkrivenog izvora zaroniti, utažiti žeđ i zasladiti usne u toj vodi nepoznatog i prozirnog okusa.Kako da se osnažim kad dođeš i kada po meni raspeš dubinu školjki, uspneš komadom svog srca i rascvjetaš pjesmu cijelom mojom dušom? Razvući ću se širokim pogledom i blagosloviti svakom kapi tvojih grudi. Kako da to podijelim i svako tvoje javljanje odnesem na obronke sna?Stižeš i ja se podmećem kišnom zemljom ispod tvoga mekanog hoda, započinjem navikom ravnice i pružam nebu prostor užarenih zjenica. Želim te među koljenima kušati i skinuti veo strepnji u hrpi mraka i napokon nestati, kad jednom zauvijek prođem kroz te vrele kapije.

Zal Kopp - Vrele kapije

[size=11pt]Семјон Зерцалов[/size]
[size=11pt]РОБИНСОН ИЗ ПОДЗЕМЉА[/size][size=11pt]

У потпуном мраку заборављени стражар је успио остати нормалан...

Стравичну и готово невјероватну причу о подземном Робинсону свијет је дознао у љето 1924, када је откривен дотада непознат, огромни магацин војног материјала у подземљу тврђаве у Брест-Литовску. Пошто су уклоњени десеци тона земље и камења што су покривали зарушени улаз у подземни лавиринт, указао се бетонски свод тунела. Прокопан је отвор довољно велик да у њега уђе човјек па се у његов мрак први спустио поручник ондашње пољске војске, који је управљао радовима. Његови су кораци сабласно одјекнули у простору под полукружним бетонским сводом. Освјетљавајући пут карбидном свјетиљком, схватио је да је подземно складиште много веће него што је очекивао. Прошао је двадесетак метара, а онда је из мрака зачуо храпав повик:
- Стој! Ко иде?
Поручник се скаменио од ужаса. Неко је био у затрпаном тунелу у који, знало се поуздано, пуних девет година није крочила људска нога!
Уздржана даха слушао је како са стропа капље вода. А онда се из таме опет зачуо онај храпави повик:
- Стој! Ко иде?
Официр се, преплашен, повукао. Нашавши се на дањем свјетлу, једва је смогао снаге да каже како је неко у подземљу...

• Град у граду

Прави почетак приче о подземном Робинсону пада у дане Првог свјетског рата, у јули 1915. Тих дана, средином друге ратне године, њемачке су армије силовито продирале на цијелом источном фронту. Руска царска војска морала се повући, најприје из Варшаве, затим из Лублина, а припремала се да у коловозу напусти и Брест-Литовск (данас Брест у Бјелорусији). Брест-Литовск је у оно вријеме био познат по великом војном утврђењу, цитадели, која је са големим бедемима, улицама и подземним ходницима била град у граду. Руси више нису имали снаге да задрже град, а будући да због неповољна стања на цијелом фронту ни тврђава више није имала стратешку важност, одлучили су је напустити.
Но у њезиним подрумима и у околним земуницама била су велики магацини оружја, муниције и опреме. Требало је спријечити да те големе залихе падну у непријатељске руке па је одлучено да се оно што не буде извучено разори експлозивом.
Требало је минирати и велики магацин близу главних врата тврђаве. Пуковник интендантске службе који је примио налог није извршио наређење. Објаснио је претпостављенима да мјештани не знају за тај магацин па ће бити довољно зарушити само улаз у тунел - и он ће нетакнут дочекати руску војску кад се ускоро промијени ратна срећа и она поновно заузме Брест-Литовск. Тако су инжињерци минирањем само зарушили улаз у подземље, а затим прецизно уклонили све трагове.
Поткрај августа Нијемци су ушли у Брест-Литовск, нису открили затрпано складиште, али ни Руси нису дочекали да им оно поновно падне у руке: царска војска више се није вратила! Затим је у Русији услиједила Октобарска револуција, а недуго након завршетка свјетског рата у тој је великој земљи избио познати грађански рат. Велики магацин у Брест-Литовску остао је заборављен...

• Према правилима службе

Но није га заборавио само један човјек - бивши пуковник интендантске службе. У грађанском рату нашао се на страни "бијелих".
Након пораза бјелогардијаца био је у емиграцији, у Француској, а онда се у прољеће 1924. појавио у Варшави. Допутовао је с намјером да уз добру накнаду открије пољској влади постојање великог подземног магацина у Брест-Литовску - граду који је припао Пољској.
Пољски генералштаб откупио је од њега нацрте подземних ходника. Откопавање затрпаног и камуфлираног улаза у подземље потрајало је неколико дана, а онда је услиједило описано изненађење које је доживио млади поручник!
Након десетак минута поручник је поновно ушао у тунел, праћен једним подофициром. Обојица су држала откочене револвере. Но тек што су закорачили у мрак, зауставио их је повик невидљивог човјека:
- Стој! Ни корака даље! Пуцаћу!
Из мрачне дубине складишта зачуло се репетирање пушке: неко је чувао стражу по свим правилима службе! Поручник и подофицир смјеста су угасили свјетиљке. Неколико су минута стајали у мраку, преплашени и збуњени. Тада се поручник прибрао и викнуо у мрак своје име и чин, додавши да у тунел улази по налогу команде пољске војске.
Одговор из подземља био је неочекиван: непознати је узвратио да је он војник рускога цара. Наређено му је да чува складиште и он неће никога пустити у тунел све док не добије наређење својих претпостављених! Затим је, у знак опомене, испалио хитац.
Поручнику није много требало да схвати шта је посриједи. Заклонивши се са својим пратиоцем у неком удубљењу, викнуо је у мрак:
- Знате ли колико сте дуго овдје?
- Да, знам - храпавим је гласом узвратио непознати. - На службу сам ступио прије девет година...у августу 1915!

• Срећа у несрећи

Човјек у подземљу био је Иван Јегоров. Онога дана прије девет година, кад је затрпан улаз у подземни магацин, био је у њему на стражи. Гледао је како су се инжињерци ужурбали око улаза. Знао је да је то због Нијемаца који су се приближавали Брест-Литовску, но није помишљао да ће за неколико минута бити урушен.
С пушком о рамену корачао је амо-тамо и чудио се што му не долази смјена. Ипак, стрпљиво је остао на дужности, размишљајући понајвише о томе хоће ли, кад се врати са смјене, наћи још топао ручак. Кад је на површини све било спремно за затрпавање улаза, нитко се није сјетио да уђе у тунел и провјери има ли ондје још војника.
Кад је одјекнула експлозија, стражар је остао у подземљу и у први мах није схватио сву тежину своје судбине. Тек након неколико дана освједочио се да је затрпан и почео је очајавати, но послије се помирио са судбином. Закључио је да су га оставили под земљом одлуком команданта - да чува магацин.
У својој великој несрећи имао је и много среће: није му пријетила ни глад ни жеђ. У једном краку подземних ходника било је велико складиште намирница. Ту су били сандуци с двопеком, брда конзерви, димљена и усољена риба, бачве уља и масти, брашно, чајеви, чоколада - укратко, вишемјесечна залиха хране за неколико хиљада војника. Било је и рума. Зидови подземних ходника били су влажни, са стропа је непрестано капала вода и на тлу стварала локвице.
У цијелом простору било је довољно свјежег зрака. Истражујући своје присилно боравиште, војник је открио да је на једном мјесту пробијен узак и дугачак отвор за вентилацију, који вјероватно излази на површину.
У подземном магацину било је и сандука са одјећом и обућом па стражару није пријетила ни хладноћа. Испразнивши један повећи сандук, уредио је у њему лежај, испунивши га гомилом шињела. Надомак лежају донио је сандуке са повећом залихом бакљи, свијећа и шибица.
Највише подземног простора заузимали су оружје и муниција - све у сандуцима, конзервирано машћу.[/size]

[size=11pt]• Спасоносне векерице

У арсеналу опреме за неколико дивизија стражар је налазио и разне корисне предмете. Највише га је обрадовало када је међу стварима за опремање штапске писарнице нашао кутију са девет сатова векерица. Од тада су му они чинили друштво: њихово куцкање разбијало је потпуну тишину која је владала у подземљу. Осим тога омогућили су му да прати протицање времена. Пролазили су дани, седмице, мјесеци, године. Горе, над његовом главом, завршио се рат, живот милиона људи кренуо је новим путевима, а он је и даље чувао стражу! Унаточ самоћи која га је често доводила до очаја, Јегоров није заборавио дан кад је ступио на дужност ни стражарску обавезу. Остао је вјеран "баћушки" цару и не слутећи да је Русија престала бити монархијом. Редовно је чистио и подмазивао пушку, а на зиду тунела биљежио дане који су пролазили.

• Жудња за дуваном

Једнолични дани стапали су се у мјесеце, мјесеци у године. Прве двије године подземни се Робинсон користио ускладиштеним свијећама, но касније је године провео претежно у мраку, само би каткад упалио бакљу или наложио ватрицу остацима дрвених сандука. Вид му се прилагодио тами.
Током свакодневних шетњи направио је милионе корака! Вријеме је кратио молитвом, пјевањем, набрајањем имена свих људи које је срео и упознао, понављањем правила војне службе. Самоме је себи причао поједине згоде из свог пријашњег живота. Настојао је одредити кад су поједини празници па их је прослављао.
Тешко га је погађало што барем тада није имао дувана, јер је некоћ био страствени пушач.
С временом је оболио од скорбута и остао без зуба. На увијек влажним зидовима складишта налазио је неке сићушне алге и лишајеве, што му је било извор барем неких витамина. Ловио је рачиће и гујавице, постављао је клопке штакорима, па је више пута употпунио јеловник печеним месом.

• Крик радости

Но непрестано се надао да ће му једнога дана доћи смјена. Нада га је и одржала на животу - све до оног тренутка кад су пољски војници откопали улаз и ушли у подземље.
Будући да непознати стражар није хтио напустити стражарско мјесто нити је допуштао улазак у складиште, поручник је позвао своје надређене. Вичући у мрак, они су с подоста муке објаснили Јегорову какве су се промјене одиграле у минулих девет година. Рекли су му да долазе и у име његова бившег надређеног, интендантског пуковника, да руске царске војске, којој је вјерно служио, више нема и да га према томе више не обавезује војничка заклетва.
Чувши све то, несретни је војник напокон одложио пушку. С криком неизмјерне радости пожурио је према излазу. Људи покрај улаза у тунел престрашено су устукнули: усусрет им је долазило биће зарасло у велику браду и косу преко рамена.
чим је изишао на дање свјетло, Јегоров је крикнуо и покрио очи рукама. Провевши толике године у мраку, није могао поднијети нагли сусрет с јарком сунчевом свјетлошћу. Привремено је ослијепио...

Посмртно признање

О случају руског војника који се вратио међу људе послије девет година проведених под земљом, у урушеном и заборављеном складишту ратне опреме, писали су давне 1924. листови диљем Европе. Предлагали су му да остане у Пољској, но он је нестрпљиво пожуривао да се врати у отаџбину. Посредством Црвеног крста отпутовао је у Совјетски Савез, у неко село близу Дона. Ондје му се замео траг. Држи се да је умро коју годину прије Другога свјетског рата, као шездесетогодишњак. За стаљинове ере није се ништа знало о њему (совјетски листови нису ни забиљежили његов повратак). Кад је године 1960. руски књижевник и публициста Смирнов, на основи оскудних прича оних који су знали за тај случај, у часопису Агањок оживио сјећање на подземног Робинсона, заложивши се да се заборављеном јунаку ода достојно посмртно признање, није било човјека који није осјетио дивљење према војнику који је доказао да људска издржљивост нема граница.[/size]

Nepoznatoj, ma gde ona bila

Vi i ja smo, svako za sebe, draga moja nepoznata, samo prosek. Izadjimo iz te prosecnosti, budimo natprosecni- spojimo se! Izradjajmo tu prokletu decu da nas savest ne grize! Ovo blago sto ga nagomilasmo, mozda nece satrunuti, ali nas nece ni pomenuti, to je izvesno. Svaki dukat, svaki novcic, svaki dragi kamencic - sve ce to obezvrediti samo sebe cim se docepa grabljivih ruku. Nista od toga nece za nama u zemlju, verujte mi.Jedino deca, unuci, praunuci - oni ce nam se kad-tad pridruziti. Dajmo im priliku, dozovimo ih. U nasem spajanju je trenutno zadovoljstvo, i vecni spokoj. Nisu zalud nasi slavni preci jurili slavne pretkinje, ne bi li ostavili svoje seme. Moglo se potomstvo ostaviti u svakoj skitacici, ali nije to tô. Hajde, gospo, da vidimo jesmo li vredni vremena u kome smo se rodili, ili bar imena koje smo, ne svojom zaslugom, nasledili!Dosta je bilo skrnavljenja tih imena, dosta je bilo glupih medjupoteza, dosta je bilo bludnih pogleda, saranja i varanja, dajmo se matici, posadimo drvo koje ce mozda radjati gorke plodove - ali ce radjati. Ulogu bogova smo kupili zlatnicima i sad nas obozavaju. Nema tog zlatnika koji nije oblozen krvlju. Ne znam cemu se klanjamo! Spustimo se na nivo zivotinje, sparimo se, neka nas bar neko proklinje! Ako vec moraju da nas ocerupaju besne guzice, neka to bude meso naseg mesa, krv nase krvi. Ako to sto pricaju o vama iole vredi, ako glas koji mene bije moze da se upotrebi, taj iscedak iz trenutka kosmicke slasti, ne mora da bude ni tako los. Te iste potomke stvorice neko drugi - svako se pre ili kasnije rodi, bez obzira na to ko su mu roditelji - a onda ce nam biti zao. Izbegnimo sramotu neradjanja, izrodimo nesto. Kad vec nismo rodjeni za velike misli i velika dela, ucinimo bar veliki greh - spojimo se!Pitao sam grobara kako mu se dopada posao. Odgovorio mi je: "Pa, eto, zakopavam tudje gluposti". Napravimo i mi jednu takvu glupost. Ne trazim od vas, gospo draga, da spavamo zajedno; ne trazim da vodimo ljubav, danas se iza te reci skrivaju najveca zlodela; ne trazim da kucimo ili stvaramo materijalna dobra, ne trazim nista za sebe. Ne morate mi reci ni jednu lepu rec, ne morate me voleti, ne morate ziveti sa mnom. Treba samo da se nadjemo, da nas ima, da nas neko pomene u kletvi ili molitvi. Covek zivi onoliko koliko mu je kletva dugacka; za molitvu uvek ima vremena, ona ne zavisi od duzine zivota.Ostanimo neznanci, dozivotni stranci, persirajmo jedno drugom, mrzimo se, pljujmo se, ali - srodimo se. Bar za tren. I u ocima zlikovaca i mrzitelja nasih imacemo vecu vrednost ako se bar neko nekad pohvali da smo ga bas mi sacinili. Vi i ja, gospo draga. Mozete vi bez mene, mogu ja bez vas, to sitno zavaravanje ne sme dugo da potraje. Gledam vas, ovako iz prikrajka, slutim razloge koje cete izmisliti, samo da me odbijete. Pusticu vas da pricate, da potrosite prazne reci, da se ugusite u njima, i kad vise ne bude bilo ni jedne jedine floskule, ni jednog jedinog formalnog ili "normalnog" opravdanja, zaigracemo ples - ples buducnosti.

N.Živkovica - Hologram

Sedela je ispred njega nepomicno.Izgledala je poput neke nocne zivotinjice domamljene mesecinom.Ugao pod kojim je padala meseceva svetlost,naglasavao je obrise njenih usana koje su ranjive pulsirale jedva vidljivo u ritmu njenog srca ili toka misli..Kao da je umukle reci saputala nocnoj tami..Tiho je ustala i uz meko sustanje haljine stala je ispred njega ,ociju uprtih u njegove.Usne su joj i dalje blago podrhtavale.Podigla je ruke i polako pocela da raskopcava dugmad .Bilo ih je ukupno sedam.Kada je raskopcala tih sedam malenih dugmeta,poput insekta koji skida svoju ljusturu stresla je haljinu sa sebe.Zbacivsi je potpuno ostala je naga.Ispod haljine nije imala nista.Sve sto je imala na sebi bila je snala kojom je pokupila kosu.Tako razodenuta ga je gledala.Obasjana mesecinom izgledala je dirljivo poput novorodjenog bica.Kada bi se pomerila to je cinila jedva uocljivo.Mesecevi zraci bi se nezno premestali po njoj menjajuci oblik senke koja joj je prekrivala delove tela.Oblici rastresitih senki njenih oblih jedrih grudi,malenih bradavica,udubljenja njenog pupka,njenih kukova..menjali su se kao kad krugovi na vodenoj povrsini mreskaju mirno jezero..

Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli. I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu. Takva je nasa dusa. Ispunjena uspomenama koje nas rastuze, nasmeju, zabole. Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.
Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se, drzeci svoju prvu ljubav za ruke, skrivali od radoznalih pogleda. Ali, umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle, nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca.

Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo rijeci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi". Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine. Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze. Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav, mi nebi posli njime. Vec se uvijek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena. I uronimo u te talase koji nas miluju, nose, vuku u dubine.
I plovimo, plovimo ka onim nekim dalekim, nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena. A kad se pogledamo u ogledalo, vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi, blistavih, slanih.

D.Maksimović - Slovo o ljubavi

[quote author=marlon link=topic=11.msg5485#msg5485 date=1250676153]
pa cici mlada si to je sigurno glavni razlog... :mrgreen: inace tako i treba citati knjige, ako ti ne ide odmah je ostavi...za novi zivot mislim da ipak treba da budes malo starija. inace imam obicaj da prijateljima i dragim ljudima poklanjam samo dve knjige... novi zivot i istoriju lepote od eka... pamuka poklanjam onima za koje znam da imaju jako dubok unutarnji zivot prepun sukoba i koji nisu naceli neku svoju duhovnu nirvanu a znam da tragaju za njom... istoriju lepote opet onima koji spolja deluju ko das malkice blesavi ali koji su opet s druge strane na poseban nacin osecajni....
[/quote]

aaa ovo nisam videla Umberta nisam citala kako treba probacu ovo da nadjem ....a morala sam ga citati iz italijanske knj. ....ali tad sam marlone bila mlada ...tad ...:lol: ..

[size=12pt]Sa suzama u ocima Odbori za izbir izbacili su Vedu,Bibliju,Tripitaku,Kuranh kao i onu ogromnu literaturu koja se na njima temeljila.Uprkos svekolikoj raskosi,lepoti i mudrosti koju su ova dela sadrzala nije se smelo dopustiti da ona okuze devicanske planete,drevnim otrovima religiske mrznje,verovanja u natprirodno i poboznog mrmljanja..cime su se nebrojene milijarde muskaraca i zena svojevremeno tesilo ne hajuci uopste [/size]sto pri tom sakate vlasiti um...
[size=12pt]Artur Klark..Pesme daleke zemlje [/size]

Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen si snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice blijedo, duboko spuštene vjeđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u ljetnji dan, sine moj!
- Šta si vidio u ljetnji dan, sine moj?
Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i kratkovjek.
- Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?
Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vječna.
- Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?
Vidio sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji od nepravilne izmjene grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku.
- Hoćeš da usniš, sine moj?
Ne, oče, idem, idem da živim.

I.Andrić - Ex ponto

Patnja zadaje bol samo zato što se nje bojiš. Ona te proganja zato što bežiš od nje. Ne moraš bežati, ne moraš se bojati. Moraš voleti...
Dakle, voli patnju. Nemoj joj se odupirati, nemoj bežati od nje. Okusi kako je ona u dubini slatka, predaj joj se i nemoj je primati s mržnjom. Tvoja mržnja je to što ti nanosi bol i ništa drugo. Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne učiniš time

:raz_059:

Sve to nije bogzna kako novo, ta bezazlena uzbudjenja nisam nikad odbijao , naprotiv. Da bi ih covek osetio dovoljno je da bude samo donekle sam, upravo u tolikoj meri, da se u oravom casu oslobodi verovatnoce. Ali ja sam stajao sasvim blizu ljudima, na povrsini samoce, s cvrstom odlukom da se u casu pogibelji sklonim kod njih : zapravo dosada sam bio diletant.
Sada ima posvuda stvari kao sto je ova casa piva tu na stolu. Kada to vidim, dodjem mi da kazem : dosta je ne igrma se vise . Predobro razumem , da sam stigao predaleko. Ja pretpostavljam da se covek ne moze "potpuno predati" samoci. To ne znaci da zavirujem pod krevet prije nego legnem, ni da se bokjim da ce se vrata moje sobe naglo otvoriti usred noci. Medjutim, ipak sam nemiran: evo vec pola sata izbegavama da gledam ovu casu piva .Gledam povh , ispod , nadesno, nalevo: ali nju necu da vidim. Znam vrlo dobro da sve nezenje koje me opkruzuju , meni nemogu niukoliko pomoci: prekasno je, ja nemogu vise pobeci kod njih. Oni bi me potapsali po ramenu i rekli bi: " Molim lepo , pa sta je to osobito na ovoj casi piva? Ona je kao idruge . Koso je urezana , ima rucku, nosi mali grb s lopatom, a na grbu su napisali : Spatenbrau" . Ja znam sve to , ali znam da ima jos i nesto drugo. Gotovo nista. Ali nemogu objasniti ono sto vidim. Nikome. Eto: polagano tonem na dnu vode , prema strahu.
Sam sam usred radosnih i razboritih glasova .. Svi ti ljudi provode vreme objasnjavajuci se , srecno uvidjajuci, da su jednoga mishljenja. Moj boze, kakvu silnu vaznost oni pripisiju tome, sto svi zajendo misle te iste stvari. Dovoljno je videti kako iskrive lica kada izmedju njih prodje jedan od onih ljudi s ribljim ocima koji se cine da gledaju unutar sebe i s kojima se nikako vise nemozes sloziti . Kada sam imao 8 godina i igrao se u Luxemburgu bio je jedan takav koji je sedeo u strazarnici sucelice resetki, sto ide duz ulice Auguste Comte . Nije govorio ni reci, ali bi s vremena na vreme izduzio nogu i promatrao je s uzasom. Bila je obuvena u cipelu , ali je druga u papuci. Strazar je ispricao mome stricu, da je to neki bivsi nadzornik ucenika u srednjoj skoli . Umirovili su ga jer je na tromesecju u razredima procitao ocen eu odelu clanova Akademije. Mi smo ga se opasno bojali, jer smo osecali da je sam. Jednog dana se nasmesio Robertu pruzajuci mu ruke izdaleka: Robert umalo da se nije onesvestio. Nije nas plasio jadni izgled tog coveka, ni cir koji je imao na vratu i koji se trlajo o rubu njegovog okovratnika, nego smo osecali da on u glavi smishlja misli dostojne raka ili jastoga. I nama je zadavalo strah i trpet sto neko moze smishljati jastoske misli o strazarnici, o nasim obrucima, o zbunovima. Dali me dakle to ceka?? Po prvi put meni je tako dosadno, sto sam sam. Hteo bih govoriti s nekim o onome sto mi se dogadja, prije nego sto bude prekasno, prije nego postanem strasilo male decake. Hteo bih da Anny bude tu.

Cudno: ispisao sam deset strana, a nisam rekao istinu - bar ne potpunu istinu. Kad asam napisao pod nadnevkom " nem anista novo" ucinio sam s necistom savjescu; zapravo nije htela da dodje pod pero sitna zgoda koja nije ni sramotna ni izvanredna . "Nema nista novo" Divim se , kako covek moze lagati stavljajuci pravo na svoju stranu ..........

( jedna od omiljenih u najavi ...jos je citam "Mucnina " Sartr ...)

Zivot je otok cije su litice zelje, drvece snovi, cvijece samotinja, vrela zed, a ono je usred mora samoce i izdvojenosti.Tvoj zivot je, prijatelju, otok odsjecen od svih otoka i kontinenata. Koliko god ladja i camaca poslao ka drugim obalama i koliko god ladja stiglo na tvoje obale, ti si ipak samo otok izdvojen u svome bolu, osamljen u radosti, dalek u ceznji, nepoznat sa svojim tajnama i zagonetkama.Vidio sam te, prijatelju, kako sjedis na gomili zlata, radostan zbog svoga bogatstva i ponosan na svoje blago, uvjeren da je svaka pregrst zlata tajna veza sto povezuje misli drugih ljudi sa tvojom mislju i sto spaja njihove teznje sa tvojima. Vidio sam te kako, poput velikog osvajaca, vodis vojske i trijumfalne legije na jake tvrdjave te ih razaras, zatim ides na druge utvrde te i njih osvajas.Kada sam te ponovno pogledao, vidio sam za zidinama tvojih riznica srce sto drhti u samoci i izdvojenosti, kao sto drhti zedan covjek u kavezu nacinjenom od zlata i dragulja, ali bez vode.Vidjeh te, prijatelju, kako sjedis na prijestolju slave, a oko tebe ljudi sto opijevaju tvoje ime, nabrajaju tvoja milosrdja i darove, u tebe zagledani kao u prosvijetljenog proroka koji im uznosi duse odlucnoscu svoje duse i vodi ih izmedju zvijezda i planeta. Dotle ti njih gledas lica prepuna zanosa, snage i trijumfa, kao da si za njih ono sto je dusa za tijelo.Ali, kada te po drugi put pogledah, vidjeh osamljeno bice kako stoji uz tvoje prijestolje krunisuci se otudjenoscu i grcajuci u samoci. Zatim vidjeh kako tvoje bice na sve strane ispruza ruku, kao da trazi samilost od nevidljivih fantoma. Vidjeh to bice kako gleda negdje daleko preko ljudskih glava, u neko mjesto na kome nicega nema osim njegove samoce i izdvojenosti.Vidjeh te, prijatelju, zaljubljena u lijepu zenu, kako med svoga srca tocis na njen razdjeljak, ruke joj obasipas poljupcima, dok te ona gleda sa sjajem suosjecanja u ocima i majcinskim osmjehom na usnama. Tada rekoh sebi: Ljubav je odagnala samocu ovoga covjeka, izbrisala je njegovu izdvojenost te se on sada vraca i spaja sa Sveopcim Univerzalnim Duhom koji putem ljubavi privlaci k sebi ono sto se od njega izdvojilo u prazninu i zaborav.Ali, kada te po drugi put pogledah, vidjeh, umjesto tvoga zaljubljenog srca, osamljeno srce koje bi htjelo da svoje tajne povjeri nekoj zeni, ali ne moze; vidjeh iza tvoje duse sto se topi u ljubavi jednu drugu, usamljenu dusu, nalik na izmaglicu koja bi htjela da se u rukama drage pretvori u suze, ali ne moze.Tvoj zivot je, prijatelju, izdvojeno boraviste, daleko od svih drugih boravista i zivih stvorova.Tvoj unutarnji zivot je boraviste daleko od svega sto ljudi nazivaju tvojim imenom. Ako je to boraviste mracno, ne mozes ga osvijetliti susjedovom svjetiljkom; ako je pusto, ne mozes ga ispuniti susjedovim dobrima; ako se nalazi u pustinji, ne mozes ga prenijeti u vrt koji drugi zasadi; ako se nalazi na vrhu planine, ne mozes ga spustiti u dolinu kojom tudje noge stupaju.Tvoj dusevni zivot je, prijatelju, okruzen samocom i izdvojenoscu. Da nije te samoce i izdvojenosti, ti ne bi bio ti, niti bih ja bio ja. Da nije te samoce i izdvojenosti, tada bih, cuvsi tvoj glas, pomislio da ja govorim; kada bih pogledao tvoje lice, pomislio bih da sebe vidim u ogledalu.


K.Gibran - Život je otok u moru samoće i izdvojenosti

Probudilo ju je jutro,sunce kroz tesno razmaknute roletne...Secajuci se protekle noci sa malim bolom u glavi imala je smesak koji je ispunjavao pozitivnom energijom...Drugarice bi je zadirkivale sto provodi sama noci u tako velikom krevetu ali niko ne zna osecaj slobode i prostranost u kome moze da uziva dok spava.. Oci su joj pospane,pamucni jastuk odise mirisom novog Lenor omeksivaca. Razmislja o malim obavezama koje joj ispunjavaju dane,nisu mnogo zahtevni,sto je dobro! Ali ambiciona osoba kao ona zna da je takve sitnice nece nigde odvesti i da "tapka u mestu"... Rukom je prinela sat ka licu ,bilo je 08:30. Lenjo se uzdigla,sela na krevet zagledajuci stopala... Mozda bih trebala da danas sredim i izlakiram nokte... U praznom razmisljanju koraci su je vodili do kupatila,u hodniku je imala susret sa svojim omiljenim ogledalom,mogla je da vidi sebe u celoj figuri.... Zagledajuci se,okrecajuci se oko svoje ose,zadovoljna je nastavila put...Sanjive oci,mali podocnjaci,pognula je glavu ka cesmi na lavabou,pustila toplu vodu.umila se i uzdignula glavu dok su se kapljice vode jos slivale niz njeno lice..."Imam lepu boju ociju..." Pomislila je dok se gledala na ogledalu ispred sebe...

[size=12pt]Pisma su najobicniji papir.Mozes da ih spalis a da u srcu ostane ono sto ostaje a mozes i da ih cuvas i da ti u srcu ne ostane nista...[/size]

Secam se samog kraja a nemam knjigu pri ruci ....

Henrik Sjenkjevic " Bez dogme" , a knjiga zavrsava ovako :

"Moja Ana, kad si ti zbog mog "Neznam" umrla, kako da ja ostanem da zivim? "

Ti ne voliš i ne želiš me

Ti ne voliš i ne žališ mene,
nisam više mio srcu tvom?
Gledajuć u stranu strast ti vene
sa rukama na ramenu mom.

Smiješak ti je mio, ti si mlada,
riječi moje ni nježne, ni grube.
Kolike si voljela do sada?
Koje ruke pamtiš? Koje zube?

Prošli su ko sjena kraj tvog tijela
ne srevši se sa plamenom tvojim.
Mnogima si na koljena sjela,
sada sjediš na nogama mojim.

Oči su ti poluzatvorene
i ti sanjaš o drugome nekom,
ali ljubav prošla je i mene,
pa tonem u dragom i dalekom.

Ovaj plamen sudbinom ne želi,
plahovita bješe ljubav vruća--
i ko što smo slučajno se sreli,
rastanak će biti bez ganuća.

Ti ćeš proći putem pored mene
da prokockaš sve te tužne zore.
Tek ne diraj one neljubljene
i ne mami one što ne gore.

I kad s drugim budeš jedne noći
u ljubavi, stojeći na cesti,
možda i ja onuda ću proći
i ponovo mi ćemo se sresti.

Okrenuvši drugom bliže pleći
ti ćeš glavom kimnuti mi lako.
"Dobro veče",tiho ćeš mi reći.
"Dobro veče", miss, i ja ću tako.

I ništa nam srca neće ganut,
duše bit će smirene posvema --
tko izgori, taj ne može planut,
tko ljubljaše, taj ljubavi nema.

Sergej Jesenjin

[size=12pt]Ima ljudi koji ne podnose disciplinu.Obdareni su talentima ali se ne trude da oblikuju i zavrse tako sto ga rasture u paramparcad.Upoznala sam vise takvih ljudi.Isprva mislis da su fenomenalni.Potpuno te obore s nogu..Ali tu obicno bude kraj.Oni ne mogu dalje zato sto se ne trude da idu dalje.Nemaju usadjenu disciplinu da idu dalje i razviju svoj talenat vec se uljuljkaju tu gde su..u zamku sopstvenog zivota i nemoci..[/size]

pisanje je frustracija, gnev protiv cinjenice da si samo instrument, telo koje treba da pridrzi pero dok zapisuje pricu koja pripada nekom drugom. ali vise se nije imalo kud, morao sam da priznam... lako je opisivati, tesko je znati, najteze je suociti se sa zaludnoscu vlastitih nastojanja, sa redovima ispisanih reci koji vise govore svojim odsustvom nego prisustvom, vise svojim zvukom nego znacenjem, vise prazninom nego punocom, onim sto je moglo da bude nego onim sto je doista bilo...


david albahari ...cink...

i nastavak iz cinka... moro da prekucavam sto jako retko radim... topla preporuka za sve da procitaju.

prica, medjutim nije data... ona se dobija, ona se osvaja.. polako, polako. ona se nikada ne vidi u celini, kao u recenici "odjednom sam video sve", jer bi cin njenog zapisivanja time postao besmislen... pisanje je, naime otkrivanje... film preslikava, fotografija hvata pticu u letu, a pisanje je sam let. pisanje nije carsav koji visi izmedju pisca i sveta ili izmedju sveta i stvarnosti... prica nije nezavisno bice u cije kalupe mogu da se uklope mnogi. prica sam ja. ukoliko ne govori o meni, prica ne govori ni o kome. ukoliko govori o drugome, ona nije prica.....

Kao sto vaše dete ili brat ili dragi možda nikada nije hteo mnogo za sebe i nikad nije tražio ništa osim onoga za šta je znao da je njegovo i neki ljudi imaju ime za to i zovu to hrabrost..."

Michael Herr Dispatches

Posmatraj stablo. Razmišljaj o njemu kroz godišnja doba. Videćeš kako nailazi na mnoga iskušenja.

U proleće, radovaćeš se gledajući ga kako mu cvetaju pupoljci. Možda i
nećeš zapaziti kako teško podnosi kasne snegove i hladne vetrove koji
dolaze sa severa.

Sviđa ti se stablo kako se lagano njiše na toplom letnjem suncu? Ali
možda nećeš shvatiti kako je žedno u sušnim razdobljima. Možda nećeš
čuti vapaje za toplom letnom kišom kako bi utolilo žeđ.

Sviđaju ti se sjajne šarene boje njegove jeseni, kad se stapa s drugim
stablima kako bi ti mogao uživati u prelepom predelu? Ali primećuješ li
njegovo ukočeno telo na hladnoj kiši u ledenom januaru? Uočavaš li
zebnju kad mu vetrovi odnose list po list?

Zimi će ti se svideti vijugave siluete koje beli sneg i hladnoća
stvaraju na njegovim granama. Ali čuješ li kako mu grane pucaju od
studeni i težine snega?

Promatraj stablo. Razmišljaj o njemu od jednog do drugog godišnjeg doba. Pored lepote uoči patnju.

I reci sebi: slično mi je. Ima svoja godišnja doba kao i ja. U njima
otkriva svoju lepotu. U njima prolazi svoje kušnje. Jer život, čoveka
ili stabla, ima lepih dana ali i nevremena, oluja, grada, suše…

Ne postoji život bez iskušenja. Nemoj misliti da život nije zaslužio
življenje. Suprotno. Svako iskušenje skriva jedan trezor. Otkrićeš ga
ako razbiješ školjku patnje. Na dnu se nalazi blago: ono će promeniti
tvoj život u blistavi dragi kamen.

Iskušenje te može srediti. Matirati. Može se sručiti na tebe kao što se
prirodna nepogoda sruči na stablo. Ali iskušenje je poziv na uzdignuće.
Zamisli šta bi bilo od leptira da ne želi izaći iz čaure. Zamisli
koliko bi nestalo lepote kad gusenice ne bi prihvatile iskušenje
promene.

Čovek raste menjajući se: od razdora u susret, od napuštanja u
prihvatanje. Tako zrijemo prihvatajući mnoga umiranja čitavoga životnog
veka, umiranja vode u nova rađanja.

Ne trči prema iskušenjima. Pusti godišnjim dobima da se pobrinu za taj posao.
Ali kad se iskušenja ispreče na putu, ne beži. Ne odustaj. Uspravi se.
Guraj napred. Idi dalje. Posmatraj stablo. Misli o njemu kroz godišnja
doba. I uči se od njega.

"Dakle, ti bi želeo da razgovaraš sa mnom?" reče Bog.

"Ako imaš vremena" rekoh.

Bog se nasmeši."Moje je vreme večnost" .

"Šta si me hteo pitati?"

"Šta te najviše iznenadjuje kod ljudi?"

Bog odgovori:

"Što im je detinjstvo dosadno. Žure da odrastu, a potom bi želeli ponovo biti deca.

Što troše zdravlje da bi stekli novac, pa potom troše novac da bi vratili zdravlje.

Što razmišljaju usko o budućnosti, zaboravljajući sadašnjost. Na taj način ne žive ni u sadašnjosti ni u budućnosti.

Što zive kao da nikada neće umreti, a onda umiru kao da nikada nisu živeli."

Bog me primi za ruku. Ostadosmo na trenutak u tišini.

Tada upitah: "Kao roditelj, koje bi životne pouke želeo da tvoja deca nauče?"

Osmehujući se, Bog odgovori:

"Da nauče da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli. Mogu samo voleti. Da
nauče da nije najvrednije ono što poseduju, nego ko su u svom životu.
Da nauče kako se nije dobro uporedjivati s drugima ... Da nauče kako
nije bogat onaj čovek koji najviše ima, nego onaj kojem najmanje treba.
Da nauče kako je dovoljno samo nekoliko sekundi da se duboko povredi
voljeno biće, a potom su potrebne godine da se izleči. Da nauče
opraštati.... tako da sami opraštaju. Da spoznaju kako postoje osobe
koje ih nežno vole, ali to ne znaju izreći niti pokazati. Da nauče, da
se novcem može kupiti sve. Osim sreće i ljubavi. Da nauče da dve osobe
mogu promatrati istu stvar, a videti je različito. Da nauče da je pravi
prijatelj onaj koji zna sve o njima ... a ipak ih voli. Da nauče kako
nije uvek dovoljno da im drugi oproste. Moraju i sami sebi opraštati.

Ljudi će zaboraviti šta si rekao.
Ljudi će zaboraviti šta si učinio.
Ali nikada neće zaboraviti kakve si osećaje u njima pobudio."

Zapalili ste me i gledate moje svetlo.
Radujete se jasnoći i toplini koju darujem.
Veselim se da smijem goreti za Vas.
Da nije tako ležala bih u nekoj kutiji bez koristi.
Smisao dobijam tek kada gorim.
Ali, dobro znam, što duže gorim - to kraća postajem,
to se više bližim svome kraju.
«Izgorela je» reći ćete, a ono što je ostalo bacićete.
Znam, za mene postoje dvije mogućnosti:
Ili da ostanem u kutiji, u tami, ili da gorenjem
postajem kraća, dajem sve što imam u korist svetla,
a time dovodim samu sebe svršetku.
Ipak lepše je ako smijem nešto dati.
Gledaj, isto je tako s Vama ljudima!
Ili se povučete, ostajete sami za sebe
i sve je hladno i prazno;
Ili se približite ljudima i darujete im
od svoje topline i ljubavi
i onda Vaš život dobija smisao.
Ali, znajte i to, da za ovo morate dati
nešto od Vas samih,
nešto od Vaše radosti, od Vašeg srca,
od Vašeg smeha,
možda nešto i od Vaše tuge.
I ne trebate bojažljivo razmišljati o tome
kako ćete sačuvati sami sebe.

Samo onaj koji druge veseli postaje i sam veseliji.
Samo onaj koji obasjava druge i sam će biti obasjan.
Što više gorite za druge to će svetlije biti u Vama.

Mnogi su ljudi samo zato tmurni i neraspoloženi, jer se boje biti
ovde za druge, tuže se i neprestano kukaju na teška vremena.
Još uvek nisu shvatili ovo:

Jedno jedino svjetlo koje gori, više je i vrijednije
nego sva tama svijeta.

Dopustite dakle da Vas malo ohrabrim, JA, mala sveća.

Dečja priča


- E, sad - reče Vanja i stavi svesku na sto - hajde da pišemo priču.

- Hajde - reče Lenočka i sede na stolicu.

Vanja uze olovku u napisa: Bio jednom jedan kralj. Onda se zamisli i zagleda u tavanicu. Lenočka pogleda u svesku i pročita šta je Vanja napisao.

- Već postoji takva priča - reče Lenočka.

- Otkud znaš? - upita Vanja.

- Znam jer sam čitala - reče Lenočka.

- Kako ide? - upita Vanja.

- Kralj je pio kompot od jabuka kada mu nešto zape u grlu; kraljica ga udari po leđima kako bi mu izbila parče jabuke, ali kralj pomisli kako ona hođe da se bije pa je tresnu čašom po glavi. Kraljica se razjari i raspali kralja tanjirom. Kralj lupi kraljicu činijom. Kraljica udari kralja stolicom. Kralj skoči i udari kraljicu stolom. Kraljica sruši orman na kralja. Ali kralj ispuza ispod ormana i tresnu kraljicu svojom krunom. Onda kraljica dohvati kralja za kosu i zavitla ga kroz prozor. Ali kralj se dotetura natrag u sobu kroz drugi prozor, zgrabi kraljicu i gurnu je u peć. Međutim, kraljia se provuče kroz dimnjak na krov, spusti se niz gromobran u baštu i vrati se u sobu kroz prozor. Kralj zapali vatru u peći da spali kraljicu. Kraljica se došunja iza njega i gurnu ga. Kralj upade u peć i izgore. To je kraj priče - reče Lenočka.

- Vrlo glupa priča - reče Vanja. - Ja sam hteo da napišem jednu sasvim drugu.

- Hajde onda, napiši je - reče Lenočka.

Vanja uze olovku i napisa: Bio jednom jedan razbojnik.

- Čekaj malo! - uzviknu Lenočka. - Već postoji jedna takva bajka.

- Nisam znao - reče Vanja.

- Kako da ne! - reče Lenočka. - Razbojnik je pokušavao da pobegne od čuvara i skočio na konja, ali je skočio prejako, preleteo na durugu stranu i pao. Razbojnik onda opsova i ponovo skoči na konja, ali opet pade na drugu stranu jer nije dobro procenio svoj skok. Razbojnik se podiže, zapreti pesnicom, skoči na konja opet prejako i pade. Onda razbojnik izvuče iz opasača pištolj, opali u vazduh i ponovo skoči na konja, ali s takvom silinom da prelete preko njega i tresnu na zemlju. Onda zgrabi kapu s glave, zavitla je na zemlju, izgazi je i opet skoči na konja, i ponovo predaleko, pa pade i slomi nogu. Konj otkasa malo dalje. Razbojnik odšepa do konja i tresnu ga pesnicom po glavi. Konj pobeže. Čuvari dojahaše i baciše razbojnika u zatvor.

- Ali ja neću da pišem o rabojniku - reč Vanja.

- Pa o čemu hoćeš da pišeš? - upita Lenočka.

- Hoću da pišem priču o kovaču - reče Vanja.

Vanja napisa: Bio jednom jedan kovač.

- Postoji već jedna slična priča! - viknu Lenočka.

- Stvarno? - reče Vanja i ostavi olovku.

- Naravno - reče Lenočka - bio jednom jedan kovač. I, jednog dana, kovao on potkovicu i toliko jako zamahnuo čekićem da je glava čekića poletela sa drške, odletela kroz prozor, ubila četiri goluba, udarila u vatrogasnu kulu, odbila se na drugu stranu, razbila prozor na kući komandira vatrogasne brigade, preletela preko stola za kojim su sedeli komandir vatrogasne brigade i njegova žena, probila zid kuće komandira vatrogasne brigade i izletela na ulicu. Tamo je zveknula u jednu banderu okrznula nogu sladolexije i pogodila Karla Ivanoviča Šusterlinga u glavu. Baš u tom trenutku on je skinuo svoj šešir da rashladi glavu. Pošto je pogodila u glavu Karla Ivanoviča Šusterlinga, glava čekića je poletela nazad, ponovo okrznula sladolexiju po nozi, udarila dva mačora koji su se borili na krovu, tresnula jednu kravu, ubila četiri vrapca, opet uletela u kovačnicu i vratila se na dršku koju je kovač još uvek držao zamahnutu u svojoj desnoj ruci. Sve se to desilo tako brzo da kovač nije ništa primetio, pa je nastavio da kuje potkovicu.

- Znam da je priča o kovaču već napisana, ali ja hoću da napišem priču o sebi - reče Vanja i napisa: Bio jednom jedan dečak po imenu Vanja.

- Već postoji takva priča - reče Lenočka. - Bio jednom jedan dečak po imenu Vanja i jednom on pođe...

- Čekaj malo - reče Vanja - ja sam hteo da napišem jednu pirču o sebi.

- Već je napisana jedna priča o tebi - reče Lenočka.

- To je nemoguće - reče Vanja.

- Kažem ti, već je napisana - reče Lenočka.

- Ko je napisao? - upita Vanja zapanjeno.

- Napisao je Danil Harms i zove se Dečja priča.

1935.