Zanimljivi intervjui

Džoni Štulić: Šta jadni narod, narod nek se bori!

http://www.6yka.com/img/s/656x350/up...oni%20stul.jpg

Kakav je trenutno odnos na relaciji Srba i Hrvata?

Siguno da postoji razlika. Postoji razlika između dva grada, postoji razlika između dvije familije, postoji razlika između dva sela koja su na tri kilometra, postoji razlika, boga ti, između muža i žene, postoji razlika između samog sebe. Postoji uvijek razlika, o tome je glupo govoriti, to je sasvim sigurno. Međutim, za mene su to bedastoće. Opet ću se ponavljati, postoji razlika između ovih gore koji grozničavo štite svoje interese. I ne samo svoje, nego još više tuđe interese, jer će sve napraviti da svoju guzicu tamo zadrže. I htio bih da dodam da nisu ti ljudi pali sa marsa, to je dio nas, takvi smo mi. Ja mislim da je bilo ko od nas gore isto bi to radio, da budemo pošteni prema samima sebi, a možda i još gore. Kakav narod, takva vlast.

Misliš da tu nema spasa?

Ne kažem da nema spasa, ima, ali nije niko lud. Vidi on, sad ili nikad. U tome je poenta. Svih ovih pedeset godina je postojala strašna barbarska opasnost za one koji su imali pare. I šta su oni uradili, podijelili su i odvojili vladajuću klasu od naroda, i to ne samo u Jugoslaviji, nego u cijeloj Istočnoj Evropi. Ja uvijek iste priče slušam od svih. Svi oni koji su prije bili u Istočnoj Evropi imaju isti problem, korupcija, kriminal, javašluk, neogovornost i sve one stvari koje su nam sad postale svakodnevna pojava. Dakle, istina je da se kolona ravna po zadnjem, ali se ugleda na onog iznad sebe, prvog. I naravno, cijeli narod ima krivu predodžbu o životu, krivu predodžbu šta treba da se radi i kako da se radi, i to je najteže izlječiti. Kad kažu svi su ludi, svi su bolesni, a oni se javno hvale da su dobijali lovu u duplim kovčezima, pa svako se snađe...nema snalaženja u životu, to je sve organizacija, timski rad. Pogotovo na ovu tehnologiju i ovo vrijeme, sa ovim natalitetom, sa ovom mladošću to dolazi. To nema teorije da više tako prođe. Tu treba nešto zasjeći i pošto je to najteže rješavati, niko se time ne bavi. Ovo su same gluposti i besmislice. I još nešto, šta drugo čovjek da radi nego da uzme pušku i da puca.

Nemoj to da kažeš, pa će onda da se pokrve! Nažalost!

Hoću ovo da kažem. To je jedini način za neki prestiž, ko ima sreće da preživi, da isto onako kao partizani dođu do nečega je da njegovi pobijede i njemu za zahvalnost daju kuću, jer naš narod to tako shvata. Tako će on cijeli život da sjedi pored mora, da se gađa sa piljcima i da uživa. Pa gde to ima? Jer drugog zaposlenja i nema. Šta čovek danas da radi. Svi bježe vani, to je katastrofa. I ekonomska katastrofa, da. To je taj scenarij, idi ti tamo i smetaj, a ja ću doći tamo pa ću te izmarisati. Ovo se sve radi samo zato da onda kad šumar dođe da sređuje red, a sigurno će da dođe, onda onaj koji je sve to zamijesio lijepo će da živi do kraja života. Osigurano, jer je naučio da služi gospodara ovako ili onako. I tako da budemo sretni i presretni ako nam ovdje dođe Amerikanac, pa nam veli sad će biti ovako. U principu, sa Slovenijom smo imali Kuvajt, sa Hrvatskom ćemo da imamo kurde, a ovi ostali, ako budu dobri, možda budu imali i sreće. I to se ne smije, to je nacionalna izdaja, to nigdje na svijetu nema. Svi smo zaboravili klasne godine borbe koje su osnovna stvar. Možemo mi da pričamo da nije, ali je. Sve će da napravi, ne da proda svoju zemlju, nego da proda svoju dušu, ali dušu nema. Šta od njega možeš da očekuješ, nema boga. Vrlo dobro znamo kakvi smo mi ljudi. To ne smije da se dozvoli i to je veleizdaja kompletno, po svim pitanjima.

A šta da radi jadan narod, Džoni?

Šta jadni narod, jadni narod, narod treba da se organizira kao što smo se organizovali prije pedeset godina i da se bori.

A, ako je narod gurnut u to?

Ma, šta bre? Nije gurnut. Zašto ja nisam gurnut u to? Zašto ti nisi gurnut u to? Šta bre, jadni narod. Svako ima glavu, nek misli, nek’ se organizira. Ko bre, ko će da mu sređuje, bog? Boga nema. Ko?

...proglase ga odmah izdajnikom roda svog ako kontaktira sa bilo kim drugim.

Pa nek’ ga proglase. Pa šta? I ja sam kod kuće izdajnik. Ne zbog toga, nego zbog toga što sam se odmetnuo od svojih korijena, pa šta. Baš me boli! Jesam, pa šta?
Još nešto bih rekao kad je riječ o nacijama, po meni, osnovna stvar je da čovjek bude sam po sebi slobodan, a nacionalnosti i sve ove stvari, familija i ime to je njegova privatna stvar. Čovjek treba da bude slobodan, da zna šta čini i da zna za šta se bori i za šta živi. A ovo su sve umjetne kategorije. Entiteti koji su konstruisani da bi ovi dalje mogli da manipulišu. Da upravljaju, da izmišljaju. Sutra će da izmisle Kineze ako treba da i dalje njihova guzica bude gore.

Priredila : Maja Isović

Nikola Đuričko: Srbi su lepe žene, a ne ružni generali

http://www.6yka.com/img/s/656x350/up...%202012/03.jpg

Mali, Gojko Sisa, Limeni, Dušan, Bojan, Svetislav, Živković, Srđan, Švaba... neki su od likova kojima je obeležena poslednja decenija srpskog filma. Drugačiji jedan od drugog, kao i od onog ko ih tumači. Moć transformacije, kao stil glume, daje Đuričku mogućnost da odigra potpuno različite role. Iako je lakše ući u likove koji u svom karakteru imaju „nešto tvoje“, jer glumcu omogućavaju da u sebi pronađe oslonce, mehanizme, ili, kako dramski radnici to zovu – fijoke, Nikola je oduvek bio fasciniran „promenom sebe u nešto drugo, da lik bude takav kakav jeste, a ne ti“.

„Ne smeš sebi da popuštaš. Ako govorim ž i č „ovako“, onda se trudim da moji likovi nemaju te beogradske frikative. Lik diše na određeni način: plitko ili duboko, ovako ili onako, zavisno od situacije. Ali, ne dišeš ti, nego lik. A onda si, opet, to negde - ti. Nisam ja lud, pa da mislim da sam neko drugi.“
A ko je, zapravo, Nikola Đuričko, kad nije u ulozi - glumca.
Prvenstveno Nađin i Đorđev tata, Ljiljanin muž, reditelj, bivši „najpoznatiji beogradski konobar“ u svom restoranu Bistro 53, a onda i golfer, te strasni navijač kluba američkog fudbala „Vukovi“, u čijem je Upravnom odboru...
„Moja ‘najdalja’ obaveza je da nađem nekog ko će da otpeva himnu. Zapravo, trudim se da pomognem u promociji ovog sporta. Naši momci su stvarno sjajni. Pre ćemo biti evropski prvaci u američkom fudbalu, nego u fudbalu“, kaže Đuričko i onda nastavlja da objašnjava „romantizam u ovom sportu“. „Zanimljivo je što sediš s navijačima suprotne ekipe i svi tapšu i jednima i drugima. Toga više nigde nema.“ U golfu, međutim, nije samo navijač, već i igrač.

„Igram golf kad god imam vremena, u Golf klubu Begrad. To je mnogo lep sport i divna disciplina. U početku, kad je krenulo, vikali su nam: vidi ovi Amerikanci, pa vidi ovi pederi, a sad tamo ima gomila zanimljivog sveta. Imamo i super ekipu klinaca, koji su počeli da igraju. Možda ćemo jednog dana imati nekog Tajger Vudsa, ili nekog Novaka u golfu.“

Nikola Đuričko ostavlja utisak da je fin, lepo vaspitan, odmeren, nadasve pametan i elokventan, ali i pomalo stidljiv (čime pokazuje da njegove uloge nisu – on).

„Privatno nemam potrebu za promocijom. Mislim da su opasni oni glumci koji su previše – oni. Odsustvo upadljivosti je potrebno. Meni su i ovi intervjui problem, jer iznosim svoje stavove. A, opet, svi su ljudi moja publika, pa bih morao da delim stavove i sa njima. Onda mi to zazvuči kao ova naša politika: i Evropa i Kosovo. Sve što vi ‘oćete, ’oću i ja.“

Retko daje intervjue, još ređe u njima govori o sebi, a kad se, ipak, raspriča o političkoj i društvenoj situaciji u Srbiji – napad nacionalista ne može da ga mimoiđe.
Na ovaj razgovor je pristao nakon jedne „intervencije“. „Ne volim ja ovo. Da me nije Sergej (Trifunović) zvao, verovatno ne bih pristao na ovakav intervju. Nema to veze s vama. Kad ti objaviš, neki drugi mediji uzmu, pa izvuku iz konteksta, i onda to ne bude ono što sam rekao.“ Na kraju razgovora, našalio se: „Nije bolelo. Dobro je prošlo, kako je moglo da bude, s obzirom na to da je Sergej ugovorio.“

Kakvo ti je bilo detinjstvo? Čega se prvo setiš, na pomen detinjstva?


Sećam se automobila, „dijana“ je to bila, kojom nas je mama vozila u obdanište, pa nastavi na posao. Ona je radila u Kliničkom centru, a otac je pilot. On nas je ređe vozio. I sećam se, kasnije, kad smo imali radio u njoj, emisije „Dobro jutro, Beograde“ i Duška Radovića. I sad kad čujem tu muziku, uvek me podseti na to doba, na detinjstvo.

Uvek sam se pitala kako dete od nekoliko godina može da odglumi? Sećaš li se svog najranijeg glumačkog iskustva? Jesi li, uopšte, bio svestan toga da glumiš, da ćeš biti na televiziji?


Ne, nisam bio sasvim svestan šta radim. Moj prvi „posao“ je bio 1978. godine.


Imao si tada četiri godine...Da. Bilo je to za Novu godunu, ja sam udevao konac u iglu, snimalo se „šesn’esticom“, na traci se radilo, bilo je to u Abardarevoj, koje nema više...


Reč je o Televiziji Beograd...

Da, da... A to je bio neki sumanuti splet okolnosti, jer su pre toga snimali moj brat i neka devojčica. Gazili su balone i kad probuše poslednji, onda je, kao, Nova godina. Ali, izgorela je traka i tražili su šta bi moglo brzo da se uradi, pa su rekli: „Ajde, ovog malog plavog ćemo da uzmemo, simpa je.“ Mada, verovatno je moja baka Tomanija nešto malo uticala da odaberu mog brata, a onda se sve spontano desilo sa mnom...

I, kakav je za četvorogodišnjaka osećaj kad se nađe pred kamerama, u nekoj ulozi?


Ne znam. Ne sećam se. Samo se sećam da sam sedeo, da su oni bili tamo negde, daleko, to je vadja pametno za klince, da ne vide kameru... Dali su mi iglu i konac i, kao: rolaj mali. Onda sam pred školu radio „Šta je s tobom, Nina“, Gordana Boškov je napravila. Bila je prijateljica moje bake, pa su mene opet ugurali. Vozim neki bicikl, kažem dve reči i gotovo. Dete to radi u svoje ime. Ne može da gradi lik. Nije to gluma, više se ponašaš prirodno i normalno, radeći što ti kažu. Sećam se da sam se smrz’o. Nisam mnogo razmišljao o tome.


Ali, klinci s kojima si se družio, sigurno su reagovali? Nemoguće da te nisu primetili na televiziji…


Pa, jeste. Mada, mnogo vise kasnije, kad sam ušao u omladinski dramski studio TV Beograd, pa smo često radili emisije. Postojala su dva kanala. Tako da, kad se pojaviš na televiziji, svi su te videli. Ali, nije ni mojim drugovima ni meni to bilo nešto fascinantno, niti naročito bitno.

Jednom si rekao: “Kad se stvari ovako poređaju, ja sam, u stvari, preko veze i postao glumac!” To je, zapravo, priča o tvojoj baki, glumici Tomaniji Đuričko…
Pa, na izvestan način da, bilo je preko veze. Sad to tako ispada. Počeo sam tako što je baka odvela mog brata u Radio Beograd. Iduće godine sam napunio sedam i hteo sam da idem gde ide on. Hteo sam sve da radim što i on. Mika Aleksić je vodio tu grupu, otišao sam na audiciju, gde sam pričao i pevao, a on me je pitao imam li braću ili sestre. “Imam brata”, kažem. Pita: “Pa, gde ti je?” “Evo, ovo mi je brat”, i pokažem. Tako sam postao član grupe i tu ostao sve do svoje 17. godine, kad sam upisao akademiju.

Šta je prersudilo da ne postaneš pilot?


Kad sam napunio 18 godina, a to je bilo početkom devedesetih, kad je trebalo da se opredelim, imali smo zabranu leta. A i već sam upisao akademiju. U suštini, kao da nisam ni imao izbor. Mada, jesam verovatno želeo. Moj otac je pilot i uvek sam bio na to veoma ponosan. Voziš se avionom i onda kažu: “Kapetan Đuričko vas pozdravlja.” To mi je bilo super. Ličilo mi je najviše kosmonautici.

Akademiju sam upisao iz nekog utiska da mi dobro ide. Imao sam potrebu da to radim. Ne mogu da kažem da sam u potpunosti znao šta je gluma. Snimao sam pre toga, na radiju smo dosta radili, nekako je bilo spontano. Činilo se da mi to jedino ide. Matematika mi nije išla, znao sam da je to potrebno za pilota. A i disciplina, samodisciplina, nekako nisam mogao da se motivišem. Ovde sam našao motiv i to me je držalo. Vežbao sam, trudio sam se i jedini sam dao godinu u roku, da dokažem sebi kako mogu da budem dobar u školi.
Ma ne loš, bio sam grozan. Nisam bio toliko problematičan, nikad nisam pravio probleme, ali naprosto ne bih išao na čas ili bih vunovlačario, nisam bio baš mnogo koncentrisan na to.


Onda si odlazio sa fakulteta, vraćao se… Jesi li ga, na kraju, završio?


Jesam, pre dve godine. Otišao sam nazad na akademiju, ostalo mi je osam ispita, što je skoro čitava jedna godina. Ali, nekako su i profesori bili milostivi. Išlo je relativno glatko. Ipak, moraš da odes, da se skineš u trenerku i da, recimo, iz scenskog pokreta praviš džinovsku picu… I tako neka blamiranja, što je ovako pod stare dane nezgodno. Mislim da je to bolje u cugu izvesti, kad si mlad. Ali, počeo sam da radim, to me je odvelo od fakulteta. Branislav Mićunović, moj profesor, pustio me je da radim i već na drugoj godini fakulteta postao sam stipendista Jugoslovenskog dramskog pozorišta.


Ali posao si dobio i pre toga, na prvoj godini fakulteta!?
​Da, na kraju prve godine sam dobio jedan posao, za koji mogu da kažem da je opet bio polu preko veze. Ćetko, Vojin Ćetković, je odbio ulogu i predložio: “Ima ovde jedan zanimljiv tip, on bi možda mogao.” Onda sam došao, imao sam dugu kosu do ramena, i trebalo je da igram Petra Prvog. On je bio monah i ta duga kosa je valjda presudila. Mijač je režirao i pita me: “Kako se zoveš?” Kad sam rekao, pita me: “Šta ti je Tomanija?” Kažem mu: “Baka!” I onda mi on ispriča kako je s njom radio u Tuzli i pozvao me da dođem na probe. Svi su bili vrlo zadovoljni time kako sam radio i tako sam dobio ulogu.

Mislim da imam dobar “koalicioni kapacitet”, mogu da radim s ljudima, nisam svadljiv. Vrlo lepo se uklopim u društvo, svi su bili vrlo zadovoljni i to donese sledeći posao. Tako sam počeo da radim, pa su mi ponudili stipendiju ovde. Imao sam previse predstava, dvadesetak mesečno, preveliki je bio moj honorar, pa su mi dali stipendiju.

To je zato što si, pre toga, bio loš u školi…

Fakultet nisam završavao iz još jednog razloga, koji nisam imao kao nameru, ali prosto sam uspeo da ga sebi nametnem. Da sam završio fakultet, morao bih da idem u vojsku. A meni se činilo da nikako u toj fazi svog života nisam imao godinu dana da poklonim oružanim snagama. Imao sam važnija posla, rekao bih. I onda sam odlagao, odlagao, odlagao… Kad sam napunio 27, bilo je: “Hoćeš u vojsku ili u zatvor?“ Divna je ponuda bila. Pitao sam: „A gde je putovanje na Havaje?“ Toga nema i onda sam morao da se odlučim. Pa sam otišao u vojsku. Ali, tad sam već nekako mogao godinu dana da ne radim, nije ni godinu, skratili su na 9 meseci. Odradio sam obuku u Zaječaru. Bilo je divno, zima je bila, minus 20, i onda sam se posle obuke vratio u Beograd, na odsluženje ostatka. Oni su me puštali da radim uveče, da igram predstave.


Pričaćemo još o vojsci, ali ajde da mi završiš priču o fakultetu, o tome kako si se vratio i završio... Šta te je podstaklo? Ti si već bio formiran glumac...
Bio je onaj napad „bolonje“: ako sad ne položiš, nikad nećeš moći, neće ti priznati to što si položio. A ja nisam imao završenu ni srednju školu, jer sam posle trećeg razreda upisao fakultet. Nekako mi je stajalo nad glavom: imam završenu osnovnu školu. Neke lepe stvari smo tamo naučili, ali znam mnoge kolege koje nisu završile fakultet, a strašni su glumci. I znam mnoge koji su sa odličnim ocenama završili, pa ne rade više to. Tada, pre dve godine, otvorio mi se prostor, ljudi s kojima sam studirao postali su profesori ili asistenti, onda su govorili: „Dođi, naći ćemo model da stižeš da radiš, da ti napraviš ustupak fakultetu i da fakultet napravi ustupak tebi...“ I ja sam na tom talasu izgurao.


A kako je izgledalo sad to tvoje studiranje, sa tolikim iskustvom i znanjem, izuzev onog detalja o džinovskoj pici?


Pa, super... Ispred mene je polagao Glogovac, iza mene Ćetković. Možeš misliti, nas trojica u trenerkama stojimo, klinci nas gledaju, ne mogu da veruju... Ali, sve je bilo lakše kad smo videli Mandu da je došao... Olakša ti se muka, vidiš da ima neko još stariji od tebe. On je imao samo taj ispit. Jedan profesor mi je govorio: „Spusti krestu Đuričko, dođi na fakultet i završi to.“ I na neki način, moraš da spustiš krestu i nekako završiš.
Pretpostavljam da ti je iskustvo olakšalo učenje?


Pa, i ne baš. Moraš da pročitaš dramu, da bi mogao da izađeš na ispit. Engleski moraš da učiš. Ali, nekim profesorima je bilo drago da me vide, pa smo razgovarali o pojedinim komadima koje sam igrao, o mojoj karijeri... To jeste na izvestan način polaganje, da ti svoje praktično iskustvo preneseš. Recimo, tehnika glasa... Naravno da student o tome manje zna od mene koji sam imao više od 40 premijera u životu. Kako se zagrevam: „Pa, ponekad vinjakom, nekad ležim, a nekad mi je mnogo opasno, zapravo, da se zagrevam, jer imam tremu, pa mi je mnogo lakše da ćutim negde u ćošku...“. Ali, ima nekih tehničkih stvari koje su zapravo sasvim lične.

Za šta se sad pripremaš u JDP-u?

Radimo Otela, režira Miloš Lolić, igramo Ćetko, Milena Živanović, ja… Trebalo bi u decembru da bude premijera. Ja igram Jaga, Ćetko je Otelo, a Milena je Dezdemona…


Igraš i u predstvi Ubiti Zorana Đinđića. Predstava je postavljena u Novom Sadu, režirao je Zlatko Paković. Igrate u “Fabrici”, novosadskom studentskom kulturnom centru… Paković kaže da se “istina ne nalazi u motivima za ubistvo premijera, nego u rezultatima tog ubistva”, te da je predstava “osveta svima onima koji su priželjkivali premijerovo ubistvo i njime se okoristili”. Kako ti vidiš ovaj komad? Nažalost, ni ja, kao ni mnogi ljudi van Novog Sada, nismo još uvek imali priliku da odgledamo…


Nije to baš komad, to su pre fragmenti. Songovi su neverovatni, muzika je mnogo lepo napisana. Nekako se sklopila ta mala trupa, Bojan, Igor, Emina, Jovana, Milijana, ja, i Zlatko, naravno. I taj SKC… Ima tamo još uvek nečeg studentskog, zavereničkog… Mislim da je iz nas izašlo nešto posebno. Svi smo poštovaoci i veliki fanovi političke misli Zorana Đinđića, njegove filozofije života. I ja sam bio njegov veliki navijač. Koliko smo mi njima mogli da se osvetimo, glumački, u SKC-u, ne znam… Više smo ih izvrgli ruglu i šali, nasmejali smo im se u lice…

Svaki glumac tumači po nekoliko uloga, a kroz predstavu se pojavljuju likovi koji su nam dobro poznati, ali i oni koji su do sada bili nepoznati i skriveni...


Da, glumimo sve. To je mala trupa koja izvodi kerefeke. Jedan mračni kabare, kako smo mi to nazvali. Taj nedostatak u našoj politici i u našim životima, mislim da je nenadoknadiv. Neverovatno je koliko je taj čovek bio motor promišljanja i pozitivnog razmišljanja. Kad slušaš njegove govore i danas, jasno ti je šta čovek govori. Ja sad gledam skupštinu, pokušavam da razumem, ali meni tu ništa nije jasno. Sve je neiskreno, nema entuzijazma, nema vizije, sve je krpljenje. Četiri rupe, a tri čepa i onda oni pokušavaju nešto da zapuše, ali voda nadolazi nepopravljivo. Zato je to strašan i nenadoknadiv gubitak.


I sam si sad rekao da je ova predstava, na neki način, izrugivanje, o čemu govori i Paković…
Mi ne možemo ništa drugo tom čitavom društvu koje se ovajdilo ubistvom Đinđića. Te 2003. godine ipak se nešto kretalo u dobrom pravcu. A onda je sve otišlo dođavola. Mi smo i dalje na toj tački sa koje, izgleda, ne možemo dalje. Samo možemo unazad. Što smo i uradili: i po pitanju vrednosti, i po pitanju entuzijazma društva, i po pitanju viđenja budućnosti, vizije…


Jeste li, onda, ova predstava vaš izraz bunta protiv ovog, ovakvog, društva?


Jeste i bunt. Kad pomeneš Zorana Đinđića, uglavnom se to pretvara u neki parastos, u nešto vrlo tugaljivo. Drugo, tu se mnogo izvitoperilo, mnogo se zloupotrebila njegova vizija i njegova filozofija, njegovo političko delovanje. U tom smislu, činilo nam se da ne možemo da lamentiramo na tu stranu, ali bismo mogli s ovim tipovima kojima su puna usta i patriotizma i Srbije. A to su, zapravo, sve foliranti, secikese…
Reditelj Zlatko Paković kaže da je predstava poput sna, “poput onog sna iz kog se budimo od sopstvenog smeha. Ali buđenje je košmarno, jer se budimo u jalovoj stvarnosti, bez perspektive za one koje volimo.” Ti si otac dvoje male dece. Ranije si govorio da ne razmišljaš o tome da odeš i radiš u nekoj drugoj zemlji. Da li danas misliš o tome, zbog svoje dece, zbog njihove perspektive?

Jedan moj prijatelj je rekao dosta lepo: “Počeo sam da razmišljam o odlasku iz Srbije, ali nekako bez strasti. Uopšte se vise ne ljutim. Ranije kad god bih to rekao, bilo bi ljutito: Idem, ne modu vise da podnesem.” A ja… Ako odem, gde ću da odem. Meni je zbog posla, zbog jezika koji je veliki alat mog posla, jako teško da negde idem. Ali, ako si, zaista, vrhunski lekar, moraš da odes odavde. A možeš da budeš srećan i ovde, da živiš u malom, zatvorenom svetu, koji ne vidi oko sebe. Ali ja sam glumac. I ne mogu da idem nigde. Trudim se da pravim nešto što bi bilo van ove zemlje, neku karijeru. Kao da igramo ligu šampiona. Ali, ako hoćeš da se baviš biologijom, otidi u institute, pitaj kolika im je plata, kako neko postaje načelnik, ili direktor… Reći će ti da nije prošao neki dobar plan, nego je prošao plan koji je bio gori, ali ga je dao neko iz neke stranke. I ti ćeš tada reći: “Ne mogu da se bavim naukom, nego moram prvo da se bavim strankom, da bih mogao bilo šta da radim.” Kad je Đinđić bio živ, ljudi su se vraćali iz inostranstva da žive ovde. I onda su im samo potkresali krila. Danas su ti isti ljudi mnogo razočarani što su ovde.
Ili su se vratili odakle su došli tada, kad je Đinđić zalaufao ovu zemlju…


Tačno, ili su se vratili nazad. Drugo, kod nas se ništa ne zna. Mi ne možemo da rešimo: hoćemo Evropu, nećemo Evropu; hocemo uređeno društvo, nećemo uređeno društvo; hoćemo višepartijski sistem, koji je zaista višepartijski, ili ćemo da imamo dikaturu partija, u kojoj oni ne moraju ni da prijave kako se finansiraju. Baš to dovodi do sistemske korupcije. A kad imaš sistemsku korupciju, sve ostale stvari se urušavaju i onda dolaziš do toga da je neko i autoškolu upisao preko veze. Najobičnije stvari se rade preko veze.Tako razvijaš onaj deo mozga koji ti, realno, ne treba kad živiš u bilo kom uređenom društvu. Ne pričam o Švajcarskoj. Pogledaj, već Hrvatska se trudi iz sve snage. Dobro, oni imaju more, napravili su put, imaš utisak da se trude da pokrenu svoje društvo. Slovenci su do prekjuče ipak bili s nama. Tamo ne možeš đubre da nađeš na ulici, pored puta.

Pitala si me malopre o mom odlasku odavde. Razmišljao sam, to bi mene teralo da idem nege da perem čaše, da radim ispred disko kluba ili tako nešto. Što me u ovoj fazi izgleda još uvek nije dovoljno pritisnulo. Kad bi znao da možeš da odeš odavde i da radiš negde drugde, možda bi ti bilo lepše. Ovako znaš da ne možeš da radiš u EU. Kad bih dobio da snimam film, recimo, u Mađarskoj, oni bi morali da vade vizu za mene. Znači, ti ne učestvuješ ravnopravno u tržištu rada, jednog velikog društva koje se nalazi oko tebe.

Jedan film si snimao baš u Mađarskoj. Reč je o rediteljskom prvencu Anđeline Džoli, U zemlji krvi i meda…


Morali su da nam vade radne vize. I nije to tako veliki problem. Ona se daje na kratak i ograničeni period. I mora da se tačno navede šta je tvoja radna viza. U Austriji sam radio jednu seriju i imao sam 5-6 dana snimanje. Dođem u ambasadu, stanem u red i čekam… Jeste to išlo preko atašea za kulturu i jeste, samim tim, bilo lakše, ali opet dođeš i čekaš. Mi ne igramo veliku utakmicu. Mi stalno igramo neku regionalnu ligu, koja postaje sve uža i uža. Više nemamo ni festival gde dolaze hrvatske, slovenačke, makedonske, crnogorske, bosanske predstave. Koliko god to nacionaliste nerviralo, mi imamo istu kulturu, mi smo čitali iste knjige, gledali iste filmove…
I govorimo istim jezikom…


Ili, ajde, možemo da se razumemo, ako baš teramo mak na konac. Mi čak ni tu ne učestvujemo. EU nas tera da imamo regionalnu saradnju, a mi ništa. Jer, ako možeš da sarađuješ s komšijom, onda ćeš moći da se dogovoriš i sa susednom zgradom. A ako ne možeš sa prvim komšijom da se dogovoriš, kako ćeš sa susednom zgradom… Zar ne možemo da vidimo šta to znači kao vrednost, a ne kao dobit. Šta to zahteva od tebe, a ne samo šta će to tebi doneti.


Mislim da nema ničeg spornog ni u tome ako gledaš kroz dobit. Ako posmatraš tržišno, zar nije bolje da imaš predstavu i u Novom Sadu, Beogradu, Nišu, ali i u Zagrebu, Sarajevu, Podgorici?


Tako je, tako je… Ljudi koji se bave poslom, to su već prevazišli. Ovi koji se bave kriminalom nikad nisu ni imali taj problem. Mi kasnimo. Kultura je ihahaj iza toga. To su mali i bedni pokušaji gde mi hrabro nešto radimo. Kad god smo bili u Zagrebu, oni su uvek imali problem sa svojim nacionalistima. Kao što mi imamo problem, kad oni nama dođu u goste. Uvek imaš neku budalu koja nešto trubi. Ali, čini mi se – lepše je okušati se na svetskoj sceni. Ipak je ovo sve globalno selo, koliko god mi pokušavali da se zatvorimo u naš mali atar. Kad napišeš knigu, ajde da vidimo kako svet reguje, a ne samo nekih 20 ili 50 ljudi. U tom smislu, mnogo je lepše živeti i raditi, jer živiš onda na planeti. Ja živim u Beogradu, u 12 ulica ukupno. To sam shvatio kad sam video kuda idem i da ne znam ljude.

A kako si shvatio da ne znaš te ljude? Po čemu se oni razlikuju?


Gledam ih i nije mi jasno ko su oni. To je čitav jedan svemir onih koji su zadovoljni pravcem u kom sve ovo ide, besom i mržnjom koju osećaju prema drugima… Važno je jedino šta ćeš dobiti, a ne šta ti moraš da uradiš. Ili: biće plata hiljadu evra… Pa, neće, rođeni. Zato što smo mi malo tržište, ne možeš da imaš veliku platu. Mi smo nekad imali 500 hiljada gledalaca za film. Današnji filmovi ne mogu da imaju preko 100 hiljada. Imala je Zona, ali to su neki fenomeni, a ne pravilo. To je zato što nemaš bioskop. Nemaš kulturu odlaska. Kozara, Odeon, Jadran… više ne postoje.


Jedini bioskopi koji rade danas su u tržnom centru.
Pa, dobro, nek ima i u tržnom centru. Imaš i na kiosku Andrića, Cecin album, gaćice i vibrator, pa biraj. Ali nije sve kiosk. I ti onda provališ da je sve trulo. Korupcija je do guše, svi su se umuvali jedni s drugima. Oni koji bi trebalo njih da jure su, zapravo, isto sa njima bili, ili će biti, ili jesu sada. Sve je reciklaža jednog istog društva koje bi sad trebalo samo sebe da ujuri. Pojavila se stranačka elita. Oni su 20 godina narodni poslanici. Ima tipova koji su po dve decenije u skupštini, nisu tamo reč rekli, ne znaš ko su. Sve je to jedna kula od karata koju ako pipneš, lako će se srušiti.

Rekao si u jednim intervjuu, a povodom filma u U zemlji krvi i meda, kad su te pitali da li si se dvoumio da prihvatiš ulogu:„To je moj posao, moja je težnja da igram u vrhunskim filmovima, snimanim u najboljoj svetskoj produkciji. Ja sam glumac i ne bavim se politikom.“ Ipak, taj film je kod nas izazvao brojne upravo političke rasprave, koje nisu imale nikakve veze sa kvalitetom filma. Ne ulazeći u to kakav je film, kakva je režija, kakva je gluma, kako si ti video tu, takvu, raspravu o filmu?


Stalno imaš takvu raspravu. Stalno se izbegava suština teme. Jer, šta je to tako uzbudilo te ljude…

A da pri tome nisu ni odgledali film. Osuda je krenula čak i pre premijernog prikazivanja…
Pa čak i da su videli. Pa čak i da je loš film. Ajde da uzmemo kao hipotezu: loš je film. Pa, dobro. To je film. Šta te je toliko uzbudilo? Šta te je nagnalo da se toliko uzbudiš oko toga? Pa, uzbudilo je što to čačka jednu temu koja je vrlo komplikovana i kompleksna. A to jeste naše suočavanje sa prošlošću. Čim možeš da pričaš o nečemu, to znači da vise nije tvoja trauma. Jer, trauma je nešto o čemu ne možeš da govoriš. Primećujem da je kod nas zabranjeno da se o tome govori. To je pouzdani znak da je to naša trauma. Onog časa kad bismo o tome mogli da pričamo, onda bi to bio znak da lečimo našu trauma. Kao glumac uopšte nisam dužan da učestvujem u takvim raspravama. Drugo, to je stavljeno u takav položaj da ja sebe branim, da sam izdajnik. Ali, čini mi se da dokle god se oni sekiraju zbog mog rada i zbog mene, dokle god me ne tapšu nacionalisti po ramenu, na dobrom sam tragu.

Čitala sam na internetu komentare ispod tekstova sa tvojim izjavama, ima užasnih stvari. Je l’ te to nekad uplaši? Pomisliš li da bi ta neka budala mogla da ti naudi?


Ma, to je besmisleno.

Besmisleno ako neko napiše: “Ajde Đuričko, izađi, čekam te, polomiću te”?


Bilo je još i gorih i glupljih stvari, ali internet pruža tu mogućnost da ti pod imenom Svrčuge3 izgovaraš gadosti i gluposti. To je danas normalno i demokratija pruža mogućnost da raspravljamo na taj način: kad kažem jednu reč, tamo 194 lika ima negativan komentar. A onda ima nekih divnih ljudi koji me brane, pa se upletu sa ovim ludacima. To je potpuno besmislena rasprava…
Nije da me plaši, ali ne mogu da budem baš ravnodušan. Ružno mi je da neko preti pod imenom Bubamara. To je deo sazrevanja našeg društva, koje pokazuje frustraciju. Ti rat ne smeš da pomeneš. Kao ni bombardovanje. Postoji jedna zvanična verzija u koju ne smeš da dirneš. Imam utisak da smo mi, obični ljudi, nagde između čekića i nakovnja.


Nemalo je fašističkih ispada, ne samo na forumima…


Ma, ti imaš raspravu na televiziji gde je legitimno da sedi čovek fašista u studiju i zastupa tezu da bi trebalo sve pedere zadaviti. S druge strane imaš čoveka koji je homoseksualac ili nekog ko se bavi ljudskim pravima, koji se brani. Kad pređeš granicu i odeš tek u Hrvatsku, vidiš da je malo drugačije. Da nije baš dozvoljeno biti otvoreno fašista na televiziji.

Mislim da nisu ni oni izlečeno društvo. Imaju i oni svoje fašiste, pa čak i na televizijama…


Ali tamo se ipak nešto pomera. Mislim da će njihovo društvo pre da ozdravi, jer oni govore o tome. Oni na dan neke državnosti daju zastavu majci koja je izgubila dete. Ta zastava joj neće vratiti sina i koliko god je to jedna užasna, morbidna, igrarija nacionalista, oni ipak pominju da je to bilo. Ti ovde imaš ljude koji nemaju ruku i nogu, oni su učesnici rata, koji se zvanično nije desio. Odnosno, Srbija nije učestvovala u njemu. A kako nemaš ruku? Ti tipovi koji su ih nagovarali, tapšali po ramenu, govorili im da su heroji, i dalje sede u nekim strankama, a ovaj koji se borio, koji nema ruku, on je nula. I uvek je: “A šta su oni nama radili?” Čoveče božiji, uopšte ne ulazim u to šta je tebi neko radio… Kad se vrati sve na čoveka, ne postoji “mi” i “vi”. Ako ti kažem da ima tamo tip bez ruke i noge, zove se tako i tako, borio se tu i tu, bomba pukla... To znači, bio je rat. Ajde da razgovaramo o tome. Koliko god da je strašno, hajde da probamo da se vremenom probijemo kroz te užase, kroz te mrakove. Postoji onaj REKOM, pokušaj da se napravi šira slika šta se stvarno dogodilo, jer svako ovde ima svoju verziju. U Hrvatskoj čuješ: “Haški tribunal je izmišljen da šalje hrvatske domoljube…” Čekaj, čekaj, pa i ovi naši budalaši isto to pričaju: “Haški tribunal je izmišljen da šalje srpske heroje…”

Ima jedna dosta prosta logika. Nema ubijanja. I kad to staviš kao pravilo broj jedan, onda ćeš vrlo lako da vidiš ko je s koje strane. Da imaš ljude i imaš neljude. Imaš ljude koji su ljudi i imaš neke neljude koji su ipak ljudi, koje je neko začarao, a kad bi ih malo raščvrljio, malo s njima razgovarao, mogao bi da u njima nađeš ono ljudsko. Ako pođeš od prava na život, kao neotuđivog prava, onda ćeš videti da su svi oni koji su učestvovali u ubistvu Đinđića porušili to pravo, kao i svi koji su ga zagovarali ili su intimno bili zavedeni novinskim člancima Kurira i onih užasa…

…Nacionala, Balkana, Identiteta…


Samo se dogovori sam sa sobom: nema ubijanja. E, kad društvo bude to razrešilo, biće nam bolje.

A ti misliš da je srpsko društvo spremno da se dogovori sa sobom?


Ne znam da li je spremno. Ali, dok to ne rešimo, imaćemo tipa koji drugom tipu ukida to pravo, zato što ovaj voli svog druga. Ajde da se dogovorimo, ajde da napravimo referendum: ima ubijanja ili nema ubijanja nekoga ko drugačije misli, ko je druge vere, boje, nacije, ideje, stava, opredeljenja… A to su sve tvoja prava.


Svakog septembra ili oktobra, kad krene organizovanje Parade ponosa, imaš one koji bi da ukinu to pravo. Pravo na život. Pa se skandira: “ubij, zakolji, da peder ne postoji”, kao i gomila drugih, sramnih, parola. Godinama unazad, te i takve protivnike parade, zdušno podržava i Srpska pravoslavna crkva.
Tako je. A meni će, opet, posle ovog intervjua verovatno 1000 fašista da preti. S druge strane, u toj crkvi, siguran sam, postoji dobrog sveta i nisu oni zli po svojoj prirodi. Imaš pet ili šest ljudi koji su zavedeni i koji ne razumeju osnovu onoga što im je posao. A to je hrišćanstvo. To je duša. To je čovek. I tamo, u njihovoj knjizi pravila, prvo je - ne ubij.

Jedna od teza za ubistvo Zorana Đinđića je da je on izručio Haškom tribunal optuženike. Dobro, ok, smatraš da to nije u redu, nije zakonski… Kazni ga po zakonu. Čoveče, ti dođeš i streljaš 20 ljudi iz puške, pa te ne ubiju posle toga, nego ides u tvorza. Za silovanje deteta ne možeš da ubiješ čoveka. Kako onda možeš da ga ubiješ zato što je nezakonito izručio nekog Haškom tribunalu? Pa, nije to, nego im je dirnuo u pare. Diruo im je u to što su krali, otimali, trpali u džepove godinama. I sad je odjednom bilo pitanje: “Šta ćemo da radimo sad?” Deset godina kasnije, sad je tek usvojen zakon da se imovina koja je stečena protivpravno oduzima. Tek je sad to stiglo na red. Oni su imali 10 godina da to lepo legalizuju. Zato legalizacija i traje ovako dugo. Ali opet počni od prava na život. Pravo je i na moje mišljenje da su naši imali logore za žene u Bosni, po mojim saznanjima. Tako je moje pravo da radim svoj posao, da glumim u filmu.

Ti si zbog toga smatran izdajnikom.


Jeste, ja sam izdajnik, a neko ko je stvarno držao taj logor, on je heroj. Pa, nije. A čak i ako sam ja izdajnik, imam pravo na život. Optuži me da sam izdajnik, zatvori me, osudi me, ali nema ubijanja. To je toliko prosto. On navija za Rad, a ovaj je Rom. Pa? Da li to tebi daje za pravo da mu oduzmeš život? A mi ni taj prvi korak nismo savladali. Ti i dalje imaš ljudi koji misle da je trebalo ubiti Đinđića i mnogo nam je bolje sad zato što je ubijen.


Jedno istraživanje, rađeno neposredno pred atentat, pokazalo je da je Đinđić imao svega osam ili devet odsto podrške u tom trenutku. Smatran je izdajnikom, saradnikom mafije, kriminalcem. Kad se desilo ubistvo, pa se pojavilo neverovatno mnogo ljudi na sahrani, nekako su se svi ti koji su o njemu loše govorili u javnosti, okrenuli za 180 stepeni…
To “neverovatno mnogo ljudi”, je tih devet procenata. Nas je uvek bilo 9 ili 10 posto. Nikad vise od toga. Mislio sam da će nas vremenom biti više, da ćemo uspeti. Voziš se jedan dan s taksistom, on, vidiš, čita neke grozne novine, čita pamflete državne bezbednosti i ti sad pričaš s njim. On kaže svoj stav: “Mislim da bi trebalo ubiti sve pedere.” A ti ga pitaš: “Čekaj, a šta ako je tvoj neki rođak homoseksualac?” Kaže: “I njih!” E, onda se vratim na ono prvo pravilo, pravo na život. Slaže se. I sad taksista i ja lomimo mozak jedan drugom i ja se nadam da sam ga malo zatrovao i pomerio naovamo.

A on misli da je tebe pomerio na svoju stranu…


Ili kaže: “Ovaj Đuričko je izdajnik.” Ti vidiš koliko ispliva gluposti, koliko majmunluka, prostakluka, zatucanog ponašanja oko ove Parade. Kad je bila ona prva, bio sam u fazonu: dobro, šta s tim? Realno, baš me briga. Njihova stvar. Kao što ovi majmuni idu ulicom i protestuju protiv hapšenja Mladića. Oni viču: “nož, žica, Srebrenica” i idu sa slikama Ratka Mladića. Ovaj grad je dovoljno veliki da može da proguta i te barabe. Ti gledaš i možeš jedino da kažeš: “Dobro, to je njihovo pravo.” Ja se duboko ne slažem s tim. Tad su ovde bili i neki moji poznanici iz Sarajeva, koji imaju rođake koji su tamo stradali. Oni to gledaju. Kažem: “Ne znam, brate, šetaju i to je to.”


Ipak ne mislim da je pravo svakog da uzvikuje šta hoće, kao što je “nož, žica, Srebrenica”. Pa, upravo je to kršenje Ustava ove zemlje…


Naravno, negiranje ratnih zločina u Nemačkoj posle rata smatralo se krivičnim delom. To nije smelo da se radi. Ti imaš ovde na Pravnom fakultetu predavanje nekih ludaka “dan oslobođenja Srebrenice”. Pa, čekaj, imaj milosti. Neću da ulazim u to ko je u pravu, nisam istoričar, ali imaj milosti. Ako neko tamo ima sahranjene svoje rođene, ne možeš da im pričaš: “Nije vas bilo osam hiljada, nego vas je bilo četiri hiljade.” Ne osam hiljada, ne četiri hiljade, nego – nijedan ne sme da se ubije. I uvek je tu onaj odgovor: “A znaš ti šta su oni nama uradili?” Nema toga, ne možeš ni te naše da ubijaš.
Kad staneš na stranu žrtava, vidiš da smo svi mi žrtve. Kao što su Albanci, koje su sahranili vezane žicom u Batajnici, tako su i neki Srbi, nesretni, ko zna gde sahranjeni vezani žicom. Ili ona mala devojčica Milica Rakić, koja je poginula tokom bombardovanja. I Milica i ti nesretni ljudi sa Kosova koji su tu sahranjeni, oni su svi moji. Oni su vise moji nego bilo koji Srbin ili Albanac koji je ubijao, ili onaj frik u avaksu gore. A ovi koji su ih ubijali - oni nisu moji. I nikad neće biti moji, ma koliko bili Srbi ili Albanci. Ne interesuju me. Nisam ja rođak sa ubicama. Kao - oni su Srbi. Nisu. Srbi su dobri ljudi koji u autobusu ustanu kad neko maltretira nekog i kažu: “Ajde, udari mene.” To je moja fiksacija Srba. Neko ko skine kaput i da devojci kad je hladno. Neko ko u kafani, kad devojka pije sok, a on pije pivo, plati i njeno piće. Ne dozvoli da ona plati. Mislim da su to naše vrednosti, a ne Ratko Mladić. Ana Ivanović, ona je naša vrednost. Srbi su lepe žene, koje su uspešne u svom poslu, a ne ružni generali.
A gde je u odnosu na to Srbija danas?


Mi nikad više ne možemo da se vratimo u ono doba.


Kad to kažeš, misliš na to da više nikad, ipak, neće biti ratova?


Pa, neće. Nemamo više kapacitet da ratujemo. To je dobro. Ali i dalje postoji frustracija koju pakuju ovim mladim ljudima, koji nisu slobodnog duha i mozga. Oni stalno stvaraju frustraciju da svet mrzi Srbiju i da je njihova suštinska želja da unište Srbe. Pazi, u svakoj zemlji postoje nacionalisti i ekstremisti. Ali se svuda tamo vode kao marginalna grupa.


Oni u Srbiji nisu marginalni. Oni su i u vlasti.

Oni forsiraju ovakve međuljudske odnose. Takva se društvena klima pravi. Ti ne smeš u školi da kažeš da su Romi ljudi kao i ti. Ne smeš prema devojci da imaš normalan odnos, da kažeš kupio sam joj cveće. Drugi klinci će reći: vidi ovu budalu. Sve je devastirano. Devojčice gledaju na televiziji pornografiju, devojke koje prodaju tela. Nek budu i gole što se mene tiče. Imaju puno pravo da to rade. Ali je strašno što je to model vrednosti. Rađeno je svetsko istraživanje šta su svetionici po kojima nameštate kompas vašega broda. Amerikanci, koji su inače prilično neobrazovani, kad pogledaš prosečnog građanina koji ne zna ni gde je Irska, rekli su da je njima, recimo, uzor Martin Luter King. Naši su odgovorili: Ceca! Oni nisu razumeli pitanje. To je problem kapaciteta naše tintare. Mi ne možemo da ukapiramo šta su vrednosti. Možeš da se ložiš na Cecu, pa da kažeš uspela je, peva, dobro joj se prodaju ploče…


…udala se za ratnog zločinca…


Ne verujem da ih to pali, mada ne znam. Ali, ja te ne pitam to. Pitam šta su tvoje vrednosti, koji su to ljudi na koje si ponosan, na koje misliš da bi voleo svoj život da uputiš. Kad god se izgubiš u životu, na koga se orijentišeš? Pa, ne na Cecu, živ ti ja. Kako, bre, na Cecu? Šta ti je? Đinđića, recimo, niko nije ni pomenuo. On nije na toj listi. Novak Đoković im je negde dalje. Dobro, pomenuli su Teslu, tu mogu da se složim, bili su na tragu. On je veliki naučnik, bio je protiv rata i bio je Jugosloven, što je nerviralo i Hrvate i Srbe. Ali u humanim “vrijednostima”… Suštinski, nisu pitanje razumeli.
Ima jedna divna Prudonova rečenica, parafraziraću je: “Dubinu propadanja nije moguće sagledati. To se za generaciju ili dve neće zaustaviti. Moramo navići da to primamo bez preterane tuge, oslonimo se jedni na druge i dozivajmo u tami.”
Optimistično…


Da, to ti je moja prilično optimistična prognoza za budućnost.

Šta je svrha političke partije? Kažu: da dođe na vlast. Pa, nije to svrha. Svrha je valjda da sprovedeš svoje političke ideje i da povedeš društvo u nekom pravcu u kom bi trebalo da ide. A mehanizam kako ćeš to da izvedeš, jeste da dođeš na vlast. Svi su oni već bili na vlasti. Sve se obrnulo ceo krug, evo i drugog kruga. Naša iskrena želja da idemo u Evropu je partijska stvar koja služi da se dobijaju izbori, odnosno da se ostvari svrha – da dođu na vlast. Stalno imam utisak kao da nas skidaju sa pića, moramo da ostavimo alkohol, a nikako da to uradimo: “Šta je, super mi stoji, popijem možda dve-tri ili pet-šest-deset…” Ne može da se pije na radnom mestu. Moraš da se umiješ. Moraš da kažeš dobar dan. Da ne pričam o socijalnoj pravdi, o našoj ideji gde ćemo i šta ćemo. Mi ništa ne proizvodimo. Više trošimo nego što zarađujemo. Generacije moje dece će te dugove vraćati, ako ne i njihova deca. Samo da imaju čime da vrate. Koja je ideja? Opet se vraćamo na tri čepa i četiri rupe. Gledaš svoje domaćinstvo, pa vidiš da ne možeš da trošiš više nego što zarađuješ. Možeš da pozajmiš od ujne iz Nemačke. Možeš jednom, tri puta, ili pet puta, ali će i ujna onda reći dosta sine. Nema ideologije, sem ove desne. Koja nije čak ni ideologija. I to je budalaština.
A kako, u ovakvoj Srbiji, žive glumci?


Pesma!


Je l’ vas mnogo za ovolicko tržište?


Pa, nije mnogo. Aktivnih ima oko hiljadu. Toliko imaju četiri agencije sada u Vladi, koje primaju platu, a ne moraju da rade. Kako je moguće da imaš četiri agencije u kojima imaš ne znam koliko ljudi kojma si rekao da ne dolaze na posao, a primaće platu. Pa, primi ih makar da lepe etikete, da se javljaju na telefon, nek pomognu nekako. Kako je moguće da ne radiš, a da primaš platu.


Ti si veoma angažovan glumac. Ima te u pozorištu, na filmu, bio si jedno vreme i tv voditelj. Koliko biraš uloge? A koliko, naprosto, prihvataš ono što se nudi? Ima li, uopšte, prostora u Srbiji da se uloge biraju?

Ne smem da se žalim, jer stvarno radim dosta. Ali znam da su kolege koje rade samo malo manje od mene, već na ivici, a ovi ostali su baš u problemu. Glumci ne mogu živeti bolje od ostatka društva. Možda fudbaleri ne dele sudbinu naroda, ali glumci da. Nije neka ponuda, nema 30 filmova pa ću da odaberem tri. Snima se četiri filma godišnje i to je sve jeftinije, sve slabije, sve su manje produkcije. Filmovi polako izumiru, jer smo ubili bioskope. Ako igraš samo u Srbiji, to je onda neisplativ posao i samim tim ga nema. Pozorište će preživeti. Preživelo je sve, pa će preživeti i ovu našu Srbiju. Trudim se da radim nešto što mi je zanimljivo, nešto što me uzbuđuje. Postoji nekoliko pravila. Prvo, da budu dobri novci, drugo, da bude dobar komad, da te profesionalno pali, i treće, s kim ćeš raditi, s kim ćeš provesti tih mesec, dva, tri ili koliko bude trebalo. Nekad sam spreman da popustim najviše na prvom planu – planu novca. A za ova druga dva sve manje pravim kompromise.


Kažeš: snima se četiri filma godišnje. Zar kad tako pogledamo, nije ipak previse nekih škola, fakulteta, koji obrazuju glumce?
Tržište je u pozorištu ili na filmu uvek u igri. Koliko god mi bili u socijalizmu, ti nisi mogao po radnom naređenju da teraš nekog da bude glumac. Ponuda je u jednom momentu bila veća, zato što su se pojavile nove škole i vrlo brzo je čovek mogao, jednostavno, uz manje napora, ili uz vise novca, da postane glumac. Ali, ti si glumac samo kad radiš, a ne time što si nešto završio. Onog časa kad ne radiš, ti nisi glumac. Verovatno ima i mnogo takvih. Jer ima i previše učitelja. Stalno imamo previše nepotrebnih stvari, a premalo suštine. Imamo toliko političkih stranaka, a vrlo malo politike. Imamo toliko mnogo narodnih poslanika, a svi glasaju kako im jedan kaže. Daj onda devet narodnih poslanika, da dižu i spuštaju ruke. Nema potrebe da ih gledamo u tom broju. To je zato što mi kao društvo ništa ne radimo. Uvek će biti veća ponuda od potražnje. Svi ovi koji su pokušavali da rade u Americi, recimo, a neki od njih su i uspeli, reći će ti kako izgleda prvih nekoliko godina. Svi oni peru sudove, kelnerišu, moraš biti fleksibilan. Ali tamo postoji ponuda, da ti kao kelner možeš nešto da zaradiš, a da pri tome i studiraš ili pokušavaš da glumiš.


Ali, i to je kad si dovoljno mlad da to sebi možeš da priuštiš.
I kad možeš da stojiš, da bi bio konobar. Drugo, ljudi ovde neće da rade na sebi. Sećaš se još Đinđićevog socijalnog programa: pola u penziju, a pola da se prekvalifikuje. Nema potrebe za tvojim radnim mestom, moraš da se boriš, da radiš na sebi, da učiš… Ali, ljudi to neće. Kao: ja sam strašan radnik za šalterom. Pa, dobro. Nema vise tog šaltera, ajde smisli šta bi još mogao da radiš? Kad je postojala ta njegova energija, imao sam utisak da će veći talas ljudi to da preokrene. Ako smislimo da je poljoprivreda najbolje što znamo, evo – naučiću da vozim traktor, pa će biti i za mene posla tu. Kapiram da nije tako teško.


Danas nema tog talasa energije, na kom bismo mogli da se menjamo?


Nema, naše šanse su prokockane. Svet je otišao daleko, a mi i dalje mislimo i Kosovo i Evropa. A zapravo stojimo u mestu. Nit Kosovo, nit Evropa. Ajde da rešimo to. Je l’ hoćemo Kosovo? Kako ćemo Kosovo? Šta ćemo tu da uradimo?Ili, ako je opredeljenje Evropa: šta radiš da stignemo tamo? Na kraju, šta radiš da bude i Kosovo i Evropa? Kosovo je za glasače, zato što su im napunili uši nacionalističkim budalaštinama. I Evropa je za glasače, jer su im napunili uši da je tamo raj na zemlji, poteći će med i mleko ulicama. Neće, čoveče. To zahteva tvoju intimnu promenu. Da se ti, kao društvo, promeniš.
Pominjali smo na početku razgovora tvoju vojsku. Postoji jedan zanimljiv detalj. Obuku si odradio u Zaječaru, odakle je Zoran Radmilović. Kad si odlazio tamo, video si jednu dobru stranu svega toga: “Obožavao sam njegov stil igre i činilo mi se da bih možda mogao da ukradem neku iskru toga.” Jesi li tada ukrao tu, neku, iskru? Prošle godine si dobio nagradu baš Zoran Radmilović, za uloge u predstavi “Metamorfoze” JDP-a.


Da, dobio sam „Zorana“. To mi je možda i jedina nagrada za pozorište. Zapravo, dobio sam još jednu za mladog glumca, ali ovo je baš to što sam želeo. A iskru... Voleo bih da sam iz tog šinjela, kako se to kaže. On je imao neverovatan komički potencijal, ali ima nečeg užasno tužnog, tragičkog, neček stvarno ljudskog u njemu. Sećaš se Majstorske radionice? On je običan majstor, a to je tako vrhunski, neki čovek s dušom. Mnogo je lepo igrao sve te stvari. Zapravo, kad već zapadneš u Zaječar, onda pokušaš da nađeš neki pozitivan obrt.

Kad si dobio tu nagradu, rekao si da si oduvek imao policu spremnu baš za nju.


Ja sam nekako znao da ću jednog dana dobiti tu nagradu. Imao sam utisak da mi, prosto, pripada. Očekivao sam je i ranije, ali kad god da je došla, dobro je došla.


Imaš li sad neku praznu policu?


Nemam, to sam jedino želeo. Ustvari, imam jednu. Za Oskara.
Podtekst

Rodjen si u Beogradu, tu i odrastao. U nekim intervjuima si govorio o svom gradu, a u jednom pre nekoliko godina, rekao si: “Ne poznajem više ovaj grad. Ne znam da li je previše ljudi došlo ili se previše loših stvari desilo...“ Jesi li u medjuvremenu „upoznao“ Beograd? Kakav je danas?
Moguće je da sam u godinama kad više ne moram da poznajem svoj grad. Sve manje poznajem i ovu zemlju. Ja živim u jednom zatvorenom krugu za koji mislim da je Beograd. A to, zapravo, i nije Beograd. Beograd nije ono što sam nekad mislio da jeste. Na šta sam bio ponosan. Znaš da smo jako voleli turiste, da smo bili srećni kad ih sretnemo. Čak nam je bilo smešno kad smo bili klinci da neki stranci dolaze da gledaju Beograd. To nas je radovalo. Činilo mi se da si mogao da budeš bilo koje rase, boje, vere, bilo čega… Ovaj grad je taman veliki i taman mali da možeš da nađeš istomišljenike i da možeš da zbrišeš od neistomišljenika. Imam utisak da se sve to promenilo, da su se vrednosti promenile i da to vise nije to.


Ima i danas turista, ali smo se mi promenili, pa i prema njima…


Vidim da i dalje u nama, u nekim dobrim ljudima, postoji potreba da budemo dobri domaćini, da imamo potrebu da se pohvalimo kako je divan grad, kako u njemu možeš slobodno da šetaš u zlo doba noći, gde god hoceš… Ili makar po centru…
Ali, onda se u tom istom centru, u sred bela dana, desi ubistvo mladića iz Francuske, na očigled ljudi…


…Pa se desi ubistvo onog malog Roma. I onda se zapitaš, kako je to moguće. To se nikada, nikada, nikada nije dešavalo. Kad se desilo ono ubistvo turskog ambasadora, bio sam strašno ponosan jer su neki stari “partizani” skolali ubicu u Tašmajdanu: “Gde ćeš ti ludače da ubijaš po našem gradu…”

Znaš, izmenile su se društvene okolnosti. Ovde je uvek petak. Svaki dan je petak. Ovde niko ne radi “krvavo”. Kafane su malo praznije, kafići su prepuni od deset ujutru. Ispred su ti neki tipovi već parkirali automobile, koje panduri ne smeju da diraju, nego smaraju neku ženu sa jugom. Uvek sam nalazio opravdanje za takvu kulturu življenja: ajde - rat je, pa ajde - sankcije su, pa dobro ajde, pa dobro ajde, pa evo ja sad imam skoro 40 godina, a on i dalje prosipa pikslu kroz prozor auta, parkira gde i kako hoće…
Baca smeće sa terase…


Pa, ja stvarno ne mogu to da razumem. Imaš sad legalizaciju. Moguće da postoje neki divni ljudi koji su mukom naterani da sazidaju kuću negde gde to nije dozvoljeno, ali da ih država pet godina moli da se legalizuju, a da se to i dalje ne završava, dok se ovi koji su legalno radili i legalno zidali osećaju kao budale… Stalno gledaš nepravde. A mlađim generacijama ti možeš da pričaš do jutra šta su vrednosti, oni će da rade ono što vide. Ako vide da ti nelegalno sazidaš kuću, a da je posle legalizuješ za 100 eura, reći će: “Što bi ja vadilo dozvolu?” Ili: “Što ne bih prosuo pikslu kroz prozor?” Ili: “Što ne bih bacio smeće sa terase?”; “Što ne bih pljunuo?”; “Što ne bih isekao drvo?” Tužno je, ne vidim progres. Nama Šveđani naprave parkić, ali mi ga, svejedno, petog dana slomimo. Kupili smo nove tramvaje, napravili su šine, grad svetli… Jesu bolje neke stvari, ali taj međuljudski odnos ne valja. Pusti, brate, pešaka da pređe ulicu, pusti ženu da se isparkira… Sve su neki nervozni, samoživi, nadobudni tipovi, ljuti i besni. Nema tog… suživota… Nekako mi ta hrvatska reč bolje zvuči. I to je ono što me razočarava. Džip parkiran na delu gde bi trebalo ljudi s kolicima da se popnu. I ja u Birčaninovoj ulici vidim čoveka koji ide kolicima po putu, trubnem mu i pitam: “Šta radiš tu, čoveče?” “Pa, nemam gde da se popnem”, kaže mi. Stanemo mi, popnemo čoveka preko onog ivičnjaka, iza trube, besni, oni koji čekaju. A na mestu gde bi trebalo da se popne, stoji taj džip, pandur je prošao dva puta, ali ne sme da digne. Ne mogu da se ljutim na pandura, nije on kriv, ko zna čiji je to auto, da ga digne, pa da ga pošalju u Medveđu…
Kako da se ne ljutiš i na takvog policajca, koji pomeri jugo, ali džip neće? Ako ćemo svi tako…

Slažem se, ali riba smrdi od glave. Sistemski ne valja. Kao što je bilo za ova vezivanja pojaseva. Buka oko toga gde ćemo mi da se vezujemo. Sad prave automobile tako da ti svira kad se ne vežeš. I ljudi su se setili, odu kod Kineza, kupe neko zezanje koje zabodu da ne svira. Pa, čoveče, veži se, aman, dobro je za tebe. Ili, roditelji napred vezani, a deca pozadi odvezana. Kad sa 60 ukočiš, dete ti je na menjaču, ili se negde razbilo o šoferšajbnu. Kao: “Nismo se vezivali 100 godina, ti si išao u školu, pa nisi bio vezan.” Nisam, ali tada toga nije bilo. Sada ima. Nije bilo ni pasterizacije, umiralo se na porođaju, mi sad peremo ruke pre tih stvari. A ovde je stalno neka “krivina”. Ja sam držao restoran i mi smo sve radili na belo. Svi prijatelji su me pitali da li sam normalan. Kroz godinu dana shvatiš da sam ja imao 4 zaposlena, u toj ulici ima 20 restorana i svaki ima po jednog zaposlenog. Oni imaju po 100 stolova, ja sam imao devet. Imam utisak da te čitavo društvo, da te sistem, tera da upadaš u neke sive zone, da stalno radiš nešto što je nelegalno, da radiš nešto što nije pristojno i kad vidiš da to prolazi pet puta, šesti put to je sistem u tvojoj glavi. Kao i preticanje preko pune. A onda se klinac od 18 zaleti i zakuca u ljude koju su vozili svojom trakom i bili vezani… Dalekosežne posledice haosa sad stižu na naplatu. I tek će stizati.




Razgovarala Jovana S. Polić

http://www.6yka.com/img/s/656x350/up...o%20parlov.jpgMate Parlov: Ne mogu biti nacionalista, ja sam svjetski prvak!

U kafiću "Mate" u centru Pule nema bogzna kakvih relikvija, tek kamena "Zlatna rukavica" po kojoj je izliven trofej što ga je vlasnik i najveći boksač u SFRJ osvojio dvaput, jedan zlatni tanjur dodijeljen prvaku Evrope, i uljni portret šampiona u rukavicama. A Mate Parlov osvojio je još i zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Münchenu 1972. godine, bio je amaterski i profesionalni prvak svijeta u teškoj kategoriji ('78.), sedam puta balkanski prvak itd.

"Ovo shvaćam više kao prijateljsko druženje nego kao posao. Moji redovni gosti dolaze ovdje zbog mene, svakodnevno, i obično su to sportski obožavatelji. Tako da malo i popričamo, a ja radim. Dobro je i zbog fizičkog zdravlja."

Kafić dobar za fizičko zdravlje?

Pa da. Malo sjednem, malo prohodam, malo stojim za šankom. Šta bi' doma? Fotelja ili kauč i televizor? Pa ja sam uložio napora u svoje zdravlje, tokom boksačke karijere. Moram to nekako održavati. Zdravlje je važna stvar.
Otkad pušite?

Ajde, to sam počeo odmah kad sam prekinuo karijeru. Prije nisam, sve do te 1980. godine. Kako bih pušio i trenirao?

Bilo je i takvih. Slišković, Prosinečki, Paspalj...
Je li istina da Vas sport danas baš i ne zanima?

Pa nije me nikad ni zanimao. Bio sam od sporta posvećen samo svojim treninzima, nisam imao ni vremena ni neke posebne želje da pratim išta drugo. Tako je i ostalo.

Kako ste uopće i postali sportaš?

Gonila me želja da uspijem u onome u čemu sam osjetio da sam dobar. Nekakav prometejski oganj, volja za postignućem visokih ciljeva. Čim sam krenuo u to, morao sam... Dobro, nisam morao, ali sam tako to doživljavao. Da nisam imao tu upornost i nešto malo talenta, ne bih došao do vrha.

Koji Vam je najdraži meč u karijeri?

Ima ih nekoliko, jako mi je teško razlučiti. Ne znam je li to bilo protiv Cuella, ili neki drugi važan meč za osvajanje titule, bilo koje od tih velikih.

Sjećate li se pjesmice: Kueljo, Kueljo, Kueljo, šta te to smelo, čekao si desnicu, a dobio ljevicu...

U, da. Bilo je toga... To je bila važna pobjeda, ali ja sam i druge amaterske titule osvajao kao prvi s prostora tadašnje Jugoslavije.
Amaterski se boks često nepravedno potcjenjuje.

Ma, amaterski boks je daleko teži od profesionalnog, ako ćemo pravo. Meni je titula amaterskog prvaka Evrope u Madridu 1971. milija od kasnije profesionalne, jer sam zaredom poslagao petoricu vrlo dobrih boksača da bih je osvojio. Kasnije sam osvajao profesionalne titule i protiv poluškolovanih boksača, što je ipak lakše. Znaju to i Amerikanci.

Znaju, znaju, Kubanci su ih dugo učili...

Jesu, istina je. Amerikanci i danas više poštuju olimpijsko zlato od titule profesionalnog prvaka svijeta. Profesionalnih verzija ima koliko hoćeš. Ja sam bio prvak svijeta po jednoj, a bila je tada i još jedna. A eto, i Kubanci su harali, pa sam bio prvak na prvom amaterskom prvenstvu svijeta u Havani. Kako ne bih to cijenio? "Umirao" sam do zlata! Ali ljudi to često ne znaju, ne razumiju razliku.

Kubanca ste pobijedili na Olimpijadi u Münchenu 1972. godine, kad su odnijeli pet zlata u drugim kategorijama.

Oni su bili čudo, ta njihova škola. Ali u profesionalnom boksu je lova, oni imaju medijsku slavu. Javnost ovako jedva pamti tko je bio Teofilo Stevenson, druge da ne spominjem.

Na Vama se lijepo vidi da niste baš nešto agresivan čovjek, i da ste vrlo smireni... Jeste li se to malo "ispucali" kroz boks, je li toga prije bilo u Vama, ili nije zapravo nikad?

Nisam agresivan ni bio, ali jesam prilično žestok. Pa onaj me poraz smirio. Dotad sam udarao na silu, a onda sam se suočio s vlastitim, normalnim ograničenjima i počeo razmišljati. Shvatio sam da moram pobijediti sam sebe ako želim savladati druge. I to je bio najveći moj uspjeh. Odgovor na pitanje kako primiti udarac i suspregnuti bijes, ne pojuriti odmah na protivnika, strpiti se, pričekati pravi momenat. Tako se zadaju bolji udarci i prima se manje opasnih...

Jeste li bili "žestoki" i izvan ringa?

Ne baš u smislu da sam se tukao. To nisam, još od osnovne škole, od dječjih čarkanja. Nisam upadao u nikakva iskušenja izvan ringa, a nisam ih ni tražio.
Maloprije smo spominjali jednu Vašu izjavu o nacionalizmu...

Da - kako ja mogu biti nacionalist ako sam svjetski prvak? Mnogi to ne razumiju. Nisu bili ni prvaci države, a često niti sami sebe nisu uspjeli pobijediti. Svijet se divio mojim rezultatima, i svi su me svugdje prihvatali kao svoga, bijeli i crni, svejedno. Upoznao sam svijet, i ne mogu biti ništa doli kozmopolit. Tako ja gledam i na sport i na život.

Jeste li bili član Saveza komunista Jugoslavije?

Jesam, ali su me na kraju isključili jer nisam dolazio na sastanke. Nije me politika nikad zanimala. Davali su mi priznanja za moje uspjehe, i to je bilo sve. Ja sam u trenucima svojih slabosti tražio potporu u posve drugim stvarima.

U poeziji, recimo.
Da. Nadahnjivao sam se stihovima još od djetinjstva. Kasnije još izrazitije, u trenucima raznih kriza. Kao što kaže Tin, u Ganutljivim opaskama: Prebolio sam strasti, pa i ljutu pizmu./ Prekužio sam bijes na vjerolomstvo./ Prostodušno se čudim vandalizmu./ Ja bivam mlađi. Svijete, ja sam tvoje potomstvo!, tako se i sam smatram potomkom svijeta, iako ne bih dao na se i na svoje. Ali, muče me pitanja koja se tiču cijelog svijeta. Suosjećanje nas sve vezuje.
Koje još pjesnike čitate?

Volim i, opet bez izbora, upamtio sam puno pjesama Kranjčevića i Preradovića, Matoša i Cesarića. Alegorijsku pjesmu Zmija od Petra Preradovića znam napamet. Volim Branka Radičevića, Kad mlidijah umreti: Lisje žuti veće po drveću,/ Lisje žuti dole veće pada;/ Zelenoga više ja nikada/ Videt neću! Pa Minadir od Laze Kostića, Modru rijeku od Maka Dizdara, i mnoge druge.

Gledao sam Vas lani kako usred noći pjevate s društvom u kavani hotela "Pula". Pjevate li često?

Za društvo svi znamo i volimo zapjevati, pa i ja, dosta često. Svašta volim pjevati, domaće i strane pjesme, ali se bojim da opet slabo stojim s novijim repertoarom (smijeh)... Slušao sam uvijek Olivera Dragojevića, Mišu Kovača, Kemala Montena, zabavnjake i narodnjake, rokere i druge. Samo mi je važno da se osjećam dobro, zajedno s dragim ljudima.

Boro Stjepanović: Kako sam pucao na Sarajevo

http://www.6yka.com/img/s/656x350/up...tjepanovic.jpg

"Sredinom juna 1992, neka srpska vojna ili policijska formacija provalila je u naš stan i sina i mene nasilno mobilisala. Rafal u vrata, a onda: ‘Neka izađu svi muškarci!’ Sišao sam sa sinom. Ispred zgrade su već bile okupljene ostale komšije. Postrojili su nas, rasporedili: Srbe na jednu, Hrvate i Bošnjake na drugu stranu. Sjećam se, Nikola Šupica – ogroman, krupan čovjek u nekim razvaljenim papučama, magistar ekonomije, govori četiri strana jezika – pobunio se kada su ga izveli: ‘Ja sam Jugosloven!’, rekao je. ‘Neću sa vama!’ Nije pomoglo; kao i nas, i njega su odvojili na srpsku stranu.

"Ne volim intervjue", kaže Boro Stjepanović. "Uostalom, šta bih tako važno imao da kažem? Zašto bi neki glumac, sam po sebi, morao da bude zanimljiv? Pored toga, to stalno prisustvo u javnosti, ta banalnost komentarisanja svega i svačega dovodi vas u situaciju da razmišljate i o tome hoćete li onim što izgovorite nekoga povrijediti. U Bosni kažu – meščini. Onda i ja: meni se čini da je tako; ako nije, ako ne mislite kao ja, nemojte da vas moj stav vrijeđa. A vrijeđao je... Jednom sam govorio o svojoj profesiji i novinar me je pitao – volim li glumce.

‘Glumce?!’, začudio sam se. "Taman posla! Zašto bih volio glumce? I među nama glumcima ima baraba. Ne volim nikoga generalno, na gomili – ni Hrvate, ni Srbe, ni Bošnjake, ni glumce, ni djecu, ni životinje. Volim konkretne ljude, sa imenom i prezimenom.’

To su mi mnogi zamjerili.

Glumci, inače, imaju ogromnu glad za javnošću koju onda pokušavaju da zadovolje na različite načine..."
Kako vi zadovoljavate sopstvenu glad za javnošću?


Tako što svakog mjeseca igram po pet, šest predstava; pored toga, na taj način i svoj organizam, svoju ličnost štitim od bespotrebnog trošenja. Dugo se bavim pedagoškim radom i najteže mi je da svakoj novoj generaciji studenata glume objasnim kako je veličina glumačke umjetnosti – mnogo više od premijera, predstava, crvenih tepiha i nagrada – sadržana u sposobnosti da se istražuje, da se uživa u probi; ili na filmu: od "akcija" do "stop".

Gluma je, kaže Arto, neposredna bezrazložnost. I to je tačno. Igrati neposredno, bez ikakvog konkretnog razloga... Često svojim studentima kažem kako će samo jedan od njih deset ili dvanaest postati glumac.

Odmah znate ko će to biti?

Sa umjetnicima nikada ne znate kada će se otvoriti; zato sam spreman da čekam. Jednom su nekog profesora na moskovskoj ili petrogradskoj akademiji pitali kako, među tolikim prijavljenim kandidatima, prepozna pravi talenat.

Šta je u glumi harmonija?

Gledate na filmu Dastina Hofmana: izašao je iz zatvora i namjerava da se osveti bivšem prijatelju koji ga je potkazao policiji; traži ga; drama se zahuktava, mijenja mu se izraz lica, počinje da se znoji; bivšeg prijatelja pronalazi u automobilskoj radnji, prilazi mu i vi pratite – sve u istom kadru – taj strašni unutrašnji sukob glavnog lika, njegove promjene raspoloženja, psihološkog stanja… Bezbroj puta sam gledao tu scenu… Ne razumijem kako to uspijeva…

Zaista ne razumijete?

Ne. Teško je razumjeti, znate… Psihotehnika je ključni pojam kod Stanislavskog: svjesnom tehnikom doći do podsvjesnog stvaralaštva. Ili, kako kaže Hamlet, držanje, sve sa svojom maštom dovesti u sklad. To je idealan glumac. A takvoga nema.
Često se kaže kako je glumac samo čovjek koji reprodukuje tuđi tekst…

To nije tačno. Karel Čapek je jednom rekao da reditelji i pisci misle da su najvažniji; ipak, biraju da im u komadima igraju najbolji glumci, jer znaju da bez njih nema dobre predstave. Kada napravi partituru radnji, kada posloži sve slojeve lika, glumac se trudi da svaki put to što preciznije odigra kako biste, što kaže Didro, tačno znali kada će krenuti suza – i meni kao glumcu i vama kao gledaocu. To je izračunato. Suze dolaze iz glave. Ako nema glave, ako ona to nije dobro odabrala, posložila, uvježbala i izvela, džaba Šekspir, džaba Molijer.

Igrali ste u gotovo svim filmovima Živka Nikolića?

Jesam. Sjećam se, jednom sam ispred Hotela "Crna Gora" u Titogradu sreo Živka i njegovu suprugu Vesnu Pećanac. Živko mi je rekao kako je, ugledavši me, na vrijeme "upozorio" Vesnu:

"Bježi, eno ti muža!"

I zaista, ne zna se u koliko sam filmova bio Vesnin muž.

Živko je bio skroman čovjek, senzibilan, pomalo zatvoren u sebe. Veliki reditelj! Uopšte, Jugoslavija je imala sjajne reditelje, glumce, pozorišta, kinematografiju. Zahvaljujući poslu kojim se bavim, proputovao sam cijeli svijet; gdje god da smo otišli, bili smo svjetska klasa, svuda priznati i uvaženi. A danas? Danas se grozno osjećam zbog načina na koji je Jugoslavija nestala. Kada govorim o toj velikoj zemlji, smijem se da ne bih plakao. Ali, nisam jugonostalgičan.
Niste?

Ne. Iz te velike nostalgije, iz tobožnje ljubavi prema Jugoslaviji i borbe za njen opstanak, napravljeni su ogromni zločini. Nostalgični smo, volimo tu zemlju, pa ćemo ubijati one koji je, po našem mišljenju i našim kriterijumima, ne vole? Nemojte, molim vas!

U Ničijoj zemlji Danisa Tanovića čitam vijesti i kažem:

"Uh, bogati, kakvo sranje u Ruandi!"

Eto, zamislite, i to sam izgovorio! A kod nas, u tom trenutku, još gore: najveći broj ubica po kvadratnom metru!

Tokom rata u Bosni, moja žena i ja smo sebe hvatali kako, idući Terazijama, zagledamo lica prolaznika i u sebi se pitamo – je l’ bi me ovaj granatirao, da li bi me ubio... Počeo sam da se bojim ljudi, da im ne vjerujem... Postao sam mizantrop!

Baš – mizantrop?

Baš mizantrop! Gledao sam sa kakvom lakoćom gađaju Sarajevo, kako lako ubijaju nedužne ljude... I sam sam jednom umalo stradao od snajpera. Pretrčavao sam ulicu, metak mi je prozviždao za desnom petom.

"Snajper je bio postavljen na Hotelu Bristol", pričao sam, nakon rata, prijateljima u Sarajevu.

"Nije tačno!", skočio je jedan moj kolega. "Naši nisu imali snajper!"

"Jesu, jesu; i ‘vaši’ su imali snajper!", rekao sam.

Kada je počeo rat...

Da, bili smo u Sarajevu... Prvih četrdeset dana gotovo da nismo izašli ili iz stana ili iz podruma. Onda je, sredinom juna 1992, neka srpska vojna ili policijska formacija provalila u naš stan i sina i mene nasilno mobilisala. Sina sam kasnije nekako uspio da izvučem...

Kako su vas mobilisali?

Kako?! Rafal u vrata, a onda:

"Neka izađu svi muškarci!"
Sišao sam sa sinom. Ispred zgrade su već bile okupljene ostale komšije.

"O, pa i ti si tu", prepoznao me je jedan od njih. "Ko ti je ovo?"

"Sin", rekao sam.

"Dobro, pređite obojica na onu stranu."

Svrstao nas je među svoje, među Srbe.

Šta da radim? Da vičem da nisam Srbin?! Jer, nisam...

Kako niste?

Nisam! Naprosto, ne osjećam se tako. Dio sam hrvatske ili crnogorske kulture više nego srpske; a opet, nisam ni Hrvat, ni Crnogorac. Izjašnjavao sam se kao Jugosloven...

Znate, ne bih više nikoga da plašim sobom. Šta sam? Ništa! Ja sam ja, Boro Stjepanović, ma kako da sam rođen. Kod Šekspira, to kaže jedan kopilan. Svejedno... Nemam nacionalno osjećanje. Eto, znam da mi je etničko porijeklo crnogorsko: moji su iz Nikšića – Riđani, nekakvi Ugrenovići starinom; jedni otišli ka Risnu, drugi u Bosnu, treći u Rusiju. Ta ruska porodica je dala sedam generala. Ma ko da su, njima se baš i ne ponosim...

Šta se dogodilo kada su vas izveli iz stana?

Postrojili su nas, rasporedili: Srbe na jednu, Hrvate i Bošnjake na drugu stranu. Sjećam se, Nikola Šupica – ogroman, krupan čovjek u nekim razvaljenim papučama, magistar ekonomije, govori četiri strana jezika – pobunio se kada su ga izveli:

"Ja sam Jugosloven!", rekao je. "Neću sa vama!"

Nije pomoglo; kao i nas, i njega su odvojili na srpsku stranu. Odveli su nas na Vrace, iznad Grbavice, gdje su bili smješteni srpski magacini i komanda. Zadužili smo puške.

"Napunite ih!", naredili su
Kako da ih napunimo, bog te vidio! Pokazali su nam i komandovali: pucaj!

Na koga?!

Eh, na koga!? Na Sarajlije, na komšije, na prijatelje, na braću...

"Samo prebacujte preko Miljacke!", vikali su.

Dvije stotine metara ispred nas stajala je zgrada Lorisa, u kojoj se nalazila prodavnica slovenačke sportske opreme. Tamo sam jednom davno kupio najbolju Adidas trenerku... Rekli su da pucamo na zgradu. Bio sam zgranut.

"Na koga da pucam, čovječe?!", pitao sam.

"Pucaj slobodno!", odgovorio je komandir. "Reci da sam ti ja naredio."
"Samo sam izvršavao naređenja" – tako su se od sopstvenih zločina branili i nacisti; tako se danas brane svi ti naši haški heroji.

Kada ste vi izašli iz Sarajeva?

Nakon desetak dana. Vodili su me okolo, pokazivali vojnicima...

"Hej, majstore, hoćemo li jednoga dana o ovome snimati filmove?", pitali su me.

Nisam smio da kažem, iako sam znao da nikada neće biti snimljen ni jedan pošten kadar o tom sramnom ratu, o toj sramnoj opsadi. Dramska struktura mora biti zasnovana na nečem pozitivnom, herojskom; film bi trebalo nešto da afirmiše. Šta ovo da afirmiše?! Kako da snimite film veličajući sopstveni zločin?! Ne može!

Ubrzo, ona ista rođaka moje žene napisala je molbu koju su potpisali dekani tri sarajevska fakulteta, rektor, profesori svih vjera i nacija, u kojoj se od komande na Palama traži da mi dozvole da se sa svojim studentima prebacim u Beograd. Pismo je poslala Nikoli Koljeviću.
Zašto baš njemu?

Zato što nisam očekivao da će se pretvoriti u to; ipak smo se poznavali, rekao sam vam...

I dok su moji sin i žena sa komšijama silazili u podrum – na čije smo prozorčiće, čuvši da bi to moglo zadržati metke, bili postavili sunđere – ja sam ostajao u stanu; tačnije – u hodniku, jedinoj prostoriji u kojoj se kako-tako moglo živjeti. Na zid sam bio dovukao plakar, na drugi – biblioteku; knjige će nas, vjerovali smo naivno, zaštititi od granata. E, tu, u tom hodniku sam ležao na dušeku i čitao Šekspira. Ponovo ću ga pročitati, mislio sam; cijelog, vama u inat!

Kome?

Koljeviću, Paljanima, bezumnicima, ratu... Neka bombarduju, govorio sam sebi, ne mogu mi ništa! Čitaću Šekspira i, sve i da poginem, neću biti na gubitku

Snježana Kordić - Većina ljudi ne želi prihvatiti činjenicu da govore istim jezikom

Naši političari neosnovano šire uvjerenje da je jezik od životne važnosti za postojanje nacije, kaže lingvistkinja Snježana Kordić.
http://www.6yka.com/img/s/656x350/up...a_Kordic12.JPG

Lingvistkinja Snježana Kordić predavala je petnaestak godina na fakultetima u Njemačkoj: u Frankfurtu, Bochumu, Münsteru i Berlinu.
U Njemačkoj je i habilitirala 2002., a prethodno je završila postdiplomski studij lingvističke kroatistike i doktorirala 1993. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je bila i zaposlena na Odsjeku za kroatistiku od 1991. do 1995. Objavila je više znanstvenih knjiga koje su prevedene na strane jezike i 150 drugih lingvističkih radova. Velik interes šire kulturne javnosti izazvala je njena posljednja knjiga Jezik i nacionalizam.

U posljednje dvije decenije u BiH, Hrvatskoj i Srbiji insistira se na čistoći jezika. U svojim djelima Vi govorite da je ovdje riječ o jednom jeziku. Kolike su zapravo razlike između srpskog, hrvatskog, bosanskog i crnogorskog jezika?

Manje su od razlika između varijanata engleskog jezika u Velikoj Britaniji, SAD-u, Australiji i tako dalje. Manje su od razlika između varijanata njemačkog jezika u Austriji, Njemačkoj i Švicarskoj. Također su manje i od razlika među varijantama španjolskog, nizozemskog, portugalskog, francuskog... Drugim riječima, formulacija da su srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski jezici, dakle množina jezika, nije točna. Radi se o standardnim varijantama jednog policentričnog jezika kakav je i svaki drugi jezik koji smo naveli. Skoro svi veći jezici su policentrični, samo neki od većih su monocentrični, npr. japanski ili ruski.

Raščlanjivanje srpshohrvatskog/hrvatskosrpskog jezika na četiri jezika uslovljeno je nacionalnim podjelama. Zbog čega je jezik toliko važan svakoj novonastaloj naciji?

Raščlanjivanje u navodno četiri jezika je na razini fikcije. Uopće ne bi pitanje jezika trebalo biti važno nijednoj novonastaloj naciji. Evo jedan primjer iz našeg neposrednog okruženja: relativno mlada austrijska nacija nastala je nakon 2. svjetskog rata, a činjenica da njihovim jezikom govori još nekoliko nacija u susjednim državama nimalo nema utjecaj na visok austrijski nacionalni ponos. To nam govori da naši političari neosnovano šire uvjerenje da je jezik od životne važnosti za postojanje nacije. Njihov mentalni rezon je zarobljen još u davnom 19. stoljeću kada su neki intelektualci poput Karla Marxa neispravno izjednačavali naciju i jezik.

Koliko su intelektualci sa početka devedesetih krivi za ovo što se desilo sa jezikom, jer su prihvatili te nametnute podjele jezika?

Ništa se nije suštinski desilo samom jeziku, nije nijedna od nacija napustila štokavicu. Ono što je primjetno je forsiranje netočne percepcije stvarnosti. Za to su krivi intelektualci, dakle profesori, političari, novinari, književnici, svi oni koji kreiraju nacionalističku ideologiju i svi oni koji je prihvaćaju.