Словенска Ð¿Ñ€ÐµÐ´Ñ…Ñ€Ð¸ÑˆÑ›Ð°Ð½Ñ ÐºÐ° религија

ROD

Tvorac koji je stvorio sve postojeće je Rod. On je iznad svih i zato je Svevišnji. Silasci Boga jesu njegovi sinovi, jedinstvo sa Njim, suština njegovog prokazanja u zemaljskom svetu i kroz ta svoja obličja On nam ispoljava Svoju volju. Treba znati da svako od tih imena jesu prikazi jednog od Njegovih svojstava, a istinsko ime njegovo je neizrečeno i treba reći ovako: ime Boga je Bog. To je onaj koji je rodio svet, njegov prauzrok, izvor i cilj. I ako je svet u kome živimo imao svoj početak određen brojem godina, to znači da je Bog izvan ove vremenske granice, znači u svim je vremenima. On sam je vreme..
Čoveku je dato da spozna njegova obličja, njegova ovaploćenja na zemlji, njegove silaske. Njegova svojstva su takva da se čak i u negiranju njegovog postojanja, potvrđuje Njegovo postojanje pod drugim imenima: Priroda, Vaseljena, Apsolut, Beskonačnost, Prauzrok... Potvrđuje se postojanje i njegovih obličja pod imenima: Život, Smrt, Ljubav, Dobro, Zlo...
Simbol Svevišnjeg Boga je Krug, koji označava Sunce, Boga Roda, izvorište, izvor, rod.

S obzirom na to da je Rod Svevišnji stvorio, rodio sve vaseljene, u svakoj je rodio i gospodara te vaseljene, tvorca svega vidljivog i nevidljivog u njoj, Svaroga. Svarog je tvoreni lik Svevišnjeg, njegovo potpuno ispoljavanje u našoj vaseljeni. Za nas, Svarog je to izvorište vrelo žive vode koja iz nebeskog krčaga teče Irijskim vrtom. Ovaj krčag otvorio je SVAROG kada je MALJEM UDARIO PO BELOGORUĆEM KAMENU ALATIRU, čiji vrh upire u polarnu zvezdu.On je taj Nebeski Kovač, Dejane.

U velikom Triglavu, Svetom Trojstvu , Trojedinstvu Boga, Svarog je dakle Otac.
PERUN je Sin Svarogov, on je Svarožić, oživljava pojavno, pokreće svet.
Treći lik Triglava je Svetovid. Prvobitno, on nije bio Treći lik već Svetogor, drevni car kao i Svarog, sin Roda, rodonačelnik mnogih zemaljskih naroda. On je čuvao Stožer-osu oko koje kruži nebo, točak Svaroga. On se jedini od zemaljskih careva uzneo do trona Svevišnjeg koji mu je dao snagu koja se ne može porediti sa snagom Svarožića. Tada mu je Veles, koji je bio Treći lik Triglava doneo Kamen (bio je to Crni kamen) koji je Svetogor pokušao da podigne, ali nije uspeo i preobrazio se u Svetu planinu. Duh Njegov postade Sveti Duh, Treći Lik Triglava, on postade Svetlost koja čuva ljude od Tame i Nava. On postade SVETOVID.

Perun

Perun je Bog knezova i ratnika. On štiti državni poredak, održava red u Vaseljeni, pruža pobedu u bitkama. Prema drevnom predanju, Perunovi roditelji su Svarog i Majka Sva. On se pojavio nakon što je Majka Sva pojela Štuku Roda. Dok se Perun rađao, gromovi su se prolamali, zemlja je podrhtavala, planine se obrušavale.

" Zatutnjaše gromovi na nebu,
Zasvetleše munje u oblacima,
I dođe na svet kao da je munja,
Sin Svarogov Perun Gromovnik!"

Dok je Perun još bio dete, stiže u rusku zemlju Skiper-Zver.

Ne diže se poljem prašina,
Ne idu od mora oblaci,
Šta zverinje, zmijsko stado je to!
A na čelu je ljuti Skiper-Zver!"
(Koledova knjiga)

On je zatvorio Peruna u duboki sanduk, zakopa ga i odvede njegove sestre Živu, Marenu i Lelu. Trista godina Perun beše zatočen pod zemljom. A posle trista godina, ptica Majka Sva zaleprša krilima i pozva Svarožiće. Svarožići se okupiše, preobraženi u čarobne ptice: Veles beše preobražen u pticu Sirin, Hors u Alkonosta, Stribog u pticu Stratim.
Tražiše oni peruna svuda po svetu belom. Odleteše kod Skipera-Zveri u nameri da se raspitaju. Skiper-Zver htede da ih prevari, ali mu to ne pođe za rukom. Svarožići, uz pomoć Bure-konja pronađoše mesto pod zemljom gde Perun počiva mrtvim snom.
Da bi se prenuo iz sna morali su da ga umiju živom vodom Surom. I Svarožići tada zamoliše čarobnu pticu Gamajun:"Gamajune, poleti prema Ripejskim planinama, preko istočnog mora širokog! U tim planinskim predelima na planini Berezanj, ti ćeš naći zdenac sa Surom, donesi iz zdenca živu vodu!"
I ptica Gamajun donese živu vodu i Svarožići njome umiše Peruna. Zatim ga napojiše mednom Surom. Podiže se Perun, uspravi se. Ogreja ga sunce jarko. Kiša pokvasi njegova medna usta. Perun se osmehnu, pogladi i ispravi zlatne užarene brkove, protrese srebrnu bradu, zlaćane uvojke i reče Svarožićima :"Idem ja kod Skipera-Zveri da mu se osvetim za ranija nedela!"

Perun zamoli majčicu Ladu da ga blagosilja i zaputi se u carstvo Tame s namerom da pronađe Skipera-Zver. Nije lako stići do carstva Tame, jer su na putu postavljene straže. I naiđe Perun na prvu. Put mu preprečiše neprohodne guste šume, korenje se uplelo, trnje isprepletalo. Ali Perun pripreti da će oboriti debla i pretvoriti ih u sitno iverje. I stabla se onda razmakoše napravivši prolaz. Perunu potom put preprečiše silovite reke, čiji talasi sustižu jedan drugog, a sa strmih obala kamenje se obrušava. Međutim, zapovedi on rekama da se razmaknu i naprave prolaz što one i učiniše. Zatim naiđe na planine koje govore. Naredi im da se pomere i načine mu prolaz, što one i učiniše.
Onda mu put prepreči ptica Indrina Magur. Stajaše ona na dvanaest hrastovih debala držeći u kandžama Čudo-judo ribu-kita. Zavijala je poput životinje, šištala poput zmije, mlada zelena trava se uvijala, azurno cveće osipalo, a stabla u mračnim šumama savijala do zemlje. Ali Perun se ne uplaši ptice Magur. Maši se on za luk koji mu je visio o ramenu, odape strelu i pogodi pticu u desno krilo. Istog trena ispade ptica iz gnezda i skloni se Perunu s puta.
On produži dalje i naiđe na opasne zmije. Mučile su ga, žareći ga vatrom a iz ušiju im je kuljao dim, Tri pastira su napajala zmije. To su bile tri sestre Perunove, Živa, Marena i Lela. Trista godina pre toga ih je oteo Skiper-Zver i preobratio ih u nakaze, njihova bela koža beše kao kora jele a kosa poput kovilje trave. Perun zapovedi sestrama da pođu u Ripejske planine i da se okupaju u mlečnoj reci kako bi sa sebe skinule prljavštinu.
A on se zaputi u Skiperov dvorac. Dođe Perun do njega i vide: zidovi behu od ljudskih kostiju a oko zdanja se uzdizaše plot od lobanja. Skiper ga dočeka nadmeno govoreći :
" Ja sam car vascele Podvaseljene! Kada ja dođem do stuba nebeskog i uhvatim se za prsten od čelika, preturiću Zemlju naglavce i pomešaću zemaljsko i nebesko!"
Perun ne beše uplašen, skoči na njega i stade kopljem da ga probada.
Skiper-Zver se izbezumi, razrogači svoje krupne oči na Peruna i reče:
" Kakvo si ti to čudo čudovišno? Da l si vitez il nebeski Bog? Meni je suđeno da poginem samo od ruke Peruna Svarožića, a on je pod zemljom sirovom."
A Perun mu odgovara :" Ja i jesam tvoja smrt iznenadna!"
I pobiše se. Perun podiže Skipera-Zver uvis, a onda ga tresnu o majčicu Zemlju i tako ga savlada.
Zemlja se razdvoji, proguta Skipera, a Perun Kavkaskim planinama zatrpa taj procep.

ŽENSKI PRIINCIP U VERI STARIH SLOVENA

Arheologija nam je do sada više puta pokazala svoje nalaze iz najstarijih vremena. Već na prvi pogled uočavamo da je medju keramičkim figurnama iz detinstva sveta mnogo više onih sa jasnim znacima ženstvenosti. Obla ženska tela, naglašenih grudi i zadnjice, pratimo od vilendorfske Venere, preko crvenokose Boginje iz Vojvodine, sve do dame iz Vinče, stare 6000 godina. Svi se slažu da su te figuriine imale sakralni značaj, te da predstavljaju ženska božanstva, Boginje naših pradavnih predaka. Mi naravno ne znamo koja su plemena (narodi tada nisu postojali) živela u Vilendorfu niti u Vinči, ali znamo da su im te fiigurine bile veoma važne, da su bile svetinja davnim ljudima Evrope.

Sasvim je jasno, da je u pradavna vremena, kada su ljudi živeli u malim zajednicama, kada su se bavili sakupljanjem plodova zemlje, lovom, a potom počeli da pripitomljavaju životinje i da obradjuju zemlju, plodnost ljudi, zemlje i životinja bila jedini garant preživljavanja zajednice. Zato je plodnost bila najviša vrednost u sistemu vrednosti tih ljudi. Plodnost je svakako lakše dovesti u vezu sa ženama, pa bi to moglo da objasni i činjenicu da su najstarija božanstva bila ženska.Tačnije, u početku ljudi su verovali u duhove plodnosti, oličene u plodnim životinjama (krava i svinja su idealni kandidati), te su najstarije Boginje u početku imale svoj životinjski lik, da bi vremenom dobile i svoj ljudski lik, često i pomešano, obadva lika istovremeno.

Sa druge strane, svaka religija ima jošjedan važan zadatak. Ona mora svojim vernicima olakšati strah od smrti, jer, smrt je takodje činjenica. Tako se zadatak božanstva proširuje. Ono mora obezbediti plodnost a smrt držati na odstojanju. Ali, ovo drugo, na žalost nije moguće. Zato nastaje verovanje da je smrt u stvari u službi plodnosti.

Velika Boginja tako je dobila svoj lik krave ili svinje kao simbol plodnosti ali i svoj lik ribe kao simbol smrti. (Ribe su hladne, modre i neme, baš kao mrtvo telo).Pošto je reč o plodnosti, ta dva lika su morala imati i svoju majku, njen lik je nadjen u liku ptice, jer pticama su se ljudi oduvek divili zbog njihove sposobnosti da lete, da dolaze iz neznanih daljina i ponovo tamo odlaze.

Tako je rodjena Velika trojna Boginja matricentrične religijske koncepcije, u osvit indoevropske civilizacije. U njenoj božanskoj kompetenciji bile su voda i zemlja, osnovni preduslovi plodnosti, njeno lice je bio Mesec.

Ima li njenih tragova kod Slovena? Naravno da ima. Sačuvali su se u narodnom literarnom stvaralaštvu, u pesmama i bajkama, u imenima reka, planina, izvora, sela u gradova, u imenima ljudi, na predmetima materijalne kulture, na pirotskim ćilimima, vezenim stolnjacima, stećcima...

RODA

Do dana današnjeg, ptica roda je glasnik dobre sreće i blagostanja. Sva deca znaju da ih je donela roda, jer roda donosi decu. Ona svakog proleća doleće iz neznanih daljina, donoseći bujno zelenilo prirode, sa njenim dolaskom život se iznova pokreće. Sa njenim odlaskom, dolazi jesen, priroda lagano zamire. Boginja Roda je snela božansko jaje, iz koga je nastalo sve što postoji. I danas Sloveni smatraju da je veliki greh uništiti gnezdo rode.

MORANA

Morana je opšte slovenska Boginja smrti. Njen glavni zadatak je da duše umrlih odvede u carstvo mrtvih. Pripadaju joj vode reka i mora. Njeno ime čuvaju imena brojnih reka Morava i Moravica, širom slovenskog sveta. U narodnim bajkama opisana je kao vitka žena, duge crne kose, ili kao džinovska dunavska riba, veoma verovatno moruna, jer i ime ove ribe sadrži onaj indoevropski slog MOR, što znači smrt. Morani pripada drvo orah, koji je u verovanjima Slovena drvo mrtvih. Zato se ona kreće svojim rekama u orahovoj ladji, ili pliva u vodi u svom životinjskom liku ribe morune. Njenu moć ništa ne može da dovede u pitanje. Čak i u novijim vremenima, kada je Sunce postalo Bog, kada je matricentrična religijska koncepcija zamenjena patricentričnom, ta moć je neokrnjena. Jer Morana voli i ratnike, isto kao i zemljoradnike i stočare, svi su oni smrtni.
Morana nije zlo božanstvo, ona je božanstvo neminovnog. Voda jedne reke ne može biti plodna ako nikada nije udavila čoveka. To nam je lično rekao USUD iz istoimene srpske bajke, ukazujući nam na vezu izmedju smrti i plodnosti. Morani se, kao žrtve, prinose plodovi zemlje, posebno orasi, kao plod njenog drveta.

Morana poseduje „mrtvu vodu“ čije dejstvo je čudotvorno. Od nje će se na komade isečeno mrtvo telo ponovo sastaviti, ali neće oživeti. Ova voda omogućava da oni koji su umrli, kada dodju u svet mrtvih ponovo imaju svoje telo u prvobitnom obliku. Morana poseduje i Jahoriku, vodu zaborava, koju koristi kako bi sebi namamila smrtnike.

ZEMUN (MOKOŠA)

Zemun je Boginja Zemlja, kako nam kaže samo njeno ime, koje se sačuvalo u imenu istoimenog grada pored Beograda, a toponimi sličnog imena mogu se naći i u Bugarskoj i Rusiji. Svi plodovi zemlje su njen dar. U njenoj božanskoj nadležnosti je i vatra domaćeg ognjišta, kao i sve domaće životinje. Opisuje se kao Sunčeva majka, zrela žena koja može umrloj devojci da vrati život, njen životinjski lik je krava, mada se može pojaviti i u svom zlom, kažnjavajućem vidu, kao divlja svinja. Kada se udala za Boga Neba, Svaroga, ona se uznela na nebo i od tada je tamo u liku Meseca, a njeno božansko mleko se razlilo po njenom tragu, tako je nastao Mlečni put. Znamo je i po imenu Mokoša, što je u stvari samo zemaljski aspekt istog božanstva. Mokoša se predstavlja kao žena koja prede, ona prede nit života i od dužine i kvaliteta te niti zavise dužina i kvalitet života ljudi. Njene pratilje su Sudjaje, koje se ponegde zovu Sudjenice ili Urisnice, i one odredjuju sudbinu deteta tri dana po rodjenju. Njihov dolazak se očekuje, ostavljaju im se ponude: tri pogačice, tri čaše vina i dukat.

Mokoša (Zemun) je zaštitnica prelja i tkalja. Ona u bajkama poklanja svojim štićenicama zlatne preslice i vretena, čudesnu klupčad ili povesma vune ili kudelje, zlatne razboje, zlatne kvočke sa pilićima koji kljucaju bisere. Junaci u nevolji kod nje se mogu najmiti u službu i kao nagradu dobiti vilovite konje koji će ih učiniti nepobedivima. Kod nje se ide po vatru kada se sve vatre u selu čudom ugase. Mokoša (Zemun) je majka Bogova i Boginja i često se pojavljuje u trojstvu. Junaci je sreću kao tri starice, srpski narod je poznaje kao Babu, Baba-Rogu, Babu „zlatnijeh kosa“, Baba-Martu, ruski je poznaje kao Baba-Jagu, Sunčevu, Mesečevu i Vetrovu majku.
Mokoša živi u kolibi na kokošjim nogama, na rubu šume. Ona je hroma (Baba-Jaga-koščata-noga), ima oštre zube. Kada je ljuta, kao utuk protiv nje, bacaju se iza sebe (ne osvrćući se) predmeti koji imaju „zube“ kao što su češljevi, grebena za vunu i slično.

Roda, Morana i Zemun (Mokoša) su najstarije u slovenskom ženskom panteonu. One čine jednu TRIJADU, veliku trojnu Boginju, koja se javlja u svoja tri osnovna vida. Kada je Sunce postalo Bog, velika trojna Boginja se umnožila i prilagodila. Njeni božanski darovi su razdeljeni njenim kćerima.

KĆERI VELIKE BOGINJE

DEVANA (DEVICA, DIVICA, VESNA)

Devana je najstarija kćerka Velike Boginje. Javlja se u svom životinjskom liku kobile ili u liku snažne i odvažne mlade žene. Ona je otelotvorenje ženske seksualne snage i inicijative. Dolazi nam u rano proleće, sa prvim zelenilom vrbaka, jer vrba je njeno drvo, koje simboliše bujanje i rast. I danas se na Balkanu u proleće deca kite vrbovim grančicama i govori im se „rasti kao vrba!“ Žene prave venčiće od vrbovih grana, da bi im kosa biila bujna. Do devetnaestog veka su se održale i prolećne ritualne „igre kobila“ sa jakim seksualnim nabojem, koje su ritualno igrali parovi.

Devani pripadaju vode jezera, ona je slovenska „gospa od jezera“. Iz njenih jezera izlaze krilati konji, sinovi ove Boginje. Ona može da ubije pogledom, dlaka njene kose je oštra kao koplje, ali može, svojim dahom i da oživi umrlog. Sve ovo nam je lepo ispričano u bajci Car Dukljanin, iz zbirke Vuka Karadžića.

Devana je supruga Velesa, starog Sunca, zaštitnika stada, stočara, pesnika i muzičara. Sa njim ima nekoliko sinova, najpoznatiji je Jarilo, Bog mladosti, muške snage i energije.

ŽIVA (JANJA)

Živa je srednja kćerka Velike Boginje. Njoj pripada živa nebeska vatra (munja) i nebeska voda (kiša). Pojavljuje se kao mlada žena u beloj haljini (od oblaka), koja u jednoj ruci drži pehar sa „živom vodom“ a u drugoj drži dve strele, munje. Sa te dve strele gadja one kojo joj se zamere (u grlo i u srce), ali, sa svojom živom vodom može i da oživi umrlog junaka. Ona je sestra Boga groma, Peruna, druguje sa njim, ali nikako ne voli njegovog pobratima, božanstvo grada, koji se javlja u liku orla. („krstaš orla što vodi oblake,“ iz srpskih narodnih pesama).

Živi pripada žbunasta biljka kupina, u narodnim verovanjima povezana sa vatrom i munjom, za koju se veruje da štiti od požara i groma, jer grom je Živin brat. Od plodova kupine, pravi se kupinovo vino, za koje se veruje da je lekovito, a kao i svako vino, to je istovremeno i voda i vatra, što su simboli ove Boginje.

Živa je supruga Daboga, Boga blagostanja, zaštitnika vina i vinogradara. Dabog je božanstvo snažnog letnjeg Sunca. Njihova svadba se odigrava izmedju Ivanjdana i Petrovdana, kada je i vreme njihovih praznika. Tada se Sunce venčava sa nebeskom vatrom i vodom, da bi se rodio Bog Ognja, (Rujan, Rujevit, Jan, Janj, Janko), čuvar nebeskih dveri. Zato se plodovi kupine, koji pripadaju Živi, ne smeju jesti pre preobraženja, to jest, pre nego što se okusi prvo groždje.
Kada u jesen, Morana na prevaru odvede na svojoj orahovoj ladji Daboga u svet mrtvih i tamo ga opije i uda se za njega, Živa odlazi da ga traži. Kada ga nadje, daće mu iz svog pehara žive vode, tako će ga vratiti u svet živih. Na dan Bogojavljenja, kada ovaj par iz sveta mrtvih odlazi na nebo, nebesa se otvaraju i sve vode na zemlji za trenutak postaju svete, ljudima se ispunjavaju sve želje, a oni koji tada umru odmah odlaze u raj jer su nebesa otvorena.

Narodno literarno stvaralaštvo Slovena nije nam ostavilo tragove životinjskog lika Žive. Sumnjiva nam je ptica lastavica, jer ona spašava Sunce od ale.

KALINA

Kalina je najmladja kćerka Mokošina. Njoj pripadaju izvori pitke i lekovite vode. To je mlada devojka duge smedje kose, u njenoj kosi postoji i jedna crvena dlaka u kojoj se nalaze stara zaboravljena znanja. Ko dodje do te dlake postaje veoma moćan jer zna sve ono što su drugi zaboravili. Majka ju je stvorila od devet vrsta voća, kako bi bila slatka i mirisna, a tom voću je pridodat i plod biljke kaline, kako bi imala i dozu gorčine.

Vilinske narodne pesme nam poručuju da iz njenih izvora niko ne sme da pije vodu direktno ustima, jer to je za nju uvreda, ona će drznika koji se usudi da je tako uvredi uhvatiti za kosu i udaviti ga u izvoru, ili će mu popijenu vodu surovo naplatiti uzevši mu vid. Ali, ako joj se na izvoru ostavi venčić cveća ili otpeva pesma, ona će se odobrovoljiti i vodu izvora učiniti lekovitom
Rekli smo da njoj pripada biljka kalina, koja ima bele cvetove i crvene ili crne plodove u obliku bobica. Grančice kaline koriste se kao „sabornjak“, oko koga se okupljaju svatovi kada polaze po nevestu. Nikako nije dobro da mladoženja veže svog konja za žbun kaline, smatra se da onda u braku neće imati dece.

Kalina je nevesta Peruna, Boga groma. Njih dvoje nemaju dece.

ZVEZDA DANICA

Danica je bila smrtna devojka, izuzetne lepote. Ona je uputila mladom Suncu izazov da je lepša od njega, sa čime se Sunce, videvši je, složilo i uzelo je k sebi na nebo. Od nje je postala zvezda Danica, verna pratilja mladog jutarnjeg Sunca, Boga kog Sloveni poznaju pod imenom Koledo ili Hrs. Na toj svadbi, Perun je bio kum, Danicino uznošenje na nebo je jedina apoteoza smrtnog ljudskog bića koju poznaje slovenski panteon. Ime zvezde Danice očuvalo se na imenima nekoliko planina (Zvijezda, Zvizd) ili naseljenih mesta (Zvezd) a postoje i lična imena Zvezdan, Zvezdana, Zvezdanka, kao i narodno žensko ime Danica.

ČUMA

Nije sasvim sigurno da je Čuma božanstvo, ipak ovo je sasvim moguće, jer ona donosi bolest, a ima jasnih tragova da i Bogovi mogu da obole i pate zbog bolesti, pa bi smo je radije nazvali božanstvom, nego demonom bolesti.

Ona je opisana kao neuredna, neprivlačna žena, raščupane kose, kao takva potpuno suprotna predstavi plodnosti. Drugačije je zovu Kuga, ali se njeno ime retko pominje da ne bi pomislila kako je se priziva, što je potpuno nebitno jer ona dodje i sama. Ona nije u direktnoj vezi sa Moranom, Boginjom smrti, mada bolest i smrt često idu zajedno. U odnosu na patnje koje bolest može doneti, smrt se može doživeti i kao oslobodjenje i spas.

Čumi su žene, na tavanima svojih kuća, ostavljale češalj, sapun i ogledalce, verovalo se da će se Čuma tako zabaviti pokušavajući da popravi svoj izgled, pa će zaboraviti zašto je došla. Zbog nje su majke učile svoje kćeri da peru sudove odmah posle jela, jer ako prenoće neoprani, Čuma će ih izgrebati i ispljuvati, te će se čeljad u kući razboleti.

Čuma nema muža i nema dece. Zato je pomalo usamljena, pa može usvojiti čoveka i tako ga zaštititi od bolesti. Treba samo, prema prastarom ritualu usvojenja, da se čovek provuče kroz njenu košulju. A to je specijalna košulja. Nju treba, u noći punog meseca, pre prvih zraka Sunca, da izatka iskroji i sašije grupa od devet starica. One pritom treba da budu potpuno nage i ne smeju da izgovore ni reč. Kada je gotova, ta košulja se poverava najmladjoj od njih na čuvanje. Kod te čuvarke treba da ode i da se kroz Čuminu košulju provuče svako ko odlazi na neko opasno mesto (na primer u rat ili u vojsku) ili se nalazi u mestu u kome vlada neka epidemija. Provlačenjem kroz ovu košulju, on će postati „Čumino posvojče“ i ona će ga štititi.

Čumu prizivaju vračare u pokušaju da bajalicama otklone bolest, redje da je prizovu. Čuma se može oterati „crnokorastim nožem“, a to je nož crne drške i korica, koji je prenoćio u tepsiji sa vodom na kojoj se ogledao pun Mesec. Potrebno je samo da tepsija bude dobijena kao venčani poklon od kuma koji je udovac.

LELIJA (LJELJA, LELA, JELA, JELICA, LADA)

Striktno gledano, ova Boginja ne pripada matricentričnoj religijskoj koncepciji. Ona vlada u razvijenom patrijarhatu Slovena, kao žena ili sestra vrhovnog Boga Svetovida. Da bi smo je bolje razumeli, moramo ukratko da objasnimo da je Svetovid četvorojedan, da ima svoja četiri lika, tri lika Sunca (Koledo-Hrs kao mlado Sunce, Dabog kao moćno letnje Sunce i Veles kao staro Sunce) uz Peruna, Boga groma. Ova četvorica imaju svoje supruge: Hrs je oženjen zvezdom Danicom, Dabog Živom, Veles Devanom, dok je Perun oženjen Kalinom. Tako, svaki od njih ima jednu suprugu i tri „Bogom sestre“. Svetovid se pojavljuje kao jedan i jedinstven samo na praznik dugodnevice, tada pored sebe ima svoju partnerku koja mu je tri puta više sestra nego supruga. Zato se Lelija i smatra Sunčevom sestrom, mnogo je redje u liku Lade, Sunčeve supruge.

Lelija je božanstvo šume, zaštitnica žena. Ona i živi pored izvora, u javorovoj šumi i tu žene dolaze da joj se obrate. Pesme je prikazuju kao mladu ženu zlatne kose, koja sedi na zlatnoj stolici i u ruci drži zlatnu jabuku. Kada tu jabuku baci prema nebu, Perun pošalje grom koji pobije sve oko nje. Njoj su posvećeni ritualni ophodi Lazarica (Ladarice) i kraljica, kao i ples Rusalja sa proročkim zanosom. Ophod Lazarica predstavlja obred inicijacije, počinje u šumi pored vode, gde se novostasale mlade devojke predstavljaju najpre božanstvu, a potom i svima u selu. Ophod Kraljica takodje obavljaju mlade devojke, po tačno odredjenom scenariju, sa pevanjem ritualnih pesama kojima se priziva plodnost i blagostanje. Dragocene opise ovih ophoda kao i zapise kraljičkih i lazaričkih pesama nam je ostavio Vuk Karadžić u svojim delima. Za ove pesme je karakterističan napev, koji obavezno sadrži ono „Ljeljo!“, „Jelo!“ ili „Lado!“.

Starije žene se obraćaju Leliji sa „Lelo, sestro!“, mladje sa „Lelo, majko!“. U istočnoj Srbiji, ovo obraćanje se pretvorilo u „Lele sestro!“ i „Lele majko“, te je tako nastao uzvik bola koga nema nigde izvan Balkana. Muškarci nikada ne koriste taj uzvik, oni radije kažu „Jao!“

Leliji se obraćaju napaćene, uvredjene, ucveljene i ponižene žene. Ona će ih uvek uzeti u zaštitu i kazniće strogo onoga ko ih je uvredio, ožalostio ili ponizio, pri čemu kazna uopšte ne mora da bude u srazmeri sa počinjenim grehom. Zato i muškarci ukazuju poštovanje ovoj Boginji, bojeći se njenog gneva. Oni znaju da Leliju štite moćni Bogovi Sunca i Bog groma, Perun. Vlasi je poznaju kao Belu, šumsku majku (Mumma Paduri).

To bi, u sasvim kratkim crtama bio prikaz slovenskih paganskih Boginja. Ovde nismo naveli nikakve dokaze za to što je napisano, jer bi dokazi zahtevali mnogo prostora i vremena, a već postoje u knjigama. Nastojali smo da ukratko opišemo svako božanstvo, dajući njegove osnovne karakterstike i simbole, znajući da vizuelna predstava božanstva predstavlja ikonu u najširem smislu te reči, a slikanje ikona delimično ograničava umetničku slobodu. To je posao za prave majstore, koji moraju da budu svesni da rade nešto što je našim precima predstavljalo svetinju. Nagrada tim pravim majstorima je ogromna. Dobra ikona pogodiće posmatrača duboko u dušu, u dubine kolektivno nesvesnog, u arhetip.

Sloveni širom sveta odavno svoje paganske Bogove ne doživljavaju kao deo svoje kolektivne svesti. Oni više ne poznaju božanske zaštitnike svog naroda, plemena, klana ili porodice. Odavno su ih zamenili Isusom Hristom, svecima zaštitnicima gradova i sela, svecima zaštitnicima porodice. Ipak, mnogo toga paganskog se održalo u običajima i ritualima. I danas, mnogi uzdrhte kada se pomenu vlaške (a i srpske) vračare, u njima se pokrene neki davno zapretan strah. Taj strah nam govori da je taj paganski deo nas i te kako prisutan i danas, te da ga treba istraživati, bez straha i predrasuda. Jer, kažu Budisti, jedini deo Univerzuma koji možemo da uredimo i unapredimo, ograničen je našom vlastitom kožom. Ako istražimo ono što smo bili i pomirimo to sa onim što smo sada, vrlo je verovatno da ćemo biti i pametniji i srećniji.

Lešnik

Lešnik predstavlja šumskog duha starih Slovena. Da je povezan sa šumama može se zaključiti iz njegovog imena, jer les na staroslovenskom (a i u mnogim živim slovenskim jezicima) znači šuma. U okolini Vranja ovog su šumskog duha zvali i šuman. U Rusiji su ga zvali lješi, a poznata su i imena ljesovik, lešak, lesnoj i lisun. Žena mu se zvala lešačaha, lesoviha ili lešiha. U Češkoj, Moravi, Slovačkoj i Sloveniji poznata je pojava šumskih ljudi (lesni lide, lesni mužove). Šumski ljudi su bili divlji i sličnog izgleda i osobina kao i lesnici, ali živeli su u zajednici, dok je lesnik u drugim krajevima obično individualni šumski duh.
Lesnik se zamišljao kao antropomorfno biće, ali sa glavom neke rogate životinje, obično obučen u krzno. Neretko je zamišljan sa kopitima. U obredima su se pojavljivali ljudi koji su bili maskirani u lesnika i zadirkivali snašku. Snaška je muškarac preobučen u ženu. U tim obredima čovek sa maskom se poistovećivao sa maskom, odnosno bićem čiju masku nosi.
Lesnik je naklonjen pastirima i čuva im stoku. On je i zaštitnik divljih životinja, pa se tu naizgled javlja oprečnost u njegovoj funkciji, jer su domaće i divlje životinje prema predanju tradicionalni neprijatelji.

Međutim, ovakva funkcija je prema verovanju tadašnjeg čoveka sasvim normalna, jer je lesnik bio zadužen da upravlja odnosima između njih. Verovalo se da neko mora da rešava antagonističke probleme. Ovakva uloga se kasnije prenosi i na svetog Savu, koji je bio zaštitnik domaće stoke, ali istovremeno i vučji pastir. Lesnik je mogao da se javi i u potpuno ljudskom obličju, jedino što tada ne bi imao trepavice ili bi imao samo jedno oko. Prema narodnom predanju, lesnici žive u svakoj većoj šumi. Otimaju često lepe žene i odvode ih u svoje kolibe prekrivene krznom. Često teraju devojke da igraju kolo oko njih. Po nekim verovanjima lesnik je ceo obrastao u runo. Medved mu je ljubimac i često su zajedno. Nekad je zamišljan kao pastir čije stado čine jeleni, košute i zečevi, a čuvaju ga vukovi i risovi. Postoji verovanje da lesnik nema senku. Svoj dolazak oglašavaju bukom i drekom. Takođe lepo sviraju na fruli.
Lešnici spadaju u najstarija vilinska bića. Od njih su stariji možda samo vodeni demoni i duhovi. Pojava bića poput lesnika nije svojstvena samo Slovenima, ona je panevropsko. Skoro svi narodi u Evropi su imali biće koje je imalo karakteristike slično lešniku. U nekim narodima radilo se o šumskom duhu, kao i kod Slovena, dok je kod nekih to bio neki od bogova. Tako se po Evropi javljaju razna imena poput Pana, Satira, Silena, Fauna, Silvana, Dionisa, u čijim osobinama nije teško uvideti sličnost sa slovenskim lesnikom. O tome da su lesnici jedna od prvih vilisnkih bića svedoči i činjenica da su se pre nego što su Sloveni počeli da grade hramove obredi odvijali u šumama i gajevima. Postojalo je veliko poštovanje prema šumama, i mnoge biljke i drveće bili su sveti. Tim biljkama i drveću su pripisivane mnoge natprirodne moći. Lesnici se pominju u skoro svim spisima o Slovenima. Pojavljuju se u Kapitolaru paderbornskom, kao i u Slovu o polku Igorovu.

Šumska majka

Šumska majka se nalazi i kod drugih naroda, čak se može predpostaviti da je ovaj demon zaostavština paleolitske kulture, jer se šumske majke nalaze skoro kod svih paleolitskih naroda. Takođe ovaj demon ukazuje i na izražen matrijarhat, koji je kasnije zamenjen patrijarhatom, ostao veoma jak kod Slovena. Takođe biće ovog tipa ukazuje na jaku vezu Slovena sa šumom, koja je bila zapravo sveto mesto. Kada nije postojalo svetilište obredi su se činili u šumama, a šumska majka je bila gospodarica šuma i čuvar tog svetog mesta.
Šumska majka je zamišljana kao jako lepa žena, razvijenih grudi, raspletene duge kose i dugim noktima. Razvijene grudi ukazuju na plodnost, što je predstava kod svih demona i božanstava koja imaju veze sa plodnošću. Mislilo se da živi u šumi, da može da boravi u krošnjama drveća. Po šumi je išla ili gola ili odevena u dugu belu haljinu. Takođe ona se mogla javiti i kao ružna starica, ali takođe velikih grudi i izraženim zubima. Takođe mogla se pretvoriti u plast, naviljak sena, ćurku, kravu, svinju, psa, konja, ili kozu. Pojavljuje se samo noću, a pri susretu s ljudima ne želi da nanese zlo. Često je zavodila smrtne muškarce. Pojava da demoni vode ljubav sa smrtnicima je prisutna gotovo kod svih demona. Neki su smrtnike uzimali silom, drugi ih zavodili. Postoje u Srbiji kazivači, koji tvrde da su vodili ljubav sa šumskom majkom.

Zabeležena je priča jednog mlinara, koji tvrdi da je noću zatekao u mlinu divnu nagu ženu velikih grudi, koja mu se podala. Nakon toga kaže da ju je video u krošnjama.
Šumska majka je bila gospodarica šuma. Kada bi išla šumom drveće bi se savijalo do zemlje. Verovalo se da jako lepo peva. Takođe se smatrala zaštitnicom bremenitih žena i novorođenčad. Međutim često ih je napadala tako što je donosila bolest dece. Ali takođe od nje se tražila pomoć kada je u pitanju bolest dece. Pri lečenju bajalo se deci i u tim bajalicama često se pominje šumska majka. Iz tih tekstova proističe da ona kako donosi tako i odnosi bolest. Postojala je i trava koja se zvala šumska majka, za koju se verovalo da kađenjem tom travom obezbeđuje nerotkinjama da zatrudne. Mogla se naći u proleće pored gorskih potoka, pre nego što kukavica zakuka. Žena koja je krenula u potragu za ovom travom, nije smela da govori, a morala je da bude čista, što je podrazumevalo i čistu odeću i to da pre toga izbegava polne odnose. Ova trava je mogla biti još jedan oblik šumske majke.
Kod banatskih Hera, ovo mitsko biće se nazivalo planinskom majkom. Kada kunu, govorilo se ,,Uzela te, dabogda, planinska majka’’. Kod Đerdapa ovo biće se zvalo šumenka. Šumenka se mogla javiti i kao lepa i kao ružna žena. Kada bi se javljala kao lepa, ne bi nanosila nikakvo zlo. Dok kao ružna, ona bi imala čarobni štapić kojim je ljudima nanosila zlo (ovako je zamišljana i veštica, verovatno je u ovom kraju šumska majka preuzela obe funkcije). Bugari su znali za gorsku majku. Lešačiha se zvala kod Rusa. Poljaci su imali mamonu. Mamona je mogla i da ukrade dete. Slovaci su sličnog demona nazivali matoha, koja je bila zamišljana bez glave. Česi su imali dive ženi i lesne pani (međutim lesne pani su više ličile na šumske vile). Poljaci su imali dzivoženi.
Osnovana može biti pretpostavka da je šumska majka nekada bila i boginja, jer šumska majka ima dosta sličnosti sa boginjama klasičnih mitologija. Po nekim osobinama liči na Dijanu i Artemidu. Kao i šumska majka one ne samo što su čuvale decu i žene, već su ih i napadale. Takođe to da je šumska majka mogla biti božanstvo pre nego što je postala demon potvrđuje i činjenica da su gotovo sve neolitske civilizacije verovale u božanstvo sličnih osobina kao što poseduje šumska majka. Tako da je ovo biće verovatno starije od same religije slovena, ili predstavlja početak stvaranja religije kod slovena.

Vila

Vila predstavlja žensko mitsko biće slovenske mitologije koje živi u prirodi. Uglavnom su bile naklonjene ljudima, međutim takođe bile su osvetoljubive. Ovakva pojava naklonosti i nenaklonosti je prirodna u mitologiji, jer je čest slučaj da naklonost bića i bogova zavisi najviše od ljudi i njihovih dela. Živele su uglavnom u šumama ili pored reka, a često i u planinama. U zavisnos od staništa dobijale su i imena - planinkinje, zagorkinje, vodarkinje, brodarkinje i oblakinje. Neke vile su svoje dvorce pravili u oblacima.
Vile su zamišljane kao jako lepe, vitke devojke, duge kose, koja se raspletena spušta niz leđa i grudi. Boja kose je obično bila plava ili riđa, a govori se i o zlatnoj kosi. Vila nije smela da izgubi ni jednu vlas, jer se smatralo da u njenoj kosi se nalazi njena snaga. Nosile su bele tanke haljine, tako da su često u narodnim pesmama dobijale epitet ,,bela vila’’. Ređi je slučaj da su vile išle nage, ali onda im je kosa prekrivala grudi. Takođe vile su imale krila i okrilje. U okrilju se nalazila natprirodna moć vile. Vile bi okrilje skidale kad bi se kupale u reci. Okrilje je verovatno neka vrsta odeće koja se stavlja na krila. Ukoliko bi neko uspeo da ukrade vili okrilje postao bi njen gospodar i ona bi morala da ga sluša. Ljudi koji bi ukrali vili okrilje se venčavali sa vilom, međutim morali su paziti da se vila ne dočepa svog okrilja, jer bi tad bila osvetoljubiva i svetila se za naneto poniženje. Dok se kupa vilu niko nije smeo da vidi, jer bi ga vila kaznila, osim ako bi joj tom prilikom ukrao okrilje. Verovanje, da je neki deo odeće vezan za karakter i moć osobe koja je nosi, postoji i o oglavlju, odnosno kapi. Naime verovalo se da kapa čini karakter čoveka, kao i da ukazuje na njegovu poziciju u društvu. Čovek kome bi bila oduzeta ili ukradena kapa bio bi obešćašćen, a kod Đerdapskih brodara postojao je običaj da se prilikom nezgode na brodu, prvo baci kapa u vodu, kao žrtva.

Osvetoljubivost vila se mogla probuditi ukoliko bi se neko nadmetao sa vilom, dok se naklonost sticala tako što bi neko pomogao vili, na primer raspleo joj kosu, koja se uplela u žbunje. Kako nisu postojale vile muškog roda i kako su vile bile isključivo ženska mitska bića, vile su ponekad imale odnose sa smrtinicima. U narodnom predanju se pominju vilenjaci, kao ljudi, smrtnici, koji su imali odnos sa vilom i time stekli neke natprirodne moći. Vilenjaci bi i dalje ostali smtnici. Ljudi koje bi vile birale bili su fizički jaki, obično planinski pastiri. Prenošenje moći sa vile na smrtnika je bilo moguće i na druge načine. Kada bi vila dojila neko dete, za to dete bi se verovalo da će postati veliki heroj i da će imati neke natprirodne moći. Tu se može videti slovensko verovanje o bratstvu po mleku. Naime verovalo se da dojenjem dete dobija neke osobine majke. Takođe natprirodne sile bi mogla vila dati čoveku ukoliko bi joj taj čovek nešto učinio, a postoje primeri u narodnim pesmama da su se vile sestrile sa ljudima (Vila Ravioila i Marko Kraljević). Često su vule vidale rane ranjenim junacima jer su bile vešte s biljem. Kako im je bilje prirodna okolina, dobro ga poznaju. Takođe se verovalo da vile mogu čoveka i da vrate u život.
Vile su se rađale iz rose ili izrastale iz cvetova. U nekim predelima postoji verovanje da su se vile rađale kao i ljudi, a kasnije postajale vile. Devojčica vila je morala da prođe obred inicializacije da bi postala vila, i tu bi joj glavna vila predavala okrilje, čime bi nova vila dobijala svoje vilinske moći. Inicializacija je postojala i kod ljudi. Devojčica se smatrala devojkom kada bi prvi put zaigrala kolo. Tako i vilinski obredi sadrže kolo i ko bi nagazio vilinsko kolo bio bi kažnjen. Vilinski obredi bili su tajni i niko ne bi smeo da ih vidi. Ko bi video vile kako igraju, kupaju se ili rade kakav drugi obred mogao bi biti kažnjen slepilom, paralizom ili čak i smrću. Mesta na kojima su vile održavale svoje obrede su se znali i obično nosila u svom imenu reč ,,vila’’, kao na primer Vilin izvor na planini Komu ili Viline vode u Beogradu.
Vile su se mogle pretvoriti i u neke životinje. Najčešće su to bili labudovi, sokolovi, konji i vukovi. Često se u pesmama sreću slike kako vile jašu na konju ili jelenu i odlaze u lov. Imale su luk i strele, kojim bi gađale kad bi ih neko uvredio.

Poljski duhovi

Stari Sloveni su, kao što znamo bili poljoprivrednici. Za njih je od najveće važnosti bilo da im godina bude plodna, a rod bogat zbog čega su nastojali da umilostive sile koje su bile zadužene za plodnost useva. Pored Sunca kome su se molili (u obliku Dažboga i Jarila) i kiše (u obliku Peruna) oni su poštovali i mnoge boginje plodnosti-Majku Vlažnu zemlju, Ladu, Sivu itd. Međutim, postojala su i niža bića koja su u staroslovenskoj religiji bila vezana za polja i useve a mi ćemo navesti neka od njih.

Polevoj, polevojik-poljski duh iz folklora Starih Slovena čiji je fizički opis varirao od mesta do mesta. Nekad se opisivao kao muškarac obučen u belo, prirpisavana mu je i trava umesto kose a negde je predstavljen kao patuljak čije je lice imalo boju zemlje. Ljubomorno je štitio svoje stanište tako da se dešavalo da putnici koji zanoće u polju, ili pijanice koje u polju zadremaju, bivaju ubijeni od strane polevloja. U ruskom folkloru ovo biće naziva se poljski.

Poludnica-boginja polja ili duh polja sličan polevolju. Njeno ime označa biće vezano za period polovine dana koji je za Poludnicu bio svetinja. Ona nije dozvoljavala da se u tom periodu obavljaju poljski radovi, budući da je ovo doba dana odredila za odmor.U slučaju da neko prekrši njenu zabranu Poludnica bi ga uštinula ili čupala za kosu, a ako bi se desilo da je seljaci ne pozdrave srdačno, navodla bi njihovu decu da se izgube u polju. Ovo biće se, inače, poštovalo u Rusiji mada i u Ukrajni postoji verovanje u poludnice, mesečeve devojke koje navode zrake Sunca na zemlju, omogućavajuči tako plodnost usevima. Poludnica se, kao i polevoj, predstavjala u beloj odeždi.

Prija-poljski duh u ruskom folkloru povezan sa žitnim poljem odnosno, dobrim prinosom žitarica. Njeno ime podseća na ime nordijske Boginje Freje koja takođe omogućava plodnost.

Sunčanica-još jedno biće vezano za polja, ličnost je iz folklora Lužičkih Srba. Ona je, kao i poludnica, bila vezana za podne s tim da je one koje bi uhvatila da rade u polju u to doba dana kažnjavala mnogo surovije-smrću. Sunčanica je, naime, personifikacija smrti od sunčanice koja bi zadesila svakog onog ko boravi na otvorenom dok Sunce najjače sija. U lužičko-srpskoj bajci o Sunčanici mudra devojka nadmudruje ovo biće pričajući joj priču o lanu, tako da Sunčanica zaboravlja da je usmrti već se povlači kada je podne već prošlo.

Pored poljskih duhova koje smo naveli, Aleksandar Asov i Jurij Miroljubov spominju i sledeća bića vezana za polja-Međevika, Travnog i rožanike.

Rusalke

Rusalke su ženski vodeni demoni. Obično su zamišljane kao lepe devojke, duge, riđe, raspletene kose. Nisu nosile nikakvu odeću. Rusalka postaje devojka koja je utopljena, a u nekim oblastima se smatra da su to devojke utopljene pred svoju svadbu ili one koje nisu imale pogrebni obred. Boravile su u blizini reka i to samo za vreme takozvane Rusalne nedelje – Trojičke nedelje.
Rusalke su ziveli pod vodom, u dvorcima. Bile su pod vlašću Vodenog Duha. Rusalke su imale svoju caricu, koja ih je predvodila na put na kopno i koja se vozila u zlatnim kočijama. Prizivala je ostale rusalke trubom. Kraljica se zvala Diva,Divka, Divšina i Dana. To je bila carska kći koju je maćeha utopila. Izlaze iz vode samo za vreme Rusalne nedelje i to na nedelju dana. Bile su predane muzici, prevanju i igranju. Loše su raspoložene prema ljudima, a naročito ne vole žene. Ukoliko bi neko video rusalke, mogao bi ostati nem ili dobiti zanos igranja, koji se smatrao najgorom kaznom od rusalki. Pri ovom igranju bi dolazio zamor do smrti. Zanos igrom i pesmom bi trajao sve dok su rusalke na kopnu. O ovakvim zanosima svedoče i pisani dokumenti iz 14. veka. Takođe, smatralo se da rusalke donose mnoge neizlečive bolesti. U vreme Rusalne nedelje ljudi su se držali određenih zabrana, kako ne bi uvredili rusalke ili došli s njima u dodir i tako dobili od njih neku kaznu. Bilo je zabranjeno peti se na drveće, jer se smatralo da dok su rusalke na kopnu da često borave u krošnjama drveća. Zabranjeno je bilo raditi u vinogradima ili raditi bilo kakav posao vezan za zamljoradnju. Rusalke su dolazile u vreme Rusalne nedelje da daju potrebnu vlagu poljima, tako da bi taj rad mogao da omete rusalke. Ovo je vazilo pogotovu za sredu u Rusalnoj nedelji. Smatralo se da tamo gde su rusalke igrale kolosve raste bujnije nego na drugim mestima. Zabranjeno je bilo ženama da peru i prosipaju vodu na bilo koji drugi način, jer bi to moglo uvrediti rusalke i one bi udavili te žene. Zabranjeno je bilo spavati na podu. Ova zabrana je vezana za verovanje da duša u toku sna napušta telo, pa bi u toku sna telo mogla zauzeti rusalka ili neki drugi duh. Tada bi ljudi postali opsednuti i kroz njih bi govorila rusalka. Nije trebalo u Rusalnoj nedelji šišati ovce jer bi ovce ,,ošantavile“ a ljude bi napala bolest zvana rusa. A i za druge bolesti koje su se dešavale u Rusalnoj nedelji se govorilo da je obolelog čoveka ,,uhvatila rusalija“. Ukoliko bi se sadila paprika ili paradajz u Rusalnoj nedelji verovalo se da će im opasti cvet i neće uspeti.

Ukoliko bi neko morao da prekrši zbog nečeg zabrane, kao efikasno sredstvo protiv dejstva rusalki se smatrala trava pelin. U tom slučaju čovek bi sa sobom nosio pelin, koga su se rusalke plašile. Takođe, ukoliko čovek jede beli luk, se smatralo da neće moći doći pod dejstvo rusalki. U nekim krajevima su svaki dan tokom Rusalne nedelje ljudi jeli pelin. Takođe, kao zaštita je mogao da posluži magijski krug iscrtan nožem. Ukoliko bi neko video rusalke, a ne bi imao pelin kod sebe mogao je nožen na zemlji iscrtati krug, koji rusalke ne bi smele da pređu. Verovalo se da se rusalke plaše i noža.
Rusalke su dolazile u utorak, čime je počinjala rusalna nedelja i povlačile su se sledećeg utorka. Priređivali su se obredi dočekivanja i izgnanja rusalki. Obično su u ovim obredima učestvovale žene, koje su u ritualne svrhe poistovećavane s rusalkama. Obredi u Rusalnoj nedelju su se zvali rusalje i kranjice. Sreda u Rusalnoj nedelji se nazivala kriva sreda. Verovalo se da sve što se zasadi te nedelje će rasti krivo i da će kasnije zakržljati. Četvrtak u rusalnoj nedelji se nazivao zeleni četvrtak. On se strogo praznovao i nije smelo ništa da se radi. U hrišćanstvu Rusalna nedelja je postala praznik Duhovi, odnosno konkretno praznik rusalije je preimenovan u duhovi. Duhovi su praznik koji ima mnogo paganske zaostavštvine, ali taj praznik ne traje čitavu nedelju. Rusalna (duhovska) nedelja predstavlja simbiozu hrišćanstva i paganizma. Praznovanje rusalija u Srbiji je prvi opisao Ohridski arhiepiskop Dimitrije Homitijan kad je zabranjivao ovaj praznik.
Po mestu stanovanja vile su se delile na primorkinje i zagorkinje, a rusalke kao vodeni demoni ili vile su dobile svoje ime od slovenskog ruslo – reka. Takođe one su imale riđu kosu, a za riđokose se i danas kaže da imaju rusu kosu. Kao što se ženama prema boji kose kaže da su plavuše ili crnke, rusalke su mogle biti mitska bića ruse kose.

Kako su u matrijarhatu žene bili nosioci poslova u zemljoradnji, samo žene su mogle biti zadužene za plodnost zaseva. Tako su rusalke, po tradiciji, napuštale svoje vodena skrovišta i obilazile useve i škropile ih vlagom da bi usevi bili bolji. O tome svedoči i verovanje da je bilje bolje raslo na mestima gde su rusalke igrale.

Navi

Navi su bića koja ćemo razmatrati u okviru hrišćanske demonologije, iako je verovanje u njih postjalo među Slovenima i pre prihvatanja hrišćanstva. Imenom navî nazivali su naši mnogobožački preci svoje pokojnike. Po njihovom verovanju, oni su odlazili u Nav, svet mrtvih. Karpatski Rusi koristili su nazive Навкы i Mавкы da označe jednu vrstu vila Rusaljki. Navke i mavke, po Luju Ležeu, najverovatnije predstavljaju duše umrlih. Postoji čak i reč unaviti koja na češkom znači umoran. Koren nav dovodi se, dakle, u vezu sa smrću i podzemnim svetom. Po prihvatanju hrišćanstva reč navi dobija uže značenje od onog koje je imala za vreme paganstva.
Hrišćanski Sloveni, naime, navima nazivaju duhove dece koja su umrla nekrštena. Takva deca postaju demonska bića koja napadaju porodilje i novođenčad. Javljaju se za vreme takozvanih nekrštenih dana koji traju od Božića do Bogojavljanja (6. januar po starom i 19. januar po novom crkvenm kalendaru). Kako izgledaju navi? U okolini Vranja, oni su se zamišljali kao leteća bića slična pticama koja noću lete i ispuštaju zvuke nalik pištanju zbog čega se nazivaju svirci. Žena koja bi čula ove zvuke mogla je da pobaci dok bi dete dete koje bi čulo pištanje sviraca moglo da se razboli. Ponekad su se navi predstavljali i kao mačke. Te mačke oglašavaju se noću dečjim glasom tužno cvileći, jer ih ostala krštena deca ne primaju u svoju zajednicu. Gružani su ova bića zamišljala kao čupavu decu koja se noću oglašavaju drekom. Otud i naziv za nave u ovom kraju drekavci. Slovenci su ih opisivali kao crne ptice a zvali si ih mavjama i navjama. Ukrajinci su mislili da navi jašu male konje jer su u pitanju deca koja su umrla pre nego što su naučila da hodaju. Za Bugare to su bili goluždrave ptice a zvali su ih navima ili navjacima.
Pored toga što su nazivana navima ovi demoni poznati su i kao nekrštenci. Međutim, navi nisu bili samo duše dece koja su umrla nekrštena. Bili su to i duhovi dece čija je majka odlučila da pobaci, te deca rođena u vanbračnoj zajednici koja su usmrćena kao neželjena. Dešavalo bi se i da majke nesvesno uguše decu u snu i ona bi takođe postajala navi. Vidimo, dakle, da su ove bića bila puna mržnje i želje za osvetom. Ona su bila odbačena od strane zajednice (kao neželjena deca) ili nisu dovoljno poživela da bi bila primljena u nju (nekrštenci). Slobodan Zečević, štaviše, smatra da je krštenja zamena za prvobitnu inicijaciju koju su praktikovali naši paganski preci, a putem koje bi dete postajalo član zajednice. Pre ovog čina, verovalo se, ono je pod vlašću demona. Zato se, posle smrti, ova deca ne pridružuju ostalim dušama već lutaju između sveta mrtvih i sveta živih.
Postojali su razni načini na koje su se žene štitile od nava. Trudnice i žene koje su tek postale majke izbegavale su da noću napuštaju svoje domove a pragove svojih kuća mazale su katranom. Takođe su se radi zaštite provlačile kroz vence sačinjene od raznih trava ili ivanjske vence.

Osenja (Omaja)

Omaja je biće iz srpskog folklora čijom se osnovnom karakteristikom smatrala sposobnost da omađija (omaja). Omajavanje je u ovom smislu bilo shvaćeno kao moć promene nečije percepcije, odnosno, stvaranje iluzije. Bića koja su nazivana omajama obično su se pojavljivala noću ili za vreme magle, kada je bilo najlakše zavarati čoveka. Tada bi se omaje pojavljivale u obliku neke životinje, najčešće koze, ovce, psa ili bivola. Čoveku kome se ukazala neka od ovih životinja javila bi se potreba da je uhvati, što bi rezultirao besomučnom trkom za omajom. Onaj koji je jurio ovo biće skrenuo bi se puta kojim je krenuo i bivao naveden da skoči u neku jamu ili ponor. Dešavalo se i da seljaci uhvate nepoznatu životinju ne znajući da je to omaja, i da je odvedu u obor. Tek sutradan bi primetili da je životinja nestala budući da su dan i svetlost bili neprijatelji omaja. Naziv omaja nije se odnosio samo na noćne duhove koji se pojavljuju u životinjskom obliku. To su bila sva bića koja su mogla ospeniti čoveka a nisu pripadala ljudskom rodu. Za čoveka koji se bavi opsenarstvom takođe se govoril da može da omaja ali on nije bio omaja. Omajom se nazivala i voda koja pada sa kola vodenice i koja se koristila u magijske svrhe. Ona je najčešće služila za zaštitu jer se smatralo da će zlo otpadati sa čoveka koji se kupao omajom, kao što otpada voda sa kola vodenice. Žene su obično skupljale vodu za vreme Đurđevdana a koristile su je i za ljubavne vradžbine.

Dok se naziv omaja upotrebljavao u okolini Leskovca, ovo biće se u istočnoj Srbiji zvalo osenja. Termin osenja koristio se da označi demona u ljudskom ili životinjskom obliku, koji se pojavljivao noću i opsenjivao ljude (otud i naziv osenja). Kada bi se osenja pojavljivala u ljudskom liku to je najčešće bila žena raspletene kose, sa kozjim kopitama umesto nogu. Osenja ne bi mogla da opčini čoveka ukoliko ovaj ne progovori nijednu reč. U slučaju da progovori, potpao bi pod vlast osenje tj. Izgubio bi u potpunosti svoju volju. Postoji i verovanje da osenja ne može omađijati čoveka ako mu ne vidi krst na čelu. Ovaj krst bio je zamišljena figura uzmeđu ljudskih očiju koju su seljaci prekrivali kapom ili marmom da bi se odbranili od osenje. Takođe bi se u svrhu zaštite koristio beli luk, te različiti metalni i oštri predmeti. Budući da je osenja, kao i omaja, zazirala od svetlosti, u svrhe zaštite od ovih bića seljaciu su palili kresivo. Vladalo je uverenje da ovo biće ne može da se savada hicem iz puške, jer se sama puška okreće protiv onog ko je koristi. Osim naziva omaja i osenja uptrebljavali su se i nazivi prikojasa (okolina Zlatibora), sotona (okolina Beograda), senčište (okolina Kruševca) i smetenjak (Poljice u Hrvatskoj)

Stribog, Striboh

O Stribogu se danas zna veoma malo. Mnoge informacije o ovom božanstvu izgubljene su vremenom, iako je Stribog bio jedan od najbitnijih bogova Slovena. O njegovoj ulozi i značaju svedoči to što se on pominje u svim starim epovima o Slovenima. U epu Slovo o polku Igoreve govori se o tome kako vetrovi, unuci Stribogovi, duvaju s mora. Iz ovoga se može zaključiti da je Stribog, pošto ima unuke, zamišljan kao starac. Unuci su mu bili vetrovi svih pravaca. Mnogi zapadni hroničari pisali su da je Stribog mogao biti uništitelj dobrog, ali to ne treba uzimati preterano ozbiljno, jer su ti hroničari uvek pisali sa ciljem da umanje važnost Slovenskih bogova i da nametnu svoju religiju, uglavnom hrišćanstvo. Da bi se ovo bolje shvatilo, treba uzeti u obzir region u kome su Sloveni živeli. To su bile uglavnom ravnice, blizu reka i močvara. U ovakvim predelima vetrovi su mogli da budu jaki, ali ne i vetrovi koji bi uništavali, poput uragana i tornada. Tako i Stribog nije mogao biti uništitelj. Da bi se shvatila njegova uloga treba pogledati kako je izgrađeno ime ovog boga. Deo imena kazuje da se radi o božanstvu, odnosno,u imenu je sadržana reč bog. O funkciji Striboga više bi trebao da nam kaže prvi deo imena,stri. Prostirati se na nekim slovenskim jezicima poput slovačkog kaže roztrusovat. Očito je da je došlo do glasovne promene, pa je s prešlo u z, ali inače u ovoj reči nalazi se stri iz Stribogovog imena. Verovatno je po ovome da je on bio raspršitelj semena, prostiralac i prenositelj malih stvari, ali mogao je i da prenosi smeće.
Zamišljan je kao starac koji je imao ratnički rog. Ovim rogom je budio vetrove, svoje unuke. Zbog ove osobine mnogi vojni zapovednici su se identifikovali sa Stribogom i videli u njemu ideal. Tako su i knezovi često gradili njegove idole i poštovali ih. Stribog je naročito bio poštovan u Kijevskoj Rusiji, odnosno kod istočnih Slovena. O tome svedoče mnogi izvori iz tog vremena. U spisu Povest vremennih let pominje se kako je Stribogova statua bila sagrađena na bregu iznad Kijeva, zajedno sa statuama Peruna, Horsa, Dažboga, Simargila i Mokoši.
Stribog je bio i zaštitnik Vesne, zajedno sa Jarilom. On je kao bog vetra i vazduha donosio Vesnu svakog proleća na krilima lakog prolećnog povetarca. Zajedno su pobeđivali svakog početka proleća Moranu i donosili zemaljskom svetu toplotu i bolje uslove za život.
Životinja koja je bila posvećena Stribogu bio je orao. Biljke posvećene Stribogu su glog i dub. Prilikom davanja zaveta, Stribog je bio čest garant. Svečanosti u Stribogovu čast su se organizovali i leti i zimi. Leti verovatno da se prizovu vetrovi i kiša, dok ga je zimi trebalo odobrovoljiti. U periodu hristianizacije, osobine Striboga preuzeli su sveti Vatrolomej i Stevan vetroviti.

VELJA NOĆ

Velja noć (staroslovenska Nova godina koja se slavila 1 marta)je bila najveći VELESOV praznik.
Velja noćje takođe rođendan JARILA (boga plodnosti i vegetacije) i MORENE (boginje prirode i smrti).
Njih dvoje su, po predanju, deca Peruna i MOKOŠE (Majke Zemlje).
Na Velju noć, Vales otima Jarila i odvodi ga u podzemlje.Čim Jarilo poraste u dečaka, beži od Velesa, penje se uz sveti hrast i donosi proleće.Jarilo se identifikuje, takođe sa svetim Đorđem.
Praznik Jarilovog dolaska se stopio sa Uskrsom, jer su tada devojke i mladići pravili venčiće i bojili jaja, jer predstavljaju simbole novog života.
Oko Ivanjdana, Jarilo stasava u mladića i žrni se svojom sestrom Morenom.
Taj drugi praznik, od koga je zavisila žetva, nazivao se Kres (ljudi su se okupljali oko velikih vatri, jeli, pili, i posle je sve prerastalo u orgije) Ili Kupala (zbog ritualnog noćnog kupanja koje se vremenom uklopilo u verziju Jovana Krstitelja)
Nakon žetve, jarilo je neveran Moreni, pa ga Perun munjama vraća u podzemlje, a ciklus se ponavlja svake godine.Jarolo je zaklan, jer pošto je on bog plodnosti, to na neki način se preneseno odnosi na žetvu. Ubijanje Jarila je ubijanje biljaka, tj. žetva. Pošto je Jarilo bog, on se vraća u zemlje mrtvih, kod svog poočima Velesa, čija svađa sa Perunom se opet rasplamava, i ciklus se nastavlja.
Jarilo je predstavljen kako dolazi iz zemlje mrtvih, svakog proleća, i to predstavlja ciklus ponovnog rođenja prirode... natpisi su malko čudni pošto jer Jarilova životinja konj, a kažu da je on došao pešaka u zemlje živih, što je ubedilo etnologe da tvrde da je Jarilo možda bio predstavljen kao kentaur... ili slično.
Morena je često predstavljana sa 2 lika: kao bleda, prelepa devojka sa vučijim očnjacima i kandžama pre Jarilovog neverstva, i kao Baba-Jaga (odnosno Marta), ružna stara veštica koja ljudima šalje sneg, led mraz i smrt, posle.
Mokoša je kao i sveta petka bila zaštitnica žena i ženskih poslova, ali i vodena boginja vegetacije, što upućuje na vezu sa osvešćivanjem prirode. U ruskom folkloru je predstavljena kao ženski duh duge, raščupane kose, sa velikom glavom i dugim rukama. Njene pomoćnice su vile rusalke.

Zapovedi Boga PERUNA

1. Poštujte roditelje svoje, i negujte ih u starosti, jer kako se vi budete brinuli o njima, tako će se i vaša deca o vama brinuti.

2. Spremite sećanje na sve pretke Roda svoga, pa će se i vaši potomci sećati vas.

3.Štitite stare i nejake, očeve i majke, sinove i kćeri, jer su to članovi Roda vašega, mudrost i cvet plemena vaših.

4. Negujte u čedima svojim ljubav prema Svetoj zemlji Rasi, da ih ne zavede čuda prekomorska, već da znaju sami stvore čudesa veća i prekrasnija, i u slavu Svete zemlje vaše ...

5. Ne činite čudesa u svoju korist, već činite čudesa za dobrobit Roda svoga i Roda Nebeskog ...

6.Pomozite bližnjemu u nevolji njegovoj, jer će i vama doći nevolja pa će vam pomoći vaši bližnji ...

7. Dobra dela činite, i u slavu Roda vašeg i Predaka vaših, i molite zaštitu od Bogova svetlih vaših ...

8. Pomažite svim silama da se sagrade Hramovi i svetišta, čuvajte Mudrost Božju, Mudrost Drevnu ...

9. Perite nakon poslova vaših ruke vaše, jer ko ruke ne pere svoje, lišava se sile Božje ...

10. Kupajte se u vodama irija, reke koja teče u Svetoj zemlji, da bi vam telo vaše bilo čisto i osveštano silom Božjom ...

11. Čuvajte na Zemlji Vašoj Zakon Nebeski što darovaše vam Svetli vaši Bogovi ...

12. Poštujte, ljudi, dane rusalske, obeležavati blagdane Božje ...

13. Ne zaboravljajte Bogove vaše, palite u slavu Bogova kandila i tamjan, da budete u milosti i naklonosti Bogova vaših.

14. Ne uvredite susede vaše, već živite s njima u miru i slozi.

15. Ne omalovažavajte titulu; i neka se vaša titula ne omalovažava.

16. Ne nanosite nepravdu ljudima drugih vera, jer je Jedan Bog Tvorac svih Zemalja i svih Svetova ...

17. Nemojte prodavati vi zemlju svoju za zlato i srebro jer ćete kletve na sebe prizvati i neće vam biti oproštaja do kraja stoleća vašega ...

18. Čuvajte zemlju svoju, i pobedite oružjem pravednim sve neprijatelje Rase ...

19. Štitite Rod Rasen i Svetorusa od neprijatelja Stranih, što zemljom vašom hode sa zlim namerama i sa oružjem.

20. Ne hvalite se svojom snagom krećući u Boj, već se pohvalite vraćajući se s bojnog polja ...

21. Čuvajte u tajnosti Mudrost Božju, ne dajte Mudrost Tajnu neznabošcima ...

22. Ne ubeđujte vi one ljude koji ne žele vas čuju i poslušaju reči vaše ...

23. Zaštitite svoje Hramove i svetišta da ih ne skrnave neznabošci ... ako ne spremiti vi Svetinju Svete Rase ... i Veru Predaka vaših, nastaće za vas godine žalosti, poniženja i patnji ...

24. Ko pobegne iz zemlje svoje u tuđinu, u potrazi za lagodnim životom, taj je otpadnik Roda svoga, i neće mu biti oprošteno od Roda njegovoga, i odreći će se Bogovi od njega ...

25. Nemojte se radovati tuđoj nesreći vi, jer ko se tuđoj nesreći raduje, taj sebi nesreću priziva ...

26. Ne zloslovite i ne podsmevajte se onima koji vas vole, već im na ljubav ljubavlju odgovorite i steći ćete zaštitu Bogova vaših ...

27. Ljubite bližnjega svoga, ako on to zaslužuje ...

28. Ne uzimajte za ženu, brat - sestru svoju, a sin - majku svoju, jer ćete gnev Bogova prizvati i krv Roda svoga uništiti ...

29. Ne ženite se ženama crne kože, jer ćete oskrnaviti Dom i Rod svoj uništiti, već se ženite ženama bele kože i proslaviti svoj dom ... i svoj Rod nastaviti ...

30. Ne nosite, žene, mušku odeću jer ćete ženstvenost izgubiti, već, žene, nosite ono što vam običaji nalažu ...

31. Ne raskidajte veze Saveza Porodičnog, koji Bogovi osveštaše, jer ćete se tako protiv zakona Boga Tvorca Jedinoga okrenuti i sreću svoju izgubiti ...

32. Ne ubijajte čedo u utrobi materinoj, jer ko ubije čedo navući će na sebe gnev Boga Tvorca Jedinoga ... Ljubite žene muževe svoje, jer su oni zaštita i oslonac vaš, i celog Roda vašega ...

33. Ne pijte previše opojnog pića, znajte sebi meru u piću, jer ko se mnogo opija, ljudski oblik gubi.

Majka vlažna zemlja (Mati Syra Zemia)

Mati Syra Zemia, slovenska boginja majka, verovatno je jedno od najstarijih i najvažnijih božanstava. Njeno ime znači Majka Vlažna Zemlja, opisujući tako ovu boginju kao večno plodnu, životodavnu i reproduktivnu silu. Poštovanje boginje majke potiče iz perioda matrijarhata, uređenja koji se u nekim oblicima održalo kod Slovena čak do desetog veka. Zapisi koji govore o dobu kneginje Olge (druga polovina 10. veka) spominju da su žene tog doba imale skoro ista prava kao i muškarci. Sama Olga posedovala je svoje imanje kojim je upravljala pre nego se udala za kneza Igora, čiji je presto nasledila. Izvori tvrde da se sve do 988. godine u Rusiji poštovala boginja majka uz niz prirodnih božanstava i duhova predaka. Ovde vidimo da su neki oblici matrijarhata postojali sve dok knez Vladimir nije prihvatio hrišćanstvo 988. godine srušivši pritom mnogobožačke idole postavljene na brdu iznad Kijeva. Što se tiče prava žena kod nas, situacija je bila vrlo slična. Vladislav Ribnikar je smatrao da su slovenske žene izgubile svoja prava tek kada kada su Srbi prihvatili vizantijske običaje i zakone. Iako nisu svi istraživači smatrali da su slovenske žene imale ista prava kao i muškarci (Marija Gimbutas), opšte je mišljenje da su Sloveni živeli u nekoj vrsti matrijahata. Ovu činjenicu iskoristila je spisateljica Marija Semjonova, pa je u svojim knjigama o Vukodavu opisivala slovensko društvo kao ono u kome se žena poštovala kao svetinja. Još jedna činjenica govori u prilog velike starosti kulta boginje majke. Ona se nikad nije predstavljala kao božanstvo u ljudskom obliku, već se poštovala kao sama božanska Zemlja. Kao što znamo, ovakvo shvatanje vezano je najstariju religiju – animizam, prema kome se sve stvari koje okružiju čoveka produhovljenje i božanske.
Mati Vlažna Zemlja samo je jedno od imena boginje majke. U Poljskoj je ona bila poznata kao Matka Ziemia, a u Litvaniji kao Zemyna, odnosno Zemlja sama. U Velesovoj knjizi spominje se krava Zemun, nebeska krava, koja je povezana sa sazvežđem Bika (grad Zemun verovatno je dobio ime po ovoj boginji majci). Krava je kao životinja svakako povezana sa jednom boginjom plodnosti, budući da se svaka Majka boginja predstavljala kao mnogogruda. Sloveni su uvek imali poseban odnos prema boginji majci, sasvim drugačiji odnos od onog koji su imali prema ostalim bogovima. Ovaj odnos bio je mešavina ljubavi i poštovanja, kao i osećaja neobične bliskosti. Majka zemlja bila je jedino božanstvo kome su se Sloveni direktno obraćali, bez posredovanja i korišćenja usluga sveštenika. Ona je imala ulogu proročista kome su se Sloveni obraćali za savet, ali i ulogu božanskog svedoka i sudije. Pri sukobima oko privatnog vlasništva seljaci su joj se obraćali sa molbom da im bude svedok i u nju su se zaklinjali. Kada je bilo potrebno da se brak potvrdi, seljaci su gutali grumen zemlje ili ga pak stavljali na glavu. Njena pomoć korišćena je i pri zaštiti stoke od bolesti. U tu svrhu Sloveni bi izorali brazdu oko stoke oslobađajući na taj način protektivnu moć zemlje.
Budući da je Mati Vlažna Zemlja bila jedno od najpoštovanijih božanstava, nije ni čudo što se verovanje u ovu boginju održalo među Slovenima i posle prihvatanja hrišćanstva. U Rusiji je posle 988. godine vladao period takozvanog dvoverja, pa su se paganski bogovi poštovali istovermeno sa Hristom i hrišćanskim svecima. Funkcije boginje majke prenete su na Bogorodicu, a iz tog perioda potiče i jedan mit koji spominje boginju majku u nešto izmenjenoj ulozi. Naime, ovaj mit koji govori o stvaranu univerzma od strane Roda i Lade spominje i stvaranje tri sveta: Java, Nava i Prava. Jav je bi svet vezan za Majku Vlažnu Zemlju i predstavljao je sve ono što možemo spoznati čulima, pojavni svet. Izvori na internetu opisuju događaj koji se održao u jednom slovenskom selu (ne navodi se u kom) u kome je zavladala kolera. Žene iz sela su se jedne noći okupile i koristeći rala počele da izoravaju zemlju ne bi li pobudile moći boginje majke i prizvale je u pomoć. Pri tom su se trudile da deluju što strašnije pa su sa sobom nosile lobanje i različita oruđa. Cilj im je bio da isteraju koleru iz sela koristeći moć Majke Vlažne Zemlje, istovremeno budeći u sebi jednu prastaru snagu koja je stotinama godina dremala u njihovim bićima. Device iz sela raspuštale su kosu dok su starice pokrivale glavu belom tkaninom. Cela povorka pravila je strahovitu buku nameravajući da uplaši zle sile, a svaki muškarac koji je imao tu nesreću da preseče put povorci žena nastradao bi od njihovog oruđa. Ne bi bilo ništa čudno da se ovakav ritual održao u doba matrijahata, kada je žena imala glavnu ulogu u društvu i kada se verovalo da je ona ljudski oblik boginje zemlje. Međutim, ovaj događaj se odigrao na početku dvadesetog veka. Ovo pokazuje da se kult Majke Vlažne Zemlje održao do današnjih dana u skoro neizmenjenom obliku, zbog čega možemo zaključiti da je ova boginja bila među najznačajnijim božanstvima slovenskog panteona.

Prolećne obredne pesme

Lazaričke pesme

Lazaricama se nazivala grupa devojaka koje su izvodile obrednu igru vezanu za praznik vaskrsenja Lazarevog. Grupu su činili Lazar, Lazarica, tri stežnika, koji nose stegove, i tri vojvode. Lazarice su išle od kuće do kuće i pevale pesme za plodnost, sreću i napredak.

Devojkama

Oj, Lazare, Lazare,
Naš prehrabri Jarile!
I premili Božole!
Ovde nama kazuju
Mlade deve velike
Za udaju prispele.
Belila je belila
Tanke bele darove
U Đurimske dvorove,
Te Đurđeve Jarilske.
Sam ju Đurđe video,
Sam Jarilo Đurime
I družinu viknuo:
„Hod’te, hod’te, družina!
Evo vama darova,
Svakom vama darova,
A menika devojka.“
Obrni se Lazare,
Naš premili Božole,
Pa se lepo pokloni,
Da te lepše darujem:
Lepim darom dukatom.

U ovoj pesmi, namenjenoj devojkama stasalim za udaju, plodnost i napredak se slave kroz želju za sklapanjem bračne zajednice. Smešten u realistički okvir, tipičan za patrijarhalnu kulturu, kao ženik u pesmi se pojavljuje sam slovenski bog Jarilo (Jatevid, Gerovid), koji se praznovao dvaput godišnje, u proleće i leto. . U njegovom imenu, koje sadrži koren jar, prepoznaje se veza sa toplotom i Suncem. Simbolički, ovo može predstavljati spajanje zemlje i Sunca, koje u proleće rezultuje buđenjem vegetacije i ponovnim započinjanjem ciklusa rađanja u prirodi. Jarilo je nakon dolaska hrišćanstva povezan sa svetim Đorđem i sa Germanom, što je očito i u ovoj pesmi.



Pesme na Cveti i Blagovesti

Na Cveti, a često i na Blagovesti, sakupljale su se devojke iz jednog sela, pa su pre zore išle na različite vode i u njih bacale razno suvo cveće od kog su onda plele vence i pritom pevale.
Oj, ti, Vide, Vidoje!
Naš ti slavni župane!
Podran, Vide, urani
Na te vode studene,
Na Moriša lađana,
Onog srpskog bistrana,
Gde no cure dolaze,
Svoje vence bacaju,
Svoje vence i cveće
Za vojnima puštaju.
Cure vodu mutile,
Puta tebi pomele,
Da ne ideš, Vidoje,
U te zemlje daleke,
U te bore Trasila,
Gde se rode kraguji,
Gde se rode te utve,
Šestokrili utani.

Ova pesma čuva još jedan pomen na boga Svetovida. Svetovid je ovde dobio titulu župana i ulogu predvodnika vojske. On i njegova vojska se bore daleko, u nepoznatoj, mitskoj zemlji, u kojoj žive retke i fantastične ptice. Odlazak u rat znači smrt i uništenje, principe suprotne rađanju i obnavljanju, koji se slave u proleće. Devojke, bacajući cveće u vodu, simbolički prinose žrtve, ne bi li obezbedile plodnost i napredak i time sprečavaju uništavanje. Zaustavljanje smrti predstavljeno je slikom vojske i njenog predvodnika kojima je pometen put.



Uskršnje pesme

Uskrs je praznik kojim se na prvom mestu čuva sećanje na Hristovu smrt i njegovo uskrsnuće. Međutim, u praznovanju Uskrsa ima i ostataka mnogobožačkih verovanja, pa se on tiče i slavljenja nove oživele prirode i njenog uskrsnuća iz zimskog mirovanja.

Stignala mi Bela Marija,
Bela Marija sveta Devana!
Stignala mi na den Velik-den,
Na den Đurđev-den mija krstile,
Na den Spasov-den mi posakala
Posakala mi: beli rizi
I za odela i za zborela
I posakala: riza da veze.

Nastupanje proleća u ovoj pesmi prikazano je kao rođenje slovenske boginje Devane, koja je boginja proleća i plodnosti. Na Velik-den, što je jedan on narodnih naziva za Uskrs, uskrsava Devana i sa njom čitava priroda. U drugom, očito mlađem nazivu za ovu boginju, koji je prisutan u pesmi, očuvano je sećanje na Devanu kao boginju devicu. Za nju se vezuje bela boja, koja predstavlja čistotu i čednost, i ime Marija, ime hrišćanske Bogorodice. I preostala dva praznika koja se u pesmi vezuju za boginju pripadaju grupi prolećnih praznika. Đurđevdan je dan smene zime i leta, a Spasovdan je posvećen čuvanju (spasavanju) useva od nepogoda. Fantastično brz rast novorođene boginje, koji u pesmi traje četrdeset dana, paralelan je naglom bujanju prirode u proleće.



Pesme na ružičalu (družičalu)

Ove pesme pevaju se na Pobusani ponedeljak (prvi ponedeljak posle Uskrsa), kada se mladići i devojke ljube kroz vrbove ili leskove vence i tako postaju pobratimi i posestrime.

Neven, neven, malo cveće!
Ljelj Ljeju,
Mili Bože!
Lepo cveće, žuto cveće!
Ne uveni naša sloga,
Ne uveni naša ljubov,
Ne uvelo naše bratstvo,
Krasno bratstvo pobratimstvo,
Pobratimstvo ka rođeno,
Dokle traje nas junaka,
Nas junaka ljubeznijeh,
Dokle traje jarkog sunca,
Jarkog sunca gospodina
I meseca sluge svoga,
Dok ne dođe Davor bože,
Davor bože, smrtni danče.
Ko pogazi pobratimstvo,
Prpr njemu,
Davor njemu!
Svoga brata pobratima,
Pobratima ko rođenog,
Ko prevari svoga druga,
Svoga druga pobratima
Satro ga silni Ljelju
Svojim ocem strašnim bogom,
Strašnim bogom Triglav bogom,
A Triglavom svetom Trojicom.
Dom mu zatri Prprьruša,
Strašna seja Davor boga,
Poslanica višnja boga:
Stvoritelja, Držatelja
I strašnoga Rušitelja.

U funkciji zaštitnika pobratimstva pojavljuje se ovde više paganskih mitskih bića. Dva od njih, Davor i Prporuša (Prprьruša) nisu potvrđena kao tradicionalna božanstva. Davor je kod Srba, očito, zamišljen kao bog smrti, a Prporuša se smatra njemu sličnim božanstvom, njegovom sestrom, koja takođe ima destruktivnu ulogu, a dejstvuje prema nalozima višeg božanstva. Pesma, očito, podrazumeva postojanje hijerarhije među božanstvima. Iznad Davora i Prporuše stoji vrhovni bog, „višnji bog“ Triglav i kroz njih vrši svoju volju. Triglav se, pod uticajem hrišćanstva, poistovećuje sa svetom Trojicom, ali njegovi trostruki atributi (Stvoritelj, Držatelj i Rušitelj) ukazuju, kao i u nekim drugim pesmama, da se radi o paganskoj koncepciji božanstva.

Pesme uz krstonoše

U proleće, od prvog dana Uskrsa pa do nedelje posle Duhova, kada je usevima najpotrebnija kiša, organizovane su verske povorke („litije“) koje su nosile krst i ikone po polju sa usevima, obilazile zapise (posvećena drveta), reke, pa čak i groblja, gde su držane molitve za kišu. Svako selo imalo je određeni dan koji se praznovao na taj način. U pagansko vreme, umesto krsta i ikona nošeni su idoli.

Česne krste mi ponesemo
Gospodi pomiluj,
Gospodi pomiluj!
Amin!
Česne krste milog boga,
Milog boga Rujevita,
Rujevita silnog boga,
Što nam bije dušmanine,
Dušmanine, Tartarine,
Što nam daje berićeta,
Berićeta, izobilja.
Česne krste mi krenusmo,
Česne krste divnog boga,
Divnog boga sedmoglavog,
Rujevita Pravovida,
Milog boga Prove Prave,
Da nam bude sve čestito,
Sve čestito plemenito,
Svakom pravo i ugodno.

Jasno je vidljivo iz ove pesme da je običaj nošenja krsta smenio stariji obred posvećen nekom od paganskih bogova. U ovom slučaju, pomoć i zaštita tražene su od boga Ruđevida (Rujevita). Pesma potvrđuje dve osnovne teze vezane za ovo inače manje poznato božanstvo. Budući da suzbija neprijatelje, Ruđevit je, očito, bog rata. Odbrana od neprijatelja ne podrazumeva samo suzbijanje inoplemenika, nego i ratovanje protiv zlih sila, na koji se način čuvaju usevi i obezbeđuje izobilje. Osam mačeva koje je držao njegov idol ne pominje se, ali se čuva sećanje da je Ruđevit bio predstavljan sa sedam glava. Zanimljivo je zapaziti da se Ruđevit ovde pominje u istom kontekstu sa bogom pravde, Provom, koji se, pak, i sam uglavnom izjednačava sa Perunom. U tom smislu, Ruđevit bi bio bog pravednog ratovanja, bog ratnik koji štiti ono što je dobro („čestito“) i pravedno („pravo“).

Đurđevdanske pesme

Za Đurđevdan vezan je čitav niz najrazličitijih obreda čiji je cilj bio obezbeđivanje sreće i blagostanja, a te obrede pratile su odgovarajuće pesme.

Grad gradila bela vila,
Bela vila Samovila,
Od istoka do zapada,
Od zapada do sjevera,
Od sjevera pa do juga.
Grad gradila nagradila
Po svom svetu velikome,
Po tom zraku prostranome,
Po tom zraku triždi zraku.
Nagradila, napravila
Celog grada od merđana,
A zidove od biljura,
Jasne stole od alema,
A prestole od dragoga.
U njem sedi višnji bože.
On mi gledi na tri strane,
Na tri strane u tri sveta:
Na nebeskog, pod nebeskog,
I na onog pod zemljicom.
Svuda gledi, svuda vlada,
Svuda čini što mi treba.
Belu bradu poglađuje,
Na Srba se nasmehuje.
Srbinu je svako dobro,
Ponajveće velja snaga,
Velja snaga svoja zemlja,
Ta Inđija i Dunavo.
Crnu bradu poglađuje,
Na dušmana poprekuje,
Na dušmana Tatarina,
Crna gosta Mandžurina,
I Hobina ljuta zvera,
Alemana i Hinduša.
Crno gleda, crnje radi,
Crno će im vavek biti.
Rujnu bradu poglađuje,
Plavetnom se opasuje,
Svima nama dobro veli:
Svako dobro i veselje,
I rumeno i plavetno
I bijelo prebijelo,
Dušmanima crno dobro,
Crno dobro i precrno.

Ova pesma čuva vrlo slikovito sećanje na boga Triglava. Kao i u mnogim drugim pesmama u kojima se pominje, Triglav je ovde predstavljen kao „višnji bog“. Za pesmu je karakteristično ponavljanje broja tri.. Triglav gleda na tri strane, odnosno, upravlja trima svetovima. Ta tri sveta odgovaraju njemu kao Stvoritelju, Držatelju i Rušitelju. Nebeski svet odgovara procesu stvaranja, podnebeski, odnosno, zemaljski svet održavanju onoga što je stvoreno, a podzemni svet je onaj u koji dospeva ono što je razoreno. U ovoj pesmi je više nego u ostalima istaknuta trikefalnost ovog božanstva, sadržana, inače, u njegovom imenu. Svaka od Triglavovih glava ima posebno zaduženje, koje je simbolički predstavljeno bojom brade. Glava sa belom bradom stara se o narodu i zemlji i donosi im dobrobit. Ona sa crnom bradom zadužena je za zaštitu od neprijatelja, zemaljskih i natprirodnih. Uz treću, riđu, pojavljujre se i četvrta, plava brada, ne bi li se na Triglavovim bradama našle sve tri srpske (i opšteslovenske) simboličke boje, bela crvena i plava.


Kraljičke pesme

Kraljicama se naziva obredna igra koju su u proleće, na Duhove (Sv. Trojicu), na Spasovdan, na Đurđevdan ili o letnjem Sv. Nikoli izvodile devojke idući od kuće do kuće. Grupa je bila podeljena na više lica, na kralja, kraljicu, njenu dvorkinju i četiri pevačice. Kraljica predstavlja duha vegetacije, a kraljice se nazivaju još i rusalje i ladarice.

Kad polaze od kraljeve kuće sve kraljice

Obrn’ s’ kralju, mile,
Obrn’ s’ kralju, mile,
Ljeljo, Ljeljo!
Ljeljo!
Obrni se kralju!
Treba da idemo
Kod svačije kuće,
I kod tih momačkih,
I kod tih momačkih,
I kod devojačkih,
I kod tih gospodskih,
A i sirotinjskih.
Kaži nama, kralju,
Mili gospodaru,
Kakvog ćemo, kralju,
Glasa počinjati?
Ja li deda Đozmu,
Tog premilog Ljelja?
Ili baba Đozmu,
Tu premilu Ljelju,
Milu Ljelju, kralju,
Našu krasnu Ladu?
Ili počinjati
Bana gospodara,
Bana gospodara,
Cara nad carima,
Cara nad carima,
Boga nad bozima,
Tog Triglava silnog,
Strašnog i prejakog?
Ili ćemo care,
Naša svetla kruno,
Počinjati bane,
Vesela Rusana,
Vesela Rusana
I rujna Jarila?

Počinjite, mile,
Vi, moje kraljice,
Onog lepog milog
Mio deda Đozmo,
Babu Đozmu milu,
Onu staru Jagu,
I tu mladu Živu.
Mio deda Đozmo
Prid najbolji dvori.

Pesma čuva sećanje na nekoliko starih božanstava, uključujući i Ladu, boginju leta i ljubavi, sa čijim je kultom ovaj obred nekada bio povezan (otuda naziv ladarice). Zajedno sa Ladom u pesmi se našao Jarilo, koji je, prema mitu, bio Ladin družbenik. Pominjanje Triglava može se povezati i sa hrišćanskim praznikom Svete Trojice, koji je bio jedan od praznika kada su se kraljičke pesme izvodile. Sedmica u kojoj su Trojice naziva se rusalna ili rusana nedelja, pa bi otud mogao doći pomen Rusana u pesmi. Još dva mitska bića pojavljuju se u pesmi, stojeći u kontrastnom odnosu – baba Jaga, simbol starosti i smrti, i Živa, koja predstavlja mladost i život. Iz svega ovoga moglo bi se zaključiti da su kraljičke pesme i čitav obred bili posvećeni proleću kao spajanju suprotnosti, zime i leta, smrti i života, rata i ljubavi.

Perun po drugi put među Srbima
Piše Zoran Nikolić

http://razbibriga.net/imported/2011/09/28-2.jpg
Foto: V. Danilov


Negde duboko, na nevidljivom mestu, tamo gde je nastajala duša našeg roda i naroda,
„zakopani“ su i njeni koreni. Posle milenijuma koji su protekli, nije nam lako da se setimo
od kakvih ljudi potičemo. I naši pra-pradedovi su gledali ka nebu očekujući kišu, voleli
svoje žene i podizali čeljad. Mnogi će reći da smo, ušuškani u čari moderne tehnologije
počeli da ignorišemo svoj koren, misleći da smo bolji od predaka. A, bogme, teško da je to
istina.

Postoje danas ljudi koji pokušavaju da nas podsete na to „čiji smo“ i odakle potičemo.
Kako su naši daleki preci stasavali, starili, umirali, kako su voleli, pili i radovali se. U
savremenom svetu zatrpanom smešom kojekakvih hibridnih holivudskih i čijih-sve-ne
mitologija, postoje ljudi koji se bore da ne zaboravimo na ono što je naše, pradedovsko.

TAST I ZET

Tandem koji čine dva neobična čoveka, umetnika, posvećenika – mnoge će iznenaditi.
Jedan je Jovan Petronijević, iskusni vajar, a drugi muzičar Aleksandar Petrović. Možda ih
tako i ne poznajete. Međutim, ako vam kažemo da je Aleksandar poznatiji kao Aca Seltik,
frontmen kultne grupe „Ortodoks Kelts“, a da mu je Jovan tast, onda ova priča dobija
šarmantan, ali i duhovno dubok smisao. Bolje je, zato, da počnemo redom... Njih dvojica
su stvorili posebnu šahovsku tablu na kojoj figure zauzimaju značajni likovi iz naše
pradavne, slovenske i srpske mitologije.

-Dugo tragam po arhetipskim oblicima našeg naroda i uobličavam ih u svojim skulpturama
– objašnjava Petronijević.- Iskreno verujem u moć, kako šaha kao igre, tako i ove
garniture i nadam se da će nam i ona pomoći da bar malo bolje upoznamo sami sebe i
svoje prebogato nasleđe. Sa druge strane, mislim da će i taj arhetipski duh koji nosi u
sebi, to potpražno sećanje, kao i sama filozofija šaha, doprineti da svako ko se sa time
upusti u avanturu spozna i filozofij života, ovu našu, ovdašnju. Nije slučajno to da su
figure u porodičnim odnosima, jer to je ono nama najsvetije – Porodica. Dakle, ovo je
početak, a dokle će nas odvesti – ne znamo. Bog zna!

I tako su počeli da „izviru“ likovi iz naše mitologije.

Petronijević otvoreno kaže kako mu je žao što smo zapostavili svoju mitologiju, pa na sve
načine pokušava da se bori protiv falsifikovanja istorijskih činjenica, pogotovo onih koje su
usmerene protiv Srba i Slovena uopšte.

-Kod nas se vrlo često satanizuju simboli i mitologije i vere – dodaje ovaj spretni vajar.-
Želeo bih da se u školski program uvede naša mitologija, koja je izuzetno slikovita i
raskošna.

Na krilima ove ideje Petronijević je promovisao ideju sa šahovskom tablom na kojoj će
dominirati naši pradavni likovi. Veliku podršku imao je u Petroviću, odnosno Aci Seltiku.

-Obožavam šah i mislim da je ta igra više od sporta, da „dodiruje“ filozofiju – objašnjava
Seltik.- Kući imam dve garniture koje mnogo volim. Jedna prikazuje Gale i Rimljane, a
druga krstaše i Saladina. Dok smo moj tast i ja komentarisali njegov rad, rodila se ideja da
napravimo šahovsku garnituru posvećenu našim mitskim likovima.

Kako zdušno objašnjavaju naši sagovornici, ovo je divna priča koja odmah populariše
desetine srpskih brendova. Najzad, na ovakav način se efektno i suptilno zadržavaju
tekovne naroda kojem pripadamo. I uglas nas pitaju: Zašto sve znamo o tuđim mitovima,
a o svojima ne znamo dovoljno?!

UJEDINJENO MNOŠTVO

U Velesovoj knjizi, kako nas upozorava ovaj neobičan autorski tandem, stoje doslovno
reči: Ima onih koji su u zabludi, koji prebrojavaju bogove i tako dele Svargu. Rod će se
njih, kao bezbožnika, odreći. Zar Višnji, Svarog, i drugi Bogovi predstavljaju mnoštvo?
Bog je jedan i brojan. I neka se niko ne susudi da to mnoštvo odvaja i pri tom tvrdi ka mi
imamo mnogo bogova“.

-Ovaj citat je važan jer je ovo jedan od mnogobrojnih postulata Rodoverja i stvarno,
svako ko misli da je Srp i Slovenska Rodna Vera mnogobožačka, grdno se vara – podvlače
Petronijević i Petrović.- Zbog svega toga je nama bilo jednostavno da prigrlimo
hrišćanstvo, jer su se time naša Rodna Vera i hrišćanska stopile u jedinstvenu srpsku veru
pravoslavnu. Naime, svako od ovih obličja Božjih, ili da je lakše za razumevanje – entiteta,
nije ništa drugo do drugačija manifestacija jednog i jedinog Boga.

Kako objašnjava Petrović, odnosno Aca Seltik, U „ovoj našoj šahovskoj garnituri ima
prostora za više varijanti, ali ja, kao jedan od idejnih tvoraca ovog projekta, savetnik i
promoter, nekako držim da je ova prva, a da ostale sada polako proizilaze iz nje“.

Ideja stvaranja ovakve šahovske garniture rođena je odavno, ali je kod Jovana
Petronijevića iskristalisana krajem 20. veka, tokom bombardovanja naše zemlje 1999.
godine. Tada su počele da se „rađaju“ prve figure.

Vajar i njegova podrška, tast i zet, mozak i motor, sve izgleda da će ova priča da zaživi.
„Valjalo bi“, rekli bi naši preci....