Najlepši Ljubavni Stihovi

NOKTURNO

Bojim se mrtvog lisća.
Bojim se gaja punog rose.
Odoh da spavam
Ako me ne probudiš, ostaviću kraj tebe moje hladno srce.
Sta to zvoni tamo daleko?
Vetar u prozorskim oknima, moja ljubavi!
Stavio sam ti djerdane od zornih dragulja.
Zasto me ostavljaš na ovom putu?
Ako odeš daleko, moja će ptica plakati i zelena loza nece dati vino.
Sta to zvoni tamo daleko?
Vetar u prozorskim oknima, moja ljubavi?
Nikada neces znati, sfingo od snega
koliko bih te želeo u svitanjima kad pljušti kiša
i kad sa suve grane pada gnezdo.

f.g.lorka

Otrovane su mi pesme
Zar drukčije može biti?
U moj život, kad je cvao
počela si otrov liti.

Otrovane su mi pesme
Jel drukčije moglo biti?
Srce mi je puno zmija,
a usto si u njem i ti.

Henrich Heine

Bože, ja nemam kome reći!
Pa gnjavim kad nevolja krene.
Ja sama - zaboravih Tebe,
A Ti - jel se setiš mene?

Ne dođoh zbog sebe dovde
Drobni me teret ne muči!
Carsko ti prinosim srce
što nemam snage ga vući.
Srce što u svome nosim
čija me slama težina
- čudno - i teže - kad ode
Jel za Te strašna praznina?

Emily Dickinson

ne znam sto da radim sa sobom
na sto misli da bacim
eto polako stvaram pjesmu o tebi
gledam tvoje tijelo
ludujem za njim
i ponavljam u sebi samo jedno
poljubi me
pa mi prste u kosu uvuci
i zagrli me
poljubi me
pa se privi tik uz mene i zapjevaj
ako znas bilo sto
zelim da se stisnem uz tebe
da te milujem
da ti sapucem na uho bisere
da pricam o slobodi
da se glupiram
da ti kazem oh ti ludo jedina
poljubi me
pa mi prste u kosu uvuci
i zagrli me
poljubi me
pa se privi tik uz mene i zapjevaj
ako znas bilo sto ..

azra

PESMA

U dubini moje duse je pesma koja nece u
rec da se odene.
To je pesma sto kao kamenje u mome srcu
prebiva
i odbija da se mastilom toci na hartiju,
ona mi osecanja obuhvata poput tananog
omotaca
i nece da se jezikom skrnavi.
Kako da je izdahnem kada se plasim da je
vazduh ne zaprlja?
Kome da je ispevam kad je navikla da zivi
u mojoj dusi kao u svome domu
te se plasim da se slusanjem ne povredi?
Ako mi u oci pogledate, videt cete senku
njene senke,
i ako mi vrhove prstiju dotaknete, osetit cete
njeno treperenje.
Svojim delima je iskazujem kao sto jezero
odrazava sjaj zvezde,
moje suze je otkrivaju kao kapi rose, rasute
na vrelini sunca,
otkrivaju tajne ruzinog cveta.
U meni je pesma koju tisina objavljuje, a
buka sputava;
koju snovi izgovaraju, a java progoni.
To je pesma ljubavi, ljudi, i nema Izaka koji
ce je ispevati,
niti Davida koji ce je odsvirati.
To je pesma mirisnija od jasminovog cveta,
i nema seciva koje je moze raniti.
Bolje je cuvana od devojackih tajni,
i nema strune koja je moze prisvojiti.
Ko moze sjediniti huku mora i pesmu slavuja,
ko moze spojiti oluje sa decijim uzdasima?
Koje ljudsko bice
moze bozansku pesmu ispevati?

Bukovski

I POSLE SVEGA
I posle svega
stajacu tu, na steni,
uspravna
bela ce pena dopirati do mojih nogu
stajacu tu hiljadu godina
nasmejana
u cistom zlatu nakon olujnih noci
ponovo iskrsla iz pepela
usprkos bogovima i njima za ljubav
ne cekajuci nista, osim mozda tebe,
a ni tebe ne cekajuci.
Stajacu tu
Vecna
Nasmejana
Bozja
Da, s iskonom stopljena
kad nestanu vreme i prostor
patnja i bol
kad nestanu cak i secanja.
Reci mi, duso, po cemu cu te poznati
u buducoj vecnosti?
Po ocima možda.
Oh, nadam se da cu te poznati,
jedini na svetu,
barem na trenutak
pre nego sto sasvim potonem
ili se sasvim uzdignem.
Svejedno,
i more i nebo su plavi.
Rasprsena u milijarde kapljica
udarajuci u stene
sumecu, mozda, tvoje ime
osim ako mi bogovi i to ne uskrate
i daruju tamu zaborava.
Hoce li i u vecnosti biti, duso,
od svih imena
tvoje jedino ime?
Ne secati se niceg,
a u svemu biti
milost ili kazna,sta je?
J. Munic

William Wordsworth - Sjaj u travi

Sada, kada ništa na svijetu ne može vratiti dane prohujalog ljeta
naš sjaj u travi i blještavost svijeta, ne treba tugovati,
već tražiti snage u onom što je ostalo i s tim živjeti...
Zaboravimo, ne radi nas, ne radi zaborava,
zaboravimo da smo se voljeli,
da smo se svađali, da smo bili krivi..
Požurimo, s danima i danima što će doći,
možda ćemo se naći jedanput
na malom vrhu života i neizrečene tajne
htjeti jedno drugom da kažemo,
al`proći ćemo jedno kraj drugog kao stranci,
jedan skrenuti pogled biće sve što ćemo jedno drugom moći dati...
Zaboravit ću oči i neću posmatrati zvijezde
koje me na tebe neobično podsjećaju...
ne boj se, jednom ćeš se zaljubiti al`ljubit ćeš zato što će te
nešto na toj ženi podsjećati na mene..
bio si moje veliko proljeće
uspomena koja će dugo živjeti u budućnosti koje ću se sjećati...
Osjetit ću tugu jer sam tebe voljela, biće to ironija tuge...
nestat će sjaj u travi, nestat će veličanstvenost svijeta...
Ostat će blijeda slika onog što je prošlo...

[pre]Признание
Я вас люблю, хоть я бешусь,
Хоть это [стыд и труд]¹ напрасный,
И в этой глупости несчастной
У ваших ног я признаюсь!

[ Мне не к лицу и не по летам.....
Пора, пора мне быть умней!
Но узнаю по всем приметам
Болезнь любви в душе моей: ]²

Без вас мне скучно, я зеваю;
При вас мне грустно, я терплю;
И, мочи нет, сказать желаю,
Мой ангел, как я вас люблю!

[ Когда я слышу из гостиной
Ваш легкий шаг, иль платья шум,
Иль голос девственный, невинный,
Я вдруг теряю весь свой ум.

Вы улыбнетесь, - мне отрада;
Вы отвернетесь, - мне тоска;
За день мучения - награда
Мне ваша бледная рука.

Когда за пяльцами прилежно
Сидите вы, склонясь небрежно,
Глаза и кудри опустя, -
Я в умиленьи, молча, нежно
Любуюсь вами, как дитя!......

Сказать ли вам мое несчастье,
Мою ревнивую печаль,
Когда гулять, порой в ненастье.
Вы собираетеся в даль?

И ваши слезы в одиночку,
И речи в уголку вдвоём,
И путешествия в Опочку,
И фортепьяно вечерком?......

Алина! сжальтесь надо мною.
Не смею требовать любви.
Быть может, за грехи мои,
Мой ангел, я любви не стою!

Но притворитесь! Этот взгляд
Всё может выразить так чудно!
Ах, обмануть меня не трудно!........
Я сам обманываться рад![/pre]

Biti voljen ne znači zaslužiti nečiju ljubav.

Sve što kontrolišem je kriška limuna nakon ispijene tekile,
zatvorene oči preveliki su kliše da bi još sanjali,
večeras želiš da me boli,
govoriš o prolaznosti svega,
strah svira rukama po zidovima i moj ples je hvatanje lebdećeg pepela raznesenih utopija.

Tu negdje si slagala da me voliš.

Ja nisam lagao,
ta istina je ovdje kad god ti zatreba,
samo nekolicina nas ima pristup takvoj čežnji,
dosadio sam tišini pa me natjerala da ti pišem najglasnijim mukom...

Biti voljen znači obmanuti nekoga do granice posjedovanja.

Liši me vida: gledaću tvoj lik,
zapuši uši moje: slušaću te,
onemi me: al' zvaću te kroz krik,
bez nogu još ću k tebi naći pute.
Slomij mi ruke: hvataću te srcem;
zaustaviš li srce meni, sam
moj mozak tad će kucati i bdeti;
a ako mi i mozgom užgaš plam -
na krvi svojoj ja ću te poneti.

Rilke

LJUBAVNA PESMA

Kako da dušu sputam, da se tvoje
ne takne? Kako, mimo tebe, njom
da grlim druge stvari i daljine?
Ah, rado bih sklonio na koje
zaboravljeno mesto usred tmine,
u neki izgubljeni kut, u kom
neće je tvoje njihati dubine.
Al' ipak, sve što dodirne nas dvoje
ko gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu? Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas?
O, pesmo slatka.

Rajner Maria Rilke

Od čega žive oči tvoje
Kad stalno iz njih isijava san?
O što bi dragulj dragane moje
dao da tako bar načas sja.

Tvoje su oči u meni zašle.
Taj sjaj nije od ljudi.
Svakoga jutra moje se lice
s tvojim očima budi.

Ko snijeg si koji pao nije,
satkana sva si od sna,
latico sniježna zgusnuta svjetla,
sva si ko cvijeta prah.

- Ne sklanjaj pogled. Čega se bojiš?
Ljubavi, zar te je strah?
Zacijeli riječi cjelovima,
s usana strgni mi dah.

Čemu se smiješiš?
Obujmi me jače,
sva krvi nek mi utrne!

Kad zagrlim te ovako,
znaš što ja vidim:
Dva križa koja se grle.

A međ’ njima diše
još nerođen Bog,
prikovan poljupcima…

A što ako boginja neka
pod mojom usnom sniva?

Pod tvojom usnom sni violina,
u violini pjesma, u pjesmi plod.
O kad me dodirnu usta tvoja:
harfa se boja prospe u svod.

Prsti su tvoji vidre vedre
što se u igri tope.
A ćutiš li kako iz moga struka
iskaču antilope.

O kad bi moglo uho čuti
tvoj dodir, glazbo nijema,
napisao bih ti od sna sonatu,
al klavir tih dirki nema.

Povedi me u kut svijeta
neki tih.
Da te ćutim. Da te dišem.
Da te snim.

Što je život? Oka treptaj.
Tajna tajne.
Između dva otkucaja
srca stane.


Enes Kišević

Potrebno mi je...


Potrebno mi je mnogo sunca,
i to noću, jedno da me susreće,
jedno da zamnom svetlost baca,
u ponoru jednom dubokom,
jedno da nosim u ruci
kad od jada ne vidim prst pred sobom.

Potrebno mi je mnogo nežnosti,
i to svakog dana, i mnogo od milošte reči,
potrebno mi je primirje
izmedju srca i sećanja
izmedju neba
i bola koji pred njim kleči.

Potrebna su mi dobrodošlicom ozarena
lica mnoga,
i to svakog trena,
potreban mi je prijatelj i to što veći,
potrebni su mi mostovi viseći
preko mržnje,
preko nesporazuma nepremostivoga.

D.Maksimović

STID

Kad me ti gledaš
postajem sva lijepa
kao trava koju umiva rosa
i kad siđem na rijeku,
visoke trske
neće prepoznati
moje slavno lice.
Stidim se svojih žalosnih usta,
svog razbita glasa,
svojih grubih koljena.
Sada kada si došao
i kada si me vidio,
osjetih da sam jadna
i da sam posve gola.
Nijednu stijenu na putu nisi sreo
tako golu pred jutarnjom svjetlošću,
k'o što je ova žena koju si pogledao,
kada si začuo njeno vedro pjevanje.
Ušutjeti ću zbog ljudi što prolaze,
a ne bi možda
primjetili moju sreću
po sjaju što izbija
iz mog visokog čela
ili po nemirnom drhtanju mojih ruku.
Noć je i na travu se spušta rosa,
gledaj me otvoreno
i govori blago,
jer već ujutro,silazeć' na rijeku,
ona koju si ljubio
odnijet' će ljepotu.

Mistral, Gabriela

Vera Pavladoljska
Udvarao sam se nepoznatoj devojci u kanjonu Tare,
Kod Kolasina govorio istine,
Na svim jezicima zario i palio da ih poveruje
A secao sam se da si mi najkrupnije lazi verovala,
Vera Pavladoljska.

Pevao je slavuj sa grlom grlice,
U zavicaju me jedno drvo na te podsecalo.
Hvalio sam se da si luda zamnom,
Cela plaza da ti se uzalud udvara,
Kako te teram da ides iz glave,
I kako neces, vera pavladoljska.

Ronio u najdublje, bezao u sume
Da te glasno zovem da niko ne cuje,
Bio sujeveran, molio prolaznike
Da te ne zamisljaju, da te ostave na miru,
Ceznuo da ceo dan prolazis kraj mene
A da se ne okrenem, vera pavladoljska.

Po nevremenu ja sam lovio na ruke,
Med zlatnih meridijana u vodi,
Opisivao oci jedne zene mesec dana,
U vozovima bez reda mnoge saputnice
Ubedio da su mi sve u zivotu misleci na tebe,
Vera Pavladoljska.

Slovoslagaci su sretni dok ovu pesmu slazu
U mrtvim i laznim jezicima, u pogresnim naglascima,
Nekoliko drzava tvrdi da si njina,
Ti si na svoje ime ljubomorna,
Ko ce uhvatiti sjaj samoglasnika
Koje ptica kuka, vera pavladojska.

(ovo sam nasla slucajno, Arsen Dedic uzeo za tekst pesme)

Vera Pavladoljska

Matija Beckovic

• [pre]
  
  
  
  
  Lukavica je htela da me nadlukavi
  Punio se mesec u avgustu kao lokva
  Ispaljivane pune duge preko jezera i glava
  Na radilistima u rudnicima boksita
  Ubedjivao sam nepoznate ljude
  U tvoje ime
  Vera Pavladoljska
  
  Gresile su pijane ptice u prostoru
  Prepelica je kljunom gore okretala
  Svest je mrcala medju liticama
  Gonjen tocilima krsima i gubom
  Do grla u zivom blatu mislio sam
  Koliko si me volela
  Vera Pavladoljska
  
  Mrak je u mraku sjao kao zivotinja
  Grom u lancima camio za brdima
  Molio sam za sluh fizickih radnika
  Divio se njihovom surovom apetitu
  Zaklinjao jednog gluvonemog mladica
  Da izgovori tvoje ime
  Vera Pavladoljska
  
  Ceo dan u nebu izgoreo mesec
  Pod laznim imenom leci svoj pepeo
  U mrcavi medju dvojnicima
  Dok muzika sneg u usi ubacuje
  Kleo sam se u obe ruke narocito desnu
  Da te nisam voleo
  Vera Pavladoljska
  
  Udvarao se nepoznatoj devojci
  U kanjonu Tare kod Kolasina
  Govorio istine na svim jezicima
  Zario i palio da ih poveruje
  Dok je cutala secao sam se
  Da si mi najkrupnije lazi verovala
  Vera Pavladoljska
  
  Pevao je slavuj sa grlom grlice
  Sve na svetu me na te podsecalo
  Hvalio sam se da si luda za mnom
  Cela plaza da ti se uzalud udvara
  Kako te teram da ides iz glave
  I kako neces
  Vera Pavladoljska
  
  Kulo crnog zara pod slepim ocima
  Zarazna zvezda sve i svasta sazdi
  Dok mi se padobran nije otvarao
  I kad sam u zavicajne bezdane padao
  Pricali su da te zovem iz sveg glasa
  Al nisam priznavao
  Vera Pavladoljska
  
  Ronio u najdublje bezao u gore
  Da te glasno zovem da niko ne cuje
  Bio sujeveran - pitao prolaznike
  Kako tvoje lice zamisljaju
  Ceznuo da ceo dan prolazis kraj mene
  Pa da se ne okrenem
  Vera Pavladoljska
  
  Na ljubavnoj promaji izmedju dve zvezde
  Nevidljivi uhoda ima nesto protiv
  Zedj za rakijom je slicna fantaziji
  U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta
  Bile su dve usne nepismenih zena
  Po ugledu na tvoje
  Vera Pavladoljska
  
  Po nevremenu sam lovio na ruke
  Med zlatnih meridijana u vodi
  Opisivao oci jedne zene mesec dana
  U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu
  Ubedio da su mi sve sto imam u zivotu
  Misleci na tebe
  Vera Pavladoljska
  
  Pita za mene metak lutalica
  Sada me pogresno trazi oko zemlje
  Vucen tajnim magnetom mog cela
  Napija mesec da prokaze gde sam
  Zlostavlja mora kusa vazduh i podmicuje
  Ti ces me izdati
  Vera Pavladoljska
  
  Traje monotona biografija sunca
  Sve sijalice gore usred dana
  Slovoslagaci su srecni dok ovu pesmu slazu
  Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje
  Jedan od vlasica sklon je porocima
  I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju
  Nekoliko drzava tvrdi da si njina
  Ti si na svoje ime ljubomorna
  Kablogrami se u dubokoj vodi kvare
  Niko ne zna gde su slova tvog imena
  U mrtvim i laznim jezicima u pogresnim
  naglascima
  U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi
  Ko ce uhvatiti sjaj samoglasnika
  Koje ptica kuka
  Vera Pavladoljska
  
  1960.
  
  
  [/pre]

ludilo :lol:

ZALJUBLJENOST

Čitam knjigu o davnoj, tihoj ljubavi.
I svakog časa pomišljam na tebe.
U duhu,
svaki tren,
prešav brijeg,
koji nas
rastavlja,
nadjem se
uza te:
Ljubim tvoja usta, čelo, ruke, vrat;
Ljubim tvoja crna oka dva.


Dragutin Tadijanović

Slomila je čežnja

Mila mati, snage nemam
za razbojem da ti sedim;
oh, čežnja me silna slomi,
momče vitko zanelo me . . .

Sapfo

Opravdanje

Srce moje misli večito
neku tužnu misao.
I ma šta sa mnom bilo:
budem li kome postala
žena verna,
ili dragana čija,
ili ma šta drugo;
ili budem uvek smerna
sanjalica ostala.
Bude li duša moja sveto sedište
jedne ljubavi;
ili srce moje bolno središte
svih nežnosti,
ti mene uvek voli:

Jer srce moje misli večito
neku tužnu misao
što mene jedino boli.

I ma čega da se latim,
plemenitog ili zlog:
mognem li zbog drugih da patim,
ili budem neku sreću srca svog
tudjim bolom kupila;
budem li katkad praštala,
ili se budem uvek svetila,
znaj da sam grehove sve
vec davno iskupila,
znaj da sam već davno
zbog svega ispaštala,
i uvek mi oprosti:

Jer srce moje misli večito
neku tužnu misao
što mene jedino žalosti.

Desanka Maksimović

Čudni su putevi ljubavi
Od cvijeta do cvijeta vjetar ljubav nosi
Ljubav neki nemir na usni objavi
A ponekad ljubav u oku zarosi.

Dogode se tako neke oči drage
Kao zrele trešnje na grani visoko
Tad osjetiš kako srce nema snage
A htjele bi usne,htjelo bi oko.

Popeti se gore baš i nije lako
Dva srca su važna da se kocke slože
Od muke se smiješ a tako bi plak'o
Pobjegao od sebe,al ne smiješ iz kože.

Često do tog cilja mnogo štošta treba
Nježnosti,dobrote,vjere u čovjeka
I milijun milja da stigneš do neba
Do trešnje rumene što baš na tebe čeka.

Do osmjeha nekog i šiški na čelu
Nevidljive zvijezde koja ti svjetluca
I shvatićes kako negdje u tvom tijelu
Još nečije srce zaljubljeno kuca.

Još nečije oko treperi kroz tvoje
Za koje drhtuljiš-gubiš ravnotežu
Ali baš zbog toga mostovi postoje
Da spajaju srca i ljubavi vežu.

Pa ako ti trnje posade po stazi
Neke mračne sile i otrovi zmijski
Nikad nemoj stati,gazi,hrabro gazi

Do ljubavi moraš i po trnju stići....