Проклета авлија - Иво Андрић

ФРА ПЕТАР има кључно место у приповедним токовима Проклете авлије као
приповедач кроз чију приповедачку визуру пролазе све романескне приче
обједињујући се у целину приче о Проклетој авлији и људским суд-бинама у њој.
Фра Петар је својим карактером предОдређен^да буде главни носилац унутрашње
тачке гледишта, романескне приче. Он је пре свега проницљив дух, са развијеним
посматрачким даром и способношћу дазапази детаље и финесе, да запази
карактере. Својим карактерним'особинама (тих, . доброћудан, човекољубив,
отворен, пун разуК1евања за туђу несрећу) освојио је поверење Хаима и Ћамила и
саслушао њихова приповедања: Зато је фра Петар мање делатна личност а више
(скоро искључиво) медијум за при-куиљање, памћење и преношење прича о
Проклетој авлијии њеним „становницима". Он је истовремено, личност која својим
држањем и понашањем истиче вредност и величину пријатељства.

Он не приповеда због себе, него због другог, не приповеда зато што је обузет
приповедачком страшћу него зато што осећа потребу да безименом млаДићу
остави причу о Проклетој авлији и страдању младог Ћамил-ефен-дије, Његова
прича није ни само суво излагање: она поседује лепоту „која се не може казати" и
зато безимени младић каже да је ипак најбоље „пустити човека да прича
слободно". Овим речима претходе нека запажања о фра-Петровом причању:

О та два месеца, проведена у стамболском истражном затвору, фра Петарје
причао вигие илепше него освему осталоц* ПричаоЈе на прекиде, у одломцима,
како може да прича тешкр болестан човек који се труди да сабеседнику не покаже
ни своје физичке болове ни своју честу мисао на блиску. смрт: Ти одломци се
нису увек настављали шачно и редовно један на други. Чесшо би, настављајући
причање, понављао оно што је једном већрекао, а често би опет отишао напред,
прескочивши дрбар део времена. Причаоје као човек за ког време нема вигие
значења и који стога ни у туђем животу не придаје времену нџ редовном току
времена неку важност. Његова прича могла је да се * прекида, наставља,
понавља, да казује ствсгри унапред, да се враћа уназад, да се после свршетка
допуњава, објашњава и гцири, бе&обзира на место, време и стварни, стварно
изауеек утврђени ток догађаја.

Прича и причање су тако у Проклетој авлији постали водећа мисао и предмет
романескне приче. Андрићева интенција је јасна: да се причи и иричању, као
највећем и најзначајнијем дару који је природа дала човеку, ода дужно признање.
Она је одувек, од праприче, била на страни човека и добра, против зла и
нечонештва. Прича чува прошдост, сабира искуства, чува и развија језик,
окрепљује, бодри и одржава. Андрић ће причи и причању, приповедању и
приповедачу, посветити и један од најсвечанијих тренутака у свом животу: своју
беседу у Стокхолму, када је примао Нобелову награду за књижевност.

Свевремено значење

Тамница Проклета авлија није једнозначна. У првом слоју значења то је тамница у
једном конкретном руштду (Турска) и конкретном месту (Цари-град). Такве
тамнице настају „у мутном времену кад власт престане да разазнаје правог од
кривог". Власт се, одржава тамничењем и прогоном својих грађана. Тоталитарно
друштво се заснива на тамницама као средство за дотеривање грађана у „ред и
закон"; један јунак рОмана ће рећи:

Ако хоћеш да знаш каква је нека држава и њена управа, и каква им је будућност,
гледај само да сазнаш колико у тој земљп има чеСтитих и невиних људи по
затворима, а колико зликоваца и преступника па слободи. То ће ти најбоље казати.

Тамница је „увек пуна, стално се пуни и празни". Она „неосетно савија човека и
потчини га себи, тако да стане да се губи'. Утамничени људи лутају изгубљено по
Авлији тражећи нешто што ни сами не знају, распети између евоје невиности и
бахатости власти. Затб ће Хаим, који пати "од патолошког стрдха, рећи да „овде и
нема здрава човека при нистој памети".

У другом слоју значења Проклета авлија има универзално и свевремено значење
јер је слика тамнице и утамничених примењива на многа времена/ средине,
ситуације, појединачне судбине.

• Проклета авлија = живот: као што се тамница „стално пуни и
празни" тако и живот стално пулсира и непрекидно тече; онаје метафора
(алегорија) људског живота уопште.

• Проклета авлија = свет и друштво: у тамници је разнолик свет, од
ситних лопова, преко злочинаца, до угледника који чак и овде џмају
повлашћен положај - баш као шхо је у сваком друштву:

• Проклета авлија = Смирна: за Ћамила је Смирна, родни град, тамни-
ца, јер је прогоњен и несхваћен, не може слободно да живи, ради и мисли.

• Проклета авлија = Цариград: за фра-Петоа је тамница јер му је туђ и
далек од завичаја. Фра Петар ће касније, док болује у својој манастирској
соби, ту собу доживети као тамницу јер дије у стању д^ је напусти и изађе на
светлост дана.

• Проклета авлија јесимбол човекове стешњености и неслободе.

• Цроклета авлија је у роману уметнички знак = симбол многих
могућих људских тамница.

Citat:

Mi smo uvek manje ili više skloni da osudimo one koji mnogo
govore, naročito o stvarima koje ih se ne tiču neposredno, čak
i da sa prezirom govorimo o tim ljudima kao o brbljivcima i
dosadnim pričalicama. A pri tome ne mislimo da ta ljudska,
tolko ljudska i tako česta mana ima i svoje dobre strane.
Jer, šta bismo mi znali o tuđim dušama i mislima, o drugim
ljudima, pa prema tome i o sebi, o drugim sredinama i predelima
koje nismo nikad videli niti ćemo imati prilike da ih vidimo,
da nema takvih ljudi koji imaju potrebu da usmeno ili pismeno
kazuju ono što su videli i čuli, i što su s tim u vezi doživeli
ili mislili? Malo, vrlo malo. A što su njihova kazivanja
nesavršena, obojena ličnim strastima i potrebama, ili čak
netačna, zato imamo razum i iskustvo i možemo da ih prosuđujemo
jedne s drugima, da ih primamo i odbacujemo, delimično ili u
celosti. Tako nešto od ljudske istine ostane uvek za one koji
ih strpljivo slušaju ili čitaju...

Citat:

Ja! - Teška reč, koja u očima onih pred kojima je kazana
određuje naše mesto, kobno i nepromenjlivo, često daleko
ispred ili iza onog što mi o sebi znamo, izvan naše volje i
iznad naših snaga. Strašna reč koja nas, jednom izgovorena,
zauvek vezuje i poistovećuje sa svim onim što smo zamislili
i rekli i sa čim nikad nismo ni pomišljali da se poistovetimo
a u stvari smo, u sebi, već odavno jedno.

„Проклета авлија“ И. Андрић Дело дубоког хуманизма

У роману нашег јединог нобеловца, Иве Андрића, описана
је трагична судбина људи, који су лишени слободе, због својих
лошиг дела, а понекад и због зле Судбине и лоше среће.
Ипак, не можемо за све кривити судбину, јер смо ми творци своје среће. Свет
у коме ми живимо је веома неморалан, владају криминал и терор, па смо и ми само
сведоци „Проклета авлија“. „Проклета авлија“, је место где су одвођени сви са дна
друштвене лествице, било је и ситнијих и озбиљнијих криминалаца, дакле до
ситнијих лопова до сурових убица. И само место је својим изгледом дочаравало људе
који су живели тамо, било је изоловано, пусто, а када би дунуо ветар, осећао се
мирис трулежи и учесталости. Сама атмосфера тог места чине људе још горима,
насилнијим и несрећнијим. Данас, „Проклета авлија“, има много шире и дубље
значење. Више то није само место где одлазе лоши људи, већ смо сведоци, да
недужни људи страдају због неких лоших и политичких ратних циљева. Човек је
свесно биће и може да се прилагоди различитим ситуацијама, али ако му се одузме
слобода, осећа се као да нема ваздуха и живот губи сваки смисао. Ми можемо да
будемо срећни, само уколико имамо слободу, можемо да путујемо и упознајемо нова
места. Посебно ме је дирнула трагична животна прича Ћамила, који је несрећан још
од детињства. Порекло му је мешовито, отац му је био турчин, а мајка гркиња.

Због несрећне љубави, окреће се књизи и образовању и због своје опседнутости, Џем
султаном доспева у затвор. У затвору још више тоне, губи разум и све људско што
је поседовао. Ово дело је дело, дубоког хуманизма, јер нам Андрић поручује, колика је
важност слободе и самог осећања људске душе у таквим условима. У затвору се
могу срести различите судбине и различити карактери. Хами, свој спас проналази у
измишљању прича и он је сведок свих дешавања. Он је безазлена и уништена особа и
у фра Петру, види човека од поверења и поверава му се. није лсобода само не бити
затворен, слобода је да у својој земљи смеш да се крећеш, да будеш безбедан, да без
устручавања кажеш своје мишљење, да се радујеш или тугујеш. када ти то желиш, а
не да стрепиш да ћеш бити затворен и кажњен, за све што урадиш. Човек када је
затворен, губи све оно људско у њему, све што га чини човеком, више није способан
да воли и да се нада, губи веру, а човек без вере није човек, његов живот је ништаван
и празан. Када смо слободни не знамо колико нам је та слобода потребна и не
примећујемо је, то је сасвим нормална и обична ствар, али тек кад је изгубимо,
увиђамо њен значај.
Свако од нас је рођен слободан и треба да се својим поступцима и делима
потруди да то и остане током целог свог живота. Зато, не дозволимо да упаднемо
у зачаран круг „Проклета авлије“ , јер када изгубиш слободу, изгубио си и живот.


Сања Маричић