Printable View
Mostovi...
U meni večeras jedna reka
razbija ogromna brda daleka,
muči se, urliče, razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i tije kroz moje srce i peče
i kroz oči mi kipi i teče.
U tebi večeras ista reka
čudno je meka.
Sva je od mleka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.
Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.
Zato su naše sreće i tuge
uvek drukčije istovetne...
Pesma za nas dvoje...
Znam, mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene i sreće moje.
Pijana kiša šiba i mlati,
vrbama vetar čupa kosu.
Kuda ću? U koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut.
Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?
Il je već bilo? Trebao korak?
Možda je sasvim do mene došla.
Al' ja, u krčmu svratio gorak,
a ona ne znajući - prošla.
Ne znam. Ceo svet smo obišli
u žudnji ludoj podjednakoj,
a za korak se mimoišli.
Da, mora da je tako...
Prosto obozavam gomilu njegovih stihova... ;)Citiraj:
Prvobitno napisano od Ciciban
Nosač...
Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju
dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj,
kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u
kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred
sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se
komadati i usitnjavati vreme.
Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.
Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što
sam sada, jos uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.
Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.
II
Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zaključao
za mnom kapiju beskonačnog.
Dresiran da misliš zajedno. Zato i ne volim zakletve.
I zajedno da pevaš. Zato i ne volim horove.
I zajednički da tuguješ. Zato i ne volim sahrane.
Jedino si sam kad ostariš.
Baš zbog te samoće u starosti, koja se događa naprasno
tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me je strah.
I večito sam sumnjao u to što su me učili.
Učitelj obično kaže: "Ako želiš da saznaš,
pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom."
Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, dogodilo
se nešto što mi je dalo znak da pođem sam sa sobom.
Prohodao sam na rukama...
III
Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne
vraća dozive. Popiju ih daljine.
Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati.
Sve se priginje zemlji.
Sve je nadohvat ruke.
Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme
dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta
slama. Ne moras da se penješ: zvezde rastu u žbunju.
Samo se uputiš ravno, pa vrežama od zlata i posle desetak
koraka već hodaš po nebesima.
Zar sve to ne liči na slobodu?
XIV
Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto od one čarolije
od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika
čudesna značenja svega što izgleda isto.
Reči su iskraćale. Iznošene. I krpljene. Mereno od pre
vremena i mnogo posle vremena. Ostaje samo smisao kao
čudo svih viđenja.
Razmišljao sam o tome i to u sebi ponavljao, jer osećao sam
nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva.
I hodao sam na rukama.
I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovima
svetlosti i bespućima vasione.
Eto, to je moj život i moja biografija.
To sam ja po zanimanju: nosač zemljine kugle.
.......... ovaj stih me uvek malo usporiCitiraj:
Prvobitno napisano od Leonardo
ja sam ga i u potpis stavila :pusi:Citiraj:
Prvobitno napisano od Leonardo
Ti si uvek krilat bio samo si zaboravio. Zato leti. Sanjaj. Trči. Stvaraj zoru kad je veče. Nek od tebe život uči da se peni i da teče.
ODLUKA
Život je sve nešto iz početka.
Juče i prekjuče sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.
Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav - ćorak,
Odmah se drukčije i lepše sanja.
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatis da letiš, divnije letiš.
Ko je to video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Već da se istinski do neba smešiš.
Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukčije vrede.
Živi se svaki put iz početka.
Živi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvom srcu već sada
Stotinu zlatnih zvezda unapred čuje.
Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.
SAMOĆA
Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da izdržiš samoću.
Džinovske zvezde samuju
Na ivicama svemira.
Sitne i zbunjene
Sabijaju se u galaksije.
Seme sekvoje bira čistine
Sa mnogo sunca, uragana i vazduha.
Seme paprati zavlači se u prašume.
Orao nikad nije imao potrebu
Da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.
Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da prebrodiš trenutak,
Jer trenutak je teži
I strašniji i duži
Od vremena i večnosti.
Šta sam to imao od života? Nečiju kosu... Nečiju ruku... I jedno srce ustreptalo.
I dva - tri osmeha tiha i prosta.
Sve je to ponekad tako malo. Sve je to, videćeš, sasvim dosta...
Mika Antić
Nikad zbog tebe neću ići da tražim rum, ni da napišem najbolju pesmu kraj čaše. Ne plači za mnom kad se vratiš niz drum. Ne maši, ni ja neću da mašem.
Da sa mnom ispod crnog neba pronađeš hleba komadić beli, pronađeš sunca komadić vreli, pronađeš života komadić zreli. Il' crkneš, ako crći treba, zbog svega što smo najlepše hteli...
Van mene katkad sve i posivi, ili se smraci i naoblaci. Dobro je zato sto postoje i ove moje lepse boje. I neki osmeh suncan i plah I vetar necujan kao dah.
Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.
Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.
Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.
Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.
M. Antić
Svet ovaj,
u stvari, i nije
tako rđav i zao
mada poneko plače
i samuje
i brine.
Svuda je jednako suton
na stare krovove pao
al' nekom sutra svane
a nekom neće da sine.
Ja volim da svima valja
i verujem beskrajno
da će u zoru svako
lakše moći da diše.
I sklapam oči.
I sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra
i vlati
sto se nad krošnjama njiše.
A sigurno je važno
i od svega najpreče
za svaki obraz na svet
po jedan poljubac skrojiti.
I kad se umoriš pseći
i bude najcrnje veče
umet svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.
I važno je i ovo,
važnije od najprečeg
kad se toliko lepote
u sebi čuva
i ima
umeti da niko ne zna
bar komadic tog nečeg
spakovati u pismo i razaslati svima.
Tako će vek tvoj biti
manje plesniv i zao.
sa manje briga
samoće
plača
straha
i tuge.
I svaki put kad budeš
komadić sebe dao
ličiće svet na tebe
više nego na druge.
" Srecom jastuci nista ne govore.Cuvaju milion tajni u nekoj belini perja.Oni su kao ladje,velike bele ladje,sto plove u nemoguce,u snove u bezmerja.Uvece te odvedu.Uzoru te dovedu. "
Zbog svega što smo najlepše hteli
Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću da uz mene noćas kreneš
Ma bili svetovi crni,
ili beli,
ma bili putevi hladni,
ili vreli,
nemoj da žališ ako sveneš
Hoću da drziš moju ruku,
da se ne bojiš vetra
i mraka,
uspravna i kad kiše tuku,
jednako krhka,
jednako jaka
Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol
i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš
Da sa mnom
ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronađeš sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli
Ili crkneš,
ako crći treba
zbog svega što smo najlepse hteli
Srecom jastuci nista ne govore .