Бранислав Нушић - Аутобиограф� �ја

Али се у записивању догађаја новога века отишло веома далеко, сваки професор
историје сматрао је за дужност да поштогод запише, а можете мислити колико има
професора историје на свету! Па не само што сваки догађај опширно записује, већ
се историја све више и више простире и на оне делове света о којима се досад није
водило рачуна. Пре се историја развијала само на најужем делу истока, али се затим
почела све више и више простирати на све континенте, све док није обухватила цео
свет и допрла и у нај забаченије кутове света. Е сад, замислите векове који су пред
нама, када ће историци почети да бележе и то како је његово величанство
престолонасл едник Њуканука испекао на ражњу његово величанство краља оца
Путафуту и заједно га, са својом краљевском владом, појео да би му могао
наследити престо, или како је њено величанство краљица Папарука одсекла главу
своме седамнаестом мужу и узела осамнаестог, те га начинила краљем под именом
Сисогора И. Замислите, другим речима, каква ће изгледати историја кроз пет стотина
година, колико ће ту томова бити, колико имена, колико датума и каквих све
догађаја. И замислите оне грешне ђаке који ће тада, кроз четири и пет стотина
година, морати да уче историју! Кад год ми, грешници, падну на памет, а ја им се
судбини пакосно насмејем, као онај Циганин у причи о Митад-пашином правосуђу.

Митад-паша као валија нишки, необично је сурово кажњавао крађе и отимачине.
Вешао би лопова за пар пилића, а крај обешеног стављао би предмет који је украо,
како би свако видео зашто је онај кажњен. Једном доведоше преда њ три Циганина,
од којих је први крао дрењине, други јаја, а трећи лубенице. Он их построји у ред и
даде првоме једну дрењину, другоме једно јаје, а трећем једну лубеницу, те им
нареди да свако мора прогутати, не жваћући, оно што је крао. Први Циганин лако
прогута дрењину и удари у гласан смех.
– Што се смејеш, бре? – пита га паша.
– Смешно ми, милостиви пашо, за оног трећег: како ће тај да прогута лубеницу?

Е, тим смехом насмејем се и ја увек када се сетим оних ђака који ће кроз четири или
пет стотина година учити историју. Ми смо прогутали дрењину, али како ће они
грешници да гутају лубенице?

Но ми нисмо учили само историју света, већ и историју Срба, што би за нас имало да
буде од већег значаја. Тај нам је предмет лакше ишао, јер смо се ваљда осећали
код своје куће, а и зато можда што нам је професор тога предмета био симпатичан.

Тада је, не знам како је сада, професор српске историје самим тим морао бити
велики родољуб. Он би држао посмртне говоре на свима пратњама, здравице на
свима свадбама и поздравне беседе на свима концертима, и све те говоре, без
разлике, почињао је са: "Пет стотина је пуних година како српско племе стење под
туђим јармом..." На часовима, када би говорио о Душановој победи на Велбуџу, као
и о победама осталих Немањића, он би се тако бусао у груди као да нас је изазвао
на мегдан, а када би се дочепао Устанка и његових јунака, Синђелића, Рајића, Зеке
и Конде, онда би толико лупао песницама о сто да би се турска војска, кад би
однекуд опет наишла, морала преплашити и разбећи. Разуме се да нам је овај део
историје више гудио но што је предавао. Мало-мало па би се дочепао народних
песама, које је тако некако читао као да су му гусле биле на коленима, па се тако
некако унео у ту навику да би погдекад у десетерцу почео и да говори са нама:

Дедер, Живко, из четврте клупе
Ако ли си јунак од мегдана,
Реци мени, мој соколе сиви,
Ко то беше Лазаревић Луко?
Живко, који је иначе уз Ужичке нахије, иако није волео да дели мегдан са
професорима, превукао би у души гудалом по струнама и почео такође десетерцом,
као својим домаћим дијалектом:
Мало бјеше такијех јунака
Ко што бјеше Лазаревић Луко.
Из шабачке родом је нахије,
Из питома села Свилеуве.
Отац Тодор, мајка Јевросима
Родише га, дику рода свога.
У хиљаду и седам стотина
Седамдесет четвртој години.
– Тако је, Живко! – одушевио би се професор и бележећи петицу, додао би:
– Твоје лице свијетло на дивану,
Твоја сабља сјекла на мегдану!
Али то што је Живку било могуће, није нама осталима. Тако сам ја једанпут кад ме је
запитао о Конди бимбаши, покушао да се направим Ужичанин, па ми није испало за
руком. Почео сам:
Нетко беше Кондија бимбаша,
Беше Конда из малене Маћедоније,
Из мале Маћедоније крај Поломља,
Па он где год дође води,
Ту су њему броди.

Разуме се да овим дивним стиховима нисам успео одушевити професора.

Али, то је тако ишло само са лекцијама, које су се односиле на Устанак; све остале
периоде и све остале лекције морали смо учити напамет, од речи до речи, као
дефиниције из физике или геометрије. Научили смо их тако да би нас и у сред ноћи
могао пробудити и ми би их наизуст казивали. Ја и дан-данас после толиког низа
година, памтим од речи до речи поједине мудре закључке нашега професора
историје. Тако, примера ради, навешћу их неколико, онако како их је он казивао:
– Краљ Милутин се четири пута женио, али се то не сматра као једина историјска
заслуга тога владара. Он је још, сем женидаба, проширио и границе српској држави
итд.
– Данас је већ историјски несумњиво да је цар Душан силни отрован. За то има врло
много доказа, а један од њих је и тај што није умро природном смрћу.
– Краљ Вукашин је погинуо у бици на Марици 1871. године. Тај факат међутим што је
погинуо учинио је да је престао његов лични утицај на државне послове.
– Стеван Дечански је у младости био ослепљен. Али се десило нешто чудновато,
нешто што код других владара обратно бива: Дечански је, чим је сео на престо,
прогледао.
– Стеван Првовенчани је умро 24. септембра 1228. године, али ваља имати на уму да
се сва политичка радња тога владара развија пре његове смрти.

Али, мада су нам и предмети и професори били симпатични, мада сам инстиктивно
осећао извесну грађанску обавезу према овоме предмету, ипак нисам никако успео
подесити да будем на доброј нози са њом. Професор нам је додуше говорио: "Само
онај који се ослања на прошлост кадар је градити будућност", али ја, ваљда стога
још нисам имао никакве прошлости, те немајући на шта да се наслоним, нисам
никако био кадар да градим себи будућност.

Баш због историје, "учитељице живота", ја сам понављао разред, и то са једне доста
чудне околности. Пао сам на испиту што сам збрко године смрти цара Уроша, тако да
је по мени изашло као да се то десило после Маричке битке. Можете мислити како се
шчепао за косе професор, који нам је бар седам пута прочитао песму: "Марко казује
на коме је царство", и који је у својим лекцијама бацао тешка проклетства на
Вукашина.
– А је л' теби познато да је Вукашин убио Уроша?
– Јесте?
– Е па како је он могао потегнути мртав са Марице, где је погинуо, и доћи па убити
Уроша!
– Не знам!
– Е, кад не знаш, а ти читај за време ферија, па дођи накнадно да положиш испит.

И читао сам одиста, а кад је дошао накнадни испит, ја сам не само казао да је
Вукашин убио Уроша, но сам ишао корак даље, те сам тврдио да га је двапут убио:
једанпут пре, а други пут после Маричке битке. Ја сам ишао и даље у концесијама;
пристајао сам уз Панту Срећковића да је "и по трећи пут краљ Вукашин убио Цара
Уроша", али изгледа да ми сва та моја помирљивост није помагала ништа, и морао
сам понављати разред.

Само, сад настаје једно занимљиво и чисто правничко питање, које све до данас
нисам покретао, док нису дошле на дневни ред накнаде ратне штете.

Доцније, када сам ја већ изашао из школе, историјски се утврдило и данас се то
сматра као несумњив факат, да Вукашин није убио Уроша, већ да је овај умро после
Маричке битке. То сам ја и тврдио на испиту и због тога сам понављао разред и
изгубио годину дана.

Сад настаје дакле питање: ко је надлежан да мени тај губитак од годину дана, који
ми је нанет тиме што држава, у своје време, није знала своју сопствену историју?

ГЕОГÐ*АФИЈА

Као књиге за изучавање географије служе корисно бедекери и ред вожње на
жељезницама. Сви они који су пропустили да овај предмет савладају у школи, служе
се овим корисним књигама, из којих се могу сазнати не само границе држава,
величине градова, брда, реке, но и многа друга корисна знања. Тако, на пример, из
тих се књига могу сазнати цене фијакерске вожње, цене хотела, па чак и то где се
налазе граничне царинарнице, како би путник могао за времена склонити предмет
који има намеру да шверцује. Сва та знања међутим недостају географији коју учимо
у гимназији.

Али, да се човек може правилно користити овим лепим књигама, ваља му изнети из
гимназије бар она прва, основна знања, која ће му служити као основа за
разумевање појединих појава. У та основна знања спада, на пример, то: да реке
увек теку од извора ка утоку своме; да је земља удаљена од месеца толико исто
колико је месец удаљен од земље; да су планине увек више но долине; да језера,
била она плитка и дубока, морају са свих страна бити опкољена земљом, и многа
друга корисна знања.

У та основна знања спада и то да је земља округла, у што је наш професор на све
могуће начине покушавао да нас убеди.

Деца су ближа богу, па тим самим ближа и религији. А деца и религија исплели су
заједно дивну бајку о бескрајности света, коју није била кадра да разбије чак ни
она прича о човеку који је стигао на крај света, стао на ивицу, спустио ноге у ништа
и задовољно пљуцнуо у то ништа. И сад, и ону веру у бескрајност света и ову бајку
на један мах заменити тиме да је земља округла као лопта, да се врти као луда,
премећући се акробатски на све могуће начине! У то нас је професор покушао да
убеди, позивајући се на велики број доказа, које смо ми ипак с неповерењем
примали.

– Први је доказ – убеђивао нас је професор – да је земља округла тај што су сунце,
месец и сва остала небеска тела округла, те према томе и земља мора бити округла.

Нема сумње да у томе доказу има непоколебљиве логике, али је нама, деци, то
изгледало као кад би нам ко рекао: "Пошто су лађа, чамац и кришка од лубенице
дугуљастог облика, то и ципела на нози мора бити дугуљастог облика".

Други и трећи доказ о округлини земљиној такођер су нам били врло јасни. Кад
путујеш лађом морем, ти на догледу копна прво сагледаш врхове планина, и
обратно: кад стојиш на обали па запазиш лађу на мору, ти ћеш прво сагледати њену
катарку, а тек ће се доцније јавити и њен труп.

Јесте ли видели, децо, море? – отпочео би професор објашњавање тих доказа.
– Нисмо! – одговарамо ми једногласно.
– Е, врло добро! Замислите, дакле, море, и замислите на великој даљини лађу која
се још не види. Јесте ли замислили море?
– Јесмо! – одговарамо, а бог ће свети знати како смо га замислили.
– А јесте ли замислили лађу која се види?
– Јесмо! – одговарамо ми иако нам никако није ишло у главу да замислимо лађу која
се не види.
– Е сад, реци ми ти, Милане, шта ћеш прво сагледати од те лађе?
– Дим, господине! – одговара Милан поуздано.
– Дим, добро... рецимо, видећеш дим – наставља професор помало збуњен. –
Видећеш, рецимо дим кад се лађа дими, али шта ћеш да видиш ако се лађа не дими.
Ајде, реци ти мени: кад се лађа из даљине приближава а не дими се, чиме ће се
прво јавити?
– Звиждањем! – одговара Милан још увек поуздано.

Ни са четвртим доказом о земљиној округлини нисмо прошли срећније, иако је
очигледно тај доказ најјачи. Према њему, кад би неко пошао са једног места и ишао,
ишао, ишао непрестано у истом правцу, он би на крају крајева опет дошао на исто
место са којега је пошао. Ми смо тај доказ овако замишљали; пођем ја, на пример,
из првог разреда гимназије и идем, идем, идем, и после неколико година се опет
вратим у први разред гимназије, док моји другови уче већ четврти. Некако, по нашој
дечјој логици, то није било довољно рећи: "кад би неко пошао", јер то значи: кад не
би пошао да не би било доказа и округлини земљиној.

Друге ствари појмили смо некако лакше, благодарећи томе што је професор
географије радо примењивао очигледну наставу.

У нашој гимназији постојао је један глобус, који је годинама стајао на ормару у
директорово� � канцеларији, али је тај глобус изгледао тако бедно да га је жалост
била погледати. Осовина му се тако била искривила да би се, приликом
експерименат а, увек друкчије окретао но што је професор тврдио да се земља
окреће. Северну Америку покривала је једна огромна мрља од мастила, тако да смо
ми били убеђени да је, то управо Црно море: а тамо где треба да лежи Африка била
је велика рупа те ниси знао да ли су то Енглези ископали Африку да нађу фараонске
гробнице, или је каква американска експедиција, по упутствима Жила Верна, сишла
у утробу земљину. Међутим, вероватније но обе ове претпоставк� �, биће да су се
професори између часова објашњавали о дневној политици, па употребили и глобус
као аргуменат.

Професор је у недостатку глобуса употребљавао главу једног нашег друга, некога
Сретена Јовића, који је одиста био тако глават да је представљао прави покретни
глобус.
– Изиђи, Срето, овамо! – отпочео би лекцију којом би, рецимо, хтео да нам објасни
дан и ноћ. – Изиђи и стани овде крај прозора, да те дохвати сунце.

Глобус изађе из треће клупе и стане крај прозора.
– Е, видиш, кад овако десни образ окренеш сунцу, онда ти је цела ова половина
главе осветљена, а ова друга није. Је ли? Е, сад окрени леви образ сунцу, и, ето,
сад је ова друга страна осветљена, а она није.

Тако би нам исто објашњавао и полове на Сретеновој глави.
– Ево овде, видиш? – и ту би упро кажипрст у теме. – Ту је северни ледени пол. Ту је
вечита зима, никад ништа не цвета, све је изумрло, а и ако има чега то је
закржљало. То су уосталом неиспитани простори.

Други пут опет објашњавао нам је на Сретеновој глави путању онога путника који
би, за љубав географије, да би потврдио четврти доказ о округлини земљиној,
кренуо са једне тачке и идући увек у истом правцу стигао опет на ту тачку. Професор
је пошао од Сретеновог носа, као тачка која је врло јасно маркирана. То је
објашњење отприлике овако изгледало:
– Узећемо дакле нос као полазну тачку, – и ту наслони свој кажипрст на Сретенов
нос, па га затим упути, вукући ноктом по лицу, ка левом уву – и кренућемо на исток,
то јест на ону страну света са које сунце истиче. Затим ћемо... Сретене, да испереш
уши, пуне су ти блата као да си сад из свињца изашао... затим ћемо обићи земљину
куглу и доћи на супротну страну света... ја сам ти, Сретене, још прошлог часа казао
да ошишаш ту косу. Иако на тој супротној страни света живе дивљаци, ја ипак нећу
више да провлачим прсте кроз ту твоју прљаву косу... То је та страна где је ноћ кад
је код нас дан, и обратно: где је дан кад је код нас ноћ. Затим ћемо ићи све даље и
даље, прећи ћемо преко Сретеновог десног увета па опет даље и даље и даље, и
ево нас на Сретеновом носу одакле смо пошли!

Сретен је нама ђацима необично импоновао што се професор њиме служио. Изгледао
нам је као одистински школски инструмент, и на то смо се толико били навикли да
нам је његова глава одиста изгледала као глобус који представља куглу земаљску.
Његова чупава коса изгледала нам је као прашума у којој станују дивље звери,
његово чело личило нам је на узоране мисирске равни; нос на недостиживи врх
Хималаја, а две реке, које су се излевале из носа, на Еуфрат и Тигар који су се пред
својим утоком у уста спајале у једну реку.

Наше убеђење да је његова глава прави глобус било је толико да је, кад му је
једном у игри неки Станко Милић разбио главу, на питање професорово зашто је то
учинио, одговорио:
– Учио сам географију!

Разуме се да је професор тада пустио у саобраћај главу овога Станка Милића, али
не ради очигледне наставе, већ ради тога да нам зада страх како не бисмо убудуће
оштећивали школске инструменте, јер тек не би могао Срету, са разбијеном главом,
метнути на орман у директоровој канцеларији, тамо крај онога бившег глобуса.

А ваља знати да је наш професор географије имао доста тешку руку и да се врло
радо њоме служио. Док би говорио о земаљским стварима, о рекама, планинама,
језерима и морима – и којекако, али кад би се дочепао неба и небеских предмета,
тако би се размлатарао рукама и тако би нас ни за шта ошамарио, да нам је
изгледало као да се на небу међу планетарна дешавају катастрофални судари.

Тако, на пример, једном кад нам је објашњавао помрачење, извео је нас тројицу
испред клупе. Најпре је позвао некога Живка, највећега ђака међу нама, коме су
већ и бркови пробили и кога су сви професори саветовали да се жени. Прозаво га и
поставио га тако да га сви можемо видети:
– Иако си ти иначе, Живко, прави магарац, али у овој прилици представљаћеш
Сунце! Затим се окренуо осталим ђацима:
– Пазите добро, глава овога Живка је Сунце, и она осветљава и Земљу и Месец.
Земља ће као и досад бити Сретенова глава, а за Месец узећемо овога малога из
друге клупе.
– Е сад, видите децо: кад Сунце стоји овде где је сад Живко, а Земља овде где је
Сретен, и Месец овде где је овај мали, онда Сунце шаље своје зраке и обасјава и
Земљу и Месец. Је ли тако?

Сви ћуте, јер не могу да замисле како то Живко обасјава и чиме обасјава.
– Али – наставља професор – Земља на своме путу око Сунца у једноме тренутку
нађе се између Сунца и Месеца... ето овако и ту нас поврста у једну линију, Живка,
Сретена и мене – И онда, као што видите, главати Сретен заклонио је овога малога,
и светлост Живкова не може да га обасја, те услед тога настаје помрачење Месеца.
Је л' разумете?
– Ја не разумем! – прогунђа Живко, из којега има сва светлост да потече.

И баш та околност што му онај који светлост треба да позајми другима, не разуме,
разгневи професора и звизну му такав шамар који је код грешнога Живка морао
изазвати праву представу помрачења, те он жмиркајући додаде брзо:
– Сад разумем!

И не само што је он разумео шта је то помрачење, него смо и ми сви остали тога
тренутка разумели зашто се овај део географије зове физичка географија.

Још горе би било када би нам објашњавао планетни систем.
– Нека изађу оне планете од прошлог часа! – рекао би.
Те планете били смо Живко, Сретен и ја.
– Ти Зивко, као што се зна, ти си Сунце. Стани овде и тихо, мирно окрећи се око себе!
– Ти ћеш се, Сретене, такође окретати око себе, а окретаћеш се око себе да трчиш и
око овога Живка који представља, као што знаш, Сунце.

Затим стави мене у ред.
– Ти си Месец. Ти ћеш се окретати најпре око себе, па окрећући се око себе,
окретаћеш се и око овога Сретена, и с њим заједно окретаћете се око Сунца,
односно око Живка.

Он то нама тако објасни, па онда узме штап и стане са стране као укротитељ
зверова, како би нас кврцнуо по глави ако ко погреши, и онда, на његову команду,
стане једно окретање и трчање да те бог сачува. Окреће се Живко у месту, окреће
се грешни Сретен око себе и око Живка, окрећем се ја око себе, па око Сретена и с
њим заједно оптрчавамо Живка. Не направимо ни први круг честито, а ми се сва
тројица срушисмо онесвешћени од вртоглавице. Најпре паднем ја као Месец, на мене
се сручи Земља, а на њу Сунце. Направи се једна гомила, нити знаш ко је Месец, ко
Сунце, а ко Земља. Видиш само: вири једна нога Сунчева, или нос Земљин, или тур
Месечев.

А професор поносито стоји над том гомилом, док ми стењемо, он објашњава осталим
ђацима планетни систем и кретање небеских тела кроз васиону.

А можете мислити какву је панику тај професор произвео када нам је, полазећи са
тога часа, рекао:
– Идућега часа објаснићу вам шта је то вулкан!

С обзиром што је тако ревносно примењивао очигледну наставу, били смо озбиљно
забринути: ко ли ће од нас да бљује ватру идућега часа?

ЈЕСТАСТВЕНИ� �А

У јестаствени� �у, или као што друкчије зову: природне науке, спадају: минералогија,
ботаника и зоологија. Све остале науке, као: математика, историја, земљопис,
хришћанска наука, спадају вероватно у неприродне науке.

Што се минералогије тиче, свима су нам се допадале оне преграђене кутије са лепо
пореданим и нумерисаним каменицама, које је професор уносио у разреде за време
часова и из којих би кутија увек нестао по један егземплар у току предавања.

Ботаника је још и могла бити симпатичан предмет, да нису професори и ту, без
икакве потребе, утрпали латински језик. По цео дан учиш напамет: Спинациа
оларацеа, Ð*апханус сативус, Цурцубита моле, и кад их изговараш, а оно изгледају у
најмању руку као натписи Хорацијевих епистола, док те речи не значе ништа друго
већ: спанаћ, ротква, бундева. Бадава су нам објашњавали да је то научно име тога
зеља, то нас је објашњење још више бунило. Окружни начелник па се зове просто
господин Јаков Марковић, и нема никакво научно име, а једна ротква па да има
научно име. А окружни начелник, то ће свако признати, представља ипак нешто више
од једне роткве.

Нарочито је мене лично бунило питање: што ће ми то да знам како се ротква зове
латински? Ја не могу доћи на пијацу па рећи сељаку: "Пошто, пријатељу, једна
пишла рапханус сативус?", а не могу ни у ресторацији тражити да ми се донесе једна
порција рапханус сативус, јер кад бих тако тражио, ресторатер би ту порцију
наплатио четири пута скупље но кад би му потражио роткве. Не би могао те речи
употребити ни као цитат у каквом политичком говору, као што је то ред да се у
политичким говорима наведе какав латински цитат, јер кад бих рекао, на
пример: "Господо, вама који верујете да у демократији лежи морална снага једнога
друштва, рапханус сативус..." онда би то још могло значити: "Господо, вама који
верујете да у демократији лежи морална снага једнога друштва, роткве вам
стругане!"

Дакле, кад су те латинске речи толико неупотребљи� �е, не разумем зашто их учити.
Можда само зато да ђацима омрзне тако симпатичан предмет као што је ботаника.

Уосталом и сам професор, који нам је предавао јестаствени� �у, као да није био
наклоњен ботаници, а још мање минералогији. Он је био пасиониран за зоологију,
те смо стога тај предмет најпреданије учили, и могу слободно рећи: из зоологије сам
побрао многа корисна знања.

Тако, на пример, из зоологије сам изнео као поуздано знање: да човек има две
ноге, а животиња четири, што ипак не значи да је ћуран човек. Затим сам научио
шта су то дебелокожари, које сам сазнање тек доцније у животу разумео. Сазнао сам
још: да је магарац стрпљив, јагње питомо, коњ племенит, тигар крвожедан, лисица
лукава, пас веран, зец плашљив, твор подао, мајмун смешан и да човек има све те
особине сабране у себи, те се стога и сматра вишим бићем од животиње.

А кад сам већ понео толико корисних знања из тога предмета, право је да овде,
сећањем на њега, одам и достојну пошту професору зоологије.

Јесте ли приметили да је човек често пута својом физиономијом, понашањем,
држањем и покретима, већ опредељен за известан позив у животу? И те се особине,
које опредељују човека за дотични позив, опажају код њега још од малена, још од
раног детињства. Тако, на пример, ако је неко опредељен да буде калуђер, он већ
од малена има притворну физиономију, добар апетит и навику да мери туђе залогаје;
ако је опредељен да буде полицијски чиновник, већ од малена прислушкује туђе
разговоре и оптужује другове учитељу, или ако је опредељен да буде професор, он
већ од малена заборавља да понесе књиге у школу, узима у расејаности туђ нов
место свога старога шешира, и рђаво учи предмет који ће доцније у животу
предавати.

Отуда се у животу и сматра као највећа комика обрнута ситуација, то јест кад је неко
предестиниран да буде поета, а он постане касапин, или што је код нас много чешћи
случај, кад је неко предестиниран да буде касапин, а он постане поета.

Често је комика ту, чак и кад неко има све подобности за позив коме се одао али не
и физиономију, држање или покрете. Замислите, на пример, једнога кројача женског
одела, са свим манирима које та професија намеће, па вам кажу да је то командант
пука у пензији, или замислите човека с добрим апетитом и овоме одговарајућим
трбухом са меснатим, клемпавим ушима, задриглим вратом и касапским рукама, па
вам кажу да је то композитор.

Мој професор зоологије, био је богом опредељен да буде то и ништа друго. Као да је
усуд онога тренутка кад се родио спустио руку на њ и рекао: "Ти ћеш бити професор
зоологије!"

Био је крупан, кошчат, узнетих рамена и унапређ опуштених дугачких руку, те је
изгледао као да је досад ишао на четири ноге и малочас се пропео, кад је говорио,
подврискивао је некако, те је изгледао као да, боже ме прости, рже, а кад се
смејао, он је просто њакао. Једном речју, пљунути коњ са цвикером.

Када нам је предавао о појединим животињама и њиховим особинама,
племенитостима коња, марљивости мрава, верности пса, оштроумности лисице,
филозофској стрпљивости магарца, – он је све то са таквим одушевљењем говорио,
толико нам је густирао, да човек чисто добија вољу да постане животиња.

Уосталом ми смо ђаци то и били за њега. Никога од нас он није звао крштеним
именом: свакоме је приденуо по једно име из зоологије и тим нас је именом и звао и
прозивао, тако да за њега није ни постојао прозивник са нашим крштеним именима.
Он би додуше загледао у прозивник и повлачио писаљком по именима, али када би
се на коме уставио рекао би:
– Изађи ти, вепре, и одгрокћи нам што знаш о...! А вепар би се дигао из клупе,
опуштена репа, изашао би пред таблу и почео гроктати лекцију. Другоме би опет
рекао:
– Ја ћу теби, орангутану мој, забележити јединицу: нека ти буде мало дужи реп,
да можеш њоме покрити револуционарну задњицу!

Орангутан би трепнуо и зажмиркао очима, почешао би се хитро иза увета, искезио се
на нас и увукао се на своје место.

Овакав професоров начин опхођења са нама имао је ту корисну страну што смо се,
готово мимогред, много чему научили. Тако, на пример, научили смо да свиња
грокће, да орангутан има црвено задње лице, да крава тели ("Једва си отелио
тројку!"), да твор смрди, да кукавица подмеће јаја и многе друге корисне ствари.

Но тај његов начин опхођења са ђацима имао је и други утицај на нас. Свако од нас
почео је полако, неосетно и постепено да се привикава имену које је носио, па не
само имену, већ и свима особинама дотичне животиње. У почетку се, разуме се,
свако бунио, али се затим навикао, па онда измирио и најзад подао, док није навика
већ постала тако јака да је почела да прелази у природу.

Тако, на пример, Љуба Слон, који је у почетку школске године био живахан и
окретан дечко, поче полако, неосетно и постепено да прима слоновске манире, да се
креће тромо, да лено мисли и да доброћудно жмирка очима, па чак поче и кожа да
му постаје неосетљива, а нос да му се пушта у сурлу. Јовица Орангутан поче такође
да стиче неке чудне покрете које дотле није имао. Сваки час би се чешао руком по
леђима, жмиркао би очима и кезио би се на другове, па чак поче, нарочито при
тучама, да употребљава ногу место руке, да са извесном лакоћом прескаче школске
клупе, искаче кроз прозор, да се преврће преко столица тако да ти је све изгледало
као да би му требало метнути ланац око врата. Средоје Твор није баш морао да
улаже неки нарочити труд да би се прилагодио особинама животиње чије је име
носио; а Јова Магарац, који је додуше, долазећи у школу, већ био донео извесне
магареће особине, необично се извежбао у стрпљењу. Не само цео професорски
колегијум, већ га је и цео разред тукао, и док је раније донекле и реагирао, доцније
се потпуно измирио са судбином и одиста је стоички подносио.

Тај утицај зоолошких имена које смо носили био је општи, те смо му се сви, вољно
или невољно, потчињавали и прилагођавал и се карактеру који томе имену одговара.

А интересантно је: доцније кад смо већ ушли у живот, ма колико да смо се старали
да те утиске изгладимо и уништимо, ипак смо сачували нешто од онога карактера и
оних навика и потражили себи у животу путеве и позиве који су нам одговарали и
којима смо могли да послужимо особинама стеченим у детињству. Тако, на пример,
Сима Ћуран је отишао у дипломатију и постигао је тамо лепе и знатне успехе; Јова
Магарац је постао министар просвете, и извршио је многе и многе корисне реформе
у тој струци; Пера Сом је постао члан Академије наука где и данас ћути као риба;
Спира Преживар је постао окружни прота и већ је одавно одликован црвеним
појасом; Тоша Камелеон се бацио сав на политику и необично је успешно води;
Средоје Твор увукао се у полицију, и где год је био са службом, осећао се његов
траг; Андра Крокодил је, као тутор, прогутао читаву једну масу, велику двоспратну
кућу и седам хектара земљишта. И сви редом тако: свако је пошао још у детињству
одређеним путем.

Стога што сам био најмањи у разреду, професор зоологије ми је дао име: миш. То је
она домаћа животиња коју жене кад спазе вриште и задижу сукње увис, и то је она
домаћа животиња што грицка мрвице бачене са туђег стола. И најзад, да ми је
судбина доделила у животу само то да жене кад ме спазе врисну и задижу сукње, то
би се још дало трпети, али изгледа да је судбина искористила само ону другу
особину ове животињице. На основу тога што животињица грицка мрвице бачене са
туђега стола, судбина ми је одредила да будем – српски књижевник.

СТРАНИ ЈЕЗИЦИ

Некако у то доба је уведен француски језик као наставни предмет у наше средње
школе, те је била велика оскудица у наставницима који би га предавали. Али та
околност није нимало бунила нити школску управу нити нас ђаке. Школска је управа
одређивала једнога грешника из наставничког већа, коме је ставила у дужност да са
нама заједно учи, француски, а нама је то добро дошло, јер нам на тај начин
предмет није задавао никакве тешкоће. Напротив, час француског језика служио нам
је као пријатан одмор од осталих часова и на њему смо се врло лепо забављали.

Када би професор научио лекцију, и било је још повуци-потегни, али кад је ни он не
би научио, онда је лако ишло, јер се и он сам снебивао да говоримо о француском
језику, већ би завео говор на сасвим друге ствари. Причао нам је, на пример, како
Митридат ВИ, краљ понтски, који је владао читав век пре Христова рођења, знао
двадесет и два језика, па нам је причао како је он лично знао једнога Црногорца
који је много лутао по свету и знао пет страних језика да говори, али их је све
говорио црногорским наречјем.

А кад би знао лекцију, отварао је час нарочитом беседом, коју би увек почињао
овако:
– Децо, француском језику треба да поклоните нарочиту пажњу. Он вам није
неопходно потребан ако ће, рецимо, ко од вас бити министар спољних послова, али
ако ко има амбицију да буде портир у хотелу, онда знајте да без француског језика
то не можете бити.

Затим би, после овако мудре беседе, ставио преда се познату књигу "Олендорфов� �
метода за учење француског језика", која је као једини уџбеник тада постојала, и из
које смо и ми и професор учили француски, и тада би између нас отпочео овакав
дијалог од речи до речи, по Олендорфовој методи:
Питање: Брат ваше жене, има ли он једну птицу која лепо пева?
Одговор: Да, брат моје жене има једну птицу која лепо пева?
Питање: Није ли ваша сестра од тетке род сестри од тетке мојега нећака?
Одговор: Да, моја је сестра од тетке род сестри од тетке вашега нећака!
Питање: Јесте ли видели ножић мога стрица?
Одговор: Да, видео сам ножић вашега стрица на клупи у башти моје тетке, која је
јуче појела једну јабуку.
Питање: Ваш старији брат, говори ли он француски?
Одговор: Мој старији брат не говори француски, али он има један перорез.
Питање: Једе ли ваша сестра радо сира?
Одговор: Да, моја сестра једе радо сира.

Као што се из ово неколико примера може видети, ова је Олендорфова метода
необично подесна и добра за учење француског језика, а ја се сећам једнога нашег
младог дипломате који је по Олендорфу научио француски и који је, приликом једне
дипломатске посете, водио овакав разговор:
– Ваша држава, није ли она вољна бити у добрим суседским односима са нашом
земљом? Ваша држава, није ли она вољна учинити изјаву нашој држави да је она,
ваша држава, вољна живети у добрим суседским односима са нашом државом?

Разуме се да се млади дипломата користио знањем францускога језика по
Олендорфу и приликом дипломатских вечера. Тако је, једном приликом, папскоме
нунцију, који је седео с његове десне стране рекао:
– Једе ли ваша сестра радо сира? А када га је маркиза Инес од Херера, жена
шпанског посланика запитала:
– Говорите ли енглески?
Дипломата јој је опет по Олендорфу одговорио:
– Не, ја не говорим енглески, али ја свирам у флауту!

Немачки језик већ нам је ишао нешто теже, а савладали смо га једино благодарећи
околности што смо имали професора који нам је необично лепо умео да објасни
многе ствари које би нам иначе биле нејасне.

Примера ради само, да наведем како нам је лепо и разумљиво објаснио шта значи
у немачком језику: помоћни глагол.

– Помоћни глагол, децо, то је онај глагол који помаже главном. На пример, ја копам
виноград, и онда ја сам глагол грабен, дакле: ицх грабе. Јест, ал' грабен не може да
стигне да окопа сам виноград, кратак дан па не може да стигне. Шта ће, како ће,
него ајд' да позове свога комшију хабена. Вели му: "Учини ми толико, комшија
хабен, помози ми да окопамо виноград!" Хабен, као добар комшија, пристане, и онда
запну на рад заједно, и то је онда: ицх хабе геграбен. Хабен је дакле у овом случају
помоћни глагол, то јест, глагол који је притекао у помоћ грабену. Јест, али није био
онда само кратак дан кад је грабен окопавао виноград; има још кратких дана у
години. Тако опет једном приликом, има грабен да окопа кукуруз, па запео, запео,
али не може да стигне. Кратак дан па не може да стигне. Шта ће, шта ће, домишља
се он, јер не бива да опет зове хабена, пошто му је он већ једанпут учинио љубав и
помогао му окопати виноград. Тад се сети грабен да зовне другог комшију њердена.
А њерден, неки добар човек, па се и он одазове молби и дође своме комшији у
помоћ, и запну заједно да раде, и то је онда ицх њерде грабен. Њерден је дакле у
овоме случају тако исто помоћни глагол. Јесте ли сад разумели, децо?
– Разумели смо! – одговарамо ми једногласно, јер одиста смо необично добро
разумели ово објашњење.

Када је, на пример, идућега часа професор запитао Сретена Јовића: шта су то
помоћни глаголи у немачком језику, он је са дубоким уверењем да је објашњење
потпуно разумео, одговорио:
– Помоћни глаголи, то су комшије. Кад неко не може сам да сврши окопавање
винограда, то он зове комшију па га замоли и овај пристане, те заједно окопају
виноград. Други пут кад опет не може да сврши окопавање кукуруза, а он зовне
другог комшију па му он помогне. Према томе, сваки помоћни глагол на немачком
језику јесте комшија.
– Па добро, Сретене, кажи ти мени – вели му професор – кога ћеш ти да зовеш у
помоћ кад не знаш лекцију?
– Комшију Живка! – одговара Сретен.
– Овога Живка што седи до тебе у клупи?
– Јесте!
– А како ти он може помоћи?
– Да ми шапне.
– Шта да ти шапне?
– Оно што не знам.
– И онда би Живко био теби помоћни глагол?
– Јесте.
– Е па хајде ти, помоћни глаголе, устани и шапни да чујемо сви. Реци, дакле, шта је
оно главно што је Сретен заборавио да каже?
– Заборавио је, – устаје Живко – заборавио је да каже да је био кратак дан и зато
онај човек није могао да стигне да окопа виноград.

Ð*азуме се да ми нисмо учили само помоћне глаголе. Било је и других мука и невоља.
Професор би нам, на пример, задавао сваке недеље по двадесет речи које смо
морали научити напамет, и да смо то успели постићи, сваки од нас би морао постати
живи џепни речник. Можете мислити какви су изгледали оних четврт сата одмора
испред часа немачког језика. Настала је једна паклена дрека, зујање и мумљање,
јер би тада цео разред запео да научи задатих двадесет речи, како би их одмах по
свршеноме часу заборавио. Кроз ту општу дреку, зујање и мумљање, чуле би се
милозвучне немачке речи: Церквечен, ентвурцелн, рикзихтслоз� �гкајт,
рикшрилпартР°Ñ˜, Ð¼Ð°Ñ€Ð³ÐºÑ€Ð°Ñ„ÑˆÐ°Ñ„Ñ ‚, итд. У значење тих речи нисмо се ни упуштали, јер
смо били дубоко уверени да овакве речи не могу ништа значити и да су их измислили
професори само да би отежали лекцију, ђацима. Мора се ипак признати да је било
немачких речи које би се и дале научити, стога што су врло мудро и практично
смишљене. Немци су, вероватно из економских разлога, једној речи дали по два и
три значења, и уз то још, ваљда ради тога да би се лакше научиле, удесили да та
значења имају извесне везе међу собом. Тако, на пример: замак се каже немачки
Сцхлосс, а тако се исто каже и брава којом се тај замак затвара. Или на пример:
пад, рунирање, каже се Верфалл, и тако и тако се исто каже немачки и рок, што је у
тесној вези са падом. Тако исто версетзен значи заложити, а версетзен се каже исто
и преместити ствар из куће у заложну банку. Унтерхалтен значи забављати се, а
значи и издржавати, што, је такођер у врло тесној вези, јер онај ко се забавља с
девојком сасвим природно треба да издржава дете.

Највише јада и невоља су нам задавали изузеци, који су просто били гробница у
коју је легао читав један разред, ако не и читаво једно покољење. Оно и у другим
граматикама има изузетака, али су некако уљудни и пристојни, али ови у немачком
језику – просто осећате да су их Немци измислили као једно од својих милитарних
средстава за уништавање непријатеља. Или ако не то, а оно као бодљикаву жицу
којом је немачки језик ограђен, како се не би могло олако продрети у знање истога.

Знојиш се, знојиш и знојиш док не скухаш језик и научиш извесно правило, те сав
срећан станеш пред професора, па све лижући прсте од задовољства говориш што си
научио очекујући да ће ти сад професор рећи: "Добро, врло добро, иди на место!" А
он тек, место тога, рече ти: "Е сад, реци ти мени, има ли ово правило својих
изузетака и који су то?" А то му дође као кад са највећом слашћу посрчеш компот од
бресака, а онај који те служи каже ти: "Е ајде сад да прогуташ и ову зелену
оскорушу!"

Због тих изузетака у немачком језику, ђак са добром оценом из тога предмета у
нашем разреду био је прави изузетак.

МАТЕМАТИКА

– Ја бих вас молио, господине докторе, да дете свестрано прегледате, јер почиње већ да ме
брине његово стање.
– Шта је то, дакле, што вас брине; какве сте промене запазили на њему?
– Дете је било ведро, весело, расположено, па одједном постало суморно и ћутљиво. Некако ми
је расејано, не уме ни да разговара као пре, не чује кад га питам и врло рђаво спава. Сања, вели,
неке страшне снове и у сну се тако погдекад препадне да често скаче са кревета, па га једва
можемо умирити.
– Хм! Хм! – размишља забринуто доктор и додаје: – Доведите ви мени младога пацијента да га
лично испитам.
Улази блед и испијен младић, лекар га пипа, куца по грудима, загледа му језик и преврће му очне
капке.
– А рђаво спаваш, је ли?
Ђак потврђује.
– Би ли могао рећи какви су то снови, шта је то тако страшно што сањаш?

Ђак се престрављено обзире лево и десно, па онда почиње поверљиво:
– Сањам неку гадну жентурину, са оштрим, гвозденим зубима, змијама место косе, топовским
ђулетом место срца, рукама у виду гвоздених вила и фосфорним очима, које се у мраку светле као
мачје око, и стомаком од говеђе коже, пуним разних цифара које та наказа бљује из уста.
– То је математика! Да, то је математика! – врти брижно главом лекар, сећајући се своје
младости. – Познајем ту болест, врло добро познајем, прележао сам је и сам. А каквога си
душевнога расположења, младићу, кад си будан? Јеси ли сачувао памћење, знаш ли, на пример,
да ми рецитујеш штогод?
– Знао сам, али сам заборавио.
– Можда си упамтио какву народну песму?
– Знао сам, али сам заборавио.

– Или ма шта друго, ма какву песму, реци шта знаш? Дечко се домишља, домишља,
па тек запне:
Квадрат од хипотенузе,
То зна свако дете,
Раван је квадратима
Од обе катете.
Лекару се мути чело бригом и обраћа се родитељима, као човек који је већ поставио
дијагнозу, овим саветом:
– Дајте му да једе куване суве шљиве, упишите га у какав спортски клуб и будите
измирени с тим да ове године падне на испиту.

Ето, такви смо пацијенти били сви које је ова бољка, опаснија и од тетануса и од
кочења врата, захватила. Сви смо морали јести куване суве шљиве и бити измирени
с тим да ћемо пасти на испиту. Свима нам је математика била врста авети од које се
ноћу трзамо иза сна, у мраку је се плашимо и усред дана дршћемо кад нам се само
помене њено име. Математика нам је свима изгледала некако као море без
хоризонта и без дна, у које су нас бацили те се давимо или очајним и безумним
напорима спашавамо; личила нам је на замршени лавиринт, у који су нас угурали те
се збуњено тетурамо, ударајући час у један, час у други зид, и личила нам је на
непроходну џунглу, пуну крвожедног звериња, у коју смо залутали и не знамо наћи
излаза, па смо стога ваљда и веровали да је она казна коју је господ бог изрекао
приликом изгнања из раја, када је за први грех жену казнио порођајним мукама а
човека математиком.

И онда, зар је чудо што смо се у сну трзали, што смо заборавили и народне песме и
оченаш; па често и своје сопствено име и презиме, и место рођења, и имена својих родитеља.
– Одакле си родом, Спиро? – пита професор математике Спиру Најдановића.
Спира ћути, трепће и гледа у таван.
– Одакле си родом, Спиро? – понавља професор.
Спира ћути, трепће и гледа у таван.

– Зар не знаш, побогу брате, одакле си родом?
– Заборавио сам.
– Па шта онда знаш? 'Ајде реци ми да чујем шта ти знаш, кад већ не знаш ни одакле
си родом?
– А плус б на квадрат равно је а на квадрат плус аб плус б на квадрат! – одговара
Спира као из топа. И док се професор зграњавао пред појавом што је Спира
заборавио своје место рођења, дотле смо се дивили Спири што је тако лепо знао
овај биномни образац, јер ми нисмо ни толико знали.

Ако смо и знали што, знали смо само оно што су раније генерације, оне које су пре
нас лупале главу са матема*тиком, стављале у стихове. Јер ваља знати да смо се ми
вратили ономе лепом обичају средњега века, стављању науке у стихове, као
јединоме начину да поједине теореме, принципе и законе научимо напамет.
– Шта бива са заградом кад се пред њом стави плус? – пита професор.

Ђак одмах прошапће у себи стих: "Кад је пред заградом знак више, заграда се
брише!" и изврши ту радњу.

Тако исто и Питагорино правило гласило је у стиху:
Квадрат од хипотенузе,
То зна свако дете,
Раван је квадрату
Од обе катете.
А несрећна Карнова теорема гласила је:
Квадрат над једном страном
– Вели Карно, ћорава му страна –
Једнак је код троугла
Са збиром квадрата других двеју страна итд.

А, допустите, да није ових лепих и врло глатких стихова, ко је тај који би се смео
подухватити да научи напамет тај исти Карнов принцип, који у прози гласи
овако: "Квадрат над једном страном троугла једнак је са збиром квадрата других
двеју страна смањеним за двоструки производ из тих других двеју страна и косинуса
угла који заклапају."

Али, ма колико да смо се спомагали стиховима, те су нам теореме ипак задавале
огромне главобоље. Сећам се, на пример, оне Питагорине хипотенузе, која ме је
толико измучила и са којом сам се толико рвао, па ипак, ево, ни дан-данас не знам
шта је то хипотенуза, сем што ми је остало у памети да је то нешто што је равно
збиру квадрата обеју катета. Мени је увек изгледало као да је та хипотенуза сестра
од тетке хипопотамусу.

Сећам се да сам једанпут, на часу опште историје, добио питање:
– Дедер, реци ти мени имена девет митолошких муза?

Ја сам према богињама лепих вештина имао нарочитих склоности и трудио сам се,
више но иначе, да ту лекцију добро научим, па ипак нисам упамтио име једној од
њих и мој је одговор гласио:
– Ерата, Калиопа, Клија, Мелпомена, Полимнија, Талија, Терпсихора, Уранија и
Хипотенуза.

Уосталом, нисам ја једини био коме су хипотенуза и катете пореметиле нормално
расуђивање. Било је и других који су, учећи математику, потпуно забрљавили. Један
мој друг, неки Ненад Протић, назвао је осниваоца француске династије Људевитом
Катетом и упорно је остајао при томе да су сви француски Лујеви катете.

Та хипотенуза постала ми је толико одвратна да сам је почео сматрати као реч која,
бачена некоме у лице, може значити само увреду и ништа друго. Тако сам је ја
једанпут и применио и због те примене имао тешких неприлика у породици.

Дошла нам је била у госте нека стрина, једна зрела девојка од четрдесет година,
која се није удала јер "није смела да се одважи на то". А та неодважна стрина била
је иначе необично досадно створење, која је засипала пита*њима као мећава и која
се интересовала за све, почевши од питања: ко свлачи митрополита увече кад хоће
да легне, па до питања: да ли кокошка осећа извесну пријатност кад снесе јаје?

И таква једна стрина и са таквим навикама пала ми је у кућу баш кад сам се спремао
за поновни испит из мате*матике и кад ми је глава врела од разних синуса,
косинуса, конуса, паралелопипеда, сегмената, тангената итд. Подно*сио сам, докле
се дало подносити, да ме засипа сметовима питања, али кад ми досади, кад
неодважна стрина преврши сваку меру, прекипе нешто у мени и, да бих је каквом
тешком увредом ућуткао, ја дрекнух:
– Ви сте хипотенуза!
– Јух! – врисну и иначе врло осетљива стрина и заклати се да падне у несвест.

На њен крик дотрча из друге собе мајка и стрина јој се узе горко јадати:
– Ја, ја, која твоју децу волим као очи у глави, ја то да доживим! – јецала је стрина
и, разуме се, из очију је лила киша суза као из решетке за туширање кад се повуче
онај ланчић.
– Црни сине, шта си јој казао? – пита очајно мајка.
– Рекао сам јој да је хипотенуза.
– Ју, а шта је то?
– Што га питаш шта је; то је извесно каква стонога, ако није још и гадније – пишти
стрина.
– Шта је то, кажи ми одмах шта је то? – навалила мајка на мене, не би ли изгладила
увреду. – Немој да ћутиш, него, реци шта је то?
– Квадрат од хипотенузе раван је збиру квадрата од обе катете!

– Квадрат од хипотенузе раван је збиру квадрата од обе катете!
– Ето, ето, кажем ја да је то нека стонога! – пишти и даље стрина, која због те тешке
увреде све до своје смрти није говорила са мном, живећи у дубокоме уверењу да је
хипотенуза нека одвратна животиња.

И то је само један, један једини појам из математике који је мојој стрини личио на
стоногу, а замислите на шта би јој личила тек цела математика, која је и нама
изгледала као најкрволочнија животиња. И, ако бисмо јој тражили сличности у
животињском царству, она би најпре била слична одвратноме октоподу који је
пружио осам кракова са сисаљкама на врху, од којих сваки посебице пије крв
несрећној жртви која би упала међу кракове те опасне животиње. Тих осам кракова
представљају: аритметика, алгебра, геометрија, тригонометрија, стереометрија,
гониометрија, планиметрија и аналитична геометрија. Па изволите сад сами изабрати
који од ових пипака желите да вам се зарије у мозак, па изволите сад сами рећи: да
ли је могуће избећи смрт кад човек западне у канџе овога одвратнога октопода?

Замислите, на пример, нека такав октопод пружи само један од својих пипака и
кљуцне вас у главу. Јаукнућете, верујте, као да вам се у мозак жарило педесет
змијских жаока, а ако запитате шта је то што вас је тако тешко озледило, добићете
одговор да је то непозната количина.

Ах, те непознате количине, колико ли су нам оне само јада задале! И, како тада тако
и доцније у животу, увек су то непознате количине које човеку задају невоље и
бриге! Јер одиста, у животу, то сте извесно сви запазили, те непознате количине
играју често врло велику улогу. Тако, на пример, у политици непознате количине
имају погдекад пресудну реч; у јавноме животу непознате количине достижу
погдекад врло велики углед; у литератури непознате количине узносе гдекад високо
главу, па најзад и сам брак, као основица човечјег живота, није ништа друго до
заједница непознатих количина.

То у животу бива и, кад већ човек загази у живот, он се, хтео - не хтео, мири с том
околношћу, али се ми у школи нисмо могли да измиримо са тим непознатим
количинама, а још мање с тим да читава једна наука почива на непо*знатим
количинама. Кад сам једанпут, у својој наивности, запитао на што те непознате
количине, кад већ постоје познате и кад оне врло лепо и корисно служе, један
професор математике ми је рекао:
– Кад би све количине биле познате, онда математика не би била наука.

А бар да су само непознате количине у математици, па човек и да јој опрости некако.
Али је ту таква гужва и таква збрка разнородних и свакојаких количина да је човеку
лакше оком сагледати цео планетни систем у васиони но мозгом схватити све те
количине у математици. Тако, на пример, сем познатих и непознатих, има још и
позитивних и негативних количина, па има количина бесконачних (беско*начно
малих и бесконачно великих), па има имагинарних (уображених) и најзад
комплексних количина, а то су оне које нису ни реалне а нису ни уображене, него
нешто отприлике као пола риба а пола девојка. И што је најгоре, све се те количине
међу собом сабирају, одузимају, множе, деле, степенују и уопште су у тако срдачним
односима да не можеш никад знати које коме род а ко није. И из те мешавине
порађају се такве некакве одвратне наказе, тако неки чудновати закони и принципи,
да би у свакој другој прилици, кад би их ко поставио, требало у најмању руку да
буде упућен у болницу на посматрање. Из те мешавине и односа међу овим
разноликим количинама, као оно кад помешаш соду, лој и кишницу па добијеш сапун,
добијате на пример овако чудновата правила, удаљена хиљадама километара од
здравога разума: "Нула подељена са нулом може да буде нула, а може да буде и
један, може два и три, четири и пет и може да буде све што год хоћете", или: "Четири
подељено нулом даје бесконачно велики број", или: "Уображена количина
степенована уображеном количином даје реалну количину."

А кад већ у тој науци нема немогућности , кад она из познатих количина изналази
непознате а из уображених добија реалне, онда по чему би у математици био
немогућан и овакав задатак, на пример: "Кад је шофер господина министра
социјалне политике стар 40 година, 3 месеца и 12 дана, а мост је у вароши Квибеку,
у држави Канади, дуг 577 метара, онда колико жуманаца треба размутити у супи од
резанаца справљеној за четири особе разнолике старости, с обзиром на то што је
ширина ускога колосека босанских железница 0,70 м?" Или зар је онда немогуће и
решење једнога задатка из више математике који сам ту скоро читао у неким
новинама, а који гласи: "Кад помножим датум мог ро*ђења са бројем мога телефона,
добијам из квадратног корена од тога, минус године моје таште, тачно број моје
куће."
Ви ћете се можда овим задацима насмејати, сма*трајући их као измишљене тога ради
да би се персифлирал� � математика као наука, међутим, као потврду да овакве
ствари, кад је реч о математици, не спадају у област изми*шљенога, приђите првоме
Ð¼Ð°Ñ‚ÐµÐ¼Ð°Ñ‚Ð¸Ñ‡Ð°Ñ€Ñ ƒ кога сретнете и замолите га да вам објасни Зенонов закон. Али, топло
вам препоручује� �, пре него то учините да узмете једну дозу брома за умирење
живаца, јер ће вам тај математичар доказивати такве ствари да ће сасвим несвесно
ваша рука тражити у околини какав предмет, пивску криглу, столицу или у најмању
руку какву циглу, са жељом да га клепнете у главу.

Тај Зенон, као бајаги знаменити грчки философ, био је неки математички луђак, који
је живео неколико стотина година пре Христа. Он је још тада, пре двадесет и четири
века, измислио једну математичку загонетку, коју су сви они који не знају
математику давно и давно решили и са којом сви они који знају математику још и дан-
дањи лупају главу. Зенон је, наиме, математички утврдио да зец никад не може да
стигне корњачу. По њему, ако корњача са једнога места пође, а зец рецимо, на сто
метара за њом потегне у истом правцу, онда док зец учини половину пута од сто
метара, дотле корњача измакне две-три стопе и тиме је продужила првашње
растојање: док зец савлада половину новога растојања, дотле је корњача учинила
два или три корака, те опет поставила ново растојање. И то тако иде у бесконачност.

У животу, разуме се, јасно је као дан, док ви дланом о длан, да ће зец стићи,
претећи и оставити далеко за собом корњачу, али у математици то не може никако да
се деси.

Имам једнога пријатеља математичара, па сам га у име пријатељства, у име здравога
разума и у име човечности молио и преклињао да призна да је зец кадар стићи
корњачу, али је он упорно остајао при своме тврђењу:
– У животу може, али математички не може!

Када сам већ пао у очајање, а пошто сам попио две дозе брома, ја сам га просто
уценио пријатељатвом, па је најзад једва пристао да нешто мало попусти:
– Па оно, могло би! Могло би се можда и математички доказати да би зец једнога
дана, после вишегодишњега трчања, стигао корњачу, само што је то један
бесконачно дуг и врло компликован рачун, тако да би пре цркли и зец и корњача, и
ђак коме би тај задатак био задат, и професор који би га задао, но што би се тај
рачун могао довршити!

А није то једини случај, тај Зенонов зец и корњача, где математика не признаје
нешто што је иначе очигледно. Она узме, на пример, лопту па вас пита:
– Је ли ова лопта округла?
– Потпуно округла! – одговарате ви убеђено.
– Е није! – одговара вам математика. – Математички она није округла.

Тако исто за линију праву као стрела рећи ће вам да је не признаје за праву; тако
исто за површину равну као стакло рећи ће вам да не признаје да је равна, па ће
најзад, у тој својој негативној упорности ићи тако далеко да ће и оно чему вас је
сама она учила спорити.

Док сте у геометрији учили да су паралелне линије оне које подједнако одстоје и
никад се не секу, дотле ће виша математика рећи да се паралелне линије у
бесконачности секу.

Када сам тога мога пријатеља, математичара, питао како је то могуће да математика
не признаје оно што се тако јасно може и оком видети и руком опипати, он ми је
одговорио:
– Математика не верује чулима!

Нисам могао у почетку да се измирим с тим да једна наука не признаје чула, те да за
оно што очима видиш тврди да не постоји, али сам се сетио да то често бива и у
животу. Сећам се, на пример, једне такве математичке љубави доајена београдских
боема, мога пријатеља чича-Илије Станојевића. Он је имао једну пријатељицу, која
је с обзиром на његове године и на уметничке напоре, којима је истрошио своје
намучено тело – била исувише млада. Та околност, вероватно, довела је до тога да
је чича-Илија, враћајући се једне ноћи после поноћи кући, затекао пред вратима
своје собе један пар наредничких чизама. Можете мислити како су те чизме потресле
уметникову душу. Бануо је гневан у собу и тамо је видео својим рођеним очима
наредника без чизама. Он се још једном затресе целим телом од гнева, и пред
уметниковим очима заиграше крвави колути. За часак само, за тренутак,
промишљаше како да одмазди увреду. Он у томе тренутку виде свега два начина:
или да изађе у ходник, унесе чизме и замоли наредника да их навуче и да му
направи место, како би он могао лећи, или, не узнемирујући наредника, да се врати
у кафану и потражи себи утехе. Он изабра овај други начин као тежу и суровију
казну за неверницу и оде не бацивши ни последњи поглед на свој рођени јастук, на
коме су почивале њихове две главе. Оде и настави да пије три дана и три ноћи,
осећајући стално незасићену жеђ. Он је мењао кафане, али своју намеру да и даље
пије није мењао. Четвртога дана, он доби поштом једну карту адресирану:
"Господину Илији Станојевићу, глумцу, Београд, Кафана Руски цар. Пострестанте.
"Карта је била њена и она му је писала: "Драги Чича, оно што си видео није истина"
итд.

Као што видите, математички принцип игнорисања чула нашао је у овој љубави своју
најбољу примену и, како је чича-Илија човек који дубоко цени науку, као и све
гране њене, није имао где но да, после овако математички убедљивога разлога, оде
кући.

Али сем тих познатих и непознатих количина, сем коначних, бесконачних,
уображених и полууображен� �¸Ñ… ко*личина које су, као што видите, до темеља
заљуљале наше здраво расуђивање, било је у математици и других баука, аждаја,
стонога, псоглава, гуштера, крокодила, гвозден-зуба, медуза, шкорпија, кербера,
пуноглаваца, ајкула и, врх свега тога, као змај са седам глава и са седам
пламенова, које свака глава бљује из чељусти, била је: Ñ€ÐµÐºÑ‚Ð¸Ñ„Ð¸ÐºÐ°Ñ†Ð¸Ñ ˜Ð° круга. Тај се
задатак уздизао над нама као, рецимо, неприступач� �и врх Хималаја, до којега су
разне експедиције тежиле да допру, али су пропадале, стрмоглављи� �але се у
поноре, бивале затрпаване усовима и умирале од глади у сметовима, а врх Хималаја
остајао и даље неиспитан и непознат човечанству.

И сада се тек може замислити колико то мора бити натчовечанс� �и напор: преко свих
ових тешкоћа и непогода пребродити и допрети до матурантске сведоџбе? Зар вам
цео тај напор, тај подвиг и тај труд не личи на једну огромну тркачку стазу са
победним стубом на крају и са нама, грешним ученицима математике на почетку,
одакле ће нас пустити те ћемо неколико година трчати ка стубу, заплићући се,
падајући, преврћући се, ломећи успут ноге, руке и ребра или остајући насред пута
онесвешћени од исцрпености снаге?