-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
Како дође МуÑићу Стеване,
три је паше био и убио.
Кад започе бити четвртога,
ту погибе МуÑићу Стеване,
и Ñа њиме ВаиÑтина Ñлуга,
и војÑке му дванаеÑÑ‚ иљада.
И ту нам је и кнез погинуо.
Ту Ñу Србљи изгубили царÑтво
чеÑтитога цара земаљÑкога.
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
Слуга Милутин
Долећеше два врана гаврана
од КоÑова поља широкога,
и падоше на бијелу кулу,
баш на кулу Ñлавнога Лазара;
један гракће, друга проговара:
"Да л' је кула Ñлавног кнез-Лазара?
Ил' у кули нигђе никог нема?"
То из куле нитко не чујаше,
већ то чула царица Милица,
па излази пред бијелу кулу;
она пита два врана гаврана:
"Ој, бога вам, два врана гаврана,
откуда Ñте Ñ˜ÑƒÑ‚Ñ€Ð¾Ñ Ð¿Ð¾Ð»ÐµÑ›ÐµÐ»Ð¸?
ÐијеÑте ли од поља КоÑова?
ВиђеÑте ли двије Ñилне војÑке?
ЈеÑу ли Ñе војÑке удариле?
Чија ли је војÑка задобила?"
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
Ðл' говоре два врана гаврана:
"Ој, бога нам, царице Милице,
ми Ñмо Ñ˜ÑƒÑ‚Ñ€Ð¾Ñ Ð¾Ð´ КоÑова равна,
виђели Ñмо двије Ñилне војÑке;
војÑке Ñу Ñе јуче удариле,
обадва Ñу цара погинула;
од Турака нешто и оÑтало,
а од Срба и што је оÑтало,
Ñве рањено и иÑкрвављено".
ИÑтом они тако беÑјеђаху,
ал' ето ти Ñлуге Милутина,
ноÑи деÑну у лијевој руку,
на њему је рана ÑедамнаеÑÑ‚,
Ð²Ð°Ñ Ð¼Ñƒ коњиц у крв огрезнуо;
вели њему гоÑпођа Милица:
"Што је, болан, Ñлуго Милутине?
Зар издаде цара на КоÑову?"
Ðл' говори Ñлуга Милутине:
"Скин' ме, гоÑпо, Ñа коња витеза,
умиј мене Ñтуденом водицом,
и залиј ме црвенијем вином;
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
тешке Ñу ме ране оÑвојиле".
Скиде њега гоÑпођа Милица,
и уми га Ñтуденом водицом.
и зали га црвенијем вином.
Кад Ñе Ñлуга мало повратио,
пита њега гоÑпођа Милица:
"Што би, Ñлуго, у пољу КоÑову?
Ђе погибе Ñлавни кнеже Лазо?
Ђе погибе Ñтари Југ Богдане?
Ђе погибе девет Југовића?
Ђе погибе Милош војевода?
Ђе погибе Вуче Бранковићу?
Ђе погибе Бановић Страхиња?"
Тада Ñлуга поче казивати:
"Сви оÑташе, гоÑпо, у КоÑову.
Бе погибе Ñлавни кнез Лазаре,
ту Ñу млога копља изломљена,
изломљена и турÑка и ÑрпÑка,
али више ÑрпÑка него турÑка,
бранећ, гоÑпо, Ñвога гоÑподара,
гоÑподара, Ñлавног кнез-Лазара.
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
РЈуг ти је, гоÑпо, погинуо
у почетку, у боју првоме.
Погибе ти оÑам Југовића,
ђе брат брата издати не шћеде -
докле гође један тецијаше;
још оÑтаде Бошко Југовићу,
крÑташ му Ñе по КоÑову вија,
још разгони Турке на буљуке,
као Ñоко тице голубове.
Бе огрезну крвца до кољена,
ту погибе Бановић Страхиња.
Милош ти је, гоÑпо, погинуо
код Ситнице, код воде Ñтудене,
ћено млога Турци изгинули:
Милош згуби турÑког цар-Мурата
и Турака дванаеÑÑ‚ хиљада;
бог да проÑти ко га је родио'
Он оÑтави Ñпомен роду ÑрпÑком,
да Ñе прича и приповиједа
док је људи и док је КоÑова.
Ршто питаш за проклетог Вука,
проклет био и ко га родио!
Проклето му племе и кољено!
Он издаде цара на КоÑову
и одведе дванаеÑÑ‚ хиљада,
гоÑпо моја, љутог оклопника".
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
Милош Обилић (такође, понегде, и Милош Кобилић; у неким изворима) је био
ÑрпÑки витез, из Ñредњег века, који Ñе чеÑто Ñпомиње и у ÑрпÑкој епÑкој
(јуначкој) поезији.
Ðајпознатији је као витез који је убио турÑког Ñултана Мурата Првог у КоÑовÑкој
бици 1389.
Овде наводимо неке различите чињенице о овој личноÑти и његовом лику,
Ñтварној личноÑти и легендарном лику.
Ðешто Ñе зна, нешто, Ñамо, наÑлућује, а, вероватно, нешто ће оÑтати и тајна - што
је и разумљиво јер Ñе неке чињенице налазе у турÑким архивама које Ñу "удешене"
према политици оног времена јер, не треба Ñметнути Ñ ÑƒÐ¼Ð°, у бици је Ñмртно
наÑтрадао велики Ñултан Мурат Први чији ће га Ñтарији Ñин Бајазит (Бајазид)
наÑледити (узгред: први "потез" новог Ñултана Бајазита, био је да убије рођеног
брата Јакупа (Јакуба) да не би дошло до борбе око преÑтола!). Да ли ће, једног
дана, "а, можда, и пре", "изронити" нешто до Ñад непознато о оном ÑрпÑком јунаку
који је Ñмртно ранио Ñултана, не зна Ñе.
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
Дакле, Ñултан је убијен у борби, у јеку КоÑовÑке битке (у којој је погинуо и ÑрпÑки
кнез Лазар). Мурата је убио неки ÑрпÑки ратник; извори, иÑторијÑки, ниједан,
доÑад, познат, не наводи име Милош Обилић. ЈедноÑтавно, нема имена. Ðи у
ÑрпÑким (познатим) ни у турÑким или неким трећим изворима. Како Ñе он звао,
тајна је! Има мишљења да је Милош Обилић био млађи (од ње) и једини брат
Миице, књегиње, Ñупруге кнеза Лазара, али да Ñе, наводно, тај податак, у време
кад је Бајазит преузео влаÑÑ‚, заташкао јер је Лазарева и Миличина пета кћер
Оливера узета у Бајазитов харем.
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
У народним епским песмама и легендама, Милош је слављен као херој
натприродног рођења и снаге (његова мајка је била вила или је његов отац био
змај; Милош је добио своју снагу од кобиљег млека, од чег потиче његово презиме
Кобилић или Кобиловић). Имао је изузетног коња по имену Ждрал. Милошеви
побратими су били Милан Топлица и Иван Косанчић, а његова вереница или жена
је била Мара, кћер кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице.
Према најпопуларнијој верзији легенде, 15. јуна по јулијанском, односно 28. јуна
по грегоријанском календару, током Косовске битке (1389), Милош је дошао до
турског ратног логора претварајући се да је пребегао на њихову страну. У
погодном тренутку, кад га је султан примио у свом шатору, он га је смртно ранио
ножем „од учкура до бијела грла“. Према турским изворима, међутим, султан Мурат
Први је убијен после битке, кад је неки српски војник који се правио мртав - убио
султана кад му се приближио.
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
Милош Обилић је највећи ÑрпÑки јунак од кад поÑтоје Срби и СрпÑтво. О Милошу
Обилићу је напиÑано и иÑпевано више него о било ком другом јунаку. У чем је
величина овог ÑрпÑког јунака над јунацима? Одговор је: у одржаној речи!
Он је дао Ñвоју реч уочи битке и одржао је. Зашто је, управо, он проглашен
највећим од највећих јунака? Да биÑмо одговорили на поÑледње питање, морамо
знати ко је био на другој Ñтрани против које је Милош уÑтао и учинио јуначко дело.
"Ја невјера никад ниÑам био,
Ðит' Ñам био нити ћу кад бити!
Ðего, Ñјутра, миÑлим, на КоÑову,
За хришћанÑку вјеру погинути!"
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
Милош је уочи КоÑовÑке битке (1389) био оптужен и под Ñумњом да
ће издати ÑрпÑког кнеза Лазара (у пеÑмама цара!), али је Милош,
пред Ñвима, дао завет - заклетву - положио Ñвоју реч да ће Ñвојом
руком и мачем преÑудити туÑком Ñултану Мурату.
"Сјутра јеÑте лијеп Видов данак,
Виђећемо у пољу КоÑову
Ко је вјера, а ко је невјера!"
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
Милош Обилић је важио за најбољег ÑрпÑког јунака. Када је био рањен у боју на
Плочнику, наÑтала је општа паника у СрпÑким редовима, али уÑпео је да Ñе
опорави и да Ñе Ñпреми за велику битку Ñа Турцима на КоÑову. Веце пре одлаÑка
на бој, кнез Лазар је одржао кнежевÑку вечеру на којој Ñу биле Ñве виђеније
ÑрпÑке војводе. По предању на тој вечери Вук Бранковић је прозвао Милоша
Облилића да Ñарађује Ñа Турцима. Јер је два дана прије те вечере оÑлободио
ÑрпÑког љекара кога је заробила Ñтража Вука Бранковића, а они Ñу Ñматрали да је
он турÑки ухода. И у тој Ñилној пометњи међу ÑрпÑким војводама када Ñу то чули,
иако је већина њих била на Милошевој Ñтрани, Милош Обилић је уÑтао подигао
пехар вина и рекао: "ЧеÑтити кнеже Лазар, и ти Вуче Бранковићу, и ти Иване
КоÑанчићу, и ти Милане Топлица, и ви браћо МуÑићи, и ти Јуже Богдане, и ви браћо
Југовићи, и ви Ñви оÑтале ÑрпÑке војводе које Ñте Ñ'нама и међ нама.
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
Завјетујем Ñе пред овом Ñветом Ñликом ИÑуÑа ХриÑта, пред овим хљебом и вином
да ћу Ñутра на КоÑову убити Мурата, и какви будемо Ñутра на КоÑову бићемо такви
довјека." И поÑле овог говора он напушта вечеру. ÐаÑтала је мала паника у
ÑрпÑким редовима, али Ñутра дан на КоÑову пољу када је Ñве било Ñпремно и када
Ñу ÑрпÑки попови завршили литургију, Ñви коњаници Ñу навукли шљемове, једино
је Милош Ñкинуо Ñвој и бацио га. Када је битка отпочела, Милош је био на целу
војÑке, имао је копље и на Ñвом коњу Ждралу, јахао ка ТурÑком табору. По
предању Милош је имао веома доброг коња. Када је дошао до турÑког табора
окренуо је копље наопако, што је у то време значило предају. У првом тренутку
турÑки војници који Ñу Ñе налазили у табору око Ñултана Мурата Ñу
прокоментарРÑали да је Лазар оÑтао без најбољег ÑрпÑког војводе. Док Ñу други
рекли да буду на опрезу да није некаква подвала. Када Ñу га разоружали,
наређено му је било да приђе и да Ñе поклони Ñултану.
То му је било идеално за оÑтварење заклетве коју је дао вече пре тога. Када је
кренуо да Ñе Ñагне и да Ñе поклони, на пола пута је извукао Ñакривени нож иÑпод
оклопа и раÑпорио турÑког Ñултана Мурата. Одмах Ñу га војници ухапÑили и
везали. Погубљен је одрубљивањем главе.
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
КоÑовка девојка
Уранила КоÑовка девојка,
уранила рано у недељу,
у недељу прије јарка Ñунца;
заÑукала бијеле рукаве,
заÑукала до бели лаката,
на плећима ноÑи леба бела,.
у рукама два кондира златна:
у једноме лађане водице,
у другоме руменога вина.
Она иде на КоÑово равно,
па Ñе шеће по разбоју млада,
по разбоју чеÑтитога кнеза,
те преврће по крви јунаке.
Ког јунака у животу нађе,
умива га лађаном водицом,
причешћује вином црвенијем
и залаже лебом бијелијем.
Ðамера је намерила била
на јунака Орловића Павла,
на кнежева млада барјактара.
И њега је нашла у животу.
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
ДеÑна му је рука оÑечена
и лијева нога до колена,
вита Ñу му ребра изломљена,
виде му Ñе џигерице беле.
Измиче га из те млоге крвце,
умива га лађаном водицом,
причешћује вином црвенијем
и залаже лебом бијелијем.
Кад јунаку Ñрце заиграло,
проговара Орловићу Павле:
"СеÑтро драга, КоÑовко девојко,
која ти је голема невоља,
те преврћеш по крви јунаке?
Кога тражиш по разбоју млада:
или брата, или братучеда,
ал' по греку Ñтара родитеља?"
Проговара КоÑовка девојка:
"Драги брато, делијо незнана,
ја од рода никога не тражим:
нити брата, нити братучеда,
ни по греку Ñтара родитеља.
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
Мож ли знати, делијо незнана,
кад кнез Лаза причешћива војÑку
код прекраÑне Самодреже цркве
три недеље тридеÑÑ‚ калуђера?
Сва Ñе ÑрпÑка причеÑтила војÑка,
најпоÑлије три војводе бојне:
једно јеÑте Милошу војвода,
а друго је КоÑанчић Иване,
а треће је Топлица Милане.
Ја Ñе онде деÑи на вратима
кад Ñе шета војвода Милошу:
краÑан јунак на овоме Ñвету,
Ñабља му Ñе по калдрми вуче,
Ñвилен калпак, оковано перје,
на јунаку колаÑта аздија,
око врата Ñвилена марама;
обазре Ñе и погледа на ме,
Ñ Ñебе Ñкиде колаÑту аздију,
Ñ Ñебе Ñкиде, па је мени даде:
"Ðа, девојко колаÑту аздију,
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
по чему ћеш мене Ñпоменути,
по аздији, по имену моме:
ево т' идем погинути, душо,
у табору чеÑтитога кнеза;
моли бога, драга душо моја,
да ти Ñ' здраво из табора вратим,
а и тебе добра Ñрећа нађе,
узећу те за Милана мога,
за Милана, богом побратима,
кој' је мене богом побратио,
вишњим богом и Ñветим Јованом;
ја ћу теби кум венчани бити".
За њим иде КоÑанчић Иване:
краÑан јунак на овоме Ñвету,
Ñабља му Ñе по калдрми вуче,
Ñвилен калпак, оковано перје,
на јунаку колаÑта аздија,
око врата Ñвилена марама,
на руци му; бурма позлаћена;
обазре Ñе и погледа на ме,
Ñ Ñ€ÑƒÐºÐµ Ñкиде бурму позлаћену,
Ñ Ñ€ÑƒÐºÐµ Ñкиде, па је мени даде:
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
"Ðа, девојко, бурму позлаћену,
по чему ћеш мене Ñпоменути,
а по бурми, по имену моме:
ево т' идем погинути, душо,
у табору чеÑтитога кнеза;
моли бога, моја душо драга,
да ти Ñ' здраво из табора вратим,
а и тебе добра Ñрећа нађе,
узећу те за Милана мога,
за Милана, богом побратима,
кој' Је мене богом побратио,
вишњим богом и Ñветим Јованом;
ја ћу теби ручни девер бити".
За њим иде Топлица Милане:
краÑан јунак на овоме Ñвету,
Ñабља му Ñе по калдрми вуче,
Ñвилен калпак, оковано перје,
на јунаку колаÑта аздија,
око врата Ñвилена марама,
на руци му копрена од злата;
обазре Ñе и погледа да ме,
Ñ Ñ€ÑƒÐºÐµ Ñкиде копрену од злата,
Ñ Ñ€ÑƒÐºÐµ Ñкиде, па је мени даде:
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
"Ðа, девојко, копрену од злата,
по чему ћеш мене Ñпоменути,
по копрени, по имену моме:
ево т идем погинути, душо,
у табору чеÑтитога кнеза;
моли бога, моја душо драга,
да ти Ñ' здраво из табора вратим,
тебе, душо, добра Ñрећа нађе:
узећу те за верну љубовцу".
И одоше три војводе бојне:
њи ја Ð´Ð°Ð½Ð°Ñ Ð¿Ð¾ разбоју тражим".
Ðл' беÑједи Орловићу Павле:
"СеÑтро драга, КоÑовко девојко,
видиш, душо, она копља бојна,
понајвиша а и понајгушћа?
Онде ј' пала крвца од јунака
та доброме коњу до Ñтремена,
до Ñтремена и до узенђије,
а јунаку до.
Ñвилена паÑа, -
онде Ñу ти Ñва три погинула!
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
Већ ти иди двору бијеломе,
не крвави Ñкута и рукава".
Кад девојка ÑаÑлушала речи,
проли Ñузе низ бијело лице,
она оде Ñвом бијелу двору
кукајући из бијела грла:
"Јао, јадна, уде ти Ñам Ñреће!
Да Ñе, јадна, за зелен бор ватим,
и он би Ñе зелен оÑушио!"
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
Косовске песме
Природан прелаз од преткосовског ка косовском циклусу представљају оне песме
које приказују Лазара у служби Душановој и као наследника Душановог царства. У
њима се налази и један од елемената косовске легенде, тј. да ће српска држава
пропасти по божјој вољи.
Лазар је, одиста, био у Душановој служби (као што је код овога био угледна
личност и Лазарев отац Прибац). Душан је Лазара „поставио за ставиоца и оженио
Милицом, ћерком војводе Вратка, потомка Немањиног сина Вукана". За владе цара
Уроша Лазарева моћ је стално расла, а после Урошеве смрти, као самосталан
владар покоривши Николу Алтомановића (чија се област простирала од Рудника до
Дубровника) и још неке великаше, он је ставио под своју власт „читаво Поморавље
и северозападну Србију до Дрине и Саве". У то време почели су и Турци да упадају
у Србију, и у два маха били су потучени: код Параћина 1381. и код Плочника 1386.
Неколико година после ових пораза Турци су пошли на Србију с великом војском,
коју је предводио сам султан Мурат, „а са њиме су била и оба његова сина, Јакуб
и Бајазид, као и многе прослављене војсковоће из ранијих ратова (Евренос,
Сариџе, Балабан и др.).
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
Konstantin Dejanović (u pesmi: beg Kostadin) i brat mu Jovan Dragaš vladali su u
severoistočnom delu Makedonije kao turski vazali. „Politički centar Dejanovića bio je
Velbužd. Jovan Dragaš nosio je titulu despota (umro oko 1378), dok se Konstantin javlja
kao "gospodin". Konstantin je poginuo u boju na Rovinama 1395, boreći se na turskoj
strani protiv vlaške vojske."
Preko oblasti Konstantina Dejanovića, koji se i sam sa svojim odredom morao priključiti
Turcima, izbio je Murat na Kosovo u oblast Vuka Brankovića". Lazaru je poslao u pomoć
bosanski ban Tvrtko svoju vojsku pod vojvodom Vlatkom Vukovićem. „Sa Bosancima je
došao, kako izgleda, i jedan odred Hrvata pod banom Ivanišem Paližnom. Od srpskih
feudalaca koji su pomogli Lazara najvažniji je bio Vuk Branković, na čijoj se teritoriji boj i
odigrao.
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
Vuk Branković, koji je bio oženjen Lazarevom ćerkom Marom, držao je „krajeve
oko Prištine, Trepče, Zvečana, Sjenice i Polimlje južno od Prijepolja. Od ranijih gradova
kralja Vukašina prešli su pod njegovu vlast "Prizren i Skoplje". Posle bitke na Kosovu on
je jedno vreme pružao otpor Turcima, ali je najposle morao da im se pokori.
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
Uz Lazara su bili i njegovi sestrići Stefan i Lazar Musići. Nije poznato da li je i drugi
njegov zet Đurađ Stracimirović Balšić sudelovao u boju. Sasvim su fantastične docnije
turske vesti po kojima su kneza Lazara pomagali i Bugari, Arbanasi, Vlasi, Mađari, Nemci i
Česi: trebalo je prikazati tursku pobedu što težom i značajnijom. Do sudara je došlo na
Vidovdan 15. juna 1389. g. u blizini Prištine. O borbenom poretku imamo samo docnije
vesti koje se ne mogu proveriti savremenim izvorima, mada same po sebi izgledaju dosta
verovatne. Centrom turske vojske, koji se nalazio svakako onde gde je Muratovo tulbe,
zapovedao je sam sultan. Evropske trupe nalazile su se na desnom krilu pod Bajazidom,
azijske na levom pod Jakubom. Prema Muratu nalazio se knez Lazar sa glavninom svoje
vojske. Srpsko desno krilo držao je Vuk Branković (prema Jakubu), a levo Vlatko Vuković
sa Bosancima (prema Bajazidu).
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
Sam tok bitke malo je poznat. U početku su Srbi imali
izvesnog uspeha koristeći zabunu koja je nastala kod Turaka kada je „neko veoma
blagorodan" – to je po docnijim vestima Miloš Kobilić (Obilić) – „koga oblagaše zavidljivci
svome gospodaru i osumnjičiše kao neverna", pretvarajući se da kao prebeglica prelazi
na tursku stranu, ubio sultana Murata... Ali Bajazid je odmah energično preuzeo
sultansku vlast i komandu u svoje ruke, naredio da se pogubi i njegov brat Jakub i
izvojevao pobedu. Knez Lazar je pao u tursko ropstvo i pogubljen je po Bajazidovom
naređenju. Poznato je i to da su neki bosanski velikaši bili zarobljeni i odvedeni u Malu
Aziju; za njih se tek posle angorske bitke saznalo da su u životu. Izgleda ipak da Turci
nisu potpuno satrli srpsko-bosansku vojsku. Vuk Branković je uspeo da se spase, isto
tako i vojvoda Vlatko Vuković: stradao je, prema tome, najviše centar srpske vojske."
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
Kosovska bitka znači kraj samostalne srpske države. Ubrzo posle toga Turci su stavili
pod svoju kontrolu zemlje Vuka Brankovića: „Skoplje su mu oduzeli i od njega načinili
svoju vojnu bazu prema Srbiji, Zeti i Bosni; u ostale važnije njegove gradove, naročito u
Zvečan, smestili su svoje posade. Centralna oblast Balkanskog poluostrva bila je na taj
način čvrsto u njihovim rukama. Već su savremenici osetili značaj boja na Kosovu, i on
je brzo postao predmet legende, čije je stvaranje bilo olakšano i dramatičnim
pojedinostima samoga sukoba, podvigom Miloša Kobilića i pogibijom oba vladaoca".
Kako je nastala kosovska legenda i kakav je njen smisao?
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
„Čim je" – kaže Stojan Novaković – „događaj malo ustupio u prošlost, njega je
obuhvatila poezija. Već XV veka, a može biti i ranije, postale su pesme u kojima se
pevalo čudno delo Miloševo. Odmah se počelo pevati da je pobuda toga dela u tome što
je Miloš od nekoga svome gospodaru opadnut. Omiljeni naučnik s dvora despota
Stefana, Konstantin Filozof, u biografiji despotovoj, pisanoj 1431 – dakle, samo 42
godine posle boja kosovskoga – u položaju da dobro bude izvešten, piše o kosovskom
boju: „Usta, naime, knez Lazar i pođe na Turke. Boj se dogodi na mestu koje se zove
Kosovo, i bi ovako. Vojni ljudi su nastupali jedan protiv drugoga sa svojim zastavama. A
beše neki veoma odličan plemić (Miloš) kojega su zavidljivci bili opali gospodaru kao da
će neveru učiniti. I on, da bi posvedočio i vernost i junaštvo, izbere zgodno vreme i
zaleti se na samog velikog načelnika (turskoga), načinivši se kao da je begunac.
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
Put mu se otvori, a kad je bio blizu, zaleti se i satera mač u toga samog oholog i
strašnog samodršca (sultana). Tu i on sam padne od Turaka. I u prvi mah pokažu se jači
oni što su bili s Lazarom, i pobeda se privi na njihovu stranu. Ali ne beše to vreme
izbavljenja. Stoga u tom istom boju odoli naposletku sin ubijenog cara, jer je bog tako
popustio te da se i onaj velikan (knez Lazar) i oni što su s njim bili uvenčaju vencem
mučeničkim. I šta je bilo potom? Blaženi se okonča sečenjem glave, a njegovi mili
drugovi primiše smrt istim načinom pre njega, moleći mu se što su mogli lepše da oni
svrše pre njega, te da njegovu smrt očima ne gledaju".
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
Ta srpska priča stavljena na hartiju oko 1431. godine, i autentična koliko god može biti,
zametak je i jezgro cele kosovske epopeje. U njoj su i sve glavne pobude njezine.
Značajno je da u njoj nema spomena o izdaji Vuka Brankovića. Ako bi se reklo da je to
zato što je tada u Srbiji vladao njegov sin Đurađ, odgovoriti bi se moglo da se kosovski
boj pevao još onda po svim srpskim zemljama, a Vuk nad svima vladao nije. Osim toga,
tako priča i vizantijski istorik Jovan Duka, koji je pisao posle 1463, a tako i Dubrovčanin
Crijević (Cerva, Tubero 1455 –1527) po izvorima iz naroda koji su u njegovo vreme bili
na raspoloženju. Srpski pisac sa samog kraja XV veka, kojega su Turci pri uzeću Novoga
Brda (1454) kao mladića zarobili i u janičare odveli, priča uglavnome ovako isto, samo
dodaje da se na Kosovu s knezom Lazarom nisu borili svi podjednako, nego da su
neki „gledali kroz prste", te da je „zbog te nevere, zavisti i nesloge nevaljalih i nevernih
ljudi bila izgubljena kosovska bitka". Ali ni M. Konstantinović, koji je ovo stavljao na
hartiju negde oko 1499, ne pominje Vuka Brankovića kao izdajnika, a o njemu govori
odmah zatim, bez ikakva znaka sumnje.
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
Nije mogućе anas prokljuviti kakvim je načinom i kako uz kosovsku epopeju prirasla misao
o izdaji Vuka Brankovića na Kosovu. Ako je ta misao prionula uz epopeju istom od XVI
veka, u koje se vreme hvataju njeni spomeni u izvorima, zanimljivo bi pitanje iskrslo:
otkuda baš u XVI veku, tako pozno, da se istakne baš to ime i nikoje drugo? Izlazilo bi
da su svakojako neki uzroci još u XV veku uvrzli ime Brankovića kao izdajnika u tu priču.
Mi smo nekada pomišljali na dinastičku borbu među Brankovićima i Lazarevićima na kraju
XIV i u početku XV veka (do 1413). No ni tome nema ni traga ni potvrde u pisanim
izvorima.
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
Dovoljno da XVI vek unosi u kosovsku epopeju i taj elemenat. Italijanski prevodnik Duke,
za kojega se ne zna kada je radio svoj prevod, ali koji ne može biti stariji od XV veka, ne
prevodi o kosovskom boju Dukinih reči, nego izlaže kosovsku priču na talijanskom sasvim
drugojačije nego Duka na grčkom. On već zna za izdajnika; naziva ga Dragosavo
Probiscio (Dragoslav Probić ili Probiš), i govori da se od svoga gospodara kneza Lazara
odmetnuo i oružje okrenuo protiv svoje braće hrišćana.
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
Od XVI veka unapredak razvio se kosovski ep s tim umetkom o izdaji. Izdaja je,
naposletku, konačno prionula uz ime Vuka Brankovića, neznano po kakvim uzrocima. I
pošto je izdaji povod bio u surevnjivosti koju ovlašno napominje i najstarija priča
Konstantina Filozofa, XVI je vek, kao nov dodatak, utvrdio tu surevnjivost među Vukom
Brankovićem i Milošem Obilićem. Poslednji priraštaj kosovskom epu biće onaj o uzroku te
surevnjivosti u razmirici dveju kćeri Lazarevih, Vukovice i Miloševice. Tako su se do kraja
XVI veka razvili svi elementi kosovske epopeje, i to lagano, i malo po malo. Pošto
pričanje M. Orbinija, izdano na svet 1601. godine, zakoračuje u XVI vek s punim oblikom
kosovske epopeje, i pošto je izvesno po gore pomenutim pisanim spomenima da je ista
epopeja u XV veku bila uža, drugojačija i manje sređena, mogli bismo s dosta sigurnosti
tvrditi da je glavna, najšira i najrazgranatija priča o kosovskom boju, sa svima svojim
epizodama i pojedinim pesmama, delo XVI veka.
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
„Spisi XVIII veka" – kaže Pavle Popović – „nemaju uglavnom, ništa više nego Orbini, i
samo ponavljaju njegovu legendu, s nekim sitnim dopunama. Takva su, npr., dva srpska
spisa: spis Kosovski boj (1714 –1715) i tronoški rodoslov (1791) koji se... služio
Orbinovim delom."
Posle se, kroz XVII i XVIII vek, čuva, dalje prepeva, i pomalo krši i lomi taj poetsko-
istorijski krug kosovskih narodnih pesama." „Epska priča narodnih kosovskih rapsodija XIX
veka" – kaže dalje Stojan Novaković – „nema već pomenute starije potpunosti. Ni to nije
tako slučajno kako izgleda na prvi pogled. Mi mislimo da su i pevači XIX veka imali neki
razlog što više nisu pevali pojedinosti o svaći kćeri i zetova Lazarevih, kao što se to
činilo ranijih vekova. To su stvari i logike i ukusa."
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
Zašto su pevači XIX veka zanemarili svađu kćeri i zetova Lazarevih, tome se nije teško
domisliti. Pevači XIX veka imali su nešto drukčiju ulogu nego njihovi prethodnici. Oni su
živeli u završnoj fazi borbe s Turcima, u fazi ustanaka, oslobođenja i stvaranja nezavisne
države. U to doba pesme o bitkama koje je vodila stara država, kao i druge pesme
ranijih vremena, morale su se prilagoditi novim potrebama. Pevači XIX veka, među kojima
su se mnogi i s puškom u ruci borili protiv vekovnog porobljivača, uzimali su iz starije
poezije ono što je najviše odgovaralo ovom istorijskom trenutku, što je najdublje
uzbuđivalo, pokretalo na borbu, vaspitavalo. Pevači XIX veka, očevidno, s obzirom na
položaj u kome su se nalazili, nisu mogli da prihvate svađu kćeri i zetova Lazarevih kao
uzrok jedne tako krupne nesreće kakvu je .predstavljala propast domaće države.
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
Taj uzrok je njima izgledao slab, ništavan. Ako bi njega primili, ne bi mogli da Miloša u
punoj meri učine narodnim junakom, da ga izdvoje od gospode, da mu dadu narodno,
seljačko poreklo. Trebalo je da Vuk mrzi Miloša ne zbog neke svađe među ženama, ne sa
nekih uskih porodičnih i ličnih razloga, nego zbog toga što tako mora da mrzi nevera
veru, izdajnik rodoljuba, gospodin seljaka. U tome je „logika i ukus" pevača XIX veka.
Odbacujući svađu, pevači XIX veka, s jedne strane, lišili su izdajstvo svakog
opravdanja, učinili ga jednim opštim pojmom – pod koji može da se podvede svaki
prestup prema otadžbini – i, sa druge strane, dali heroizmu kosovske epopeje određeniji,
narodni karakter. To je bilo u punom skladu sa zahtevima završne faze borbe protiv
Turaka.
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
Ali pogledajmo redom sve uzroke poraza na Kosovu, jer u tome i jeste suština kosovske
legende. Kao što je poznato, u pesmama kosovskog ciklusa nalazimo tri uzroka porazu:
nadmoćnost turske vojske, božju volju i izdaju Vuka Brankovića. Prvi uzrok je jako
naglašen u nekoliko pesama, a naročito u pesmama: Banović Strahinja i Kosančić Ivan
uhodi Turke. Turska vojska je – kažu ove pesme – nebrojena. „Svi mi da se u so
prometnemo, ne bi Turkom ručka osolili"; „da iz neba plaha kiša padne, niđe ne bi na
zemljicu pala, već na dobre konje i junake"; „da ti imaš krila sokolova, pak da padneš iz
neba vedroga, perje mesa ne bi iznijelo", – takvim i sličnim hiperbolama opisana je turska
sila.
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
Pa ipak, presudan uzrok porazu nije u tome. Da bog nije tako hteo, da Vuk nije
izdao, turska brojnost bi bila činilac koji ne odlučuje. Nju ne uzima u obzir ni Konstantin
Filozof. Po njemu, božja volja je jedini uzrok tragediji: „I u prvi mah pokažu se jači oni
što su bili s Lazarom, i pobeda se privi na njihovu stranu. Ali ne beše to vreme
izbavljenja. Stoga u tom istom boju odoli naposletku sin ubijenoga cara, jer je bog tako
popustio te da se i onaj velikan (knez Lazar) i oni što su s njim bili uvenčaju vencem
mučeničkim". Prema Konstantinu Filozofu, dakle, Lazar i njegovi ratnici zadobili
su „nebesko carstvo" po božjoj volji i kroz borbu.
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
Misao o nebeskom carstvu koje zadobijaju hrabri ratnici veoma je stara, mnogo starija
od hrišćanstva. U sumersko-vavilonskom Epu o Gilgamešu, koji najmanje dve hiljade
godina prethodi hrišćanstvu, nasuprot sudbini ostalih pokojnika – koja je predstavljena
mračnim bojama – sudbina poginulih u boju naslikana je kao ugodna:
Ko je u boju poginuo – je li vide to? Da, videh:
njegovi otac i majka drže mu glavu
i njegova žena (kleči) pored njega.
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
U Mahabharati drevnih Indijaca, koja je završena najdalje u IV veku nove ere, nalazimo
veoma zanimljivo shvatanje o nebeskom i zemaljskom carstvu: „Ako misliš na svoju
dužnost, ne treba da se plašiš, – tako je govorio Kršna junaku Ardžuni – jer za jednog
viteza ne postoji ništa više od pravedne bitke. Blago vitezu kome dolazi takva borba
netražena, kao otvorena rajska vrata, o sine Pritin! A ako nećeš da preduzmeš ovu
zakonitu borbu, prenebregnućeš svoju sopstvenu darmu (vrlinu) i svoju čast i pasti u
greh. I svi će pričati večito o tvojoj sramoti, a za časnog čoveka sramota je gora od
smrti. Vođe ubojnih kola misliće da si ustuknuo od borbe iz straha i tako oni koji su te
cenili preziraće te. Oni pak koji ti žele zlo govoriće s podsmehom o tebi i kuditi te zbog
slabosti; šta ima bolnije od ovog? Ako budeš ubijen, zadobićeš raj; ako pobediš,
uživaćeš zemaljske radosti; stoga ustani, o Kuntin sine, i odluči se za borbu". Dakle,
nebesko i zemaljsko carstvo ne isključuje jedno drugo; i u jedno i u drugo put
vodi kroz borbu.
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
Ovakvo shvatanje nebeskog i zemaljskog carstva nastalo je u svom prvobitnom obliku
još u rodovskom društvu, pre mnogo hiljada godina, kad je rat bio jedan od osnovnih
vidova privrede. Biti hrabar u borbi protiv neprijatelja značilo je tada ispunjavati obavezu
ne samo prema živim saplemenicima nego i prema mrtvim precima. Junačko držanje bilo
je dug oca sinu i sina ocu. Otac je bio dužan da junačkom smrću proslavi sina, a sin da
ratničkim podvizima opravda herojsku očevu uspomenu. U Ilijadi i Odiseji starih Grka,
koje su nastale već u VIII veku stare ere, ima više primera za ovo. No najizrazitiji je u
ovome smislu odnos između Ahila i njegovog sina Neoptolema. Kad je Odisej došao u
donji svet i sreo Ahila, vladara nad mrtvim junacima, ovaj mu je uputio prvo pitanje o
tome da li je Neoptolem hrabar, da li prednjači u boju. A kad je Odisej ispričao kako je
Neoptolem neustrašiv, Ahilova duša je otišla široko koračajući – vesela što ima odličnog
sina.
-
Re: ЕпÑке народне пеÑме о КоÑовÑком боју
Misao o nebeskom carstvu služila je prvobitno tome da se podstaknu ljudi na borbu. To
se lepo vidi i iz jedne stare meksikanske pesme: „Šta je naš zemaljski život? Zar ima
mrtvaca među nama? Ne, oni žive daleko na nebu, tamo gde su uteha i naslada.
Zadovoljstvo gospoda, tvorca života, nalazi se tamo gde pevaju vojnici, tamo gde se
diže dim ratne vatre..."
Kod Konstantina Filozofa do nebeskog carstva takođe se dolazi kroz borbu, ali kroz
borbu koja mora da se završi porazom.