Епске народне песме о Марку Краљевићу

""Тврда вјера! преварит' те не ћу;
""И сунце је вјером преврнуло,
""Те не грије зими к'о и љети,
""А ја вјером преврнути не ћу.""
"То промисли Арапка ђевојка,
"Промислила, да се кунем њојзи:
"Једно вече бјеше омркнуло,
"Отвори ми од тавнице врата,
"Изведе ме из тавнице, мајко,
"Доведе ми помамна Шарина,
"И још себе бољег од Шарина,
"На обадва бисаге дуката,
"Донесе ми сабљу оковану;
"Отале се доватисмо коња
"И одосмо кроз земљу Арапску.

"Каде јутро бјеше освануло,
"И ја сједох, мати, отпочиват
"А уза ме Аралка ђевојка,
"Загрли ме црнијем рукама,
"Кад погледах, моја стара мајко,
"Она црна, а бијели зуби,
"То се мене мучно учинило,
"Ја потегох сабљу оковану,
"Ударих је по свилену пасу,
"Кроз њу сабља, мати, пролећела;
"Приватих се мојега Шарина,
"Још Арапци глава проговара:
""Богом брате, Краљевићу Марко!
""Немој, болан, мене оставити!""
"Ту сам, мати, Богу згријешио,
"А велико благо задобио,
"Те ја градим млоге задужбине."

Марко Краљевић и Љутица Богдан

Пораниле три Српске војводе
Од Косова уз кршно приморје:
Једно бјеше од Прилипа Марко,
Друго бјеше Реља од Пазара,
Треће бјеше Милош од Поцерја;
Ударише покрај винограда,
Винограда Љутице Богдана.
Игра коња Реља од Пазара,
Нагони га преко винограда,
Па он ломи грозна винограда;
Вели њему од Прилипа Марко:
"Прођ' се, Реља, грозна винограда;
"Да ти знадеш, чиј су виногради,
"Далеко би коња обгонио:
"Виноград је Љутице Богдана.
"Ја сам једном овуда прошао
"И ломио грозна винограда,
"Припази ме Љутица Богдане
"На кобили танкој бедевији;

"Ја не смједох шчекати Богдана,
"Већ побјегох уз кршно приморје;
"Поћера ме Љутица Богдане
"На његовој танкој бедевији:
"Да ми не би Шарца од мејдана,
"Доиста ме уватити шћаше;
"Већ ми Шарац стаде одмицати,
"А кобила поче остајати;
Кад то виђе Љутица Богдане,
"Он потеже тешку топузину,
"Пушћа за мном уз кршно приморје,
"Довати ме по свилену пасу,
"Побратиме, сапом од топуза,
"Шћера мене за уши Шарину,
"Једва му се у седло повратих
"И утекох уз кршно приморје.
"Има од тад' седам годиница,
"Већ овуда нијесам прошао."
Истом они у бесједи бјеху,

Док се прамен запођеде таме
Винограду уз равно приморје;
Погледаше три Српске војводе,
Ал' ето ти Љутице Богдана
И са њиме дванаест војвода!
Кад то виђе Краљевићу Марко,
Он бесједи Рељи и Милошу:
"Чујете ли, до два побратима!
"Ето нама Љутице Богдана,
"Сва три ћемо изгубити главе,
"Већ ходите, да ми побјегнемо."
Ал' говори Милош од Поцерја:
"Побратиме, Краљевићу Марко!
"Данас мисле и говоре људи,
"Да три боља не има јунака
"Од нас ове три Српске војводе;
"Боље нам је сва три погинути,
"Нег' срамотно данас побјегнути."
Кад то зачу Краљевићу Марко,

Он им онда другу проговара:
"Чујете ли, до два побратима!
"А ви ход'те, да их дијелимо:
"Ил' волите на сама Богдана,
"Ил' његових дванаест војвода?"
Вели њему и Милош и Реља:
"Ми волимо на сама Богдана."
То је Марко једва дочекао.
У то доба и Богдан допаде.
Трже Марко тешку топузину,
Пак поћера дванаест војвода;
Док с' окрену неколика пута,
Свих дванаест од коња растави
И бијеле савеза им руке,
Поћера их око винограда;
Ал' ето ти Љутице Богдана,
Ђе он гони Рељу и Милоша,
Обојици савезао руке.
Кад то виђе Краљевићу Марко,
Препаде се, како никад није,

Пак ста гледат', куд ће побјегнути,
Али њему одмах на ум паде,
Ђе су с' један другом завјерили:
Ђе се један у невољи нађе,
Да му други у помоћи буде;
Пак потеже дизгене Шарину,
Самур:калпак на чело намаче,
Те састави самур и обрве,
А потеже сабљу оковану,
На Богдана погледа попреко.
Стаде Богдан украј винограда,
Кад сагледа црне очи Марку,
И какав је на очима Марко,
Под Богданом ноге обумреше.
Гледа Марко Љутицу Богдана,
Богдан гледа Краљевића Марка,
А не смије један на другога;
Доцкан рече Љутица Богдане:
"Ходи, Марко, да се помиримо:
"Пусти мене дванаест војвода,
"Да ти пустим Рељу и Милоша."

То је Марко једва дочекао,
Пусти њему дванаест војвода,
Богдан пусти Рељу и Милоша.
Скиде Марко мјешину са Шарца,
Пак сједоше пити рујно вино,
Мезете га грозним виноградом;
А када се вина накитише,
Устадоше три војводе Српске,
Добријех се коња доватише;
Рече Марко Љутици Богдану:
"С Богом остај, Љутица Богдане!
"Да с' у здрављу опет састанемо
"И црвена вина напијемо!"
Вели њему Љутица Богдане:
"С Богом пош'о, Краљевићу Марко!
"Већ те моје очи не виђеле!
"Како си ме данас препануо,
"Никада те пожељети не ћу."
Оде Марко уз кршно приморје,
Оста Богдан украј винограда.

Марко Краљевић и Муса кесеџија

Вино пије Муса Арбанаса
у Стамболу у крчми бијелој.
Кад се Муса накитио вина,
онда поче пијан бесједити:
,,Ево има девет годиница
како дворим цара у Стамболу,
ни издворих коња ни оружја,
ни доламе нове ни половне;
ал' тако ми моје вјере тврде,
одврћ ћу се у равно приморје,
затворићу скеле око мора
и друмове около приморја,
начинићу кулу у приморју,
око куле гвоздене ченгеле,
вјешаћу му хоџе и хаџије".
Што гођ Туре пјано говорило,
то тријезно бјеше учинило:
одврже се у приморје равно,
позатвара скеле око мора
и друмове около приморја,

куд пролази царевина благо,
на годину по триста товара,
све је Муса себе уставио;
у приморју кулу начинио,
око куле гвоздене ченгеле,
вјеша цару хоџе и хаџије.
Када цару тужбе додијаше,
посла на њег' Ћуприлић-везира
и са њиме три хиљаде војске.
Кад дођоше у равно приморје
све поломи Муса по приморју
и ухвати Ћуприлић-везира,
савеза му руке наопако,
а свеза му ноге испод коња,
па га посла цару у Стамбола.
Стаде царе мејданџије тражит,
обећава небројено благо
тко погуби Мусу Кесеџију.

Како који тамо одлазаше,
већ Стамболу он не долазаше.
То се царе љуто забринуо;
ал' му вели хоџа Ћуприлићу:
,,Господине, царе од Стамбола,
да је сада Краљевићу Марко,
згубио би Мусу Кесеџију".
Погледа га царе попријеко,
па он проли сузе од очију:
,,Прођи ме се, хоџа Ћуприлићу!
Јер помињеш Краљевића Марка?
И кости су њему иструнуле;
има пуно три године дана
како сам га врго у тавницу,
нијесам је више отворио".
Вели њему хоџа Ћуприлићу:
„На милости, царе господине!
Шта би дао ономе јунаку
који би ти жива казо Марка?"

Вели њему царе господине:
„Дао бих му на Босни везирство
без промјене за девет година
да не тражим паре ни динара".
Скочи хоџа на ноге лагане,
те отвори на тавници врата,
и изведе Краљевића Марка,
изведе га пред цара честитог:
коса му је до земљице црне,
полу стере, полом се покрива;
нокти су му орати би мого;
убила га мемла од камена,
поцрнио као камен сињи.
Вели царе Краљевићу Марку:
,,Јеси л' ђегод у животу, Марко?"
„Јесам, царе, али у рђаву".
Сједе царе казивати Марку
шта је њему Муса починио;

па он пита Краљевића Марка:
„Можеш ли се, Марко, поуздати
да отидеш у приморје равно,
да погубиш Мусу Кесеџију?
Даћу блага колико ти драго".
Вели њему Краљевићу Марко:
„Аја, богме, царе господине!
Убила ме мемла од камена,
ја не могу ни очима гледат,
камол' с Мусом мејдан дијелити!
Намјести ме ђегод у механу,
примакни ми вина и ракије,
и дебела меса овнујскога,
и бешкота хљеба бијелога;
да посједим неколико дана,
казаћу ти кад сам за мејдана".
Цар добави три бербера млада:
један мије, други Марка брије,
а трећи му нокте сарезује;
намјести га у нову механу;

примаче му вина и ракије,
и дебела меса овнујскога,
и бешкота хљеба бијелога.
Сједе Марко три месеца дана,
док је живот мало повратио.
Пита царе Краљевића Марка:
„Можеш ли се веће поуздати?
Досади ми љута сиротиња
све тужећи на Мусу проклетог".
Вели Марко цару честитоме:
,,Донеси ми суве дреновине
са тавана од девет година,
да огледам може ли што бити".
Донеше му суву дреновину,
стеже Марко у десницу руку,
прште дрво надвоје, натроје;
ал' из њега вода не удари:
„Богме, царе, јоште није време".
Тако стаде јоште мјесец дана,
док се Марко мало поначини.
Када виђе да је за мејдана,
онда иште суву дреновину.

Донесоше дреновину Марку:
кад је стеже у десницу руку,
прште пуста надвоје, натроје,
и дв'је капље воде искочише.
Тада Марко цару проговара:
„Прилика је, царе, од мејдана".
Па он оде Новаку ковачу:
,,Куј ми сабљу, Новаче ковачу,
какву ниси прије саковао!"
Даде њему тридесет дуката,
па он оде у нову механу,
пије вино три-четири дана,
пак пошета опет до Новака:
,,Јеси л', Ново, сабљу саковао?"
Изнесе му сабљу саковану.
Вели њему Краљевићу Марко:
,,Је ли добра, Новаче ковачу?"
Новак Марку тихо говорио:
„Ето сабље, а ето наковња,
ти огледај сабљу каква ти је".

Ману сабљом по наковњу Марко,
наковња је пола пресјекао,
па он пита Новака ковача:
„Ој, бога ти, Новаче ковачу,
јеси л' икад бољу саковао?"
Вели њему Новаче ковачу:
„Ој, бога ми, Краљевићу Марко,
јесам једну бољу саковао,
бољу сабљу, а бољем јунаку:
кад с' одврже Муса у приморје,
што сам њему сабљу саковао,
кад удари њоме по наковњу,
ни трупина здрава на остаде".
Ражљути се Краљевићу Марко,
па говори Новаку ковачу:
„Пружи руку, Новаче ковачу!
Пружи руку, да ти сабљу платим"
Превари се, уједе га гуја,
превари се, пружи десну руку,
ману сабљом Краљевићу Марко,
одс'јече му руку до рамена:

,,Ето сада, Новаче ковачу,
да не кујеш ни боље ни горе;
а нај теби стотину дуката,
те се храни за живота твога".
Даде њему стотину дуката,
пак посједе Шарца од мејдана,
оде право у приморје равно,
све се скита, а за Мусу пита.
Једно јутро бјеше поранио
уз клисуру тврда Качаника,
ал' ето ти Мусе Кесеџије,
на вранчићу ноге прекрстио,
топузину баца у облаке,
дочекује у бијеле руке.
Кад се један другом прикучише,
рече Марко Муси Кесеџији:
„Дели-Муса, уклон' ми се с пута,
Ал' говори Муса Арбанаса:
,,Прођи, Марко, не замећи кавге,
ил' одјаши да пијемо вино;
а ја ти се уклонити нећу,

ако т' и јест родила краљица
на чардаку на меку душеку,
у чисту те свилу завијала,
а злаћаном жицом повијала,
отхранила медом и шећером;
а мене је љута Арнаутка
код оваца на плочи студеној,
у црну ме струку завијала,
а купином лозом повијала,
отхранила скробом овсенијем;
и још ме је често заклињала
да се ником не уклањам с пута".
Кад то зачу од Прилипа Марко,
он тад пушћа своје бојно копље
своме Шарцу између ушију,
дели Муси у прси јуначке.
На топуз га Муса дочекао,
преко себе копље претурио,
пак потеже своје бојно копље
да удари Краљевића Марка.
На топуз га Марко дочекао,
пребио га на три половине.

Потегоше сабље оковане,
један другом јуриш учинише:
ману сабљом Краљевићу Марко,
дели Муса буздован подбаци,
преби му је у три половине,
пак потеже своју сабљу нагло,
да удари Марка Краљевића,
ал' подбаци топузину Марко,
и изби му сабљу из балчака.
Потегоше перне буздоване,
стадоше се њима ударати;
буздован'ма пера обломише,
бацише их у зелену траву,
од добријех коња одскочише,
шчепаше се у кости јуначке
и погнаше по зеленој трави.
Намјери се јунак на јунака,
дели-Муса на Краљевић Марка;
нити може да обори Марка,
нит' се даде Муса оборити.

Носише се љетни дан до подне:
Мусу б'јела пјена попанула,
Краљевића б'јела и крвава.
Проговара Муса Кесеџија:
„Мани, Марко, јали да оманем!
Омахује Краљевићу Марко,
ал' не може ништа да учини.
Тад оману Муса Кесеџија,
уд'ри Марка у зелену траву,
пак му сједе на прси јуначке.
Ал' процвиље Краљевићу Марко:
„Ђе си данас, посестримо вило?
Ђе си данас? Ниђе те не било!
Еда си се криво заклињала,
ђе год мене до невоље буде,
да ћеш мене бити у невољи?"
Јави му се из облака вила:
„Зашто брате, Краљевићу Марко!
Јесам ли ти, болан, говорила
да не чиниш у неђељу кавге?

Срамота је двома на једнога;
ђе су тебе гује из потаје?"
Гледну Муса брду и облаку,
откуд оно вила проговара;
маче Марко ноже из потаје,
те распори Мусу Кесеџију
од учкура до бијела грла.
Мртав Муса притиснуо Марка,
и једва се ископао Марко.
А кад стаде Марко преметати,
ал' у Муси три срца јуначка,
троја ребра једна по другијем;
једно му се срце уморило,
а друго се јако разиграло,
на трећему љута гуја спава.
Када се је гуја пробудила,
мртав Муса по ледини скаче,
још је Марку гуја говорила:
„Моли бога, Краљевићу Марко,
ђе се нисам пробудила била
док је Муса у животу био,
од тебе би триста јада било".

Кад то виђе Краљевићу Марко,
проли сузе низ бијело лице:
,,Јаох мене до бога милога,
ђе погубих од себе бољега!"
Па он Муси одсијече главу,
и баци је Шарцу у зобницу,
однесе је бијелу Стамболу.
Кад је баци пред цара честитог,
цар је од стра' на ноге скочио;
вели њему Краљевићу Марко:
„Не бој ми се, царе господаре!
Како би га жива дочекао,
кад од мртве главе поиграваш?"
Цар му даде три товара блага.
Оде Марко бијелу Прилипу,
оста Муса уврх Качаника.

Марко - гигант!

Mногобројне песме о Марку као заштитнику несрећних, оличених у девојци која не
може да плати свадбарину, па јој је дарује, он, или, у другој, додуше Туркињи,
коју спасава од чудовишта, део су његове епске биографије, без обзира да ли се
она заснива на националним или интернационалним обрасцима. Маркова признања
противницима, његова пријатељства и побратимства (чак и с Турцима!) остварују
се на нивоу човечанске осећајности, изван сваког другог мерила.

Успешност Маркових мегдана с различитим јунацима, обликује се не само на
његовој људској храбрости већ и на његовој натприродној моћи.

У митском, упоредном току његове биографије, Марко је повезан с вилама и
другим натприродним бићима. По једним варијантама, вила му је мати, те му отуд
толика величина и снага; по другим, вила га је подојила у знак захвалности што јој
је заклонио дете од сунца; по трећим, одужила му се, зато, што јој је одмрсио косе
које су јој се заплеле у црну драчу.

Уласком у свет натприродног, Марко је добио и моћ над тим светом, али и помоћ
од њега. Он у низу предања с лакоћом чупа дрвеће, подиже непомерљиво камење,
цеди суву дреновину, сабљом пресеца стене. Брда настају од земље коју отресе
са својих опанака. Његов коњ Шарац био је губаво големо ждребе. "Узео га је за
реп, омануо око себе, као и друге коње што је огледао, а кад је видео да га не
може померити с места, купио га од кирџија, излечио га и научио да пије вино"...

У народним причама, Марко је обичан човек из народа, чобанин и говедар, сељак
који гони из дубраве дрва.

По историјском предању, Бог је "некаквијем чудним начином пренио и њега и
Шарца у некаку пећину, у којој и сад обојица живе". Предање му је подарило
вечни живот и на дну мора, и "кад тимари свог Шарца, путници на мору јасно чују
његово чешало"...

У епској поезији, која постаје уметност само ако њени јунаци задрже и
општечовечанске црте, Марко се, ипак, морао растати од живота... Сахрањен је у
Светој Гори "без биљега, да се њему душмани не свете"...

Марко Краљевић и орао

Лежи Марко крај друма царева,
покрио се зеленом доламом,
по образу срмајли-марамом,
чело главе копље ударио,
за копље је Шарац коњиц свезан,
на копљу је сура тица орле,
шири крила, Марку чини хлада,
а у кљуну носи воде хладне,
те запаја рањена јунака.
Ал' беседи из горице вила:
„О, бога ти, сура тицо орле,
што је теби добра учинио,
учинио Краљевићу Марко,
шириш крила те му чиниш хлада,
и у кљуну носиш воде хладне
те запајаш рањена јунака?“
Ал' беседи сура тица орле:
„Мучи вило, муком се замукла!

Како м' није добра учинио,
учинио Краљевићу Марко?
Можеш знати и паметовати
кад изгибе војска на Косову
И обадва цара погинуше,
цар Мурате и кнеже Лазаре,
паде крвца коњу до стрмашца
и јунаку до свил'на појаса,
по њој плове коњи и јунаци,
коњ до коња, јунак до јунака?
А ми тице долетисмо гладне,
долетисмо и гладне и жедне,
људскога се нахранисмо меса
и крви се људске напојисмо,
а моја се крила заквасише;
плану сунце из неба ведрога,
те се моја крила окореше,

ја не могох с крил'ма полетити,
а моје је друштво одлетило,
ја остадох насред поља равна,
те ме газе коњи и јунаци.
Бог донесе Краљевића Марка,
узе мене из крви јуначке,
однесе ме у гору зелену,
па ме метну на јелову грану.
Из небеса ситан дажд удари,
те се моја крила поопраше,
и ја могох с крил'ма полетити.
полетити по гори зеленој,
састадох се с мојом дружбиницом.
Друго ми је добро учинио,

учинио Краљевићу Марко:
можеш знати и паметовати,
кад изгоре варош на Косову
и изгоре кула Аџагина?
Онде били моји орлушићи,
па их скупи Краљевићу Марко,
он их скупи у свил'на недарца,
однесе их двору бијеломе,
па их храни читав месец дана,
читав месец и недељу више,
па их пусти у гору зелену,
састадох се с моји орлушићи;
то је мени учинио Марко“.
Спомиње се Краљевићу Марко
као добар данак у години.

Марко Краљевић и соко

Разбоље се Краљевићу Марко
Покрај пута друма јуначкога,
Више главе копље ударио,
А за копље Шарца привезао,
Још говори Краљевићу Марко:
"Ко би мене воде напојио,
"Ко ли би ми ладак начинио,
"Тај би души мјесто уфатио."
Ту допаде соко тица сива,
У кљуну му воде доносио,
Па је Марка воде напојио;
Над Марком је крила раскрилио,
Па је Марку ладак начинио;
Још говори Краљевићу Марко:
"О соколе, сива тицо моја!

"Какво сам ти добро учинио,
"Кад си мене воде напојио
"И кад си ми ладак начинио?"
Соко тица одговара Марку:
"Не будали, Краљевићу Марко!
"Кадно бјесмо на Косову бојном,
"Тешки бојак ми с Турци трпљесмо,
"Онда Турци мене уфатише,
"Оба моја крила одсјекоше;
"Ти си мене уфатио, Марко,
"Метнуо ме на јелу зелену,
"Да ме Турски коњи не сатару,
"И јуначка меса наранио
"И првене крви напојио;
"Ту си мени добро учинио."

Орање Марка Краљевића

Вино пије Краљевићу Марко
са старицом Јевросимом мајком,
а кад су се напојили вина,
мајка Марку стаде бесједити:
,,О мој синко, Краљевићу Марко,
остави се, синко, четовања,
јер зло добра донијети неће,
а старој се досадило мајци
све перући крваве хаљине;
већ ти узми рало и волове,
пак ти ори брда и долине,
те сиј, синко, шеницу бјелицу,
те ти храни и мене и себе".
То је Марко послушао мајку:

он узима рало и волове,
ал' не оре брда и долине,
већ он оре цареве друмове.
Отуд иду Турци јањичари,
они носе три товара блага,
па говоре Краљевићу Марку:
„Море Марко, не ори друмова!"
„Море Турци, не газ'те орања!"
„Море Марко, не ори друмова!"
„Море Турци, не газ'те орања!"
А када се Марку досадило,
диже Марко рало и волове,
те он поби Турке јањичаре,
пак узима три товара блага,
однесе их својој старој мајци:
„То сам тебе данас изорао".

Марко Краљевић и Филип Маџарин

Вино пије тридест капетана
У Карловцу бијеломе граду,
Међу њима Вилип Маџарине,
А до њега Змај-Деспоте Вуче,
Докле су се вина напојили
И од вина ћеив задобили,
Па се вали тридест капетана,
Што је који робља наробио,
Колико ли глава осјекао;
Али вели Вилип Маџарине;
"Браћо моја, тридест капетана!
"Видите ли бијела Карловца
"И у њему тридест и три куле?
"Ја сам сваку главом накитио,
"До нијесам кулу на ћуприји,
"А и њу ћу скоро окитити
"Русом главом Краљевића Марка."

То говори Вилип Маџарине,
А мишљаше, нико га не чује
Од Маркових вјерних пријатеља;
Ал' га чује Змај-Деспоте Вуче,
Побратим је Краљевићу Марку,
Па се скочи од земље на ноге,
Доватио дивит и хартију,
Те је ситну књигу написао
Ка Прилипу граду бијеломе
Побратиму Краљевићу Марку,
'Вако Вуче Марку говораше:
"Чујеш ли ме, Богом побратиме!
"Ево имаш грдна душманина
"У Карловцу Вилип-Мацарина,
"Он се јесте, брате, зарекао,
"Да ће твоју укинути главу,
"Њом бијелу накитити кулу;
"Но се чувај, Богом побратиме,
"Од Вилипа каке пријеваре."

Па му Вуче књигу оправио.
А кад Марку ситна књига дође,
Те виђео, што му побро пише,
Он се скочи на ноге лагане,
Опреми се на бијелој кули,
И припаса сабљу оковану,
И пригрну ћурак од курјака,
Па се скиде у арове доње,
Те опреми Шарца дебелога:
Покри њега суром међедином,
А заузда ђемом од челика,
Објеси му тешку топузину,
И гадаре с обадвије стране;
Па се шарцу на рамена баци,
А упрти копље убојито,
Оде право низ Косово равно,
Од Пазара ломним Влахом Старим,

Па се спусти Ваљевској нахији,
Оде право преко Мачве равне
Докле дође шеру Дмитровици,
Туна Марко Саву пребродио,
Оде право преко Срема равна,
А кад дође ка Карловцу граду,
Оде Марко низ нову чаршију
Докле дође двору Вилипову,
Угна Шарца у мермер-авлију,
Па га догна пред бијеле дворе,
Ал' Вилипа дома не бијаше,
Већ отиш'о у лов у планину,
Но му стоји љуба Анђелија,
А око ње четири дворкиње,
Те јој држе скуте и рукаве.
Када дође Краљевићу Марко,
Он јој Божју помоћ називао:
"Божја помоћ, моја снахо мила!

"Јел' код двора Вилип побратиме?
А вели му љуба Вилипова:
"Ид' отале, гола дервишино!
"С такијем се Вилип не братими."
Кад то чуо Краљевићу Марко,
Удари је дланом по образу,
На руци му бурма позлаћена,
Начини јој рану на образу
И три здрава помјери јој зуба,
Па јој скиде три низа дуката,
Те их баци у свил'не џепове,
Па говори љуби Вилиповој:
"Поздрави ми Вилип-Маџарина
"Када дође озго из планине,
"Нека дође у нову механу,
"Да се рујна накитимо вина,
"Ни за моје ни његово благо,
"Већ за твога злаћена ђердана,"
Па окрену помамна Шарина,
Оде право у нову механу;
Одја Шарца, свеза пред механу,

А он сједе пита рујно вино
Мало било, за дуго не било,
Дође Вилип двору бијеломе,
А срете га љуба Анђелија,
Рони сузе низ бијело лице,
Држи крвав јаглук у рукама,
А пита је Вилип Маџарине:
"Што је тебе, моја вјерна љубо?
"Те прољеваш сузе од очију,
"Држиш крвав јаглук у рукама?"
Оде њему љуба говорити:
"Господару, Вилип-Маџарине!
"Ти кад оде у лов у планину,
"А ја стајах пред бијелом кулом,
"Враг донесе једну дервишину,
"На њему је ћурак од курјака,
"Па по ћурку сабљу припасао,
"Упртио копље на рамена,
"Па он јаше коња шаренога,
"Па га догна пред бијелу кулу,
"Мене божју помоћ називао:
""Божја помоћ, моја снахо мила!