Biologija - Zanimljivosti

LISNA AZIJSKA KORNJAČA
Cyclemys dentata

Lisna azijska kornjača ima ravniji oklop od većine drugih kornjača. On je obično tamnosmeđe boje, ali zna da bude i svetliji.

Prvi deo života lisna azijska kornjača provodi gotovo potpuno u vodi. Mlade kornjače su isključivo vodene životinje. Međutim, kako godine prolaze ove kornjače sve više vremena provode na kopnu. Ova vrsta kornjače po navikama je svaštojed, jer se hrani i biljkama i životinjama. Vrlo rado će preći sa lišća na puža u prolazu ili na cvrčke.
Donja polovina oklopa naziva se trbušni lub, a kod većine kornjača on predstavlja niz koncentričnih linija. Kod lisne azijske kornjače trbušni lub je spojen zglobovima duž celog tela na takav način da ona, kada se nađe u opasnosti, može da potpuno uvuče glavu i noge u oklop, a da zatim povuče donji deo oklopa da zatvori rupe. Ovo predstavlja skoro neprobojnu barijeru iza koje kornjača može da se skloni.

TUATARA
Sphenodon punctatus

Tuatare se često opisuju kao živi fosili. One su jedini preživeli pripadnici grupe gmizavaca koji su inače davno izumrli. Nastanjuju priobalna ostrva Novog Zelanda. Dostižu veličinu od 50 do 60 cm a težinu od 500 g. Imaju životni vek oko 100 godina a zrelost dostižu oko 20-e godine.

Rhynochocephalia su bili na vrhuncu uspešnosti pre otprilike 200 miliona godina, živeći skupa sa dinosaurusima. Međutim, većina ih je doživela istu sudbinu kao dinosaurusi: izumiranje. Jedino su preživele tuatare. Danas ih ima samo dve vrste, obe na Novom Zelandu. Za razliku od guštera, tuatare imaju treće oko. Ovo je organ osetljiv na svetlost koji se nalazi tik ispod kože na vrhu glave. Kada su mlade, treće oko apsorbuje ultravioletne zrake, pomažući im da proizvode vitamin D- bitan za razvoj kostiju. Skoro sve u vezi sa načinom života tuatara je usporeno. Jaja se razvijaju unutar tela ženke oko deset meseci. Zatim je potrebno da prođe još godinu dana da bi se izleglo mladunče. Tuatare polno sazrevaju tek sa 20 godina. One imaju veoma usporen metabolizam i dišu u proseku jednom u 7 sekundi. Međutim, mogu da zadrže dah preko sat vremena.

GUŠTER SA ČIPKOM
Chlamydosaurus kingii

Verovatno jedan od najspektakularnijih guštera na svetu, ova životinja koristi neverovatnu čipku da zaplaši potencijalne predatore.

U normalinim okolnostima gušter sa čipkom izgleda poput drugih velikih guštera. On je žutomrke boje i može da se stopi sa okolinom i ostane skriven od predatora. Međutim, ako ova taktika ne bi upalila, onda stupa na scenu divna gušterova čipka svetle boje. Kada gušter otvori usta, šipke hrskavice prikačene za vilicu otvaraju čipku kao kišobran. U isto vreme gušter snažno šišti. Spoj šištanja i otvaranja čipke dovoljan je da uplaši predatore koji misle da je ovaj bezopasni gušter neko strašno čudovište s kojim ne treba imati posla. Čipka u prečniku može da bude do 30 cm.Najveći deo vremena čipka je preklopljena preko ramena i leđa i pomađe gušteru u rashlađivanju i kamuflaži.
Gušteri sa čipkom hrane se uglavnom na zemlji, ali su i odlični penjači, sposobni da jure za insektima uz drveće. Kada je na zemlji, gušter sa čipkom može da trči brže od većine ljudi.

BODLJIKAVI ĐAVO
Moloch horridus

Neverovatno bodljikav izgled pomaže bodljikavom đavolu da se zaštiti i kamuflira, ali i da skuplja vodu u surovom pustinjskom staništu.

Australija je domaćin mnogim čudnim životinjama, a bodljikavi đavo svakako spada u najbizarnije. Njegovo celo telo prekriveno je bodljama koje su mrkožute ili sive boje. Ove boje razbijaju konturu guštera tako da je pticama grabljivicama teško da ga uoče odozgo. Međutim, glavna korist od bodlji nije tako očita - one su izvor vode. Bodljikavi đavoli žive u krajnje vrelim i suvim područjima, gde je voda prava nagrada. Tokom noći kondenzacija se skuplja na koži ovog guštera; bodlje pomažu da se voda kanališe niz žlebove koji se slivaju niz telo prema ustima. Ovaj način skupljanja vode znači da bodljikavi đavo nikad nema potrebu da pije vodu direktno iz neke lokve ili jezerca.
Bodljikavi đavoli jedu samo mrave, koje uzimaju jednog po jednog lepljivim jezikom. Oni su veoma efikasni u ovom procesu, jer mogu da pokupe do 50 mrava u minutu. Jedan obrok može se sastojati čak od 5000 mrava. Uprkos strašnom izgled, potpuno je bezopasan.

VODENI ZMAJ
Physignathus cocincinus

Svetlozelena boja mužjaka vodenog zmaja traje samo za vreme sezone razmnožavanja; u drugim delovima godine njegova boja je mutnija i liči na boju ženke.

Sa naglašenom krestom koja prolazi od potiljka niz kičmu, vodeni zmaj je veliki, impresivni gušter. Tokom sezone razmnožavanja mužjaci su svetlozelene boje, ali su mutnije boje u drugim delovima godine.
Vodeni zmaj se oseća jednako ugodno u vodi i na kopnu, pa čak i na drveću. Međutim, kada se oseti ugroženim svaki put će potražiti bezbednost vode. Posle parenja ženke izdube plitke rupe u koje polažu nasade od 10 do 15 jaja. Zatim pokriju jaja zemljom i lišćem i ostave ih da se razvijaju. Posle 2-3 meseca mladi se izlegu, dugački samo 15 cm. Međutim, oni brzo rastu i postaju polno zreli sa godinu dana.

LETEĆI GUŠTER
Draco volans

Koža zategnuta preko izduženih rebara daje letećem gušteru par membrana nalik krilima koje o koristi za plovidbu sa drveta na drvo.

Poznati i kao leteći zmajevi, leteći gušteri imaju nizove membrana nalik krilima, koje su u stvari koža zategnuta preko izduženih rebara. Ovi gušteri praktično ne lete, nego plove od drveta do drveta po šumi. Jedna takva plovidba može da bude duga do 10 metara. Kada ne plove, njihova "krila" su sklopljena niz bokove tela. Leteći gušteri imaju treći nabor kože pod bradom, koji može da se raširi po želji. Ovaj nabor pod bradom je veći i žute je boje kod mužjaka, a koristi se kod ritualnih udvaranja.
Ovi mali gušteri provode gotovo ceo život na drveću. Ženke silaze na zemlju samo kada zakopavaju jaja. Pošto polože jaja i pokriju rupe, ženke su spremne da žestoko brane jaja 24 časa pre nego što se vrate na drveće i ostave mlade da se samostalno razvijaju. Kada se izlegu, mladi se odmah penju na najbliže drvo da počnu svoj arborealni život; mužjaci verovatno neće nikada ponovo stupiti nogom na zemlju.

GEKO TOKAJAC
Gekko gecko

Geko tokajac je sivoplavi gušter sa narandžastim pegama po telu. Jedan je od najvećih gekoa na svetu.

Geko tokajac spada među najveće vrste gekoa na svetu, dostižući dužinu od skoro 40cm. Ime je dobio po najčešćem načinu dozivanja koje zvuči kao "to-kaj, to-kaj, to-kaj". Geko je noćna životinja, koja izlazi u suton i kreće u lov na insekte i male kičmenjake.
Tokajci su strašni borci koji ujedaju tako snažno da mogu da nanesu velike nevolje svakom predatoru koji pokuša da je pojede. Mužjaci su veoma teritorijalni i napašće druge mužjake koji zalutaju na pogrešan prostor posle upozorenja domaćina. Tokajci se tuku brzo i žestoko i obično usmrćuju neprijatelja.

Kao i većina pripadnika drugih vrsta gekoa, tokajci imaju specijalne jastučiće na vrhovima prstiju koji im omogućuju hvatanje za glatke površine. U kućama gde su dobrodošli kao znak sreće penju se uz prozore i po plafonu u potrazi za hranom. Ponekad ih je moguće naći pored svetla, gde se nadaju obroku od leptirića koji se noću okupljaju na svetlo.

LETEĆI GEKO
Ptychozoon kuhli

Kao i leteći gušter, leteći geko koristi nabore kože između prstiju da "plovi" od drveta do drveta.

Leteći geko je još jedna vrsta gmizavaca, pored leteće zmije i letećeg guštera, koji plovi po šumama jugoistočne Azije koristeći nabore kože kao vazdušne folije. Međutim, za razliku od drugih "letećih" gmizavaca, leteći geko ne koristi nabore kože kao vazdušne folije. Međutim, za razliku od drugih "letećih" gmizavaca, leteći geko ne koristi nabore kože razapete preko izduženih rebara, nego njegovi nabori rastu između dugih prstiju, na isti način kao kod leteće žabe. Ovi nabori kože daju gekou debeo izgled, pa je on zbog toga dobio naziv geko debelih prstiju.
Leteći geko se izuzetno dobro kamuflira. Veoma liči boji kore drveća na kojem se satima odmora potpuno nepomično, sa glavom okrenutom prema dole, čekajući da naiđe neki insekt i da ga zgrabi. Na njegovoj koži čak ima i svetlijih šara koje podsećaju na lišajeve sa debla drveća.

SKINK MODROG JEZIKA
Tiliqua scincoides

Skink modrog jezika je zdepast gmizavac široke glave, čvrsto građenog tela i kratkih udova. Modri jezik odvraća predatora.

Jedan od najpoznatijih australijskih gmizavaca, čije kosmopolitske navike ukazuju na činjenicu da je sposoban da izvuče sve što je moguće u većini situacija. Jede praktično sve, od insekata, puževa, plodova i cveća, do lešine i otpadaka iz kanti za đubre.
Kao što sugeriše njegovo ime, ovaj skink zaista ima modar jezik. Jezik je veoma velik, gotovo iste veličine kao glava guštera, pa kada se nađe u opasnosti ovaj gušter izbaci jezik prema napadaču, dajući predatoru upozoravajući signal. U kombinaciji sa žestokim šištanjem, ovo je često dovoljno da obeshrabri sve osim upornih predatora.

Tokom sezone razmnožavanja mužjaci formiraju sopstvene teritorije sa kojih progone druge mužjake. Kada u dotičnu teritoriju stupe ženke, mužjaci ih kratko jure i onda ih pritisnu, držeći ih za leđe, dok ne završe parenje.

SMARAGDNI SKINK
Lamprolepis smaragdina

Svetlozelena boja smaragdnog skinka predstavlja odličnu kamuflažu u lišću tropskih šuma jugoistočne Azije i Nove Gvineje.

Malo gmizavaca može da se pohvali da je tako svetle boje kao smaragdni skink, koji nastanjuje tropske šume jugoistočne Azije i Nove Gvineje. On je odličan penjač, a najveći deo vremena provodi skriven u gustom lišću na deblu ili na granama, retko silazeći na zemlju. Smaragdni skink je veoma aktivan u potrazi za insektima, koje hvata brzim, naglim pokretima.
Kao i mnogo drugih guštera, ova vrsta takođe ima sposobnost da odbaci rep - pojava poznata kao autotomija. Ovo je veoma korisna taktika kad dođe do napada predatora. Kad bude odbačen, rep nastavlja da se vrti i često zbuni predatora, obično pticu grabljivicu ili zmiju, tako da gušter uspeva da pobegne.

PEŠČANI VARAN
Varanus flavirufus

Peščani varani imaju spljošteno telo, dug snažan rep, jake udove i veoma oštre kandže.

Peščani varan je jedan od najvećih australijskih guštera. Ponekad je poznat kao gušter trkaći konj zato što postiže izuzetne brzine, često trčeći samo na zadnjim nogama, koristeći dugi rep za održavanje ravnoteže.
Peščani varani žive širom Australije i uspešno rešavaju većinu situacija. Jedu praktično sve, tražeći zalogaje hrane dugim račvastim jezikom koji koriste da kušaju vazduh. Čak će ući i u gnezdo krokodila kada majke okrenu leđa i gostiće se jajima.

Ovi gušteri nisu otvoreno agresivni, radije ostajući van gužve kad god je to moguće, ali znaju i da zametnu veliku kavgu ako dođe stani-pani. Braneći se od predatora koriste dugi rep nalik biču, snažne čeljusti i duge oštre kandže. Kandže im takođe omogućuju da se penju na drveće, na kojem obično traže ptičja gnezda.

ZELENI ARBOREALNI VARAN
Varanus prasinus

Dugačak, elegantan gušter sa šiljatom glavom, zeleni arborealni varan može da ima mnoge nijanse zelene boje, zavisno od okoline u kojoj živi.

Zeleni varan se divno stapa s lišćem drveća na kojem provodi najveći deo vremena. On ima i druga prilagođavanja koja mu pomažu da živi arborealnim životom, kao što su debele grube ljuske na tabanima koje mu pomažu pri hvatanju za grane. Od svega je najvažnije da ima spretan rep, koji mu služi kao peti ud prilikom parenja. Mnoge vrste varana koriste rep kao bič kada se brane. Međutim, rep je toliko važan organ za zelenog varana da ga aktivno brani od predatora.
Ne zna se mnogo o životnim navikama ovog guštera zbog toga što je on mnogo rezervisan i što njegovo stanište nije pristupačno. Međutim, poznato je da po šumskom baldahinu uglavnom traži velike insekte. Neki od ovih insekata, kao što su zeleni skakavci, dobro su zaštićeni dugim bodljikavim nogama. Zato zeleni varan, pre nego što pokuša da pojede ove bodljikave insekte, nastoji da odbaci noge i da jede samo hranljive i manje bodljikave delove tela.

KOMODSKI ZMAJ
Varanus komodoensis

Ovo je najveći gušter na svetu. Ogromna kontura trbuha komodskog zmaja može da zavara kada je reč o brzini kojom se on kreće.

Komodski zmaj je verovatno najzloglasniji gušter na svetu. Ne samo da je najveći i najagresivniji živi gušter, nego je jedan od najugroženijih. Pripada istoj porodici kao varani gušteri, ali se razvijao odvojeno milionima godina, pa je u tom procesu postao neverovatno velik.
Komodski zmaj je samo jedna od mnogih džinovskih vrsta životinja koje su se razvile po raznim svetskim ostrvima. Takođe se smatra da su komodski zmajevi postali toliko krupni da bi mogli da se hrane jednom vrstom patuljastog slona koja je nastanjivala Indoneziju pre više hiljada godina. Ovi patuljasti slonovi su kasnije izumrli, pa komodski zmajevi danas love druge sisare, od kojih su svi uvedeni na ova ostrva od strane čoveka. Zmajevi znaju da leže satima skriveni, čekajući da naiđe plen koji napadaju iz zasede neverovatnom brzinom.

Obično plen bude savladan za nekoliko sekundi. Međutim, ako bi i pobegla problemi žrtve nisu još rešeni. Komodski zmajevi imaju mnoštvo otrovnih bakterija koje žive u njihovim ustima. Kada ujedu životinju, ove bakterije ulaze u ranu i često uzrokuju njeno trovanje. To dovodi do spore i bolne smrti.

Ženka komodskog zmaja polaže u proseku 20-25 mekih, kožastih jaja u mesecu septembru. Otprilike dvostruko veća od kokošijih jaja, ova jaja imaju period inkubacije od 8 do 9 meseci u toku vlažne sezone. Mladi se izlegu i odmah kreću u lov na insekte. Moraju, međutim, da pripaze zato što lako mogu da završe na jelovniku većih zmajeva.

BARTONOV ZMIJSKI GUŠTER
Lialis burtonis

Veoma raznovrstan u boji, Bartonov gušter nema noge i ima široku, tupu njušku koja mu služi za rivenje.

Iako možda izgleda kao zmija, ova vrsta je stvarno beznogi gušter. Osim toga, reč je o gušteru koji se hrani drugim gušterima loveći ih veoma vešto. Pošto odredi mesto verovatne žrtve, Bartonov zmijski gušter potpuno smiri telo ali malo podigne rep i vrti njima. Skinkovi, kojima se hrane, radoznale su životinje i žele da vide šta je to pred njima. Dok se skink interesuje za rep koji se vrti, ne uspeva da primeti glavu koja ga uporno posmatra sa udaljenosti od nekoliko centimetara. Zmijski gušter odjednom napadne i onda drži plen u ustima dok ga ne uguši. Bartonov zmijski gušter voli da mu je toplo; ako se spoljašnja temperatura spusti na oko 21ºC, on će ući u neaktivno (spavajuće) stanje da bi sačuvao energiju.

TRAKASTA MORSKA OTROVNICA
Laticauda colubrina

Srebrnastocrne linije prekrivaju celo telo trakaste morske otrovnice, od vrata do vrha repa.

Trakasta morska otrovnica je tropska morska zmija dobro prilagođena na život pod vodom i na kopnu. Otrovna je ali poslušna, sa upadljivim crnožutim trakama duž tela i sa potrbušjem krem boje. Mnogo vremena provodi pod vodom, ali se vraća na kopno da se razmnožava i skine kožu. Na kopnu razvijene trbušne linije daju ovoj zmiji znatnu zemaljsku hitrinu i sposobnost da se penje na drveće, ali kada se polaganje jaja završi, ona se vraća u more.
Morske otrovnice borave uglavnom u plitkim, tropskim vodama jugoistočne Azije i Australije, gde se hrane jeguljama i malom ribom. Imaju spljošten rep u obliku lopatice zbog plivanja, nabore na nozdrvama za sprečavanje ulaska vode i specijalne žlezde pod jezikom za izlučivanje soli iz morske vode. Prosečni mužjaci su dugi 0.7m i patuljasti su u odnosu na ženke koje lako dostignu 1.25m dužine. To je razlog što ženke češće odlaze u dublje vode u potrazi za većim jeguljama, izbegavajući nadmetanje za hranu.

TAJPAN
Oxyuranus scutellatus

Tajpani su veoma različite boje, koja varira od drap i žućkastomrke do potpuno crne.

Australijski tajpan je jedna od najotrovnijih zmija na svetu, sa ujedom koji može da ubije miša za tri sekunde, a odraslog čoveka za 30 minuta. Veoma je agresivan i koristi napadačku strategiju hvatanja i puštanja, pri čemu posle iznenadnog ujeda sledi povlačenje da se ne bi desilo da zmija bude samlevena mogućom smrtnom agonijom žrtve.
Tajpani su naročito uspešni na severnim obalama Australije, možda zato što jedu samo sisare. Kada je u to područje uvedena veoma otrovna žaba krastača, broj zmija koje jedu žabe naglo se smanjio, ostavljajući dosta plena i praznih staništa za tajpana. Njegov smronosni ujed i kidisanje s povlačenjem doneli su mu nadimak "otrovna odskočna daska".

Ženka tajpana postaje polno zrela kada je manja od mužjaka i često će položiti dva nasada jaja tokom jedne sezone razmnožavanja. Kada se izlegu, mladi su dugački oko 45cm. Obično su svetlomaslinaste boje, sa krem potrbušjem i crvenkastim očima.

MALAJSKA GUJA
Calloselasma rhodostoma

Kamuflirana i smrtonosna lepotica, malajska guja je jedna od najopasnijih azijskih zmija.

Malajska guja verovatno ujede više ljudi nego ijedna druga vrsta zmija u Aziji, a za to postoji dobar razlog. Ona je noćni lovac, a dan provodi u opalom lišću, dobro kamuflirana crvenkastosmeđim trouglovima na telu. Nažalost, ovakva crta u ponašanju znači da se ova zmija neće skloniti sa puta ili dati bilo kakav znak upozorenja ako prema njoj pođe čovek; ona će ujesti.
Kao sve guje i malajska ima duge, zglobne očnjake koji leže povijeni unazad kada su usta zmije zatvorena, a iskaču napred kad zmija otvori usta i povlači se da bi napala. Ona ima jamice, senzore topline smeštene između očiju i nosa, koje su toliko osetljive da otkrivaju toplotu koju oslobađa telo plena. To omogućuje ovoj zmiji da lovi po mraku.

KRALJEVSKA KOBRA
Ophiophagus hannah

Otvorena kapuljača kraljevske kobre siguran je znak nevolje. Kako je sposobna da digne glavu na visinu preko 1.5m od zemlje, ova zmija je strašan predator. Njeno naučno ime znači "zmijojed".

Kraljevska kobra je jedna od najvećih zmija na svetu, koja ponekad dostiže dužinu od 5.5m. Može da se podigne do visine čoveka. Ima slobodne nabore kože oko glave koji mogu da se naduvaju i formiraju usku kapuljaču. Kraljevska kobra nije prava kobra, pa kao takva ima tako upadljivu kapuljaču.
U zavisnosti od staništa, kraljevska kobra može da varira u boji, a često je tamnija kada živi u šumi nego kada živi u savani. Ima dobar vid i progoniće plen na veliku udaljenost. Neobično je da kraljevska kobra jede samo gmizavce - uglavnom druge zmije.

Ova inteligentna kobra jedina je koja pravi gnezdo, koje ženka žestoko brani. Kada se izlegu, mladi su jednako smrtonosni kao i odrasli, spremni da love sa samo deset dana starosti. Manji mladi su podložni napadu mungosa i džinovskih stonoga, a jedina pretnja odraslim kobrama dolazi od ljudi koji ih ubijaju zbog korišćenja za lekove.

ZELENI ARBOREALNI PITON
Morelia viridis

Majstore prerušavanja, zelene pitone je praktično nemoguće primetiti u lišću kada su nepomično sklupčani na drvetu.

Ova divna svetlozelena zmija provodi gotovo ceo život u krošnji drveća. Većina funkcija - od hranjenja i pijenja do parenja i polaganja jaja - obavlja se iznad zemlje. Zelena boja predstavlja dobru kamuflažu u lišću, a elastični rep omogućuje zmiji da se čvrsto drži za granje. Ona će često čekati, savijena oko grane i sa glavom koja visi, spremna da se ustremi na pticu koja prolazi. Vertikalne zenice čine oči ove zmije veoma osetljivim na pokrete, a ljuske oko usta imaju jamice koje su pravi toplotni senzori za otkrivanje plena.
U pogledu oblika tela ova vrsta ima karakteristike pitona: jako telo sa malom glavom, prekriveno mnogim ljuskicama. Jaja se obično polažu u nasadima između 6 i 30, u duplje u deblima drveća. Zelena boja odraslih zmija nije prisutna kod mladih, koje su svetložute ili ponekad crvene. Njihovi predatori su ptice grabljivice.

MREŽASTI PITON
Python reticulatus

Lepoti najduže zmije na svetu ravna je njena snaga. Mrežasti piton dobio je ime po upadljivim šarama.

Mrežasti piton se lako prepoznaje po glavi bez šara i po ogromnoj veličini tela. On je najduža zmija na svetu. Do kraja je mesojed i ubija veoma efikasno čekajući neoprezne žrtve u zasedi. Nastoji da lovi aktivno, opredeljujući se za čuvanje energije. Obično jede ptice i male sisare, ali i jelene i svinje. Kao i svi gmizavci, ima usporen metabolizam i može dugo da živi a da ništa ne jede. Jedan piton u zoološkom vrtu odbijao je hranu 23 meseca, a posle toga je počeo da se hrani normalno.
Mrežasti piton ima impresivan mrežasti dezen, sastavljen od tamnijih trougaonih formi duž bokova, dok se žute ili krem šare spuštaju niz leđa. Glava je praktično bez šara, izuzev tanke crne pruge koja prolazi preko temena.

Mrežasti pitoni su moćni plivači, iako više vole da provode vreme na kopnu, skrivajući se u drveću. Noćne su životinje, a razmnožavaju se obično tokom zimskih meseci. Velika jaja se polažu u šuplja stabla ili u jazbine pod zemljom, a onda se ženka obmota oko njih i drhti da bi jajima bilo toplo. Kada se, međutim, izlegu male zmije, ostavljaju se da se staraju o sebi.

MANGROVKA
Boiga dedrophila

Svetložute šare na crnom telu čine mangrovku jednim od najimpresivnijih gmizavaca na svetu.

Mangrovka svetlih boja lako se prepoznaje - uglavnom je crna, ali sa svetložutim trakama koje prolaze niz celo telo. Ove trake ne formiraju potpune krugove nego se prekidaju istaknutim grebenom koji se spušta niz leđa. Mangrovka takođe imaju žute usne i grlo.
Mangrovke su noćni lovci i obično se hrane malim kičmenjacima kao što su žabe i gušteri. One su blago otrovne i drže očnjake usmerene prema zadnjem delu usta. Kao što samo ime kaže, ove zmije žive u ili oko baruština mangrova, opredeljujući se za drveće u priobalnim vodama ili pored reka ako se nalaze dalje u unutrašnjosti. Najveći deo vremena provode savijene oko grana i prilično su mirne u toku dana. Ženke polažu jaja u gomile trulog lišća ili u stare šuplje panjeve drveća.

CRVENOREPA TRKAČICA
Gonyosoma oxycephala

Uprkos imenu, nijedan deo dugog, tankog tela crvenorepe trkačice nije crven. Nastanjuje jugoistočnu Aziju

Crvenorepa trkačica ima pomalo varljivo ime. Telo joj je zeleno, a na repu prelazi u boju koja varira od smeđe do narandžaste ili sive, ali rep nije nikada sasvim crven. Reč je o zmiji koja živi na drvetu i koja je aktivna u dnevnim časovima. Najviše vremena provodi loveći ptice, male sisare i slepe miševe, tražeći svojim krupnim očima bilo koju životinju koja je dovoljno velika za dobar obrok.
Njena zelena boja obezbeđuje joj izvesnu kamuflažu dok se kreće kroz tropsku šumu u kojoj živi. Retko silazi sa drveća, pa čak se i parenje odvija u granama.Uprkos relativno maloj veličini, trkačica je agresivna zmija, uvek spremna da se brani. Kada joj zapreti opasnost od ptica grabljivica ili većih sisara, ona naduva grlo da izgleda veća i podigne se u položaj za napad u obliku slova S.

SLANOVODNI KROKODIL
Crocodylus porosus

Slanovodni krokodil je verovatno najstrašniji gmizavac na svetu. Ljudima se preporučuje da se drže dalje od ovih džinovskih životinja.

Ovaj tamnosivi gmizavac je najveća krokodilska vrsta i najteži gmizavac na svetu. Potpuno odrastao krokodil može da bude težak preko 1000 kg i dugačak čak 7m. Ima veliku glavu i snažne ralje, predviđene za držanje i drobljenje. Krokodil jede oblutke, za koje se smatra da pomažu probavu drobeći hranu, a deluju i kao balast za održavanje plovljivosti tela.
Ženka slanovodnog krokodila pravi gnezdo od zemlje i trava, što sprečava potapanje jaja. Ona čuva jaja od predatora i odnosi izlegle mladunce u vodu.

Mladi krokodili se hrane ljuskarima, ribom i gmizavcima, ali kada porastu, često ubijaju životinje veličine bivola ili domaćih goveda. Što se tiče ljudi, dešava se da ih ubiju ili povrede.

GARIJAL
Gavialis gangeticus

Vitka njuška garijala bizarnog izgleda doprinosi hvatanju klizavog plena. Ovaj gmizavac retko izlazi na kopno, osim da se gnezdi.

Garijal se lako prepoznaje po dugoj, vitkoj njušci punoj oštrih zuba koji se preklapaju. Mužjak ima loptastu izraslinu na vrhu nosa, koju koristi za stvaranje glasova i vazdušnih mehurića pod vodom. Mehuriće koristi za privlačenje ženki.
Garijal je slabo prilagođen životu na kopnu zato što mišići njegovih nogu nisu povoljni za hodanje, što je razlog da on provodi najveći deo života u vodi. Opredeljuje se za mirne rukavce reka, gde mu spljošteni rep i zadnje noge s kožicom olakšavaju plivanje.

Najčešća hrana garijala je riba. Uske ralje su lepo podešene za brzo žvakanje pod vodom, a žrtve se gutaju naglavačke. Mladi garijali će se često hraniti malim ljuskarima i žabama. Tokom sedamdesetih godina XX veka garijali su bili skoro izumrli, a danas su zaštićeni na celom prostoru na kojem žive.

MAGER (INDIJSKI KROKODIL)
Crocodylus palustris

Kao što sugeriše njegovo ime, mager retko propušta priliku da zgrabi plen. Odrasli hvataju plen koji je velik čak kao bivo.

Ovaj krokodil srednje veličine dobio je ime prema reči iz hindi jezika koja znači "vodena neman", a u skladu sa imenom ovaj gmizavac predstavlja gadnu pretnju svakom plenu koji ugleda. Mladi krokodil će se hraniti uglavnom malim ljuskarima i ribom, ali će odrasli hvatati i zmije, kornjače i čak jelene i bivole. Vole mirnu slatku vodu dubine oko 5m, a tokom sušne sezone prevaliće velike udaljenosti tražeći vodu.
Mageri izgledaju vrlo slično aligatorima, sa širokom njuškom i spoljoštenom glavom. Međutim, njihovi oštri zubi su savršeno poređani i to ih razlikuje od aligatora. Imaju spljošten rep i dobri su plivači, ali prilikom plivanja ne koriste noge uprkos tome što se između prstiju nalazi kožica.

Kao i svi krokodili, mageri su društvene životinje. Odrasli i mladi često se sastaju, a tokom sezone parenja mužjaci uspostavljaju teritorije i prevlast podizanjem njuške visoko iznad zemlje i mlaćenjem repom.

KINESKI ALIGATOR
Alligator sinensis

Mladi kineski aligatori imaju upadljive žutocrne belege, ali oni blede kako aligatori sazrevaju, postajući sve više sivi kako vreme prolazi.

Ovaj mali i povučeni aligator živi samo u malom delu Kine, duž obala reke Jangcengjang. Veruje se da u divljini ima manje od 200 živih kineskih aligatora. Zaštita je zakonski uspostavljena, ali za mnoge seljake ovi aligatori su samo napast, skloni da napadnu njihovu pernatu divljač. To je razlog što ih ubijaju kada ih vide. Veliki problem je i gubitak povoljnog staništa, a mnogi programi razmnožavanja u zoološkim vrtovima ili rezervatima su odloženi zato što nema mesta u divljini gde bi novi primerci mogli da se vrate.
Kineski aligatori narastu do 2m dužine i teški su do 40kg. Obično su tamnozelene ili crne boje. Mladi imaju svetložute poprečne pruge. Kao i poznatija američka vrsta, Alligator mississippiensis, kineski aligatori imaju duge, prćaste njuške i koštane grbine duž tela i repa.

Zubi kineskih aligatora su odlično prilagođeni za drobljenje, jer se ove životinje intenzivno hrane ljuskarima i mekušcima. Love uglavnom noću i u letnjim mesecima. Nisu probirljivi u ishrani, tako da love patke ili pacove ako ih nađu. Retko napadaju veće sisare.

TIGAR
Panthera tigris

Tigru kao najvećem i najsnažnijem članu porodice mačaka narandžastocrne pruge pomažu da se stopi sa gustim rastinjem.

Tigrovi nemaju brzinu drugih mačaka, ali njihove velike i snažne zadnje noge omogućuju im da izvode skokove i do 10 metara. Oni imaju uvlačljive čeljusti,što znači da se one ne troše u svakodnevnom životu. Njihove skraćene čeljusti daju im ogromnu snagu prilikom ujedanja.
Uglavnom samotnjačke životinje, grupe tigrova se obično sastoje od majke i njene mladunčadi, koja ostaju s njom dve godine. Jasno obeležene teritorije svode susrete i sporove na minimum, ali je zapažen visok nivo društvene tolerancije, često na mestima ubijanja plena.

Tigrovi su sada kritično ugroženi usled krivolova i seče šuma.

LEOPARD
Panthera pardus

Kako živi samotnjački i kako je aktivan noću, retke su prilike da se vide lepe konture leoparda, uprkos činjenici da živi u blizini ljudi.

Leopard je rasprostranjen u najvećem delu Afrike i u južnoj Aziji, a živi u staništima od otvorenih travnatih oblasti do tropskih kišnih šuma i planinskih visova. U ishrani se prilagođava prilikama, rado jedući velike papkarske sisare, kao što su jelen i antilopa, ali neće odbiti ni ptice, zečeve i čak bube balegare ako nema drugog plena.
Leopardi su se odlično prilagodili penjanju na drveće i primećeno je da skrivaju leševe plena u granama da bi kasnije mogli da ih jedu. Love uglavnom danju da bi izbegli noćno nadmetanje sa lavovima i hijenama.

Leopardi mnogo variraju u boji, koja zavisi od staništa u kojem žive. U savani su obično oker boje dok su u visokim planinama tamnozlatni. Imaju kratke noge na dugom telu, a krzno im je prekriveno crnim tačkama ili rozetama. Potpuno crni leopardi - crne pantere - obično žive samo u šumama, ali ne predstavljaju posebnu podvrstu, nego je samo reč o retkoj mutaciji.

PRUGASTI LEOPARD
Neofelis nebulosa

Nedokučive i hitre, ove lepe mačke su malo poznate i mnogo ugrožene.

Prugasti leopard nije blizak rođak pravog leoparda i veruje se da predstavlja evolutivnu vezu između malih i velikih mačaka. Ovo plašljivo i povučeno biće ima kratke noge, ali dug rep i zube. Ima upadljive pruge na krznu koje su bledožute ili sive boje. Takođe ima dve velike crne pruge na vratu.
Prugasti leopardi nisu dovoljno proučeni zbog njihove plašljivosti od ljudi. Primećeno je da sa drveća jure naglavačke i da vise pod granama, te da će se često povući u drveće da probave hranu. Prugasti leopardi su mesojedi, a hrane se uglavnom jelenima, stokom i majmunima. Smatra se da najviše love na zemlji.

Kao i većina velikih mačaka, prugasti leopardi nemaju pravih predatora, a najveću pretnju predstavljaju im ljudske aktivnosti. Gubitak staništa i lov zbog njihovog lepog krzna tera ih sve dublje u šumu. Potrebno je oko 25 životinja da bi se napravila jedna bunda. Njihove kosti se takođe koriste u tradicionalnoj medicini.

MAČKA DŽUNGLE
Felis chaus

Stari Egipćani su obožavali ove mačke kao čuvar podzemlja. Njihovi mumuficirani ostaci nađeni su u grobnicama širom starog Egipta.

Često prisutna oko farmi i drugih ljudskih naseobina, mačka džungle je žustar i snažan mali predator. Ona ima krzno od sive boje peska do crvenkaste sa tigrastim prugama po nogama, tamnim vrhom repa i crnim čupercima na velikim ušima. Ima dobar sluh i vrlo je hitra, često skačući skoro 2m u visinu da bi uhvatila ptice u letu.
Ne postoji određena sezona razmnožavanja, pa može da se koti tokom cele godine.Mačići su uglavnom tamniji od odraslih mačića, sa naglašenim prugama. Mužjaci su često bolji zaštitnici mačića nego ženke, a porodične grupe su redovna pojava.

Ova vrsta, skupa sa afričkom divljom mačkom, bila je svetinja kod starih Egipćana, koji su je obučavali da lovi ptice - što je verovatno bio početak pripitomljavanja mačaka.

Iako je mačka džungle brojna vrsta, pokazuje veće potomstvo u močvarištima nego u blizini ljudskih naselja, a verovatno trpe zbog gubitka staništa.

MANGULICA – ZABORAVLJENO BLAGO SRBIJE:
Mangulica (Wollschwein “Vunasta svinja”)

Svaka vrsta, rasa, soj, varijetet, podjednako zaslužuje pažnju i nije manje važna u odnosu na neku drugu. Njihov nestanak dovodi do nepovratnog gubitka dela genetičke varijabilnosti.

U Evropi , od ukupno 126 rasa svinja , samo 44% ima stabilan status,18% rasa su u potencijalnoj opasnosti, a 21% su u kritičnoj opasnosti od nestanka. Jedna od preostale 3 autohtone rase svinja u Srbiji je i mangulica čiji se status opisuje kao „ugroženo održiva“. Ova rasa nosi u sebi dragocene genske alele koji je čine drugačijom od tzv. plemenitih rasa nastalih jednostranom selekcijom na povećanje proizvodnih osobina. Sa prostora Srbije su nepovratno izgubljene dve rase svinja - šiška i šumadinka.
Na osnovu podataka iz Zasavice, Naučni institut za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu obavio je ispitivanja mesa mangulica. Rezultati su pokazali da prosečan sadržaj masti u uzorcima mesa iznosi 33,25%, a u slanini I do 86,21%. Konzumiranje ovog mesa dovodi do stvaranja tzv. HDL holesterola “pozitivnog holesterola” što je pogodno sa osobe sa povišenim nivoom masnoća u krvi.

Nemački biolozi otkrili su novu vrstu mrava za koju veruju da je najstarija na svetu i da datira od pre 120 miliona godina.

Istraživači Prirodnjačkog istorijskog muzeja u Karlsrueu, pronašli su majušnog insekta dužine tri milimetra u prašumama Amazona 2007. godine i nazvali ga "Martalis heureka".

Insekt nalikuje minijaturnoj osi i verovatno je, sudeći prema uzorcima DNK, star oko 120 miliona godina, što ga ujedno čini najstarijim stanovnikom Zemlje.

Naučnici se nadaju da će ovo otkriće rasvetliti evoluciju mrava.

"Ovo je najzanimljivije otkriće u mojoj dugogodišnjoj karijeri", rekao je biolog muzeja u Karlsrueu, Manfred Verhag.

Naučnici iz muzeja Karlsrue, pronašli su neidentifikovanu vrstu mrava sličnog tipa u brazilskim prašumama 2003. godine.

Međutim, zbog kasnije nezgode u laboratoriji, insekt nije mogao da bude proučen, rekao je Verhag.

Neka nova vrsta mrava poslednji put otkrivena je 1923. godine.

http://razbibriga.net/clear.gif

Kako je krvolocni dinosaurus "postao u vegeterijanac"

Otkriveno je veliko groblje dinosaurusa nalik pticama u Juti, US. Otkrivena je do sada nepoznata vrsta dinosaurusa koja je bila u procesu preobražaja od mesoždera ka biljojedima.

Falcarius utahensis predstavlja medufazu izmedu karnivora i herbivora. Ovo stvorenje je živelo pre 125 miliona godina a njegovim otkricem je pronadena karika koja je nedostajala u saznanjima o evoluciji dinosaurusa.

Falcarius je primitivna forma dinosaurusa koja je imala dosta toga zajednickog sa svojim rodacima mesožderima, iako je posedovala i razne osobine koje su pokazivale da su na putu ka mnogo naprednijim biljojedima.

Falcarius utahensis je pripadao grupi dinosaurusa poznatih kao terzinosaurusa, koji su bili rodaciVelociraptor-a i ranih predaka ptica.

Ova stvorenja su u svojoj evoluciji bila na pola puta izmedu mesoždera i kasnije biljoždera terinosauusa. Falcarius pokazuju zacetke osobina koje su karakteristicne za dinosauruse koji su se hranil biljkama, ukljucujucu smanjenje ocnjaka koji služe da se pregrize meso do zatupljenih zuba usled žvakanja lišca i povecanja dužine creva zbog varenja biljaka. Kod njih se primecuju i rane faze promene u gradi nogu kako bi mogle da nose glomazno telo umesto nogu cija je glavna uloga bila brzo trcanje.

Odrastao dinosaurus je hodao na dve noge, bio dugacak 4m , visok 1.4m, pokriven vunenim perjem i imao je oštrie 10cm dugacke kandze.

Ove strašne kandze su najverovatnije bile samo ostatak iz njegove svirepe prošlosti i najverovatnije nisu imale funkciju.

U jednoj tacki evolucije odvojile su se dve glavne grupe dinosaurusa od svojih rodaka mesoždera i preobratile se u biljojede. Dr. Sampson iz priridnjackog muzeja u Juti tvrdi da smo otkricem Falcarius dobili fosilni dokaz velike promene u nacinu ishrane kod dinosaurusa i ona predstavlja najbolju vezu izmedu krvolocnih predatora malog tela i više vrste terizinosaurusa koji su se hranili biljem. Pemda istraživacki tim nije sasvim siguran da se Falcarius iskljucivo hranio biljem, najverovatnije je jeo po malo mesa sve dok se nisu pojavile biljke cvetnice. Njegova pojava se poklapa sa velikom promenom, pojavom biljaka koje su cvetale, što im je obezbedilo novi izvor hrane.
http://razbibriga.net/clear.gif

Dzinovske lignje

Kao iz romana Žila Verna, iz dubina Pacifika pojavilo se dzinovsko stvorenje. Ovo nije naucna fantastika, grupa japanskih naucnika je sakupila seriju izuzetnih fotografija žive gigantske lignje (Architeuthis) . Životinja cija je dužina 8 metara, snimljena je na dubini od 900 metara ispod površine Pacivickog okeana.

Izgleda da je Architeuthis mnogo aktivniji predator nego što se ranije smatralo. Ova dzinovska lignja živi i hrani se na takvim dubinama do kojih ne dopire ni dnevno svetlo.

Uprkos fasciniranosti ovom gigantskom životinjom sa velikih dubina, njen nacin života i navike ostaju uglavnom misterija. Nešto malo informacija koje su do sada bile poznate su uglavnom bazirane na mrtvim i sasušenim uzorcima koje su sakupili ribarski brodovi.

Misteriozna stvorenja su inspirisala bezbrojne price o morskim monstrumima i bile su cilj razlicitih naucnih ekspedicija.

Još od 1990 preduzeto je veci broj istraživackih putovanja u potrazi za gigantskim lignjama. Kamere koje su bile prikacene na velikoj dubini su korišcene u pokušaju da uhvate gigantske životinje, ali bez uspeha.

Japanski naucnici su kao mamac koristili ulješarku. Godinama unazad lovci na kiove su prijavljivali da su nalazili veliki broj ogromnih ostataka lignji u stomacima ulovljenih kitova, odredujuci ulješarku kao primarnu hranu velikih lignji.

Ovi snimci su dokazali da one nisu ugrožena vrsta, cak nisu ni tako retke i jedan su od najvecih beskicmenjaka.

Ekspert za lignje Martin Collins kaže da su ove fotografije fantasticno dostignuce. One mogu obezbediti dokaze kako gigantske lignje plivaju i love na velikim dubinama. Gledajuci životinje na filmu možete da dobijete izvaredne pregled kako one žive tamo dole. Prema ovim snimcima veoma su aktivne životinjei to daje odgovare na pitanja koja su ranije postavljna. Ranije se smatralo da su gigantske lignje neaktivne i da uglavnom samo lebde u velikim dubinama cekajuci da plen naleti na njih. Fotografije su dokazale da su one veoma aktivni predatori koji se veoma brzo krecu.

http://razbibriga.net/clear.gif

Otkrivena prva otrovna ptica

Doktor Džek Dambačer sa Kalifornijske akademije nauka, otkrio je pticu u Papui Novoj Gvineji koja koristi otrov kada se nađe u opasnosti.

Ovo je prvi dokumentovani slučaj ptice koja koristi otrov da bi se zaštitila od napadača, a Dambačer je izjavio kako su ih slučajno otkrili.

- Kada sam pokušavao da izvadim pticu iz gnezda, ogrebala mi je ruku oštrim kljunom. Mnogo me je zabolelo, pa sam stavio ruku u usta i liznuo ranu. Onda su usta počela da mi bride i peku. Tek kada se isto dogodilo još jednom istraživaču, seli smo i počeli da razmišljamo, a lokalno stanovništvo nam je reklo da su te ptice otrovne - izjavio je naučnik koji je izučavao otrov koji ptice koriste.

http://razbibriga.net/clear.gif

Usred Šumadije ribe starije od dinosaurusa


Preko četiri stotine akvarijumskih jedinica čija je zapremina oko 60.000 litara smešteno je u suterenu površine 400 kvadrata Prirodno–matematičkog fakulteta u Kragujevcu. Autor ovog velikog projekta i upravnik akvarijuma, prof. Vladica Simić kaže da je dosta truda i entuzijazma uloženo u formiranje i održavanje akvarijuma, u kome se „baškare“ domaći primerci vodenog sveta, a pored njih i oni iz sliva Amazona, Nila, Konga, Bajkalskog jezera…

– Raritet našeg akvarijuma su dvodihalice, primerci koje nemaju ni veliki evropski akvarijumi. Ove ribe koje mogu da dišu i u vodi i na suvom u stvari su preci primeraka koji su živeli pre doba dinosaurusa.

Milioni neotkrivenih bića pod morem

Čak 17.650 raznih vrsta su dosad naučnici uspeli da zabeleže, mada veruju da ima više od milion nepoznatih vrsta podmorskih bića. Većina do dosad otkrivenih živi na dubini većoj od 1.000 metara od površine, prenele su agencije.

Istraživanju okeanskih dubina i života na njima je posvećen projekat "Popis života pod morem" u kojem učestvuju 344 naučnika iz 34 zemlje, uz podršku oko 2.000 saradnika iz više od 80 zemalja.

Među vrstama koje su naučnici dosad zabeležili su ogromni morski pauci, dosad neviđeni crvi, gigantske bakterije, zvezde, slepi jastozi, korali, meduze... Neke od tih vrsta žive i na dubini od više od pet kilometara od površine okeana, bez sunčevog zraka, u uslovima gde je pritisak čak 400 puta veći nego na površini.

Čak 90 odsto informacija koje imamo dolazilo je iz površinskih 100 metara, a okeansko dno je na prosečnoj dubini od 4.000 metara - izjavio je naučnik Rob O Dor.

Dubine iznad 200 metara prelaze granicu prodora sunčeve svetlosti gde fotosinteza više nije moguća. Ali na blatnjavom dnu, iako se činilo da nema hrane, pa ni života, otkriveno je obilje malih, milimetarskih "iznenađenja", kako su naveli naučnici na skupu u Oslu.

Pored majušnih bića, u morskim dubinama su otkriveni i gigantski primerci kao, na primer, biće dugo dva metra, sa perajama nalik ušima slona, zbog čega je nazvano "Dambo". Ovo biće živi na dubinama ispod 200 metara od površine.
Na Antarktiku je otkriven crv, nazvan "Osedaks", koji se hranio kostima izumrlih kitova. Za tu vrstu crva se verovalo da živi samo u severoistočnom delu Atlantika i u severnom Pacifiku.
Otkrivena je i dosad nepoznata hobotnica na dubinama od 1.000 do 3.000 metara od površine. Takođe je jedan morski slon otkriven na dubini od 2.388 metara.

Naučnike je posebno zapanjio crv, izvučen sa dubine od 990 metara u Meksičkom zalivu, iz kojeg je curila sirova nafta. Taj crv se, očigledno, hranio naftom uz bušotine, izneli su naučnici u Oslu.

Da bi preživele na velikim dubinama, životinjske vrste moraju pronaći i eksploatisati mršave izvore hrane ili pronaći nove, a njihova velika raznolikost otrkiva na koje se sve načine život prilagođava - kaže Karnej.

Otkriven fosil zajedničkog pretka majmuna i čovekolikog majmuna


Istraživači su otkrili lobanju životinje koja je živela pre 29 miliona godina i za koju veruju da bi mogla da bude zajednički predak majmuna i čovekolikog majmuna starog sveta, uključujući i ljude, preneo je BBC.
To ukazuje da su se čovekoliki majmun i majmun starog sveta razišli milionima godina kasnije nego što se dosad mislilo, kažu naučnici.
Vođa istraživačkog tima, dr Vilijam Sanders tvrdi da je reč o "izvanrednom otkriću". Lobanja dosad nepoznate vrste životinje poseduje neke osobine koje su zajedničke majmunu i čovekolikom majmunu starog sveta, ali i današnjem čoveku.
"Saadanius je najbliži grupi koja je evolucijom dovela do nas", navodi dr Sanders. "Ukoliko bismo saznali više o vremenskom periodu i uslovima u kojima je ova životinja živela, bili bismo u stanju da otkrijemo šta je izazvalo promene koje su evolucijom dovele do pojave čovekolikih majmuna i ljudi."
Otkriće dr Sandersa i njegovog tima navodi na zaključak da je do razdvajanja majmuna i majmuna starog sveta došlo mnogo kasnije nego što su prethodna genetska istraživanja ukazivala, po kojima se to dogodilo pre 30-35 miliona godina.

OBIČAN RAKUN
Procyon lotor

Obični rakun je poznat po crnoj "banditskoj" maski preko očiju i po repu s crnim prstenovima. Trag stopala ove životinje sličan je tragu stopala deteta.

Rakuni žive u šumskim predelima i retko se udaljavaju od vode. Aktivniji su noću nego danju. Periode odmora provode u jazbinama, dupljama drveća ili na drugim skrovitim mestima. Kada se pokrenu, rakuni lako preplivavaju potoke i reke i penju se na drveće u potrazi za hranom. Noge osetljive na dodir koriste da ščepaju plen koji zatim kidaju velikim zalogajima. Rakuni u toplijim delovima ne spavaju zimski san, iako u hladnijim severnim predelima to ponekad čine. U stvari, reč je samo o polusnu, jer povremeno izlaze kada se stišaju teške vremenske prilike.
Mužjaci uglavnom žive sami, ali podnose prisustvo ženki na svojoj teritoriji ili u njenoj blizini. Parenje se odvija u proleće, a mladi dolaze na svet nekoliko meseci kasnije. Oni ostaju s majkom do sledećeg proleća.

OLINGO
Bassaricyon gabbii

Olingo ima gusto, ružičasto krzno. Ovi procionidi imaju dugo telo sa kratkim nogama i spljoštenim repom.

Olingo živi na drveću tropskih šuma. Aktivan je noću, a dan provodi u gnezdu od lišća visoko u šupljem drveću. Opremljen dugim kandžama, olingo je izvrstan penjač koji retko silazi na zemlju. Isto tako može da prskoči velike udaljenosti kroz krošnje stabala, koristeći dugi rep za održavanje ravnoteže.
Na olingovom jelovniku se uglavnom nalaze plodovi, iako će iskoristiti priliku da uhvate insekte i male kičmenjake kao što su gušteri. Živi sam, iako se često nađe skupa sa cerkoleptom - koji mu je blizak srodnik - kao i sa oposumima i noćnim majmunima.

Predmete na svojoj teritoriji obeležavaju mokraćom, iako se ne zna da li je razlog odbijanje uljeza ili pomoć za snalaženje po mraku. Parenje se odvija tokom cele godine. Trudnoća traje oko deset nedelja i obično rezultira jednim mladunčetom.