Sastavi iz srpskog jezika - osnovna škola, od V do VIII

ČOVEK SAMO SRCEM DOBRO VIDI

Kada čovek gleda srcem,sve se vidi drugačije nego očima. Očima se može primetiti samo spoljašnji
izgled koji ništa ne govori o čovekovim osećanjima niti o ćudi. Naša najveća greška je u tome što najčešće
rasunujemo po spoljnom izgledu,a nikad ne obratimo pažnju na ono što naše srce zapaža i ono što njemu smeta
ili prija. Prijatelji koje nanemo srcem su nam uvek najodaniji i najpouzdaniji. Oni nam uvek veruju tako da i mi
njima treba da verujemo. Takva prijateljstva trebamo čuvati kao lampe, i od najmanjeg daška vetra da njihov
plamen i sjaj nimalo ne bismo oštetili.
Na kraju,iako nas oči budu prve povukle,potrudimo se da zapitamo i naše srce za mišljenje jer bi nam
to uvek moglo biti od pomoći da nanemo pravog prijatelja.


Duško Ožegović VII-2

ČOVEK SAMO SRCEM DOBRO VIDI


Ljudi sada ne umeju da cene ono što imaju,ne umeju da čuvaju ono što vole,ne umeju više ni da vole.
Ceo svet ,mnogo osoba i ostale stvari uglavnom gledaju samo spolja. Unutrašnjost im više nije ni bitna.
Da,takva sam i ja ponekad bila,sada sam napokon shvatila neke stvari. Kada čovek vidi neku osobu koja mu se
fizički ne svina,odmah počne da je ismeva i da daje neukusne komentare,ne mogu reći „komplimente“. Ali kada
upozna tu osobu,shvati da je bolja od mnogih koje su mu se fizički svinale,možda čak bolja i od njega samog.
Često takve osobe znaju i da vole,za razliku od mnogih.
Moje mišljenje o tome je promenila baš jedna osoba koja mi se fizički nije toliko dopala,ali koju sam
zavolela kao osobu, baš zato što sam je gledala srcem.


Nataša Rkman VII-2

ČOVEK SAMO SRCEM DOBRO VIDI


Mi često propuštamo prilike,ali dok verujemo našem srcu,ne možemo napraviti velike greške. Prijatelji
su nekako kao zvezde,ne vidimo ih stalno, ali znamo da su tu. Oni su osobe koje nas najlakše mogu povrediti,jer
njima dajemo naše srce. Naše srce možemo posmatrati,recimo,kao papir. Prijatelji drže u svojim rukama taj
papir i mogu ga zgužvati i baciti,ili ga mogu dobro čuvati. Pravi prijatelji će ga,naravno,dobro čuvati,dok će oni
koji nam to nisu,nemarno baciti taj papir. Neki ljudi protraće svoj život u traženju mana drugim ljudima,dok bi
trebalo da zaborave na mane i posvete se traženju vrlina. Niko nije savršen. Ljudi nisu savršeni,ali neki to
zaboravljaju. Trebalo bi da budemo svesni našeg nesavršenstva i da probamo da ga popravimo. Neki ljudi kažu
da se postaje savršen zahvaljujući nečijoj ljubavi. Zato pokušajte da zaslužite nečiju ljubav.
Mislim da niko ne pamti šta smo rekli ili učinili,ali da svi dobro pamte kako su se zbog nas osećali.
Zato se trudite da se ljudi u vašoj blizini osećaju dobro.


Kristina Veskov VII-2

ČOVEK SAMO SRCEM DOBRO VIDI

Srce nekad ume da odluči ili kaže nešto pametnije od uma. Naravno,ne kažem da je srce uvek u
pravu,naprotiv,nije,ali je srce u većini slučajeva u pravu. Nijedno iskreno prijateljstvo nije sagraneno bez
ljubavi,jer srce je to koje nam je govorilo da je to prava osoba za naše prijateljstvo. Kakva bi prijateljstva bila
bez ljubavi? Iskreno,verujem da bi bila grozna. Jer mi prijatelje prvo upoznamo srcem,pa tek onda očima i
razumom. Jer, prijateljstvo je nešto najlepše na svetu,iako je pravih prijatelja jako malo. To je nešto što se uvek
pamti,do kraja života. Zato treba prijatelje ili bilo koga drugog upoznati prvo srcem,pa tek onda očima, jer u
tom slučaju ako bude krenulo loše,naše srce će patiti,a ne naše oči,
Moje iskreno mišljenje je da pre nego što o nekome donesete neki zaključak, pitajte vaše srce da li se
slaže sa tim,i poslušajte ga jer dobro vidimo samo srcem. Tako ćete praviti mnogo manje greške,i posle se zbog
te odluke nećete kajati!

Gordana Ćurčić VII-2

Најдража успомена


Свакоме од нас се десе неке битне ствари које нам заувек остају у сећању.Неке од њих су лепе, а
неке баш и нису.Увек сам се трудила да заборавим све лоше, и да ми у сећању остану само лепе
успомене.Моја најдража успомена је одлазак на концерт групе ,,Rebelde”.За ту групу сам први пут чула у
истоименој серији.У појединим епизодама сам чула неке њихове песме и одмах су ми се допале.Када сам
сазнала да ће та група гостовати у Србији, веома сам се обрадовала. Купила сам карте чим су изашле у
продају, и неколико месеци сам нестрпљиво очекивала концерт. Коначно је дошао и тај дан. Концерт се
одржао почетком септембра у ,,Београдској арени”. На концерт сам ишла с мамом. Из Новог Сада смо
аутобусом ,преко организованог превоза, кренуле у Београд. У аутобусу сам упознала две другарице, с
којима се и данас дописујем.То је била само једна од многих лепих ствари које су ми се десиле те
вечери.У арену смо ушле око седам сати увече, иако је концерт почео тек око пола девет.Унутра је била
прилично велика гужва.Сви су били срећни и веома узбуђени, а на свим странама су се могли видети
плакати са сликама групе. Пре наступа мама и ја смо се трудиле да што више приђемо бини. Тада још
нисам могла да замислим да ћу већ на самом почетку концерта бити метар испред бине. Када се група
појавила на бини, публика је почела неконтролисано да скаче и вришти од узбуђења.Концерт је започео
са веселим и живљим песмама, а касније су на ред дошле и баладе.Све песме које сам те вечери чула су
ми се веома допале. Неке од њих сам знала, а неке не. Свака песма је била испраћена посебном
кореографијом. Осим што су им песме и кореографије били одлични, и они су заиста изгледали одлично
и расположено. Цео наступ се одвијао много лепше него што сам могла да замислим. Публика је кроз цео
концерт певала и играла, мада је у току последње песме, која носи назив по групи ,,Rebelde“,ситуација у
арени била најживља и највеселија.Чланови групе су у току те песме били обучени у школске
униформе,а током целог концерта су ми сви били близу, пошто сам била испред бине. Концерт је на мене
оставио заиста сјајан утисак. Дуго после њега су ми у глави биле песме које сам те вечери чула, али
осећај који сам тада имала никада нећу моћи да заборавим. Концерт ће заувек остати у мом срцу као
најдража успомена.


Марина Мијатовић VII-1

Драги непoзнати друже...

6.6.2009.
Веома ми је драго што сам дошао до твоје адресе. Ја се зовем Милован Николић и живим у
Сиригу.Ученик сам седмог разреда ОШ„Данило Зеленовић” и одличан сам ђак. Када немам обавеза у
школи, највише волим да играм компјутерске игрице или да изађем и да се шетам. Другари и другарице
из мог разреда су најбољи, али од свих ми је највећи пријатељ Марко Живковић.У слободно време, када
не седим испред компјутера и не идем у шетњу, волим да читам занимљиве књиге којих по мени има
врло мало.
Надам се да ће ово бити једно лепо пријатељство и да ћу те брзо упознати.Очекујем твој одговор
Пуно поздрава,
Мићко

Светац - заштитник моје породице

Заштитник моје куће и породице је свети Никола. Он је заштитник мора и
рибара.
У мом дому се посебно спрема свечана трпеза. Спремају се погача и кољиво.
Тата и ја поранимо у цркву да их свештеник освешта. Са посебном радошћу се враћамо
кући. Осећам задовољство јер је моја крсна слава баш свети Никола. У то време, мама
полако завршава ручак. Износимо свећњак са украшеном свећом. Осети се мирис
тамјана у кући док тата пали свећу и док чекамо госте. Вино се точи, песма се чује,
посебна је атмосфера у кући. Волим да седим за столом и да слушам старе приче, шале
и обичаје ...
Свети Никола чува моју породицу вековима. Традиција се преноси са колена на
колено.Тог дана нам долазе пријатељи и родбина, људи које ја волим, а и они мене.

Радмила Шумарунић 6 – 2

Има један чуперак плави


Недавно сам читао лектиру „Плави чуперак”.Из те лектире коју је написао
Мирослав Антић посебно ми се допала песма „Плави чуперак”. Песма говори о љубави,
односно о симпатији коју дечак осећа према девојчици.Читајући ту лектиру, ја сам
схватио да и у мојо глави има један чуперак плави. Све сам се више и више удубљивао
у песму, а дечака из песме сам замењивао са собом. У песми сам гледао себе како се
пред симпатијом умудрим, удрвеним па мало, мало поцрвеним. Моја симпатија није
Сања из шестог а, али је једнако деловала на мене као и на дечака из песме.Сутрадан
сам у школи побркао ратове и ромбоиде и градове и пирамиде. Из рецитовања ове
песмице добио сам оцену између двојке и тројке. То ми се дешавало јер и у мојој глави
има један чуперак плави.


Александар Миловановић 7 – 1

BIBLIOTEKA

Извештај о школској екскурзији

Петнаестог маја у осам сати у аутобус је ушло педесет шест ученика и пет наставника ОШ ,,Данило
Зеленовић”,спремних за екскурзију. Циљ је био да обиђемо непознате крајеве,да сазнамо нешто више о
Вуку Стефановићу Караџићу...Свима нам је било забавно,а забава је трајала од осам сати ујутру до пола
девет увече.Кад већ спомињем да је било забавно,рећи ћу и где смо ми то били кад нам је већ било тако
лепо.Прво смо отишли у Шабац у Градски музеј,онда у Тршић,где смо били у Вуковој кући.Ту је било
најлепше.Затим смо отишли у манастир Троношу и на крају смо обишли прелепу Бању Ковиљачу.На
екскурзији је било дивно.Обишли смо све што смо планирали и свако место је било на свој начин
занимљиво.


Ања Тасовац VI-1

Син и отац на пристаништу


Од свих приповедака које сам до сада прочитала,на мене је највећи утисак оставила приповетка
,,Све ће то народ позлатити”.Често постављам себи питање:,,Зашто се ружни догађаји и ствари
понављају?”.У овој приповетки је описан случај војника,казанџијиног сина,који је у рату остао без руке и
ноге.Постао је просјак.Често се срећем са инвалидима наших ратова и на нашим улицама.Неки од њих
седе у својим колицима,бледи,препричавај у своје приче.Међу њима је доста младих људи који никад
више неће стати на своје ноге,живети нормалан живот,трчати,бавити се спортом...Пред очима ми се
често појављује лик војника без руке код семафора на уласку у Београд.Торбица му је окачена око
врата,проси,моли за новац,за хлеб који не може да једе својим рукама.Мислим да држава и друштво
заборављају на те људе и да не сме бити једина надокнада за живот мисао ,,све ће то народ
позлатити”.Лично верујем да ће ,,све то Бог наплатити”,а мени неће бити тешко да свакоме од њих кажем
,,добар дан” са осмехом.

Нина Николић VIII-1

LEKTIRE

Mали принц


Читајући ,,Малог принца”,чини ми се да сам пронашао одговоре на многа питања која су ме
мучила.Почећу од једног једноставног закључка-одрасли су чудна створења.То је једна велика
истина.увек су незадовољни и нервозни.Стално нешто исправљају,а нарочито нас децу.Трче,јуре,немају
лепу реч,времена за љубав...Волео бих да могу да их посаветујем да прочитају ,,Малог принца”,јер
можда би их он натерао да се мало зауставе и дођу до закључка да се све само срцем добро види.


Срђан Цапик VII-1

Кмет Симан на великом мегдану


Свидела ми се прича о кмету Симану.Нигде боја и оружја,нигде крви и смрти,а мегдан је пред
нама.Боре се речима Србин Симан и Турчин Ибрага.Ибрага дошао по своје шљиве.Симан,који слути
своју слободу и слободу свог народа,први пут дочекује Турчина лежећи.Осећа се слободно.Са Турчином
се игра.Даје му до знања да оно по шта је дошао није није његово.Свидело ми се кад је Симан говорио у
име читавог српског народа.Као и Симану и мени је било жао што је Турчин отишао и што је прекинут
мегдан речима у којем је,чини ми се,Симан био победник.Не знам како се завршила прича,али надам се
да је Симан и даље побеђивао.


Срђан Цапик VII-1

Марко Краљевић-народни јунак


Недавно сам учила о Марку Краљевићу.Он се мени свидео као јунак који је помагао
сиротињи.Марко је био изузетно храбар.Никада није одбацио ниједну сиротицу јер је волео људе.Он је
имао коња,Шарца,који је имао све његове особине.Народ је Марка заволео зато што им је требао
заштитник,а он је био тај који их је штитио.Ја сам га заволела јер је помагао мојим прецима и зато што га
је народ опевао као доброг,мудрог и јаког човека.Марко није хтео никоме да остави свог коња,поготово
Турцима,јеp таквог коња није нико други заслуживо.Краљевић Марко је,нажалост,преминуо,мада би сви
волели да је и даље жив један тако велики јунак као што је био он.Читајући песме и приче о њему много
сам га заволела,и он ће увек остати у мом срцу.Иако историја о њему пише лоше,ја не верујем у то.Ипак
је народ праведнији судија.


Наташа Миловић VI-1

Jедно моје ,,оправдање”


У досадашњем школовању имао сам многа оправдања.Сва она су била занимљива.Једно ми је
добро остало у сећању.Пробудио сам се за школу као и обично и отишао у тоалет.Док сам се спремао за
школу,сетио сам се да имамо контролни из енглеског,а ја баш нешто не волим енглески.Тада ми је пала
на памет једна идеја.Позвао сам маму и рекао јој да ме јако боли зуб.Мама ме је брзо ухватила за руку и
одмах повела зубару.Целим путем сам страховао да зубар не открије моју превару.Када смо стигли до
амбуланте,прочитали смо да зубар не ради.Знао сам да сам се извукао и да ће оправдање
упалити.Сутрадан сам отишао у школу.Наставница је тражила оправдање за мој изостанак.Рекао сам да
ме болео зуб,ала неко из разреда је добацио да ме видео како се играм напољу.Било ми је страшно
непријатно и на неки начин сам се кајао зато што нисам дошао у школу,а посебно што је моја превара
откривена.


Небојша Мутлак V-1

,,И ту мајка тврда срца била”


Песма,из које је овај стих,говори нам какав је бол мајке за својим синовима и мужем који су дали
главу за отаџбину.Морала је због своје преостале породице да буде сталожена и тврда срца.И она је
постала јунак као и њени синови.За отаџбину је дала не само главу,него што је још болније,своје
љубљене.Читајући ову песму,кренуле су ми сузе на саму помисао колико је жена то доживело.На крају је
видела гаврана,симбола несреће,како носи руку њеног сина и спушта јој је на крило.Заједно са снахом је
препознала руку по бурми и тада њено ,,тврдо срце”препуче од бола.И мајка,као и њена деца,дала је и
срце и главу за своју отаџбину.

Биљана Егељић VI-1

Опраштамо се


Мили моји, пишем ово, рука ми дрхти, од туге и бола, што се растајемо након осам дугих
година које су, иако су биле дуге, мени брзо протекле јер сам их проводио с најбољим друговима
и наставницима, који ће ми заувек бити урезани у срцу по свему лепом.
У ових осам година било је и туге и плача, али је било и много више оних лепих и веселих
тренутака, а ја ћу се потрудити да само оне лепе памтим. Никада вас нећу заборавити , екскурзије,
несташлуке појединих ученика, изласке и све остале лепе и веселе догодовштине које су нас
везивале ових протеклих осам година.
За неколико дана доћи ће и тај тренутак, тренутак растанка када ће нам се животни путеви
раставити и свако ће отићи на своју страну. Више никада неће бити као пре, и то боли. Сада тек
разумем оно што одрасли кажу „Најлепше је доба проведено у основној школи”.


Милан Кнежевић 8 - 1

МОЈА ШКОЛА ЈЕ ЛЕПА -
МОГЛА БИ ДА БУДЕ ЈОШ ЛЕПША!

Још од малена, од када деца знају за себе, родитељи почињу да их васпитавају и уче како да
буду добри и поштени људи, као што су и они. Mеђутим, схватања су различита. Време кад су
наши родитељи били мали и ово време се разликују (мало више). Да почнемо од
музике...Некада су се слушали Бели анђели, Тина Тарнер...али сада ... сада су ту Eminem, 50 cent,
Bad Copy...Све је то ОК , али зашто морају да их зову "чупавцима" или "дрогирашима" - и ко зна
шта ће још смислити. Поред чупаваца, неизбежно је и "подигни те панталоне, пашће ти", "не стављај
толико гела", "исправи се", "не причај такве речи у мом присуству" (наравно, то су речи које они не
разумеју). Сад стиже на ред оно што нам најтеже пада: чишћење собе. Чим уђу у собу, одмах почну
да коментаришу зашто сам излепио постере по зидовима, зашто су ми књиге и свеске разбацане
по столу, зашто ми је гардероба по целој соби и ван ормара...Па добро, да ли ја својој мајци
замерам што су јој понекад у кухињи разбацани тањири, прибор за јело и шерпе, или је судопера
пуна прљавих судова?! Па наравно да не! Па зашто се иначе оних неколико квадрата у кући
зове МОЈА СОБА! Моја соба је моја слобода – у нереду се лакше сналазим . ОК, то за собе, мада
понекад претерују. Али зашто увек? Зашто увек кад кренем некуда, последње што чујем је
"Никола, врати се око 20 часова и немој да касниш!"Добро, соба , стил облачења, изласци,
али школа је дефинитивно свима слаба тачка. Зашто морају да ме упоређују са Мајом или
Ненадом, када сам ја јединствен. Како да учим, кад само мислим на девојчице, музику, кошарку,
али - шта могу када сам у тим годинама. Трудим се колико могу да се концентришем на домаћи из
математике, или да научим лекцију из географије, али моји родитељи никада нису задовољни
оценама и увек морају да кажу како ...(неко тамо) није ништа бољи од мене и да сам могао боље. Па
како да учим, кад видим да је осам сати и да почиње моја омиљена серија?
Ма, у суштини, родитељи су увек у праву, али мени је свеједно јер сам ја само дете. Кад ће
схватити да ћу те ствари, које они покушавају да ми објасне, схватити тек у њиховим годинама,
када ја будем у истој ситуацији , са својом децом, као они са мном. Али, сукоби генерација су
трајали, и трајаће још дуго, дуго

Никола Ђорђевић VIII-1

МОЈА ШКОЛА ЈЕ ЛЕПА -
МОГЛА БИ ДА БУДЕ ЈОШ ЛЕПША!


Моја школа "Бубањски хероји" налазти се у Нишу, у насељу Ледена Стена. У њој дневно
борави велики број ученика, наставника, професора, стручних сарадника и помоћног
особља. Школа је велика , лепа и пространа. У њој има места за све ученике који су жељни
новог знања, искустава. Има много учионица и кабинета који су добро опремљени, сваки
према потреби предмета за који је та учионица (или кабинет) намењена.
Поред многобројних ученика и наставника, у школи вредно ради велики број људи чије је
задужење одржавање чистоће школе. Сви се они труде да нам боравак у школи учине
пријатнијим и лепшим.
Ја се трудим да чувам школу и њену имовину, јер ту проводим највећи део свог радног дана.
Али то многи ученици не раде. Уништавају школу разним графитима и бојама, упорно
жврљају по зидовима и клупама, краду креде, не бацају смеће у корпе, ломе стакла и
слично.
У школи су предузете одговарајуће мере кажњавања за оне који се не придржавају
правила понашања. Зато, никоме не бих саветовала да чини оно што је лоше за
добробит школе и свих нас.


Драгана Цветковић VI-3

ХУМОРИСТИЧКИМ ПЕРОМ О...

Ако ћемо искрено, друштво нам је далеко од савршеног! Иако сам тек дете од 13 година, ипак ми
многе ствари ''боду очи'' и могла бих да их искритикујем.

Сетим се на пример, неке школске журке. Она никад не прође без звука фолк-музике који ме
иритира и ''пара уши''. Мада, то је наша, народна српска музика, увезена из Турске, дело мога
народа, па би ваљда био ред да то и слушам. Али, колико год да се трудим, не полази ми за
руком. И заиста ми је криво и не разумем зашто ми се не допада овај вид ''уметности'' – склад
једноликог ритма и мелодије који прати поетичан текст о чашама вина, доњем вешу...

Да бих описала певачице фолк-музике искористићу један коментар моје бабе која има завршену
само четворогодишњу основну школу, али ипак, он певачицама савршено одговара: ''Кад уђу у
бутик, ваљда узму оно најнаказније па обуку на себе''. Потпуно се слажем. На фолк сцени
неопходни су дубоки деколтеи који откривају ''лепоту људског тела'', разноразни изрези и
шлицеви дуж целе ноге, као и неизоставне наочаре за сунце покривене разним детаљима, под
којима је немогуће било шта видети.

Ево, шта ми је још смешно. Кад се појави нова песма, домаћа или страна, сви желе да је имају
на телефону, слушају свакодневно и дају јој лепе атрибуте. После месец дана, песма је стара и
неактуелна. Да су песме заиста добре, како их описују у многим часописима, оставиле би трага и
по више година пошто су настале.

Када бих кренула редом, имала бих још много тога да искритикујем, али за то би требало страна
и страна... Једно је сигурно – и даље живимо у друштву какво је описано у приповеци ''Мртво
море''. Све имамо: најновију технологију, медије... недостаје само нешто да нас пробуди из
културног дремежа.

Ружица Слијепчевић

MATEMATIKA

ХУМОРИСТИЧКИМ ПЕРОМ О...


Србија је као једно велико море. Тихо и мртво море дефинитивно није, већ
узбуркано као да ће какав цунами доћи. Тај цунами је мода. Мода је сасвим у
реду, у смислу куповине лепе, маркиране одеће али у Србији постоје људи који
претерују.

Мода нас прати на сваком кораку. Када погледамо око себе, видимо моду: модерну
обућу, куће, аутомобиле и накит. Није важно да ли је претерано, да ли неком лепо
стоји – важно је само да је модерно, маркирано и последњи ''крик моде''. Gucci,
Prada, Cavalli само су неке од модних марки које диктирају моду. Модним пистама
корачају младе анорексичне манекенке, које онако претерано нашминкане личе на
зле вештице из бајки. Уколико немамо најновији модел мобилног телефона или
компјутера, најновији модел патика – ми смо ''out''. Изрека каже – Одело не чини
човека. Погрешно! Данас одело итекако чини човека. Не смемо предкочити
најновији хит – пластичну хирургију која је претежно женама омогућила да
се ''прекроје'' у нове пластичне луткице. Отворили смо врата моди и она нас је
заслепила. Нажалост, ушла је и у друге сфере наших живота, међу нас младе у
облуки: дроге, алкохола и цигарета. Млади који пуше, пију и користе дрогу су
веома прихваћени у друштву. С друге стране, они који то не чине, вредно раде и
уче, читају књиге и нису баш омиљени. Они су ''штребери''.

Дакле, модни цунами нам се сручио на главу. Ипак, бити модеран значи и имати
стила, бити образован и културан, а никако подлећи пороцима.


Светлана Ђурђев-Ламбић

BIBLIOTEKA

ХУМОРИСТИЧКИМ ПЕРОМ О...

Зрењанин је мали град, а некада велик и богат, највише људима и фабрикама. Био
је град са највише фабрика у земљи: фабрика меса ''Бек'', фабрика
хлеба ''Житопродукт'', фабрика млека ''Млекопродукт'', фабрика чарапа ''Ударник'',
фабрика шешира ''Бегеј'', фабрика лекова ''Југоремедија'', фабрика
тепиха ''Пролетер'',
бродоградилиште ''Бегеј'', ''Скробара'', ''Ипок'', ''Дијамант'', ''Радијатор''... Чудно је
где су се све те фабрике изгубиле, нестале, избрисале са карте овог града. Где су
сви ти вредни људи који су створили и изградили све те фабрике? Какве су
њихове судбине? У њихове животе ушла је несигурност, страх од најављених
отказа, неизвесност... Шта се то дешава у свету одраслих? Да ли је могуће да у
овом граду ништа не успева? Протеклих недеља бомбардовани смо информацијама
о светској финансијској кризи. Да ли то значи да ће бити још горе и теже? Може
ли горе? Фабрика тепиха, некад оличење једног великог и успешног гиганта,
нестала је у трави и растињу... Која иронија да на Данима пива нема нашег
зрењанинског, некада у свету добро познатог по квалитету. Фабрика продата,
радници на улици. Да ли ти радници имају децу, како живе? Да ли је неко мислио
када ју је продавао? Да ли ће ''НИС'' добити битку коју води против продаје? Да ли
овај град нема потенцијала за развој или не постоје кадрови за то? Често ми се
чини да је исувише сив и тмуран. Нема радости. Где је енергија која би требало да
тресе овај град? Жао ми је. Волим овај град, али као да нам се не да. Ако су се
све ове фабрике продале и пропале, да ли ће се то десити и са нама? Да ли ћемо
се и ми продати за неку малу суму новца? Да ли је баш све на продају?


Маркo Малушић

LEKTIRE

Drugarstvo na delu
* takav treba biti *


U četvrtom odeljenju sedmog razreda ima jedna devojčica koja je prošle godine operisala
kičmu.Bilo joj je vrlo teško jer ju je posle operacije kičma strašno bolela.
Išla je na vežbe i mnogo puta izostajala sa časova a sav taj trud nije bio od koristi- kičma se
nije ispravljala. Sve do jednog dana kada je tužna došla u školu .Svi su je odjednom spopali i
pitali je šta joj je, a ona tužna odgovarila da mora na vrlo tešku operaciju kičme .
Svi su se snuždili i rekli kako im je žao.Kada je otišla na operaciju svi su mislili na nju.Čim je
završila sa operacijom njena mama je javila da je Jovana dobro i da joj je uspela operacija.
Pošto se operisala na jednoj beogradskoj klinici, sa njenom mamom u posetu je išla jedna
devojčica iz njenog odeljenja,u ime celog odeljenja. Dok je ona boravila u bolnici, njeno odeljenje
i njena razredna su smišljali šta da joj poklone za dobrodošlicu. Ubrzo su se složili da to
bude mp4- player za slušanje muzike kad joj bude dosadno i čestitku na kojoj se celo odeljenje
uključujući i razrednu potpisalo.Dan kada je došla u školu svi su nestrpljivo čekali.
Onog dana kada se Jovana pojavila u školi, svi su skočili i jako se obradovali Prepričavala im
je šta se sve desilo a oni su je pažljivo slušali. Kada je završila, svi su rekli da im je drago što
se konačno vratila.Ona je mnogo propustila a njeno odeljenje je njoj samo pomoglo da to prevaziđe.
Pošto su znali da je operisala kičmu, svi u razredu su je pazili.Nosili su joj stvari, pomagali joj
oko domaćeg, kupovali joj užinu, ali i nastavnici su takođe nju pazili- nisu je terali da uči ono
sto su već učili nego su je pustili da nastavi da uči ono što budu novo radili.
Pošto su njeni drugari bili nenasilni i pomogli joj oko teške operacije ispali su dobri i plemeniti.
Tako da je pouka ovog svega da onima kojima nešto nedostaje treba priušiti svu pomoć i
pažnju.

Jovana Stanković VII-4
Jovana Kitić VII-4
Jovana Bakoč VII-1

Шта ми је Никола Тесла шапнуо на уво

Никола Тесала, један од највећих умова људске цивилизације,
био је тема о којој је требало писати.
Отишла сам у библиотеку и пронашла књиге, енциклопедије са
занимљивим сликама. Стекла сам утисак да је свака слика и
свако слово пријало. Онда је дошао он, Никола Тесла, и тихо ми
причао о својој прошлости. Родом је из села Смиљане, крај
Госпића. Лика, лепа, кршевита и моћна, нико није предвидео да
ће се баш ту у честитој свештеничкој породици родити дете по
имену Никола. И док су сви његови вршњаци играли разне игре,
Николина размишљања су ишла у сасвим другом правцу. Волео
је да опажа све појаве и промене у природи, да размишља о томе
зашто се на небу појави муња, па се онда чује ударац грома,
колико снаге у себи носи река, по ком принципу ради воденица.
Временом је у њему расла радозналост и полако га уводила у
свет науке. Једног дана, док је Никола мазио мачку, открио је
појаву електрицитета. После завршене основне школе немачког
у Смиљану, студирао је у Паризу, радио у својој лабораторији у
Њујорку. Његови експерименти су били нешто ново за науку тог
времена.
Иако је био светски славан и познат научник, ипак је старост
дочекао сам. Много је волео своју домовину, а урна са његовим
пепелом чува се у Музеју Николе Тесле у Београду.


Ирина Брезница V1

Моја идеја да променим
Србију

Имам много добрих пријатеља и рођака у иностранству. Они воле да дођу код
нас у Србију, као што и ми волимо да одемо код њих.
Наша мала, али лепа Србија је по мени најлепша, јер живим у њој, у њој сам
стекла јако добре људе и најбоље је познајем.Али бих ипак нешто
променила. Мислим да није у реду да пола Србије буде незапослено,то није
лепо, већ јако тужно. Неки људи не знају шта ће од новца, а неки немају ни
динар и спавају по улицама. Зашто нико ништа не предузима?! Зато што мисле
само на себе! То ми се уопште не свиђа,волела бих да једнога дана сви
буду запослени, и да раде посао за који су способни.Такође је Србија јако
загађена и због тога ми се не свића,али за то су криви људи. Кад би све отпатке
бацали где им је место, наша држава би била још лепша и уреднија. Искрено се
надам да ћемо једнога дана са поносом моћи другима да испричамо много
лепих ствари и речи о нашој малој, али лепој Србији.
Мислим да је мало теже испунити моје жеље, али бих једног дана заиста волела
да се испуне!

Дајана Ерцег V1

Креативност - моја карта за будућност

Као петица у школи и мат у шаху; креативност као зебраста
стаза,коју сви лако морају проћи!
Да би опстао у животу, човек већ, па чак и од малих ногу,
размишља и планира своју прашњаву мапу будућности! Везана у
чвор само тебе чека. Прашњава?! Та чаробна прашина
представља твоју путању живота. Изгубљен путник си. Машта,
машта! Е, па то је чаробни напитак! То недостаје! Сада, када си
га попио, чвор се одвеже, а снажна соколова крила су одувала
прашину. Соко представља моју сигурност и упорност у
склапању моје мапе. Скривени драгуљи стали су на своје место.
Мисија је завршена,слагалица је сложена!
Пуно малих делова сада је склопљено. Снажни, крилати полеће.
Шта то он носи! Сад схватам! Понео је мало чаробног праха да
подари свету!


Милица Сарић V3

Готово је детињство

Време је брзо пролетело, брзо је дошао и тај осми разред. Годинама смо се некако зближили и
почели да се сви заједно дружимо. Најзаним-љивији дечак у нашем разреду је Влада, увек лупи
неку глупост, па му се сви смејамо. Увек ћу се сећати мог разреда, Лазара који говори глупости
на часу, Немању како се увек јавља на часу. У наш разред дошли су и нови, а отишли су они који
су ту били од првог разреда. Највише ми недостаје Миодраг који је био веома добар друг, који ме
је увек бранио од осталих.

Веселин Дангубић VIII1

Доситеј нам и данас прича


Сваки народ има своје просветитеље – мудре људе, који су их
учили, да се што пре извуку из мрака, беде и примитивизма.
Такви људи су се добро наоружали знањем и поштењем, јаком
вољом и великом љубављу према свом народу.
Наш народ је имао срећу, да се и поред других добротвораца роди
и Доситеј Обрадовић, Вук Караџић и многи добри људи који су
их пажљиво слушали, учили од њих и много их уважавали.
Бесмртни Доситеј нам и данас прича. Он није поклекао духом,
када је остао сироче и, пошто му је и сам животни почетак био
трновит. У манастирима је научио како не треба радити и живети
примитивизмом. Ту је схватио да треба стећи многа знања, бити
частан и поштен, па тек онда учити друге људе.
«Духовно жедан путовао је по Аустрији, Грчкој, Молдавији,
Немачкој», богатио је своје знање. «Посматрао је живот
народних маса, проучавао је оно, што је у то доба људски ум
стварао.» Пре тога био је у Западној и Северној Далмацији.
Радио је као учитељ и зарађивао је да би могао да се даље
школује. Својим радом, лепу поруку је оставио младим
поколењима. И данас се његова прича примењује. Свако може да
дође до знања, само ако има јаку жељу.У Немачкој је студирао
филозофију, те је издавао и своја дела – своју биографију, из које
се може много научити. Жеђ за знањем, довела га је на краће
време у Лондон, Париз, Русију, а касније и Беч. И данас се његова
прича потврђује. Талентоване и младе наше људе пуштају у
напредније земље, да допуне и усаврше своје знање.
Многи су чак и бољи од неких страних стручњака. И ми смо
поносни и срећни због тога. Доситеј Обрадовић је волео свој
народ и брзо дошао у устаничку Србију, да му помогне.
Аустријанци су због тога хтели да га убију, али на нашу срећу
нису успели.
У Београду је отворио Велику школу. Желео је да се народ
просвећује. Та његова жеља је и данас много актуелна.
Био је диван, човекољубиви величанствен. Говорио је, да треба
да влада слога између православаца, католика и муслимана.
То ми се највише свиђа. Кроз његове дивне басне с поукама сви
ми учимо шта је рђаво, а шта добро код људи. Тако се учимо да
будемо часни и поштени. За нас је Доситеј Обрадовић, великан
нашег рода, чије је име уписано златним словима.


Милош Француски VIII2

Немиран живот Доситеја Обрадовића


Димитрије Обрадовић, у калуђерству назван Доситеј, родио се 1742. или 1743. тодине у Чакову.
Отац му се звао Ђурађ, који умре 1748. године и остави удовицу са четворо мале деце. После неколико
година, мајка му умре и Димитрије припадне свом тетку. Димитрије је ишао у основну школу, у месну
српску школу. Временом је заволео књигу и тетак је мислио да га пошаље у попове. Читање црквених
књига,житија светаца дванаестогодишњем дечаку заврте мозак и једном приликом хтеде са калуђером из
Дечана, да бежи у Турску, да се посвети. Његов тетак да би га задржао од тих врских фантазирања, одведе га
на занат у Темишвар. Отргнут од књига и у стварном животу, Димитрије се почео трезнити, али када се
указала прва повољна прилика стари верски занос се поново проширио и он се опет зажели да оде у
пустињаке и светитеље. И једне ноћи, кришом остави родбину у завичају и 31. јуна 1757. године покуца на
врата фрушкогорског манастира Хопово. Хоповском игуману Теодору Милутиновићу се свидео бистар
дечак, који већ зна лепо да чита и узме га за свог ученика. И Димитрије се баци на читање житија, пада у
највећи верски занос, мучи своје тело као стари хришћански свеци.Године 1758. буде закалуђерен и доби
име Доситеј. Мучећи своје тело, гладујући, у силним молитвама ,он се разгласи по целој околини. Године
1758. био је у Карловцима рукоположен за ђакона.
Стални подсмеси са свих страна, низак живот манастирске братије, прозаична стварност, разбијају младом
испоснику илузије о калуђерском светитељству и он почиње да сумња у оно, у шта је слепо веровао.


Ђурђица Шегуљев и Маша Стричевић, 6-1

Доситеј нам и данас прича


Моја школа поносно носи име нашег великана Доситеја
Обрадовића.
Многе су генерације прошле кроз ову школу и још многе ће
проћи, а он ће увек стајати достојанствено у холу наше школе и
мирно посматрати ђаке, као да хоће да им каже: «Млада је душа
подобна меком воску, у какав га калуп метнеш и салијеш, онакав
образ од њега направиш.». То добро знају наши наставници и
родитељи, па се зато труде да нас, децу и ђаке добро васпитају и
науче. То је оно што је Доситеј желео, да младе генерације стичу
нова знања, да уче и слушају старије. У своје време и сам Доситеј
је пуно учио, путовао и стицао нове пријатеље, и проширивао
духовне видике. Много је волео свој народ и желео је, да пренесе
своје знање и искуство на будућа поколења. Био је неуморан у
томе да што више види, прочита и научи. Његово искуство је
било велико и драгоцено. Доситеј је волео младе људе и зато их је
саветовао, да што више читају књиге да би стекли нова искуства.
Знао је да цени и поштује старије људе, а то је саветовао и
младима.
Пошто све то знамо о овом великом човеку, чије име носи наша
школа, треба да се тиме поносимо и прихватамо његове поруке,
које су и данас актуелне. Доситеј и данас прича тако што нам
показује пут, који треба да следимо и поштујемо његово велико
духовно богатство које нам је оставио.


Јована Којић VIII2

Мисли малог Доситеја


«Моја књига биће написана чисто српски, да је могу разумети
српски синови и кћери», мислио је мали Доситеј.
Доситејево право име је Димитрије. Док је био мали прочитао
је пуно књига о свецима. Желео је да завири у много
манастира и да сазна све о свецима. Димитрије није живео са
родитељима јер су умрли. У четрнаестој години са другом
бежи у манастир Хопово. Мали Доситеј желео је да постане
учитељ. Хтео је да научи много језика и да отвори прву школу.
Мисли су му лутале да постане просветитељ. Сањарио је да
иде у Грчку, Француску, Немачку, Италију. Зато радознали
Доситеј одлази у свет да усвоји нова знања. На тим
путовањима је научио неколико језика. Замишљао је себе како
предаје језике. Жудео је да уз групу истомишљеника прима
диплому министра просвете, да описмени људе и да не
отвори манастир него праву школу. Пуно прочитаних књига и
многе поуке из басни довеле су Доситеја до циља, до
остварења снова.
«Књига браћо моја, књига, а не звона и прапораца.» Овде у
Србији леже његове кости, он љуби свој род, вечан му спомен.


Дејана Гајић 5-3

Велики потези Доситејевог пера


Радозналог духа и жељан науке и знања, у њему се јавља жеља за путовањем, да би што више видео,
прочитао, чуо и научио, током свог дугог путовања и нових сазнања постао је писац.
Сматрао је посвету слободом. Писао је имајући на уму свој народ, његову просвету. Све што је писао,
наменио је српском народу. Својим пером је желео да нас приближи европским идејама и новим сазнањима.
Путујући често је мислио на нас младе. Из сваке његове написане басне, можемо да извучемо поуку. Својим
пером нам поручује, да морамо бити жељни нових сазнања о нама самима, као и о другима, да ће нам бити
трновит пут, али се постиже упорношћу и радом, да се ослањамо на старије, јер од њих можемо пуно да
научимо и сазнамо. Доситеј нам поручује, да је истина изнад свега : «Да је то злато ума нашега». Истине се
не треба плашити, нити поклекнути, већ се суочити са њом и истраживати је. Са сваким проблемом се
морамо суочити и бити истрајни у својим идејама. Читајући његова дела, желим да и ја путујем, истражујем
и научим од других људи.
Доситеј је својим пером учинио много за српски народ, а ми му једнино можемо захвалити, тако што ћемо
марљиво учити и тежити ка већем знању, јер смо тиме богатији и племенитији.


Теодора Цветковић 8-1

Хопово, духовна слика Доситеја Обрадовића


Још као ђак основне школе одао се сањарењу и верском заносу. Жеља за науком, коју је он гледао у црквеним
књигама, не оставља га ни мало, јер је то био његов животни сан из ког се никада не би пробудио.
Након што му се указала прилика, оставио је занат и родбину само да би побегао у фрушкогорски манастир
Хопово. То је један од најзначајнијих и најприступачнијих фрушкогорских манастира. Манастир је по
архитектури, просветној улози, историји и богатим културним, верским и политичким догађајима, један од
најзначајнијих и највећих манастира у Војводини. Његова унутрашњост је испуњена прелепим
колористичким решењима. Употреба злата на фрескама и обрада фигура га украшава. На сликама су
углавном насликани радници, краљеви, сцене из циклуса чуда Христових и Богородичног акатиста,
страдање апостола и илустрације Дамаскинове химне. Сликарство се сматра конзервативним у односу на
нови дух, који проверава на фрескама наоса и олтара. Доситеј се ту закалуђерио и почео озбиљно да мисли
на пустињачки живот,али када је боље и ближе упознао манастирски живот и калуђерско братство, видео је
да то не одговара животописима светаца и његовим илузијама. Поред тога, до руку су му дошле грађанске
књиге из којих је увидео да изван цркве постоји и друга мудрост и другачији морал, управо оно за чим је
жудео. Доситеј је имао бистар и трезвен дух, пут доброте и болећивости. Он је од обичног банатског шегрта
постао један од најпросвећенијих људи свих времена.
После три године манастирског живота својом снажном вољом напустио је манастир, нажалост, за сва
времена и од тог тренутка настају његова непрекидна путовања.


Вујчић Андријана 8-2

Доситејеве басне


Свет басни створили су писци како би на што лакши начин
приказали и указали на све људске недостатке неког
народа.Универзалне по природи могу се анализирати у
сваком ћошку велике чудне шуме познате као свет.
Мудро смишљени јунаци,као што су комшија, брат,
познаник, председник државе, директор, наставник, учитељ,
лекар...увучени у меке крзнене или перјане животиње меду,
зеку, гаврана, лију, вука, пса, мачку, лава... лако стижу до срца
најмлађих читалаца,којима и јесу највећим делом
намењене,мада их у данашње време не би било лоше увести
као обавезну лектиру у све радне организације,установе и
институције.Још у раном детињству сусрећемо се са овом
књижевном врстом из топлих речи баке или мајке,па онда
учитељице и на самом крају наставника језика.Из генерације
у генерацију причају се увек исте,а тако различите приче о
разним људским слабостима, наравима и врлинама.Уче нас
какви бисмо требали бити и којих моралних принципа се
треба држати како би од нас ваљани људи настали.Сећам
се,међу првима које сам упамтио као добре биле су
Доситејеве басне.Истина,није их он смишљао него само
преводио,а касније додавао наравоученија,која су у
појединим баснама била дужа од самих басни.Био сам много
поносан када сам схватио да је то име човека,чије име носи и
моја школа.Размишљао сам како је овај просветитељ и
учитељ у свету басни видео још у та старинска,непросвећена
времена сво то богатство мисли и умео да га препозна и
разуме,и остави нама у наследство.Бистар и трезвен дух, пун
доброте, Доситеја је чинио изразитим представником
српског народа,који је тврдо веровао у напредак и волео
науку и просвећеност.
По природи оптимистичан оптимистичан и осећајан био је
предодређен за човекољубље и толеранцију. Снажном вољом
и трезвеним разумом, непрекидно учећи и радећи, Доситеј је
од обичног банатског шегрта по стао један од
најпросвећенијих људи свог времена.Имајући пред очима
слику културне заосталости свог народа и његове практичне
потребе,он се ограничио само на то да међу Србе пренесе
савремене идеје Запада,на једноставан и приступачан
начин.Никада није изгледао ни као оригинални мислилац,ни
као велики књижевник,али јесте био прави народни мудрац-
зачетник нове културе код Срба.


Станко Гагрчин 8-3, Сомбор

8-1


У осмом разреду смо, ближи се крај школске године. Ми
ученици имамо задатак да одаберемо којим ћемо путем у животу
одлучно корачати.
Успомене из осмог разреда дуго ће живети у нама. У току
школовања било је и лепих и ружних тренутака. У нашем
одељењу некад је тишина, а некад галама. Често се ухватимо у
дубоком размишљању шта нас чека у даљем школовању. Лако је
закључити да је осми разред најлакши, најлепши и
најзанимљивији јер се понавља градиво из нижих разреда. С
наставницом српског и наставницом математике вредно учимо
за пријемни испит. У њему смо сви нашли понеку симпатију.
Због заљубљивања неки су се препустили дубоком маштању, а
књига је остала у другом плану.
У овом тренутку сви наставници који врше притисак на нас да
учимо јако су нам досадни, али једног дана ћемо схватити да је
све то било за наше добро.


Горан Грчић 8-1

BIBLIOTEKA

Заувек 8-1


Тако су године пролазиле у дружењу, учењу, с наставницима.
Нисмо велико одељење, сви смо различити, али се добро
слажемо. Увек помажемо једни другима у невољи. Било је и
мањих свађа и несугласица, али памтићу само оне лепе тренутке,
којих има много више. Успомене из основне школе човек памти
целог живота. Године радости, смеха, дружења сваком остају у
срцу. Жао ми је што напуштам своју основну школу, али из ње
носим само лепе успомене. Пред мојом генерацијом је нов пут,
много озбиљнији и одговорнији. Надам се да ћу и њега успешно
прећи.


Ђорђе Шуваков 8-1

Осми један с лица и наличја


Када сам дошао на први час, био сам збуњен и погубљен. Али,
кад сам упознао своје садашње друштво, мало сам се опустио
пошто сам мислио да су ми сви прави пријатељи.
Током година, како сам одрастао, проучавао сам појединце и
схватио какви су у ствари. Неки су ме изненадили, а неки јако
разочарали. Наше одељење никад није било сложно, увек су
постојале групице или кланови. Дечаци су некако били сложнији
од девојчица, нису се растављали у групе, али нормално,
постојали су изузеци који су се издвајали. Било је пуно
љубоморе, лицемерја, лажи, дволичности...
Али, све се променило на крају осмог разреда, сви су схватили да
се можда никад више нећемо видети. Почели смо чешће да се
дружимо, да се слажемо, чак смо постали као један.


Урош Ђурђевић 8-1

LEKTIRE

На крају стазе дуге осам година


Пре осам година улетео сам у брзи воз који ме је водио осам година, а сада се ближи последња станица и
свако ће кренути својим путем.
На том прелепом путу било је пуно падова које ћу заборавити, али и лепих тренутака којих ћу се радо сећати.
До скоро сам желео да се школа што пре заврши, а сада желим да цела генерација падне годину. Прве две
станице овог нашег путовања провели смо у боравку и то је био стварно најбезбрижнији део мог живота јер
је тада било највише игре и забаве у одељењу. Касније су дошле следеће две станице, трећи и четврти разред,
којих се слабо сећам. Пет и шести били су разреди када смо се сви мењали и одрастали. Када је дошла седма
станица, сви смо били другачији и понашали се као прави мали људи. У осмом разреду доживели смо
препород, нарочито сада када долази крај.
Волим сваку особу која је део нашег разреда јер смо коначно показали колико смо сложни и да можемо да
дишемо као један.


Стефан Николић 8-1

Збогом мојих петнаест година...

Заиста је тешко рећи: ‚‚Збогом, мојих петнаест
година!‛‛ када је толико тога обележило мој
живот и одрастање.
Прва прекретница била је када сам кренула у
први разред и упознала пријатеље који ми сваким
даном све више значе. Толико тога је у мени да
бих целом свету разгласила ко су они, ти мали
људи који су ми као браћа и сестре. Одувек сам
желела да осетим како је то када си најстарији у
школи, а сада када знам, желим да вратим време и
опет чујем како неко из даљине виче: „Први
један, у ред!” Нажалост, то није могуће, тако да
ми једино остаје да памтим насмејана лица
својих другова и другарица.
Сад када одмичу и последњи дани нашег
заједничког путовања, где на последњој станици
свако одлази својим путем, већ почињем да
осећам носталгију. Ко зна куд ће нас живот
одвести.


Олга Кошевић 8-1

сад идемо даље, све даље...

Пролетело је већ осам година, осам година детињства,
учења, добре забаве и дечје свађе. Чини ми се да све
лепо полако нестаје, почиње да бледи.
За ових осам година мог школовања у Основној школи
„Доситеј Обрадовић” проживела сам много тога. До
пре једно месец и по нисам ни мислила како ћу се
разићи са свима из разреда. Нисам ни примећивала да у
даљини видим крај стазе дуге осам година. Кад год
помислим на то, навиру ми сузе на очи, ипак није осам
година за бацање у воду, због тога бих јако волела да
одржим контакт са свим драгим особама из одељења.
Пре неколико дана смо се вратили са екскурзије на којој
нам је било прелепо и незаборавно. На њој сам се
зближила и са особама са којима нисам била баш у
неким пријатељским односима.
Биће ми јако тешко да сиђем са ове стазе дуге осам
година и пређем на неку нову, почнем неки нови живот
и оставим иза себе све лепе тренутке и толико драгих
бића.

Бојана Сукара 8-1

Посвећено 8-1

Увек су били ту за мене. И када сам била тужна, знали су
да ме насмеју и орасположе. Осми један ми је као друга
породица.
Све их много волим и тренутно не могу да замислим
живот без њих. Многи нам говоре да се више нећемо
видети, али ја мислим да то није тачно. И поред свих
својих обавеза и нове школе, мораћу да нађем места за
своје друштво. Провела сам са њима осам година и не
желим да сада престанемо да се дружимо. Често гледам
слике из нижих разреда и сећам се како нам је било,
тада ми очи буду пуне суза.
Заувек ћу свој разред носити у срцу и никада га нећу
заборавити.

Ена Зукановић 8-1