Printable View
"Preslušao sam sekretaricu, tri zadnje poruke bile su bez reči, no, neke glasove i ne moram čuti da bi ih prepoznao...
Laku noć, Ti Mala Breskvo, kako si samo mogla da pomisliš da te neću otkriti po načinu na koji zadržavas dah?"
Đ. Balasević - Laku noć, Ti Mala Breskvo...
Ima životnih situacija koje sami sebi kreiramo, ali isto tako postoje i one na koje ne možemo uticati. Postoji prirodna ravnoteža, neka sila, koju ljudi vijekovima odgonetaju. Ljudi joj traže ime, oblik, smisao. Ali neminovno je jedno, ta sila utiče na sve nas. Ona ne mimoilazi nikoga. Podjednako ima uticaj i na živote bogatih i siromašnih, na srećne i nesrećne, ona ne pravi nikakvu razliku. Na tu silu ne mozmo uticati.
Medjutim, nije potrebno prepustiti se toj sili. Čovjek može mnogo. Može da utiče na sebe. Može da svoje puteve ispravlja i pravo njima hodi. Osmišljavati se, oblikovati u dobru, pravdi i razumijevanju potrebno je da bude cilj svakome od nas. Kao takvima, sudbina neće biti greška (pored ostalog mi sebe možemo ubijediti u to). Na zžvot ćemo vječno gledati sa mladalačkim poletom i optimizmom. Zdrav razum, dobrotu i pozitivan stav ne može nam niko oduzeti, pa ni teška životna oluja !!
Meša Selimović
Dečja priča
- E, sad - reče Vanja i stavi svesku na sto - hajde da pišemo priču.
- Hajde - reče Lenočka i sede na stolicu.
Vanja uze olovku u napisa: Bio jednom jedan kralj. Onda se zamisli i zagleda u tavanicu. Lenočka pogleda u svesku i pročita šta je Vanja napisao.
- Već postoji takva priča - reče Lenočka.
- Otkud znaš? - upita Vanja.
- Znam jer sam čitala - reče Lenočka.
- Kako ide? - upita Vanja.
- Kralj je pio kompot od jabuka kada mu nešto zape u grlu; kraljica ga udari po leđima kako bi mu izbila parče jabuke, ali kralj pomisli kako ona hođe da se bije pa je tresnu čašom po glavi. Kraljica se razjari i raspali kralja tanjirom. Kralj lupi kraljicu činijom. Kraljica udari kralja stolicom. Kralj skoči i udari kraljicu stolom. Kraljica sruši orman na kralja. Ali kralj ispuza ispod ormana i tresnu kraljicu svojom krunom. Onda kraljica dohvati kralja za kosu i zavitla ga kroz prozor. Ali kralj se dotetura natrag u sobu kroz drugi prozor, zgrabi kraljicu i gurnu je u peć. Međutim, kraljia se provuče kroz dimnjak na krov, spusti se niz gromobran u baštu i vrati se u sobu kroz prozor. Kralj zapali vatru u peći da spali kraljicu. Kraljica se došunja iza njega i gurnu ga. Kralj upade u peć i izgore. To je kraj priče - reče Lenočka.
- Vrlo glupa priča - reče Vanja. - Ja sam hteo da napišem jednu sasvim drugu.
- Hajde onda, napiši je - reče Lenočka.
Vanja uze olovku i napisa: Bio jednom jedan razbojnik.
- Čekaj malo! - uzviknu Lenočka. - Već postoji jedna takva bajka.
- Nisam znao - reče Vanja.
- Kako da ne! - reče Lenočka. - Razbojnik je pokušavao da pobegne od čuvara i skočio na konja, ali je skočio prejako, preleteo na durugu stranu i pao. Razbojnik onda opsova i ponovo skoči na konja, ali opet pade na drugu stranu jer nije dobro procenio svoj skok. Razbojnik se podiže, zapreti pesnicom, skoči na konja opet prejako i pade. Onda razbojnik izvuče iz opasača pištolj, opali u vazduh i ponovo skoči na konja, ali s takvom silinom da prelete preko njega i tresnu na zemlju. Onda zgrabi kapu s glave, zavitla je na zemlju, izgazi je i opet skoči na konja, i ponovo predaleko, pa pade i slomi nogu. Konj otkasa malo dalje. Razbojnik odšepa do konja i tresnu ga pesnicom po glavi. Konj pobeže. Čuvari dojahaše i baciše razbojnika u zatvor.
- Ali ja neću da pišem o rabojniku - reč Vanja.
- Pa o čemu hoćeš da pišeš? - upita Lenočka.
- Hoću da pišem priču o kovaču - reče Vanja.
Vanja napisa: Bio jednom jedan kovač.
- Postoji već jedna slična priča! - viknu Lenočka.
- Stvarno? - reče Vanja i ostavi olovku.
- Naravno - reče Lenočka - bio jednom jedan kovač. I, jednog dana, kovao on potkovicu i toliko jako zamahnuo čekićem da je glava čekića poletela sa drške, odletela kroz prozor, ubila četiri goluba, udarila u vatrogasnu kulu, odbila se na drugu stranu, razbila prozor na kući komandira vatrogasne brigade, preletela preko stola za kojim su sedeli komandir vatrogasne brigade i njegova žena, probila zid kuće komandira vatrogasne brigade i izletela na ulicu. Tamo je zveknula u jednu banderu okrznula nogu sladolexije i pogodila Karla Ivanoviča Šusterlinga u glavu. Baš u tom trenutku on je skinuo svoj šešir da rashladi glavu. Pošto je pogodila u glavu Karla Ivanoviča Šusterlinga, glava čekića je poletela nazad, ponovo okrznula sladolexiju po nozi, udarila dva mačora koji su se borili na krovu, tresnula jednu kravu, ubila četiri vrapca, opet uletela u kovačnicu i vratila se na dršku koju je kovač još uvek držao zamahnutu u svojoj desnoj ruci. Sve se to desilo tako brzo da kovač nije ništa primetio, pa je nastavio da kuje potkovicu.
- Znam da je priča o kovaču već napisana, ali ja hoću da napišem priču o sebi - reče Vanja i napisa: Bio jednom jedan dečak po imenu Vanja.
- Već postoji takva priča - reče Lenočka. - Bio jednom jedan dečak po imenu Vanja i jednom on pođe...
- Čekaj malo - reče Vanja - ja sam hteo da napišem jednu pirču o sebi.
- Već je napisana jedna priča o tebi - reče Lenočka.
- To je nemoguće - reče Vanja.
- Kažem ti, već je napisana - reče Lenočka.
- Ko je napisao? - upita Vanja zapanjeno.
- Napisao je Danil Harms i zove se Dečja priča.
1935.
"NE MOGU NIČEGA DA SE SETIM
Ne mogu. Taj događaj u ponoć, u polutami, u uglu između dva zida, zaklonio je sve. Ne mogu da se setim koje je to mesto bilo, kud sam nameravao da krenem, zašto sam uopšte bio tu, te noći. Znam samo da je ta železnička stanica bila izvan grada, u ravnici, i da su vozovi svaki čas prolazili. Brzi šišteći, teretni muklo tutnjeći. Od toga su podrhtavale svetiljke na dugačkom peronu, žute svetiljke nalik na fenjere sa kapom.
Htedoh da uđem u restoran. Nemam drugu reč za tu prostoriju sa šankom u kojoj putnici čekaju svoje vozove. Bila je prepuna kožuha, šubara, kačketa. Poneka beretka, nijedan šešir. Neki su sedeli na svojim koferima, neki čak na patosu, uza zid. Takozvana stanična restoracija, puna duvanskog dima i mirisa (ako je to miris), mirisa jeftine rakije.
Nije bilo slobodnog mesta. Ne bih ni izdržao. Te krenuh duž perona. Bio je natkriven i čist.
Vazduh oštar, zaseca lice. Moralo se ići brzo, hodati žustro, kao na smotri: ruke utiskivati što dublje u džepove, ramena uzdizati, da reveri, podignuti kao uši, pokriju sve do slepoočnica.
Prođoh tako od jednog kraja do drugog i primetih da neko stoji u uglu između stanične uprave i skladišta. žensko, u mantilu od mekog štofa izmešanih boja, kao na grlu košute. Mrko, narandžasto, svetlosivo.
Odoh do drugog kraja, do same skretničareve kućice, uzdignute ukoso, i kao propete, da bolje vidi koloseke u nedogled. Pa se vratih istim pravcem i dođoh naspram osobe u mantilu od mekog štoga. Stajala je u uglu sa sto kofera oko sebe, stisnuta od zime.
Uvek, kad ovo pričam, kažem sto kofera. Bile su, u stvari, dve putne torbe kod njenih nogu, jedan koferčić, i neki zavežljaj u grubom platnu, umotan kanapom.
Ne mogu da se setim ni kako, ni zašto, tek odjednom krenuh ka njoj, stadoh na korak ispred nje, i rekoh:
- Izvinite, ali ja moram sa nekim da razgovaram.
Ona se osmehnu između revera koji su joj zaklanjali pola lica.
- I ja sam poludela od ćutanja. - reče, načini polukorak, ispruži ruku.
Ne mogu više da se setim zašto oboje tog trena izgubismo ravnotežu. Upravo, ona je načinila korak unazad, ali ruke nisu htele da nam se rastave.
Nasmejasmo se zateturani, i stadosmo jedno uz drugo, u polumračnom tom uglu.
Ne mogu da se setim koji je voz čekala ona, koji ja. Svi su vozovi kasnili te pozne jeseni, na sreću.
Povremeno je iz zvučnika na peronu dolazilo obaveštenje koji voz iz kojeg pravca dolazi, koliko se zadržava, u kom pravcu ide.
Jednom ona reče:
- To je moj voz. Ali, taj je uvek prepun. Sačekaću sledeći.
Drugi put i ja nešto slično kazah. To jest, da neću da stojim u hodniku, u prepunom vozu.
Sećam se: ona beše stigla iz Subotice. Išla je kod oca, inženjera koji je gradio neku hidrocentralu. Ali ne mogu da se setim koliko smo reči upotrebili za hladnoću, niti kako smo se raskopčali. Onaj mekani mantil od čupavog štofa, je kaput od tamnog velura.
Bilo nam je tako dobro, tako toplo, da smo drhtali.
Ne mogu ničega da se setim, samo još osećam njen otisak na meni, od kolena do čela. Pamtim i njen glas, šapatom:
- Ne smem da te ljubim. Imam neka zasenčenja na plućima. Zato idem kod oca. Preporučili su mi planinski vazduh.
Ne mogu da se setim ni njenog imena. Imala je ime nekog cveta, neke biljke. Zaboravio sam kako glasi prevedeno sa mađarskog.
I da sam brojao, ne bih mogao da se setim koliko je vozova prošlo dok smo stajali stopljeni. Ponekad mi se čini da još stojimo tamo, u onom polumračnom uglu na peronu, a vozovi stalno prolaze, prolaze, prolaze... "
Mene djavolji poslenici ne mogu omesti na putu kojim se teže ide,jer na uskoj stazi moraš paziti kuda gaziš da sa staze ne skreneš....ono, koji su davno u provaliju pali,možda bi se,sad rado staze i dokopali,kad bi korake do nje znali.....ali gluv ne čuje,a slep ne vidi.....a svetlost razuma koju nam Bog dade,odavno su negde zametnuli.....pa neka pesma kaže onako kako ja mislim ....
MELODIJA PESME NAD PESMAMA
Isuse,
nad Srbijom čadjav je oblak,
mutne vode nose pepeo i prah,
i samo krsta znak,preseca mrak
mešajući,tiho,sneg molitvu i strah.
Isuse,
dušmani su u nas zavijeni,
lepet gavrana prigusi plač,
badnjaci su krvlju zaliveni,
u dečijoj rucici oštar je mač.
Samo mi pravu stazu pokaži,
znam da si tu oko nas,u nama,
po belom svetu,kao slepac tražim,
melodiju pesme nad pesmama....
Isuse !
I.M.
Na putu ratnika žene se ne osećaju važnim...zato što važnost hladi žestinu. Na putu ratnika žene su surove. One ostaju žestoko neosetljive u svim okolnostima, ništa ne traže, a opet su spremne da daju sve od sebe. One žestoko traže znak od duha stvari u formi ljubazne reči, pravog gesta, a kada ga dobiju, izražavaju svoju zahvalnost udvostručavanjem svoje žestine. Na putu ratnika žene ne sude. One žestoko redukuju sebe na nulu da bi slušale, gledale, da bi mogle da osvoje i bile ponizne u svom osvajanju ili da bi bile poražene i postale veće u svom porazu. Na putu ratnika, žene se ne predaju. Mogu biti poražene i hiljadu puta, ali se n i k a d a ne predaju. I iznad svega, na putu ratnika, žene su SLOBODNE.‚‚
Florinda Doner
A kad nas je sunce, na jednoj okuci, zaobišlo i javilo se na Jeleninoj strani, ona zaklopi za trenutak oči. Tada sam ugledao njene teške i čudne očne kapke, ispod kojih su živeli i sopstvenim plamenom sijali svetovi od kojih su trepavke, ne uspevajući da zadrže sav sjaj, bleštale tankim odsevima žeženog, zagasitog zlata u čudesnim prelivima. Dok je tako držala sklopljene oči, ja sam posmatrao njeno čelo, obraze i vrat. Oko njih je, kao letnja jara oko voćnih plodova, treptao neoivičen oreol moćnog ali jedva vidljivog sjaja, i gubio se na krajevima u pokrenutom i žitkom predelu koji brzina vožnje nosi, kida i rasipa u očima putnika.
Jelena, žena koje nema
Andrić
Na kraju, svi racuni i sve ispitivanje, sve se svodilo na jedno: pravo prokletstvo njegovog života dolazilo je od visokog mišljenja koje je imao o sebi. I što je najgore, on toga nije bio svestan; to mišljenje je živelo u njemu kao što živi u nama naš krvotok i stalno lucenje žlezda, a mi ga nismo svesni, ne znamo ga, ne osecamo i ne vidimo drugacije do po njegovim krajnjim posledicama. To je coveka zavodilo na hiljade krivih puteva i pogrešnih zakljucaka u životu, nagonilo ga da uzroke svih svojim mnogobrojnim nedacama i nezadovoljstvima, i svima protivrecnostima svog života traži tamo gde oni nisu i ne mogu biti.
Ivo Andric - Znakovi pored puta
Idi smireno kroz buku i užurbanost i seti se mira koji
možeš naci u tišini.
Koliko je moguce, budi
u dobrim odnosima sa svim ljudima.
Govori svoju istinu smireno i jasno i slušaj druge,
cak i glupe i neuke;
i oni imaju svoju pricu.
Izbegavaj bucne i nasilne osobe,
one su teret duhu.
Ako uporediš sebe s drugima, možeš postati
ogorcen ili ponosan; jer ce uvek biti vecih i manjih od tebe.
Raduj se svojim dostignucima i planovima.
Održi zanos za svoj licni poziv, ma koliko on skroman bio;
to je prvo blago u promenljivim vremenima
Budi oprezan u svojim poslovima; jer svet je pun prevara,
ali neka te to ne ometa da vidiš vrline koliko je ima.
Mnogi ljudi teže za visokim idealima i svuda je život pun heroizma.
Budi ono što jesi. Budi svoj!
Pogotovu nemoj glumiti ljubav.
A nemoj biti podrugljiv prema ljubavi,
jer uprkos ogorcenosti i razocarenjima, ona je vecna kao trava.
Spokojno primi iskustvo godina, skladno napustajuci stvari iz mladosti.
Ali nemoj sam sebe žalostiti izmišljotinama. Mnoga strahovanja nastaju od umora i usamljenosti.
Osim održavanja zdrave stege, budi blag prema sebi.
Ti si dete svemira, ništa manje nego sto je drvece i zvezde.
Imaš pravo biti ovde.
I bilo ti to jasno ili ne, nema sumnje da se svemir razvija kako treba.
Dakle budi u miru s Bogom, ma kako ga zamisljaš, i bez obzira kakav ti je posao i cemu težiš u bucnom komešanju života, zadrži mir u svojoj duši.
Pored sve prljavštine i jadikovanja i porušenih snova, ovo je ipak divan svet.
Budi pažljiv!
Teži da budeš srecan!
Tekst je pronadjen krajem
prošlog veka u napuštenoj crkvi.
Autor je nepoznat.....
...Što se, pak, tiče moje diobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne inzistiram na točnim brojčanim podacima.. Ja samo vjerujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopće dijele na dvije kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za rađanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu riječ.
Tu, razumije se, postoji beskonačno mnogo podjela, ali osobne crte obaju kategorija su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, općenito govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, oni su i obvezatni biti poslušni, jer to je njihova namjena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razumije se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tijela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti - uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmjera - to imajte u vidu...
... Prva kategorija je uvijek - gospodar svog vremena, a druga - gospodar budućnosti. Prvi održavaju svijet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svijet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje...
Dostojevski- Zločin i kazna
Čovek ima više hrabrostri prema drugom, nego prema sebi. Da nije toga, ne bi bilo zla na svetu. Savršenstvo čoveka sastojalo bi se u tome da bude većma strog prema sebi, negoli čak i pravedan prema drugom. Ja znam puno ljudi koji su bili vrlo pravedni prema drugom, ali nisu bili strogi prema sebi, i zato su bili uvek labavi u stvarima dobra. Oni su bili više diletanti, nego artisti dobra. Njihova pravednost je uvek propadala, ako nije bila u pitanju tuđa ličnost nego njegova sopstvena, jer pravednost prema sebi zavisi od strogosti prema sebi, kao što pravednost prema drugom zavisi samo od naše dobrote. Pravednost je jedno kraljevsko osećanje, i čovek pokazuje pravednost često više laskajući sebi, nego voleći drugog. Najbolji ljudi su oni koji su prema sebi najstroži, i koji oproste drugom i ono što nikad ne bi oprostili samom sebi.
Jovan Ducic (blago cara radovana)
Gospodjo,ako Vas straši moj užasan i neskladan lik,kriva je svirepa,nemilosrdna priroda
koja je stvarajući pažljivo Vas,mene potpuno zanemarila.
Ali ako Vas je strah moga žalosna lica i mrka tužna odela što me pokriva,znajte da je bol
što ga skrivena nosim mnogo veći od onog što se vidi.
Tako smorazličiti po liku i dejstvu,jer dok Vas moje lice u strah nateruje,ja gledajući Vaše
živim u raju.
Jakobo Sanacaro
Nikad se ne bi moglo potpuno izreći kolika je tvoja lepota;niti sama to ne znaš,
jer ti ne vidiš sebe u hodu,kako sa svakim korakom sve lepša bivaš.To znaju
samo oni čija se želja udvostručava na svaki pogled oka tvog.
Ko te nije video,ne bi po samom čuvenju,nikad mogao zamisliti ono što si;
da ni Ovid ni iko drugi nije nikad opisao ženu takve lepote,a da ti nisi
prevazišla sve što se reklo.
O čistoto,lepoto ovaploćena !
Ko bi ugledao tvoj pogled zaljubljen,jedini bi od nas znao šta je blažen život.
Sonučo DelBene
Život je tek senka koja luta, ubogi glumac
što se pozornicom za časak šepuri i kida
a onda se više za njega i ne čuje: to je priča
ispričana od ludaka, puna buke i besa
što ne znači ništa!
W.Shakespeare
Po čuvenoj priči sa dalekog severa lovci na vukove
bodež sa dve oštrice umoče u svežu krv.Balčak pobodu u led
i ostave u snežnoj pustinji.Gladan vuk oseti krv nadaleko.
pogotovu na čistom oštrom vazduhu pod visokim mraznim zvezdama.
I brzo pronađe krvavu udicu.
Oblizujući smrznutu sukrvicu poreže jezičinu i svoju toplu krv
lapće s hladnog sečiva.I ne ume da stane dok se ne skljoka
nadut od sopstvene krvi.
Kad su takvi vukovi koji se najteže love kakvi li su tek ljudi,
pa i čitavi narodi ,a pogotovu naš koji se vlastite krvi ne može nadosititi.
I pre će nestati nego se opsetiti da će krvav bodež ostati jedini spomenik
I Krst iznad nas.
Matija Bećković
Ali od pre nekog vremena, ne znam šta je to sa mnom.
Čini mi se da živim nekako pored sebe, u senci onoga sto sam ranije bila.
Čini mi se da je sve prazno, da je suština svega isčezla.
Svaki dan koji svane slepo je ponavljanje prethodnog.
Oko sebe čujem samo budalaštine i dreku, vidim samo kreveljenje...
M.Kan
Ubistvo je manje opasno nego buntovništvo. Ubistvo ne može biti uzor i podstrek, izaziva osudu i gađenje, a dešava se iznenada, kad se zaboravi strah i svijest, neprijatno je, kao ružno podsjećanje na trajnost niskih nagona kojih se ljudi stide, kao što se stide nedostojnih predaka i prestupnih rođaka. A pobuna je zarazna, može da podstakne nezadovoljstvo, kojih uvijek ima, liči na junaštvo, a možda i jeste junaštvo, jer je otpor i neslaganja, izgleda lijepo jer je nose zanesenjaci koji umiru za lijepe riječi, sve stavljaju na kocku jer je sve njihovo nesigurno. Zato je privlačno, kao što ponekad čovjeku izgleda privlačno i lijepo sve što je opasno.
Meša Selimović
U dugim noćima ostajao bih često na mjesečini nad rijekom, puštajući da me polako osvaja tiho palucanje sjećanja, ii nejasnih želja, znao sam kad to smijem, kad god je u meni vedri mir koji ne prijeti burama. Ali kad sam naslućivao makar i nagoveštaj uzburkanosti, stješnjavao sam se u četiri zida svoje sobe, i prisiljavao se da idem poznatom tvrdom stazom molitve. Ima u njima nešto prisno zaštitničko, kao u starim porodičnim stvarima koje su postale neprijeteći dio nas samih; one su priznata i primljena utjeha, smiruju i umrtvljuju opasnu misao što ponekad bez naše volje oživi u nama, vjerujemo im ne misleći, svoju slabost stavljamo pod zaštitu njihove prastare snage, umanjujemo svoje ljudske brige i more navikom da ih mjerimo vječnim merilima, i stavljajući ih tako u neravnopravan položaj, svodimo ih na neznatne razmjere.
Meša Selimović
Prostranstvo je naša tamnica, rekao sam osluškujući odjek svojih nepoznatih misli, unoseći neočekivanu vatru u mrtvi i nepotrebni dotadašnji razgovor. Prostranstvo posjeduje nas. Mi ga posjedujemo samo koliko može oko da pređe preko njega. A ono nas umara, plaši, zove, goni. Mislimo da nas vidi a mi ga se ne tičemo, kažemo da ga savladamo, a samo se koristimo njegovom ravnodušnošću. Zemlja nam nije naklonjena. Gromovi i talasi nisu za nas, mi smo u njima. Čovjek nema svog pravog doma, on ga otima od slijepih sila. To je tuđe gnijezdo, zemlja bi mogla bit samo stanište čudovišta koja bi bila u stanju da se nose sa nedaćama što ih ona pruža u izobilju. Ili ničija. Pa ni naša.
Ne osvajamo zemlju, već grumen za svoju stopu, ni planinu već sliku u svome oku, ni more već njegovu gibljivu čvrstinu i odsjaj njegove površine. Ništa nije naše osim varke, zato se čvrsto držimo za nju.
Meša Selimović
"Ljutio se na samog sebe, ali onda je pomislio kako je, u stvari, sasvim prirodno što ne zna šta želi.
Čovek nikad ne može znati šta treba da želi, jer živi samo jedan život i nikako ne može da ga uporedi sa svojim prethodnim životima, niti ga u sledećim životima popraviti.
Je li bolje biti s Terezom ili ostati sam?
Nema nikakve mogućnosti da proveri koja je odluka bolja jer ne postoji mogućnost poređenja. Čovek proživljava prvi put sve i bez pripreme.
Kao glumac koji igra predstavu bez ikakve probe.
Pa koliko onda vredi život ako je prva proba života već sam život? Život je onda uvek sličan skici.
Samo, ni skica nije prava reč, jer je skica uvek narct za nešto, priprema za sliku.
A skica koja je naš život je skica ni za šta, crtež iz koga ne sledi slika."
MIlan Kundera - "Nepodnošljiva lakoća postojanja"
"Vreme je da naučiš jednu lekciju sinko."
"Kakvu lekciju?"
"Svaka tvoja odluka može promeniti svet! Najbolje je živeti tako da te bogovi ne primete. Ako želiš da živiš bezbrižno sinko, skloni se i živi povučeno."
"Ali ja hoću da postanem vojnik! Junak!"
"Proći će te to. Prerašćeš..."
Stiven Erikson "Mesečevi Vrtovi"
- Covek vam je kao glavica crnog luka. Uvek pod jednom ljuskom naidje druga; ljustite i ocekujete bog zna sta, a kad dodjete do kraja, na dnu ne nadjete nista. Ama bas nista.
. . .
- Nista? Kazete nista! Luk i voda. A suze? Sta je sa suzama? Suze ste zaboravili, moj gospodine.
Predeo slikan cajem
Milorad Pavic
Ni haljinu ne valja krpiti, a kamoli ljubav.
Ako bismo otpatili svačiju nesreću, šta bi bilo od nas?
Sve čemer, sirotinja, glad, nesreće... A zašto je tako? Ne znam. Možda zato što smo po prirodi zli, što nas je bog obilježio. Ili što nas nesreće neprestano prate, pa se bojimo glasnog smijeha, bojimo se da ćemo naljutiti zle sile koje stalno obilaze oko nas. Zar je onda čuda što se uvijamo, krijemo, lažemo, mislimo samo na današnji dan i samo na sebe, svoju sreću vidimo u tuđoj nesreći. Nemamo ponosa, nemamo hrabrosti. Biju nas, a mi smo i na tome zahvalni.
Ne treba sve gledati crno.
Ali ponekad, ne tako često, kad mi se zgadi laž, onda govorim istinu. Crno je, u teškom vremenu živimo, a živimo jadno i sramotno. Utjeha je samo što će oni koji budu posle nas živjeli, preturiti preko glave još teža vremena, i pominjati naše dane kao srećne.
— Zar smo svi zli?
— Svi. Neko manje, neko više. Ali svi.
Žena više voli nežnu riječ, makar bila i glupa, nego pametnu, ako je gruba.
... vrijeme uporno glođe čovjeku misao, i od nje ostaje kostur, blijeda uspomena bez pravog sadržaja.
... oženi se! Rađaj djecu! I to smiruje nezadovoljstvo, jer nameće obaveze...
Hiljadu nečijih srećnih časaka biće kao ovaj, ali ovaj nikada više. Hiljadu tuđih ljubavi biće kao ova, ali ova nikad više.
Meša Selimović
Trebaš mi da bi me pripitomio, jer ljudi poznaju samo one koje pripitome.
Nemaju više vremena da bilo šta upoznaju,
kupuju gotove stvari kod trgovaca.
I tako pripitomljena ja bih bila jedinstvena na svetu…
A bila sam kao stotine običnih žena.
U tome se sastoji razlika u mojoj želji za tobom koju si primetio…
i da.. pokloniću ti sebe…
onog dana kada me tvoji koraci ne budu terali u jazbinu,
kad mi od njihovog bata bude srce zaigralo…
kada me pripitomiš.
Jedan stariji čovjek, u bolnici je bio na umoru. Odbrojavani su mu posljednji sati.
U jednom trenutku je otvorio oči i uspio vidjeti nekoliko prilika koje su se
skupile oko njegovog kreveta. Nije ih uspio prepoznati.
Zatvorivši oči upitao ih je:
“Prijatelji, ko ste vi?”
Jedna od prilika reče:
“Mi smo tvoji zanemareni snovi, zaboravljene želje i neostvarene vizije. Mi smo sve ono što si mogao uraditi za života, ali si to propustio učiniti.”
“Žao mi je zbog toga” – reče starac – “ali ipak cjenim što ste se uprkos mojoj nemarnosti i lošem odnosu prema vama došli oprostiti od mene na kraju mog života.”
Jedna od prilika se nagnula i mirnim mu glasom odgovorila:
“Ne, mi se nismo došli oprostiti od tebe – došli smo umrijeti s tobom.”
Ne postoje lepote detinjstva, postoje naše fantazije o tome, postoje retuširane slike starozavetnih bogova u sećanju, koje zapravo predstavljaju naše roditelje, postoji misao koja je gotovo senzacija, na miris uvojaka s glave nekog kliktavog Kupidona, neku od naših ranih strasti iz vremena ranih jada. Istina je da je sećanje jedini raj iz koga ne možemo biti prognani. Takodje je istina da je sećanje jedini svet u kome mi vladamo i u kome ukus jednog parčenceta ušećerenog raja umočenog u vreli aromat nečega što se zove čaj, a mogao bi se zvati i nektar i tečno zlato i melem za otečene žlezde u doba dečijih bolesti, otvara dveri nečega što mislimo da smo zaboravili, a što možda nikada nije ni postojalo. Stvaran svet samo je sirova gradja, opiljak, okrajak onoga što je moglo biti. I čega će možda biti negde drugde. "Djubrište", rekao bi Šejka. "Prokleta avlija", rekao bi Andrić. "Davos", rekao bi Tomas Man i osmehnuo se.
Sanja Domazet
Smeh, plač, zanos, strast, bol, veselje, mir, nadahnuće, bol, ljudski život. U šest sati toga jutra, nakon noći koju sam provela s Henrijem, a Hak je znao da sam bila sa Henrijem, napisao mi je pisamce u kom mi, izmedju ostalog, kaže da je ljudski slediti vlastite nagone, da vernost u ljubavi nije prirodna, da je moral izmišljotina ideologije, da je samoporicanje nužno kako bismo bili dobri, poricanje lošeg prirodnog "ja" koje je rezultat samozaštite i stoga je najsebičnija stvar na svetu.
Anais Nin
... On me voli ko drugaricu. A tih koji me vole ko drugaricu meni je pun ku*ac. Čete, more, bataljoni njih su me voleli ko drugaricu, a mažnjavali ribe koje su, valjda, mrzeli ko zlotvore.
S. Selenić: Ubistvo s predumišljajem
AMATERSKA POSLA
Mi nismo nikakva speleološka družina. Mi smo, kao i svake godine, pošli na kampovanje, a to što smo pronašli ovu špilju, čista je slučajnost: Debela Harka je sela da se odmori, kamen se preturio i ona je kroz grm sa crvenim bobicama pala u rupu duboku skoro dva metra. Maluma je vrisnula, a Tinak i Zaket su razgrnuli grm i ušli da joj pomognu, a onda su ugledali prolaz... i tako je počelo.
Meni je, inače, na rukama svaki prst ponaosob bio zavijen, jer sam se dva dana pre toga previše približio ušću ponornice ili kako li se već zove mesto gde ona ulazi pod zemlju, pa sam počeo da klizim ka grotlu i kočio golim noktima po steni. Zaustavio sam se tek kad su mi kosti zaškripale po kamenu. Zbog te povrede prsti su me jako boleli i bio sam nesposoban za bilo šta, ali ipak sam pošao za njima.
Prvo smo samo žmirkali na ulazu dok se Tinak nije vratio iz šatora sa baterijskom lampom, a onda smo dugo tumarali po ogromnoj špilji i raspravljali se šta su stalagniti, a šta stalaktiti.
Maluma zaista ima grlo stvoreno za vrištanje. Akustika u špilji bila je takva da smo se svi sledili od njenog vriska. Fea je bila najbliža, ona je pokušala da je zagrli, ali se Maluma otrgla i očajnički zagrebala napolje.
Nije bilo prijatno videti razlog njene panike: na sred hodnika koji je vodio u drugu špilju, ležao je ljudski kostur. Iznad njega, na krečnjačkom zidu bila je urezana opširna poruka, iz koje smo saznali da se ubio kad je video šta se u toj drugoj špilji nalazi. Molio nas je da ne zavirujemo u nju već da bežimo napolje, što je Harka, koja je ionako od početka samo kukala, odmah i učinila. A ako baš moramo da vidimo, kaže u poruci kostur ili to što je bio nekad, onda da obavezno pre toga uzmemo po jednu bobicu zaborava, koje se nalaze na grmu na ulazu.
Fea, u koju sam oduvek bio tajno zaljubljen, bila je preduzimljiva: otišla je do grma kroz koji je debela Harka propala i, dok su je Maluma i Harka spolja ubeđivale da izađe napolje i da nas ostavi jer smo načisto ludi, ona je nabrala punu šaku crvenih bobica. Vratila se i najpre sama uzela jednu, a drugu je pružila Tinku. Zaket je hrabro odbio da je uzme. Fea je zbog moje povrede ionako prihvatila da mi pomaže pri svim radnjama, pa i onim ličnim, tako da mi je svojim prstima stavila bobicu u usta; uostalom, samo zbog toga sam je i uzeo, inače sam mislio da se pridružim Zaketu. Taj uzbudljivi dodir jagodica njenih prstiju po mojim usnama je poslednje čega se sećam.
Danas bi samo Harka i Maluma umele da pronađu špilju, ali bolje je da ne pokušavate da ih pitate o tome, jer čak ni policiji nisu htele ništa da kažu. Time biste ih samo uzrujali i odgurnuli od sebe. Fea se udala i odselila, a Tinak i ja često posećujemo Zaketa, koji je u specijalnoj ustanovi na lečenju. Sad je već znatno bolje, jer je pod lekovima pa se samo češe po grudima kroz razdrljenu košulju i stalno šapuće dve reči: "ne dajte, ne dajte..."
Gora smrt od psihološke ne postoji. Smrt tijela je smrt staništa, ne stanara. Ali kad stanar umre, kuća je sablasno prazna.
Nepripremljen čovjek ne bi mogao da izdrži ni jedan jedini trenutak suočavanja sa stvarnim stanjem stvari. Mi se smijemo majmunima zbog toga što su nam fizički i po ponašanju toliko slični. Kada kažem daje velika većina čovječanstva potpuno mrtva, ja samo iznosim činjenicu. Ponekad bih i sam volio da je to tek mišljenje, prolazno kao i svako drugo. Mišljenje nam uliva snagu da vjerujemo da će se situacija izmijeniti nabolje, ali mi ne razumijemo da smo zbog mehaničkog mišljenja obustavili napredak ka ljepšem i boljem, da smo izvršili samoubistvo i postali tek bespomoćne mašine koje očekuju pomoć od spolja – kao da su životne okolnosti automehaničari!?
Situacija zavisi od čovjeka, a mašina od situacije. To je razlika između lica i maske. Skinuti masku možemo svjesnošću. Voljom. Srcem. Posmatraj svoj svakodnevni život što pažljivije možeš, ostani tih iza misli, slika, emocija, sjećanja. To je svjesnost. Primijetićeš da je većina onoga što smatraš “sobom” samo mozaik sastavljen od kamenčića – roditelja, društva, poznanika, škole, statusa i slično. Shvatićeš da je rad na sebi borba za sebe. To je volja.
I konačno, kad se mehanizmi odstrane, vidjećeš svijet oko sebe u pravom svijetlu, i nećeš osjetiti strah već samo ljubav i saosjećanje. To je srce.
učitelj Sah
Upravnik ove čudne i strašne ustanove je Latifaga, zvani Karađoz. Taj nadimak mu je odavno postao pravo i jedino ime i pod tim imenom je poznat ne samo ovde nego i daleko izvan zidova Proklete avlije. On je i svojim izgledom i svima svojim osobinama njeno oličenje.
Otac mu je bio nastavnik u nekoj vojnoj školi; tih čovek, ljubitelj knjige i razmišljanja, oženio se već u zrelim godinama i imao je svega to jedno dete, muško. Dete je bilo živo i bistro, volelo je knjigu, ali naročito muziku i svaku igru. Do četrnaeste godine dečak je dobro učio i izgledalo je da će poći očevim stopama, ali tada je njegova živost počela da se pretvara u bes, a njegova bistrina okrenula naopakim putem. Dečak je brzo stao da se menja, čak i fizički. Naglo se raskrupnjao i neprirodno se ugojio. Njegove umne, smeđe oči stale su da igraju kao na zejtinu. Napustio je školu i počeo da se druži sa kafanskim sviračima i mađioničarima, sa kockarima, pijanicama i pušačima opijuma. Sam nije imao nekog naročitog dara za veštine, ni prave strasti za kocku i piće, ali ga je privlačio taj svet i sve ono što se plete oko njega, isto kao što ga je odbijalo sve što je pripadalo svetu mirnih, običnih sudbina, ustaljenih navika i redovnih obaveza.
Bujan i još neiskusan, mladić je brzo upao u sumnjive poslove i drske podvige svoga društva i došao u sukob sa zakonom. I ne jedanput. Otac ga je vadio nekoliko puta iz zatvora, koristeći se svojim ugledom i svojim poznanstvima sa ljudima na položaju, naročito sa upravnikom celokupne policije, starim i dobrim školskim drugom. „Je li moguće da moj sin obija kuće, pljačka trgovce i otima devojke?“-pitao se očajni otac. A stari iskusni upravnik mu je odgovaro mirno ali po istini. Da krade, ne krade baš, ni trgovce ne vara, ni devojke ne otima lično, ali gde god se stvari dešavaju, možeš biti siguran da ćeš i njega tu negde u blizini naći. A ako ga ovako ostavimo, zagaziće i sam u prestup. Nego valja tražiti zavremena neko rešenje. I upravnik gradske policije našao je „rešenje“, koje je smatrao kao jedino moguće, dakle najbolje: da mladića koji je pošao zlim putem uzme u svoju službu. I kao što biva, od mladog čoveka, koji je bio već zauzeo svoje mesto među kockarima i gospodskim dangubama, postao je dobar i revnostan stambolski policajac.
Nije to postao odjednom. Kolebao se prvih godina i tražio svoje mesto, a našao ga je tamo gde se najmanje moglo očekivati, u radu protiv svog nekadašnjeg društva. Nemilosrdno se okomio na skitnice, pijanice, secikese, krijumčare i svakojake nesrećnike i dokonjake iz tamnih kvartova Stambola. Radio je sa strašću, sa neobjašnjivom mržnjom, ali i sa veštinom, sa poznavenjem te sredine kakvo je samo on mogao da ima. Te stare veze pomogle su mu da proširi krug svoga rada, jer sitni prestupnici odaju krupne. Podaci o ljudima se gomilaju, obaveštačka mreža se pojačava i širi. Izuzetna revnost i uspesi u službi doveli su ga posle desetak godina za pomoćnika upravnika ovog velikog „prihvatilišta“. A kad je stari upravnik umro od srčane kapi, on je bio jedini koji ga je mogao zameniti. Tada je počela njegova vladavina u Prokletoj avliji. I traje, evo, već dvadesetu godinu.
Raniji upravnik, tvrd i iskusan starac, imao je kruti, klasični način upravljanja. Za njega je bilo glavno da svet poroka i bezakonja u svojoj celini bude što jasnije obeležen i što bolje odvojen od sveta reda i zakona. Pojedinac i njegova krivica nisu ga mnogo zanimali. U toku mnogih godina on je na Prokletu avliju i na sve što živi u njoj gledao kao na karantin, a na njene stanovnike kao na opasne i teško izlečive bolesnike koje raznim merama, kaznama i strahom, fizičkom i moralnom izolacijom treba držati što dalje od takozvanog zdravog i poštenog sveta. A inače, u svemu ih prepustiti same sebi. Ne dati im da izađu iz svog kruga, ali i ne dirati ih bez potrebe, jer se od tog dodira ništa dobro ni pametno ne može izroditi.
Novi upravnik je celim svojim stavom i svima postupcima stao odmah da primenjuje drukčiji način.
Već prve godine Latif je, kad mu je otac umro, prodao veliku, lepu očinsku kuću u Novoj mahali i kupio jedno zapušteno, veliko imanje iznad same Proklete avlije. Sve u kiparisima, ono je ličilo na pusto ostrvo ili starinsko groblje. Od Proklete avlije bilo je odeljeno raselinom sa šumom plemenitih drveta i čitavim sistemom raznih ograda i visokih zidova. Tu je, pored bogate žive vode, među starim drvetima, sagradio lepu kuću, koja je gledala na protivnu stranu padine i tako bila zaštićena od južnog vetra i nezdravog zadaha iz arsenala i pristaništa. Kuća je imala veliko preimućstvo da je i vrlo udaljena od Proklete avlije i vrlo blizu njoj. Po celom izgledu, po miru i čistoći, to je bio drugi svet, na hiljadu milja odavde, a ipak u samom susedstvu Avlije i nevidljivo vezana sa njom. Služeći se prekim, samo njemu pristupačnim puteljcima, Karađoz je mogao u svako doba dana, pravo od svoje kuće, neopažen ući u Avliju. (Tako se nikad nije tačno moglo znati kad je tu a kad nije, ni otkud može odjednom iskrsnuti.) Upravnik se tom mogućnošću često koristio. Nadzirao je lično i zatvorenike i njihove čuvare. I poznavajući gotovo svakog od zatočenih, njegovu prošlost i njegovu sadašnju krivicu, on je sa dosta prava govorio da „zna kako diše Avlija“. A kad pojedinca i nije znao baš u glavu, poznavao je onu skitničku i prestupničku dušu u njemu i u svakom trenutku mogao je stati pred njega i nastaviti razgovor o njegovoj ili tuđoj krivici. A isto tako, i još bolje, poznavo je svakog čuvara i njegove dobre i rđave, javne i skrivene osobine i sklonosti.
Tako je bar sam govorio i time se uvek hvalio. I tako je celog veka ostao i u najužoj vezi sa svetom nereda i kriminala, koji je u mladosti zauvek napustio, i u isto vreme iznad njega i daleko od njega, odeljen svojim položajem i svojim gustim baštama i za druge neprelaznim železnim ogradama i vratnicama.
Prokleta avlija - Ivo Andrić
- Neka mi samo niko ne kaže za nekog: nevin je. Samo to ne. Jer ovde nema nevinih. Niko ovde nije slučajno. Je li prešao prag ove Avlije, nije on nevin. Skrivio je nešto, pa ma to bilo u snu. Ako ništa drugo, majka mu je, kad ga je nosila, pomislila nešto rđavo. Svaki, dabogme, kaže da nije kriv, ali za toliko godina koliko sam ovde, ja još nisam našao da je neko bez razloga i bez neke krivice doveden. Ko ovde dođe, taj je kriv, ili se makar očešao o krivca. Phi! Pustio sam ih dosta, i po naredbi i na svoju odgovornost, da. Ali kriv je bio svaki. Ovde nevinog čoveka nema. Ali ima ih na hiljade krivih koji nisu ovde i nikad neće ni doći, jer kad bi svi krivi dospeli ovamo, ova bi Avlija morala biti od mora do mora. Ja ljude znam, krivi su svi, samo nije svakom pisano da ovde hleb jede.
Malo-pomalo ceo taj monolog, govoren u hodu, postaje sve brži i življi, dok se ne pretvori u ludačku viku i psovanje svega što ova Avlija zatvara i što živi izvan nje. U glasu mu, ispod sve grubosti i velikog gnušanja prema svemu, jedva čujno trepti nešto kao suzan grč žaljenja što je sve to tako.
Ivo Andrić
Koliko ima vezira ili bogataša na svetu koji mogu svoju radost ili brigu, ili svoj ćeif ili dokolicu da iznesu na ovakvo mesto? Malo, vrlo malo. A koliko je naših, u toku stoleća i nizu naraštaja, presedelo ovde zoru, ili akšam ili noćne časove kad se neprimetno pomera ceo zvezdani svod nad glavom! Mnogi i mnogi od nas sedeo je tu, podnimljen i naslonjen na tesan, gladak kamen, i pri večitoj igri svetlosti na planinama i oblaka na nebu, razmrsivao večno iste a uvek na drugi način zamršene konce naših kasabalijskih sudbina. Neko je davno tvrdio (istina, to je bio stranac i govorio je u šali) da je ova kapija imala uticaja na sudbinu kasabe i na sam karakter njenih građana. U tim beskrajnim sedenjima, tvrdio je stranac, treba tražiti ključ za sklonost mnogih kasabalija ka razmišljanju i sanjarenju i jedan od glavnih razloga one melanholične bezbrige po kojoj su poznati stanovnici kasabe.
Andrić
Šta je to s nama i sa životom, u kakve se to konce splićemo,u šta upadamo svojom
voljom,u šta nevoljom,šta od nas zavisi i šta možemo sa sobom ?
Nisam vješt razmišljanju,više volim život nego misao o njemu,ali kako god sam prevrtao
ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas,bez naše odluke.
Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini,i najčešće bivam doveden
pred gotov čin.Upadam u jedan od mogućih tokova.U drugi će me ubaciti samo druga
slučajnost.Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći,jer ne vjerujem u
neki naročit red ovoga svijeta.Ne odlučujemo,već se zatičemo.Strmoglavljeni smo u igru
punu nebrojenih izmjena.
Jednog odredjenog trenutka kad nas samo ta prilika čeka,jedina koja nas može sačekati
u toku miješanja,ne možeš je zaobići ni odbiti - tvoja je ,kao voda u koju padneš.
Pa plivaš ili potoneš !
Meša Selimović
Most je oko dve stotine i pedeset koraka dugačak a širok oko deset koraka, osim na sredini, gde je proširen sa dve potpuno jednake terase, sa svake strane kolovoza mosta po jedna, i dostiže dvostruku širinu. To je onaj deo mosta koji se zove kapija. Tu su, naime, na srednjem stubu koji se pri vrhu proširuje, ozidani sa obe strane ispusti, tako da na tom stubu počivaju, levo i desno od kolovoza, po jedna terasa, smelo i skladno isturena iz prave linije mosta u prostor nad šumnom, zelenom vodom u dubini. One su oko pet koraka duge i isto toliko široke, ograđene kamenom ogradom, kao i ceo most po dužini, ali inače otvorene i nenatkrivene. Desna terasa, idući iz varoši, zove se sofa. Ona je izdignuta za dva basamka, optočena sedištima kojima ograda služi kao naslon, a i basamaci i sedišta i ograda, sve od istog svetlog kamena, kao saliveno. Leva terasa, preko puta od sofe, ista je, samo prazna, bez sedišta. Na sredini njene ograde zid se izdiže iznad visine čoveka; u njemu je pri vrhu, uzidana ploča od belog mermera i na njoj urezan bogat turski natpis - tarih-sa hronogramom koji u trinaest stihova kazuje ime onoga koji je podigao most i godinu kad je podignut. Pri dnu zida teče česma: tanak mlaz iz usta kamenog zmaja. Na toj terasi smešten je kafedžija sa svojim džezvama, fildžanima, uvek raspaljenom mangalom, i dečakom koji prenosi kafe preko puta, gostima na sofi. To je kapija.
Na mostu i njegovoj kapiji, oko njega i u vezi sa njim, teče i razvija se kao što ćemo videti, život čoveka iz kasabe. U svima pričanjima o ličnim, porodičnim i zajedničkim doživljajima, mogu se uvek čuti reči „na ćupriji“. I zaista, na drinskoj ćupriji su prve dečije šetnje i prve igre dečaka. Hrišćanska deca, rođena na levoj obali Drine, pređu odmah prvih dana svog života most, jer ih već prve nedelje nose u crkvu na krštenje. Ali sva druga deca i ona koja su rođena na desnoj obali i muslimanska, koja nisu uopšte krštavana, provodila su, kao i njihovi očevi i dedovi nekad, glavni deo detinjstva u blizini mosta. Pecali su ribu oko njega ili lovili golubove pod njegovim oknima. Od najranijih godina njihove oči su se privikavale na skladne linije te velike građevine od svetlog, poroznog, pravilno i nepogrešno sečenog kamena. Znali su sve majstorski izrezane obline i udubine kao i sve priče i legende koje se vezuju za postanak i gradnju mosta, i u kojima se čudno i nerazmrsivo mešaju i prepliću mašta i stvarnost, java i san. I to su ih znali oduvek, nesvesno, kao da su ih sa sobom na svet doneli, onako kao što se molitve znaju, ne sećaju se ni od koga su ih naučili ni kad su ih prvi put čuli.
Ivo Andrić
Ali neka, mislio je on dalje, ako se ovde ruši, negde se gradi. Ima valjda još negde mirnih krajeva i razumnih ljudi koji znaju za božji hator. Ako je bog digao ruke od ove nesrećne kasabe na Drini, nije valjda od celog sveta i sve zemlje što je pod nebom? Neće ni ovi ovako doveka. Ali ko zna? (Oh, da mu je malo dublje i malo više vazduha udahnuti!) Ko zna? Može biti da će ova pogana vera što sve uređuje, čisti, prepravlja i doteruje da bi odmah sve proždrla i porušila, raširiti po celoj zemlji; možda će od vascelog božjeg sveta napraviti pusto polje za svoje besmisleno građenje i krvničko rušenje, pašnjak za svoju nezajažljivu glad i neshvatljive prohteve? Sve može biti. Ali jedno ne može: ne može biti da će posve i zauvek nestati velikih i umnih a duševnih ljudi koji će za božju ljubav podizati trajne građevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje. Kad bi njih nestalo, to bi značilo da će i božja ljubav ugasnuti i nestati sa sveta. To ne može biti.
Ivo Andrić
Postoje razdoblja tokom dugih i krupnih promena kada se vreme izvrće prema spolja, a bića tada tonu u život. Još su od kristalno čistog duha, žive u nenarušenoj radosti, kruže u lepoti i beskrajnom vremenu. Tada još nema sunca i meseca, zvezda, i nema dana i noći, nema sedmica i meseci, nema muškaraca i žena. A onda, tokom dugih vremena, tek odjednom izdiže se prijatna zemlja, blaga kao skorup i šarena kao duga, i mirisna i slatka kao med. Jedno biće je spopala želja i okusilo ju je; prijala mu je, ali je postalo žedno. I ostali su redom okusili zemlju, i svima je prijala, i svi su od toga postali žedni. A kada su bića okusila zemlju, izgubila su sopstvenu svetlost. I kada su izgubila unutarnju svetlost, nastala je spoljna svetlost, sunce, mesec i zvezde, nastali su dani i noći, nastale su sedmice i meseci. I što su bića više jela zemlju, sve su više gubila svoj kristalno čist duh i lepotu. I tada je nestala prijatna zemlja, a iz nje su izrasli pupoljci kao pečurke a bića su jela pupoljke, i što su više jela, telo im je postajalo sve grublje i sve se više gubila njihova lepota. Žito je onda još raslo divlje, belo poput brašna, nije ga trebalo mleti, bilo je slatko, nije ga trebalo peći. Ono što bi uveče pobrali, ujutru bi izraslo, što bi ujutru pobrali, uveče bi izraslo. Bića su jela žito, a onda je na njihovom jednom delu tela postalo vidljivo da su žene, na drugom da su muškarci. I kada su se pogledali, spopala ih je žarka strast i zagrlili su se. Ostali su se sablaznili, i zbog toga su bića počela da grade kuće i da u njih skrivaju svoj stid. Jednog dana je jedno biće ovako proslovilo: Zašto da idem po žito i ujutru i uveče? I ujutru je nabralo i ono što mu je bilo potrebno uveče. Tada žito već nije sasvim izraslo sutradan, tek do polovine. I ostali su tako uradili, i žito nigde nije sasvim izraslo, tek samo do polovine. A drugi put je opet jedno biće reklo: Zašto da idem svaki dan po žito? I jednog dana je nabralo onoliko koliko mu je bilo potrebno za dva dana. A žito je tada poraslo samo za četvrtinu, a kada su bića odjednom nabrala za celu sedmicu, izraslo je samo osmi deo. Šta bi bilo, rekla su bića, ako bismo zemlju podelili izmedju sebe? I podeliše zemlju, a onda je nekoliko bića bralo iz tuđeg. Kada su ostali primetili, oni rekoše: Izaberimo nekoga izmedju sebe ko će paziti da svako bere samo sa svoje zemlje. I tada nastade vladar, a za njim dodje sveštenik, ratnik, gradjanin, seljak i zanatlija.
Bela Hamvaš - Scientia Sacra
Molitva Sioux Indijanaca
Dozvoli da se moje ruke pune poštovanja
dotaknu stvari koje si Ti stvorio.
Izoštri moje uho da čuje tvoj glas.
Učini me mudrim kako bih spoznao nauk
koji si ti tajnovito stavio u svaki list,
u svaki kamen.
Tražim snagu,
ali ne da bih nadjačao svoju braću,
nego samo da bih nadvladao
svog najvećeg neprijatelja – samoga sebe.
Bože, daj mi mirnoću da podnesem stvari
koje ne mogu promijeniti,
daj mi hrabrost da promijenim stvari
koje mogu promijeniti,
i daj mi mudrost da razlikujem
jedno od drugoga.
Neka ne budem zaštićen od opasnosti,
već da se bez straha suočim s njom.
Neka ne molim za smirenje moga bola,
već za jako srce da ga savladam.
Neka ne tražim saveznike u životnoj borbi,
već da se oslonim na vlastite snage.
Neka ne preklinjem za spas od straha,
već za nadu da osvojim svoju slobodu.
O Ti, uzvišeni, presveti Bože!
Unesi svjetlo u tminu moga srca.
Podari mi ispravnu vjeru, postojanu nadu,
istinsko milosrđe i duboku poniznost s mudrošću i poimanjem,
o Bože, tako da bih mogao činiti ono
što je uistinu Tvoja sveta volja.
Amen.
Ulazim u život, da bih iz njega, uskoro, izašao. Dolazim da se pokažem, kao i ostali: potom, mora se ishčeznuti... Priroda, gotovo ljubomorna na ono shto nam je dala, često nam objavljuje i stavlja do znanja da ne može dugo da nam ostavi ono malo materije koju nam pozajmi, koja ne smije da ostane u istim rukama i koja, vječito, ima da bude u opticaju: ta joj je materija potrebna za druge oblike, ona je traži natrag za druge tvorevine. O Bože, još jednom da pitam: šta smo mi? Bacim li pogled preda se - koliki beskrajni prostor u kome nijesam. Okrenem li ga unazad: kakva stravična širina, u kojoj me više nema. Koliko malo mjesta zauzimam u toj ogromnoj provaliji vremena! Ja sam, zapravo, ništa: jedan tako kratki period nije dovoljan da bih se izvukao iz ništavila. Poslat sam samo da popunim broj: u stvari, nijesam bio ni najmanje potreban - komad bi, isto tako, bio odigran i da sam ostao iza scene.
Drašković
Hristos Voskrese !
Pri zrakama krasne lune, pri svjećici zapaljenoj
plamena se spoji duša ka dušici raskaljenoj
i cjelivi božestveni dušu s dušom dragom sliju.
Ah, cjelivi, boža mana, sve prelesti rajske liju!
Cjelitelni balsam sveti najmirisni aromati
što je nebo zemlji dalo na usne joj stah sisati.
Sovršenstvo tvorenija, tainstvene sile bože,
ništa ljepše nit’ je kada niti od nje stvorit može!.....
"Ne miču se usta s ustah – cjeliv jedan noći c’jele!
Jošt se sitan ne naljubih vladalice vile b’jele;
svezala se dva pogleda magičeskom slatkom silom,
kao sunce s svojim likom kada leti nad pučinom.
Luna bježi s horizonta i ustupa Febu vladu,
tad iz vida ja izgubim divotnicu moju mladu!"
---------------------------------------------
Petar II Petrovic- Njegos