Zanimljivi intervjui

Jezik može, ali i ne mora biti jedan od osnovnih elemenata nastanka nacije. Kakav je, prema Vama odnos nacije i jezika naročito u etničkim nacijama Zapadnog Balkana?

Kad bi jezik bio jedan od osnovnih elemenata nastanka nacije, onda nikada ne bi nastala nijedna od nacija Zapadnog Balkana jer govore istim jezikom. Tako da je naš primjer baš zorni dokaz da jezik nije osnovni element nastanka nacije. I postojanje većine drugih nacija u svijetu potvrđuje isto.

Koliko građani na našem prostoru žive pod okriljem mitova o zajedničkim precima, zlatom dobu, etničkoj čistoći, idealizaciji tradicije, nadmoćnosti sopstvene nacije? Mogu li uopšte shvatiti da je riječ o jednoj konstrukciji (naciji) koja nije stara onoliko koliko oni misle da jeste?

Ljudi mogu shvatiti ako im se objasni i ako se u školama tako podučava. To nije ništa komplicirano, vrlo je jednostavno objasniti. Problem jesu škole jer baš one uzgajaju nacionalističke mitove koje ste nabrojali.

U BiH imamo dvije škole pod jednim krovom. Djeca dok idu u školu ili na odmoru mogu da međusobno razgovaraju i potpuno se razmiju, ali u školi izučavaju različite jezike. Kako to komentarišete?

Ne izučavaju različite jezike jer sve je to isti jezik. Ali tvrde im da su to različiti jezici. Namjerno koriste različito ime za jezik da bi time sugerirali da se radi o različitim jezicima i da bi na osnovi toga razdvajali djecu po nacionalnoj osnovi zato što neispravno poistovjećuju naciju i jezik.

Kako Vi gledate na ćirilicu u Hrvatskoj? Je li medijska i građanska buka koja se nedavno digla opravdana?

Naravno da svi progresivni građani u Hrvatskoj osuđuju razbijanje ćiriličnih ploča jer te ploče se doživljavaju kao simbol srpske manjine u Hrvatskoj i njihovo razbijanje je izraz mržnje prema toj manjini. Međutim, osuđivanjem razbijanja dira se samo površina problema koji je puno dublji. Što se tiče samog ćiriličnog pisma, treba imati na umu da u današnje doba i u Srbiji i u Vukovaru Srbi svakodnevno češće koriste latinicu nego ćirilicu. Na osnovi toga se može reći da je latinica danas srpskije pismo od ćirilice.

Jeste li Vi imali problema zbog zagovaranja stavova koje većina ljudi ne želi da prihvati?

Nisam sigurna da većina ljudi ne želi prihvatiti činjenicu da govore istim jezikom. Svaki dan i sami vide da razumiju ljude druge nacionalnosti, razgovaraju s njima bez prevodilaca. A u knjizi koju sam napisala dobili su i znanstveno objašnjenje te činjenice. Što se tiče nacionalista, unaprijed sam znala da neće biti sretni zbog te knjige i da će ih ona uzrujati.

Za kraj, šta biste poručili građanima BiH i regije kada je u pitanju veće međusobno povezivanje, a ne daljnje insistiranje na podjelama.

Kad na svom materinskom jeziku tečno razgovaraju s nekim i uvjere se da ga s lakoćom razumiju, onda da im ne može netko drugi prodavati tvrdnju da se radi o različitim jezicima.


Razgovarala Maja Isović

Prisjetimo se ulomaka iz intervjua sa Sonjom Savić u kojem govori o vremenu i nestajanju generacije umjetnika s predumišljajem od strane države.

Godine kada ste odrastali zovete "nesretne osamdesete".

- Od početka svijeta je tako da dok god stvarnost oko sebe ne ugledaš kao apokalipsu nisi odrastao. Možda je generacija 80-ih prijevremeno odrasla. To je čudna generacija koja je mladost doživjela na sasvim drugi način nego generacija prije i poslije nje; zahvaljujući inter- rail putovanjima u inozemstvo, dobrim komunikacijama među gradovima na relaciji Ljubljana–Zagreb–Beograd i radu muzičkih i kazališnih izvaninstitucionalnih skupina. Mnogih od tih ljudi više nema, ali mi smo se tada, bježeći od stvarnosti i tuge - dobro zabavljali. Uspjeh 80-ih u tome je što je stvorila veselu srednju klasu koja je na trenutak zaboravila na politiku da bi se onda u 90-ima sve srušilo.

Zašto je ta generacija bila nesretna?

- Zato što, objektivno rečeno, nije imala budućnost i mi smo htjeli sami da je stvorimo. Svi smo mi prošli ozbiljne škole, ali niko od nas nije htio biti ni lažni ekonomista, ni lažni pravnik, ni lažni političar – niti lažac uopće. Mi smo hteli da se bavimo našim stvarnim emocijama i da kroz te kreacije izazovemo neki bunt. Najbolje je da se pogledaju umjetnički radovi iz tog perioda - ako nisu spaljeni – i onda će se shvatiti zašto smo bili nesretni. Shvatili smo težinu lažne države.

Stvarnost oko vas doživljavali ste kao laž?

- Apsolutno. Filmski rad Joce Jovanovića "Zdrav i mlad kao ruža", nevjerojatno moderan film iz ranih sedamdesetih, upravo govori o tom problemu individualca koji je bio zakonom zabranjen. U tom smislu mi smo koristili underground - haustore i zavučene rupe, okupljali smo se po nevažnim mjestima dok "ozbiljniji" ljudi iz iste generacije nisu shvaćali šta se događa. Naći rupu u mapi vremena i u nju uskočiti shvatili smo još sa 14 godina. Rasli smo sa uvjerenjem: država je izdala pojedinca. Danas kada bi ljude pitali koji je bio slogan europskog studentskog pokreta krajem šezdesetih, teško da bi znali odgovore. E pa pošto je država izdala pojedinca divno je da se grupa nekih pojedinaca uspjela povezati: te mlade ljude mogli ste prepoznati po krombi kaputima i po koraku. Oni kao da su plesali po zemlji i kao da su hodali po vodi. Bili smo potpuno izgubljeni, a naša inicijacija nije bila spontana već intuitivna.

Koja su to bila generacijska okupljališta?
- U Beogradu je to bila Pivara, jedno vreme SKC, u Zagrebu je postojao Kulušić, u Ljubljani DKC. U Pivari je započeo "Laibach" i kazališna skupina "Sestre Scipion Nasice", a Dragan Živadinov je kroz beogradsku off-scenu postao ono što je u Ljubljani danas. U Zagrebu je postojalo Kugla glumište, u Sloveniji su se rodile prve komune sa Markom Breceljom i slovenskim zen pjesnikom Feom Volaričem i demonstracije studenata sa cvijećem u nosu. Ideja o Neue Slowenische Kunstu rodila se u jednom stanu blizu Slavije u Beogradu, ali oni su kasnije izgubili moje simpatije jer se pokazalo da njihov stvarni san nije bila umjetnička država već – dežela. Naš san je bio i ostao: iskrenost i čistota.

Vašu glumačku klasu na kazališnoj akademiji zvali su klasom "visokog rizika".

- Bila je to generacija koja se borila za današnje vrijeme jer nije željela biti u nekom epsko-lirskom palanačkom zakašnjenju. Državno kazalište zvalo me je u svoj angažman, ja sam slovila kao neka nada beogradskog teatra, ali i mom profesoru bilo je jasno da od toga neće biti ništa. Tada mi je jedan mladić napisao pismo: "Moraš se odlučiti hoćeš li postaviti crtu između života i profesije. Ako postaviš crtu imat ćeš mnogo obožavatelja a ako je izbrišeš malo će te ljudi voljeti. Najvažnije je da se zapitaš u kojoj ćeš opciji biti sretna." To brisanje granice između života i umjetnosti bez susreta sa Kuglom teško da bih mogla shvatiti.

Tada se rodila i alternativna kazališna grupa Nova osećajnost.

- Sa Novom osećajnosti radila sam predstavu "Ona će doći ili faza jedne ljubavi", ali ono što je važno je da se u Pivari tada slivala kolotečina koncerata iz Zagreba, Istre, dolazio je ljubljanski teatar... Beograd je tada bio centar off-scene sa "djecom iz mješovitih brakova", ali od toga je braka danas ostao samo beogradski pašaluk. Kada sam 1990. sa Darkom Rundekom radila predstavu "Ne" u Mostaru, koja je bila provokacija nacionalizmu, Aca Popović mi je vikao: "Idi, Sonja, idi farbaj sa tim tvojim Hrvatima..."

Sredinom 1991. vi ste živjeli u New Yorku i kada počinje rat odlučili ste se vratiti u Beograd. Zašto?

- Ne možeš se ne vratiti i ne vidjeti što se događa sa roditeljima i prijateljima, dok ti se izbezumljenom u New Yorku čini nevierovatnim da ponovno gledaš tenkove i mrtva tijela koja plivaju Savom i Dunavom. Kao i uvijek, "drugovi" su bili brži. Te 1991. šest mjeseci bile su prekinute veze Beograda sa svijetom, a iz zemlje se nije smjelo izaći. Vratila sam se iz New Yorka gdje smo konačno uspjeli pronaći fondaciju Yoko Ono koja bi financirala naše buduće projekte... Nikada nismo imali love, živjeli smo iscrpljeni sa puno neuzvraćene energije. Uzvraćala je publika u punim dvoranama, ali mi smo neprestano putovali sami. To je bilo zato što nam je država uzela sve. Ja sam tada snimila petnaest filmova i zaradila ukupno pet tisuća dolara. Mi smo bili tristo posto bolji od mainstreama i tristo posto lošije plaćeni. Bili smo generacija neisplaćenih honorara...

Glumili ste u ukupno četrdeset filmova, od kojih kako kažete, ni jedan nije bio pravi.

- Mi smo stalno govorili kako neka druga lica trebaju stati pred kameru. Odrasla sam na Franku Capri, Fritzu Langu, Kubricku, Nicholasu Rayu i to su moji kriteriji. Nisam snimila ni jedan pravi film ako govorimo o buntu altruizma generacije iz osamdesetih... Ono što je vrijedilo bili su ti multimedijalni projekti Nove osećajnosti i Kugle. Lutke od gvožđa koje se pune novinama i obavijaju gazom, Željko Zorica koji po njima slika kako on već zna, crteži na staklima, autorska muzika na podlozi be bapa i Art of Noise, Roland Kirk, dupli saksofon, šest plus dva razlajana buldoga na posterima, komentari na Brčko-Banoviće i represiju oko nas... Bila je to pobuna protiv beskonačnog opisivanja prošlosti i dokazivanja stvarnosti koja se nije odigrala. Protiv ceremonijalnih i totalitarnih zabava u ovoj zemlji, koji su vladali kazalištem, kinematografijom i čitavom kulturom. Ta sloboda mlade generacije iz osamdesetih bila je izmišljena vjera da će svijet jednog dana biti igra.

Kako je beogradska off-scena doživjela 90-te u Srbiji?

- Prvo smo u zimu 1991. napravili "Poslepodne sa gospodinom Capoteom" i "Zločin i kaznu" gdje smo pričali o "neizbalansiranim unutrašnjim nivoima" masovnih ubojica jer se nakon Vukovara u Beogradu nije smjela izgovoriti riječ "ubojstvo". Kasnije sam radila emisiju "Supernauti" na televiziji Art i to je bio nešto kao domaći Monty Python; jednako smo se poigravali sa svjetskom ljevicom i hipi pokretom, kao što smo provocirali srpski militarizam i "vikend ratnike"... U to vrijeme napravili smo i "Prvi srpski tehno vodvilj superreal" koji je govorio o tristohiljada intelektualaca koji su odbili da idu rat i emigrirali iz Srbije. Otkriti stvarnost kao mit, mit smjestiti u dobru stripovsku priču, stvoriti jezik prema mitu i napraviti dobru muziku – bila je matrica off-scene u 90-ima. Bila je to neka vrsta plemenite indiferentnosti, a Supernauti su bili pokušaj obrane beogradskog undergrounda koji su tih godina svi pokušali pogasiti.
Rekli ste za sebe da ste potpuni dekadent. Zar nije danas najveća avangarda raditi u sistemu kojeg nema nego biti izvan njega?

- Moja je želja oduvijek bila vratiti akademsku normu u raspadnutu sredinu. Kada sam 1998. režirala "Godota" od kojeg sam kasnije napravila multimedijalni film, radila sam sa mladim ljudima i naučila ih sve što sam sama naučila. Učila sam plesačice glumački pokret i sjedila noćima uz kompjuter sa nekom djecom koja su lijepila muziku uz glumačku snimku. Napravili smo potpuno čistu artificijelnu predstavu u zemlji bezumlja koja ne zna formulirati ni hollywoodski standard a kamoli Becketta. Ja sam životni dekadent jer stvarnost i ja nemamo dodirnih točaka. Danas je nacizam u modi ,što znači da moraš da si nasmijan, zdrav, obučen i napumpan silikonima, dok ja jedem komad kruha razdijeljen na četiri dijela.

Da li biste ovo životno i umjetničko iskustvo još jednom ponovili?

- Da. Danas živim u zatvorenoj zoni Interpola, u estetskom, duhovnom i životnom pogledu ja sam sama. Autentičnost personalnog sretanja sa ljudima, sa njihovom muzikom, filmovima i knjigama, moj je najintimniji oltar i moja monaška civilizacija. Zato govorim o Indošu, Zlatku Buriću Kići, Rundeku, Ivici Vidoviću... Susret sa tim ljudima smatram najvećom kvalitetom mog života. Čitava generacija onih koji su slijedili ovakve učitelje završila je kod Vukovara s bombom pod trbuhom. Bilo je to samoubojstvo jedne mladosti.

http://www.6yka.com/img/s/656x350/up...8b_700x550.jpg
INTERVJU IZ 1982. GODINE
Josipa Lisac i Karlo Metikoš: Pogledali smo se... i od tada smo skupa!

Sve do vremena „Lisice“, ploče koja posle punih devet godina najzad nastavlja „Dnevnikom" započeto. Ono, što su godinama od Josipe tražili, dok su joj prebacivaji za „razna lutanja“. Sada su svi zadovoljni? Ne, jer...

KARLO: U bilo kojem projektu koji je Josipa radila uvek su bila dva tabora: jedni sto odsto za, drugi sto odsto protiv. Sada, ovima kojima se ne sviđa ,,Lisica“ smeta njeno pevanje, nedostaje im tehnika iz vremena „Dnevnika“. Iz vremena kada je tom tehnikom dokazivala da može da peva, neću reći najbolje, ali u rangu operske pevačice. Jer, Josipa vuče korene klasičnog treninga pevača. Znači, to je pevanje dijafragmom. Ona može da peva sve: iz grla, iz dijafragme, narodnu rnuziku, jazz...

JOSIPA: A ja se dobro sećam da mnogima posle „Dnevnika jedne ljubavi“ nisam dobro pevala i gotovo. Pevala sam im užasno. Kroz nos. I sve novine su pisale da je pevam kroz nos, da to nije u redu, da uništavam Karlove pesme. Onda se to vremenom izgubilo, danas se te pesme slušaju i ljudi vele da je to fantastično?

- Dnevnik se pojavio tek 1973, iako ti solo pevaš od 1968. Nije li to bilo dugo vremena?

JOSIPA: Pa, mogla sam ja da napravim album, uživala sam velki renome u „Jugotonu“, oni su me čak jurili. Ali, ja sam naprosto čekala da se pojavi Karlo... I on se pojavio 1971.

- Kako?
JOSIPA: Pa tako, pogledali smo se i od tada smo skupa. Zbilja smo se pogledali.

KARLO: Ja sam bio u Africi i čuo sam da u Jugovini postoji jedna vanserijska pevačica koju svi zovu Lisica... i tako dalje... Ja nikada nisam čuo njezin snimak, niti bilo šta drugo. Onda sam poželeo da je čujem. I, kad sam je čuo, od tog dana sam njezin najveći obožavalac; poklonik tog njezinog načina pevanja, za koji sam mislio da je maestralan...

U to vreme sam bio dosta mlad i dosta lud. Putovao sam mnogo. Od svoje 21. godine sam bio vani, pevao sam od 18. I sad od te godine pa nadalje, od svih mojih idola i uzora nije ostalo ništa. Mislio sam da niko neke pesme ne može da otpeva bolje. A ona ih je otpevala bolje.

JOSIPA: Dobro se sećam tog perioda kada sam želela da upoznam neku osobu koja slično misli kao i ja, koja ima sličan muzički ukus. Išli smo na turneju po Rusiji kada sam pričala Karlu kako imam u planu da radim jedan album, ali, ne znam niti s kim, niti kako. Od svega što mi se nudilo ništa mi se nije sviđalo, htela sam da napravim nešto drugo.

Tada su svi albumi bili takvi da su pola pesama morale biti stare, već poznate... Znam dobro, nisam se uopšte šalila, vrlo ozbiljno sam rekla: „Zašto ti meni ne bi napravio album!“ Jer, on bi, kad god smo došli u satu pre koncerta, odmah sedao za klavir i svirao. I to su uvek bile samo njegove kompožicije.

Nikada ga nisam čula da je šibao strane autore. To je meni bilo zgodno. Onda je on počeo da razmišlja, dobro se sećam, „Sreća“ sa „Dnevnika“ se rodila tada u Rusiji 1971. godine. Pa koliki je onda taj period? To je ipak bilo dve godine rada do 73. kada je ploča bila realizovana.

KARLO: To je bio naš prvi album, početak. Nismo ni bili svesni da smo načinili jednu izuzetnu ploču. Sad bi bila jedna druga stvar, kada bismo išli da načinimo jednu izuzetnu ploču.

- Pa, jel' to „Lisica"?

KARLO: Ne, to smo radili da načinimo zapravo povratak Josipe rock’n’rollu, njezinim korenima, „Grupi 220“, „O’Harama". Vidiš da je tu mali orkestar. Na to smo išli svesno. A to što je Josipa otpevala u maniru kao što se sada peva, skučeno u njezinim glasovnim mogućnostima, a čvrsto u orkestraciji, zašto da ne?

- I kako dalje? Ovako?

JOSIPA: Ja mislim da ne. Šta sad znači ovako?! Da sledeću ploču napravim isto? Ja sad moram da napravim nešto bolje...

KARLO: I ovu smo mogli da napravimo bolje.

JOSIPA: Jeste, ali ako nismo ovu, moramo sledeću, o tome se radi. U svakom slučaju neću raditi sledeću ploču kao ovu. Neću. Sledeći album bih htela da idejno bude bogatiji, možda neki štos da se izmisli, nešto drugačiji, u svakom slučaju neki pristup da bude drugačiji. Hoću se razvijati, hoću biti drugačija. Hoću. Da sam ja ostala ista, danas više ne bih pevala.

- Posle „Dnevnika" došao je „Gubec beg“ i odveo vas na drugu stranu. Šta mislite, da li je to bio promašaj?

KARLO: Ne, ne, ne!

JOSIPA: To je najgledanija pozorišna predstava svih vremena kod nas.

- Mislim, da li je „Gubec beg“ sprečio Josipu da uradi nešto drugo, nešto korisnije, nešto što bi joj pomoglo da ostane "na koloseku"?

KARLO: Josipa s tim nema veze. Ona je samo pomagala nama da dobijemo što bolju tonsko-scensku sliku.

JOSIPA: Pa, uopšte nije trebalo da ja pevam. Trebalo je da pevam samo na premijeri i prvih desetak predstava. Moje pevanje u „Gubec begu“ je trebalo da bude samo reklama, mamac za publiku. Ta rock opera nije ni bila rađena za mene. Posle se ispostavilo da je publika tražila da je pevam da bi došla na predstavu. Ja sam tu naprosto bila dovedena u vrlo nezgodnu situaciju da sam masu drugih stvari morala da odbijem.

KARLO: Ja sam načinio dve rock-opere. Pa, to ti je u rangu Vebera i Rajsa, recimo, koji su zbilja mnogo ispred nas.

JOSIPA: Da si ti vani, da si tamo napravio „Gubec bega“ imao bi istu slavu i reklamu kao oni. Jednostavno, ima stravično puno ljudi medu kritičarima, među urednicima na radiju koji su jalovi. A jedan ludak, jedan Karlo Metikoš ovako dođe, i iz pika napravi dve rock opere.

KARLO: Možda, možda, ne znam. Ali, nije se to dogodilo, nisam imao ni slavu, ni reklamu. Ali sam načinio dva velika projekta, to je recimo pet godina mog života i ja iza toga stojim. I sada svi mene tapšu u gradu i govore: „Ipak je Gubec bolji“.

Jeste, ali ja sam stajao i iza „Gričke veštice“ jer mislim da je muzički deset puta bolja od „Gupca“. To su moja dva sina koja sam radio. Pa, neću sad reći da je ovaj loš i ružan, a ovaj lep i pametan... neću, hvala lepo.


- Pa, planiraš li i nekog trećeg sina?

KARLO: Umoran sam. Umoran sam od pravljenja ova dva deteta.

- Dobro, imaš li u planu neko dete (muzičko) za Josipu?

KARLO: Ja imam projekt za blizance. Mene je pogodilo to što su mi za moje drugo dete rekli da nije... ne možeš za moje drugo dete reći da je kreten. To nikako ne može. E, u tom kontekstu sada mogu načiniti blizance.

Jedno bi bio konceptualni album tipa ,,Dnevnika“; ili nastavak „Dnevnika", ili nešto sasvim novo, što je užasan posao. Drugo je da načinimo monorock-operu, što bi bio nastavak ova dva deteta koja sada imam.

- Monorock-operu za Josipu?

KARLO: Ne za nju. Ja radim taj projekt za sebe. A eventualno, ako bi Josipa bila najbolja, onda bi to bilo za nju. A verujem da bi ona bila najbolja. Ja mogu uzeti bilo koga. A verovatno će Josipa biti najbolja.

JOSIPA: On - ne bih želela da se pogrešno shvati pa da neko pomisli da je vezan za mene - uvek mene pozove da otpevam neku njegovu zamisao. Zašto? Jer, on želi da čuje kako to zvuči. I recimo, ako bilo šta radim po kući, a on me pozove, ja moram u jednoj sekundi da naučim ono što je on zamislio, što je recimo dva sata tamo drljao po klaviru.

Tako da on zna kako to zvuči. I onda kada se završi jedan takav projekt, a ako je celo vreme radio sa mnom (a rekla sam da smo konstantno zajedno, privatno i profesionalno, sve u jednom taktu), onda se on nauči na mene. Onda je vrlo teško, kada je već sve gotovo, naći onoga ko bi to interpretirao. Logično je da to budem ja... I budem ja.

- Šta se to događao posle opera? Lutanje?

KARLO: Dalje se događa lutanje, traženje...

JOSIPA: Ne bih rekla.
KARLO: ... odnosno dokazivanje nečega što je po mom mišljenju apsurdno. Da Josipa može pevati i u operama, i narodnu muziku... U stvari, mi nismo lutali, ali je to ispalo kao da lutamo. Pazi, u čemu se sastoji to lutanje? Da sam ja Josipu, koja je maestralno pevala pesmu „Omer beže“, meni kod kuće, dok je kuvala ručak, naterao da to zabeležimo.

Ona nije htela da me sluša. Posle dve godine uspeo sam da je nagovorim da to snimimo, to njeno pevanje u kuhinji dok kuva. To nije lutanje.

JOSIPA: Pa, ja sad baš ne pevam dok kuvam...

KARLO: Pa, u zadnje vreme ne, ali onda si pevala. I samo sam hteo da se to zabeleži. Ja znam da je to ispalo super, ja to znam, ja to osećam, i svi to znaju.

JOSIPA: Po nekim kritičarima, ispada kao da sam htela da se dokažem.

KARLO: Ja sam je zamolio da to peva. Kao i pre toga. S Boškom Petrovićem sam se zapio u gradu. Rekao je da ima izvrsne muzičare koji prate najveće svetske zvezde. Tu su u Zagrebu, pa možemo da snimimo. Dojurio sam kući i pitao Josipu koje pesme će pevati. Josipa nije ni znala pesme, mi smo joj skupljali po Zagrebu i sve je to trajalo dva dana.

A „Gupca“ sam je zamolio, ja sam je molio i kad je to otpevala nisu je pustili sa pozornice. Onda je već nastala frka. To se, recimo, nije dogodilo u narodnoj muzici jer niko nije insistirao da ona peva narodnu muziku, iako ona to može, po mom skromnom mišljenju, bolje od bilo koje narodne pevačice.

Tako je i bilo u jazzu, tako je bilo i u rock-operi. Najbolje bi bilo da smo krenuli putem ,,Dnevnika“; Josipa bi bila danas najveća jugoslovenska rock pevačica, a sve ostalo, svi ti pevači, grupe, svi bi nešto kaskali i tapkali za Josipom, a ona bi uvek bila gore.

Pa, sada kanalizirati taj i takav talenat, to je kao da neko ima divljeg konja kod kuće, pa pokušava da ga ukroti. Ja to nisam uspeo. Možda je to moja greška.


JOSIPA: Zato što sam ja bila vezana za Karla i samo njegove pesme, a on je usput imao masu projektata. A da sam, recimo, radila s drugim kompozitorima... Ali, oni mi se ne sviđaju.

KARLO: Ja bih bio najsrećniji da Josipa hoće da otpeva druge pesme. Ali, ona je tu zadnji, izvršni organ koji kaže da ili ne. Ja dan-danas tražim za nju pesme drugih autora. Nije da hoću da Josipa peva samo mene. Ja nikada svoje pesme ne bih hteo tako da guram.

JOSIPA: Samo, što su meni tvoje pesme uvek bile najlepše.

- Posle svog tog ,,lutanja“ - Amerika?

JOSIPA: Jao, to mi je možda najlepši period u životu. Posle dve godine pevanja u ,,Gupcu“, a tu se čovek tako ponavlja, ja nisam mogla da se menjam iako volim da se menjam. Meni je tada izlet u Ameriku došao kao naručen. Kao olakšanje, kao preobražaj. Ja sam želela da odem negde gde bi se meni nešto dogodilo, nešto drukčije, nešto novo u mom životu.

A dogodilo se užasno puno. Ja sam gotovo tri godine živela tamo. U Njujorku, u Nešvilu, u Los Anđelesu. Ja sam živela tamo: Osim toga, mene je Amerika uvek fascinirala. Uopšte, oduvek sam bila pod uticajem američke rock muzike. Oni su to de facto izmislili, oni su to celom svetu servirali. Svi koji postanu zvezde u Americi, zvezde su u celom svetu.

- Ali, nisi postala zvezda. Kako se onda to završilo?

JOSIPA: Pa, završilo se nije, jer ja nisam stavila tačku na to. Ja ću verovatno opet otići, ali to nije bitno. Važno je šta sam ja dobila, a dobila sam mnogo: oči su mi se otvorile. Poimanja, shvatanje muzike, same sebe. Ja sam se otvorila u Americi. Kada sam se vratila, shvatila sam koliko smo mi skučeni...

- Na početku smo nešto malo razgovarali o kritičarima i urednicima na radiju. Ti si im bila ljubimica?

JOSIPA: Ima jedan razvojni put koji je svima sličan. Na početku, kada se pojaviš, naročito ako si talentovan i ako si vredan, dižu te više od svega. Posle nekoliko godina dolazi do stagnacije u tom hvaIjenju. Kada i to prođe, onda: ma kome to treba, zašto. I sada, zašto bi se mene spominjalo? Ionako već dugo pevam.

Pa, imamo mi sada nova lica, šta će nam ona, imamo nova imena. Samo ovako (pukne prstima) pojavi se ime, krasno, divno, super, zvezda, a sutra ga baci u koš. On nema pravo više da egzistira, dolaze drugi. Pa to nigde na svetu nema!
Nisam ja ljuta, niti se na nešto mogu požaliti; jer, de facto, ja to mogu da razumem. Ja znam da svi mi volimo pobednike, svi mi volimo da nova lica stasaju, ne želim da se 15 godina priča samo o Josipi Lisac. Ja hoću da se priča, recimo, o devojci iz grupe "Stijene", o devojci iz grupe ,,Xenia“, ali ne želim da se njima događaju iste stvari koje se događaju meni.

Ali, i pre mene su se iste stvari događale drugima. Izgleda, mi sami volimo da rušimo ono što postavimo, eto tako, kako nam se prohte. A na osnovu čega? Na osnovu par ljudi koji su preslušali nekoliko stranih ploča i sad određuju šta valja a šta ne? I to je sad zakon. Jedini pravi i osnovni kritičar je publika!

- Ipak, po mnogim ocenama nova ploča je izvrsna?

JOSIPA: Evo, iskreno da kažem, izašla je ,,Lisica“, gledam omotnicu, razgovaramo, i ja sad jedva čekam da sve to prođe i da počnem da radim nešto novo. Imam, i Karlo isto tako, jedan nadljudski entuzijazam. Ja bih sada htela sve to, ne zaboraviti, ali naprosto to je sada iza mene. Ja bih želela sada nešto novo.

Tekst je preuzet sa Yugo papira

Intervju od 13.02.2014.

http://www.6yka.com/img/s/656x350/up...02014/jo12.jpg

Josipa Lisac: Reanimacija romantike

“Mi smo živjeli svi u jednoj bivšoj zajedničkoj zemlji, Jugoslaviji, gdje nismo imali to Valentinovo, taj Dan zaljubljenih. A ja sam oduvijek bila rođena na taj dan. Ali da sad budem iskrena, nisam ja nikada nešto strašno, specijalno slavila svoj rođendan, zato što smo Karl i ja zapravo u februaru imali mnogo datuma koji su specifični. Naš privatni dan zaljubljenih je 6. februara. Zatim 8. februara se on rodio, 14. februara sam se rodila ja, a 28. februara rodio se ‘Dnevnik jedne ljubavi’. Mi smo slavili kroz cijeli februar”, zaneseno priča Josipa.

“A kaj vi mislite, da smo mi slavili samo februar? Ma mi smo slavili sve, i prije i poslije, sve mjesece i trenutke života. Ja sam imala mnogo koncerata kasnije na taj dan, nevezano za Dan zaljubljenih, jer se to tek od devedesetih počelo upražnjavati. A sad su kao svi poludjeli. Znam kad smo došli u Ameriku, to je bilo… Isuse! Valentine’s Day… Panika! Sve u dvoje, u dvoje. Ma, mislim da bi svaki dan trebalo biti Valentinovo za ljude koji se vole, i da to nije nešto strašno”, zaključuje dok joj se inače moćan i raskošan glas na kraju rečenice pretvara u stidljivo govorenje o ljubave kakve devojčice.

Gledajući unazad kroz vreme na “Dnevnik jedne ljubavi” i pripremajući pesme sa tog kultnog albuma za novi koncert, Josipa navodi kako je u pitanju jedna sasvim obična, ali univerzalna priča.

“Priča o jednoj djevojci koja se zaljubljuje, gdje se razočara, pa onda se misli, nije li to baš tak, pa kak je to? Zapravo ne zna. Uči. Život je jedna prekrasna priča mladih ljudi. Svi zapravo žele ljubav i svi traže ljubav. Svi žele lijepo, svi žele toplinu druge osobe, osjetiti tu toplinu, osjetiti da si voljen i da možeš voljeti. Tome teži svaki čovjek.”

Koliko je zaista univerzalna priča ovog albuma, istkana od pesama, otvorena pripovedanjem o jednoj mladosti, zatvorena sudarom stranaca, moći će da proveri publika u Sava centru. Kao i prošle godine, i ovoga puta na koncertu će Josipa izvesti svoje najveće hitove, ali najavljuje i nekoliko iznenađenja. Jedno od njih već je otkriveno, u pitanju je gostovanje hrvatske grupe Quasarr koji su sa Josipom snimili pesmu sasvim eto slučajno nazvanu “Ljubav”.

“Jeste vi čuli to”, oduševljeno pita odmah po pomenu pesme. “To je krasan jedan bend. Imaju svoje glazbeno razmišljanje, svoj glazbeni svjetonazor o tome kako stvarati. Ta glazba u našem miljeu još uvijek je alternativna, ali to je pop glazba, samo što je na ovim prostorima još uvijek dominirajuća zabavna muzika. Ali sjajni su dečki, napraviće nešto i za mene, obećali su mi, specijalno za mene.”

Međutim, bend Quasarr nije jedino što od “nove” muzike sluša Jospia. Kao pravi štreber koji sa zadovoljstvom uči nove lekcije, kaže nam da je veoma dobro obaveštena o svemu što se dešava u Srbiji.

“Evo, odmah to mogu reći. Bili su ovdje u Zagrebu Darkwood Dub. Jako mi se sviđaju. Jako mi se sviđaju! Neverne bebe sam ranije upoznala i poslali su mi svoje albume. Ali, netko ko me je izuzetno iznenadio, to je Zemlja gruva. Jako mi se sviđaju, to je fenomenalno kako su oni obradili Dvornikovog “Manijaka”. Pronašli su u njemu dobru inspiraciju. Jako mi se sviđaju. Baš sam se iznenadila. Hrabro! Tako se obrađuju pjesme, to je glazbena obrada. Nisu išli skidati, nisu nikakav copy-paste u današnjem novom, modernom jeziku, već su svoji na svome.”

Prati redovno i sve što rade kolege koje su sa njom prethodnih decenija krčile ceste popularne muzike, nabraja koncerte Bajage i Balaševića u Zagrebu, prošle i buduće, opisuje paniku koju i dalje izaziva svaki dolazak Zdravka Čolića u Hrvatsku. Negde ide, kaže, a negde ne ide. Ipak naglašava važnost koncerata i kao jednog od preostalih izvora muzičkih informacija.

“A gledajte, danas dođete u situaciju kada vidite da nemamo glazbene emisije u Hrvatskoj, i netko napravi novu pjesmu i sad vi čujete: ‘To ću staviti na Jutjub, pa će se to vrtjeti preko Jutjuba…’ Znači elektronički mediji rade i to će biti jedna informacija, i jasno, druga informacija je sam koncert.”

To ipak ne znači da sa oduševljenjem prihvata trenutno stanje. Priznaje da joj nedtaju neka prošla vremena, i kaže da je to sasvim normalno.

“Ja nisam ta, ja si moram pustiti na svoju liniju. Pustim si pjesme, ne moram gledati spot, režije, ne zanima me to. To je jedan drugi vid prezentacije. Ali mi je važno da ja čujem što neko stvara. Ja to najradije pustim sebi na liniju i pročitam ko je tu šta radio, neke tehničke podatke. Meni Jutjub može samo poslužiti da ja nešto saznam. Ako se meni svidi to što sam saznala, potrudiću se da to nabavim, da ga kupim, i onda ću ga ja doma obrađivati.”

U duhu prošlih, a s obzirom na vaskrsnuće koje vinil doživljava možda i nekih budućih vremena, koncert u Beogradu pratiće i novo izdanje “Dnevnika jedne ljubavi”.

“Ploča je sva bijela. Baš je, baš je slatko”, uzbuđeno objašnjava. Drago joj je što će novi sakupljači ploča moći da uvrste i ovaj album u svoju kolekciju muzičkih uspomena. A koje ploče i pesme zauzimaju posebno mesto u njenom ljubavnom muzičkom dnevniku?

“Pa joooj mene… Pa ja imam tako puno pjesama, em imam puno svojih pjesama koje su vezane uz tu takozvanu ljubav, koja je najveća tajna pa ju je mora svako otkriti… Pa onda od strane glazbe koju sam slušala od kada sam nekako krenula iz klasičnog zbora Hrvatske radiotelevizije, pa do benda Ohare, benda Zlatni akordi... Ima svašta, pogledajte vi to. Ali ja slušam sve, slušam dobru muziku, od klasike do nju ejdža, preko roka, popa i džeza. Volim sve muzičke izričaje, jer mislim da pravi glazbenik mora biti otvoren za sve. Kad ja slušam Majlsa Dejvisa, kad si ja stavim njegovu ‘Auru’, tu se otkriva cijeli svijet. A onda s druge strane pustim Bad Company. Ili si pustim EKV. To moram spomenuti jer imam njihove albume.”

A je li, Josipa, pre nego nam spustiš slušalicu uz učtivo i nasmejano bok-bok, šta je zapravo romantičnost?

“Pa to je svaki trenutak, svaku sekundu poklanjati sa svoje strane, a jednako ćeš tako i primiti. Svaki trenutak je primanje – davanje. To je jedinstvo, kada dvoje postaje jedno. Tada ne, nema razgovora o tome ko je prvi a ko je drugi. To je i kada su možda neki ljepi trenuci, pa vam neko donese samo jedan lijep cvijet. Jedan cvijet, ne mora biti buket, već samo jedan cvijet, lijepu poruku kad se ne nadaš. Romantiku je teško opisati, ona se vidi, osjeća, ona proizilazi iz nas. Nju prepisat kao recept je možda i nemoguće. Sve ovo što sam ja rekla nije dovoljno. Romantika bi trebalo biti poklanjanje jedno drugom, svaki trenutak. Pokloniti se nekom. A? Ali ne u smislu poniziti, da, nego upravo to da se poklanjaš nekom, kao dar. Joj, jesam li bila jasna?”

Kada je, krajem prošle godine, objavljeno da će Josipa Lisac ponovo pevati u Saca centru za Dan zaljubljenih, nametnula su se mnoga pitanja. Zašto ponovo tada? Zašto tako brzo? Da li je to početak neke nove tradicije?

“Hoćete iskreno? Nagovorili su me… Rezultat je prošlogodišnji koncert i spoznaja da je ostalo veoma mnogo ljudi koji nisu mogli doći do karata. Dapače, i prošle godine sam isto tako bila nagovarana da se napravi odmah dodatni koncert, na šta je moj odgovor bio: ‘Ne. Pa vidjećemo se mi još koji put u životu.’ Onda su me ponovo i ove godine jako, jako nagovarali, kako organizatori koncerta tako i moj menadžment, i onda sam ja rekla: ‘Hajde, idem!’ Pa valjda nisam pogriješila, šta mislite”, pita pomalo kao u nedoumici, a onda sama i odgovara. “Ne nisam, vidjeću. Evo, to je istina, mislim da je ovo jako brzo za drugi kocnert, ali nešto sam razmišljala i neće to biti isti koncert, iako će biti sličan prethodnom. Priredila sam još neke pjesme što će biti zgodno za čuti. Nikada nije isto… Ma mislim, biće lijep koncert, šta da kažem. Uvijek me je veselilo doći u Beograd.”

Šerbedžija: U Sarajevu ovoga puta nema humora, ima samo očaja i bijesa

http://www.6yka.com/img/s/656x350/up...14/rade123.jpg

Bili ste u Sarajevu sa građanima koji su digli glas protiv političkih elita, za socijalnu pravdu. Dali ste im podršku. Kako ste se osjećali na ovim protestima?

Šerbedžija: Nisam došao ciljano zbog toga. Išao u Zenicu da održim koncert povod 60. godišnjice proslave Zeničkog kazališta. S porodicom sam došao u Sarajevo avionom. Dočekale su me demonstracije.

Ne mogu da se pravim nezainteresiran za to što se događa, bilo gdje u svijetu. Morao sam otići lično da se uvjerim kako to izgleda, ko su ti ljudi, šta traže, šta govore. Mislim da je to dužnost svakog čovjeka koji se bavi javnim poslom, koji ima prepoznatljivo ime, čije se riječi citiraju i ljudi razmišljaju o njima.

To sam činio i prije, kada su bili svi ti teški trenutci za narod u bivšoj Jugoslaviji. Mislim da je to dužnost svakoga od nas javnih ličnosti: pisaca, glumaca, slikara, režisera, novinara, znanstvenika. Oni moraju dati u takvim vremenima svoje mišljenje, upravo zbog toga da bi se prava energija uspjela suprotstaviti lošim energijama i zamislima, mislim tu na razne nacionalizme, koji su se dešavali u tim vremenima.

Ovo je radnički protest, i ne samo radnički, nego protest nekih nevoljnih, jadnih, osiromašenih, bespomoćnih ljudi. Osjećao sam se grozno, jedva sam govorio. Nisam mogao ništa suvislo izreći, gledajući te jadne ljude, gladne, žedne, bose, gole, na kiši. To su ljudi kojima je dogorjelo do nokata. Oni nemaju nikoga da stane iza njih, da im odbrani ono najminimalnije ljudsko dostojanstvo koje nas razlikuje od životinja. Oni nemaju doslovce da kupe kilogram kruha svaki dan, da se prehrane. To su strašne stvari.

S druge strane, postoje stvarno enormno bogati ljudi u tim istim našim užasnim kolosima u kojima živimo. Oni se bogate, neki su korumpirani. Svuda postoje takvi procesi, javni su i poznati, od Hrvatske, preko Srbije, do Bosne i svih bivših republika nekadasnje drŽave. To je strašna stvar. Ne postoji društveni sistem, izgrađen ispravno kao država, koji je kadar da zaštiti svoje bespomoćne stanovnike i ljude koji žive u tim državama. Sve je prepušteno jednoj stihiji novih odnosa, jednom brutalnom kapitalizmu koji nema za to osjećaja i baš ih briga. Napisane su o tome i pjesme i romani u XX i XIX vijeku, kada su ljudi počeli, u ime proleterske klase, pisati romane, filozofske ideje o društvenom uređenju.
Užasno je dokle je došao upravo taj proleterski sloj društva, do kojih je niskih grana dospio.

Ponovo smo u situaciji kada su se pisali romani o besprizornim i jadnim ljudima, njihovoj djeci koja umiru, jer roditelji nemaju novca da kupe lijek, da im spase život.

Kada uspoređujete ove proteste sa onim antiratnim, od prije 20 i više godine, koje su vas emocije prije nekoliko dana obuzele kada ste bili u Sarajevu na ulici sa tim ljudima?

Šerbedžija: Tada je bio osjećaj neke gorčine i očaja prema svijetu i Evropi, nadmenoj, koja je dopustila da se u sred Evrope događaju takvi krvavi obračuni. Tada je bio bijes, prije svega, prema našim nacionalističkim liderima, koji su zakuhali cijelu stvar i napravili užas u toj zemlji. Toliko je naroda izginulo i ostalo bez domova. Kada prolazite danas kroz te krajeve, još uvijek vidite izgorjele ruševine i napuštene kuće. To je bio osjećaj gorčine, bunta, želje da se borimo protiv toga sa prijateljima, borcima za mir na tim prostorima, koji se nisu htjeli svrstati ni u jednu nacionalističku ili nacionalnu podjelu ili partiju. Međutim, to je bio osjećaj gorčine jer ništa nismo mogli napraviti.

Ali danas, to je osjećaj beznađa, da ne možeš ništa napraviti jer je sve okovano bankama, ugovorima i užasom. Ali u biti svakog čovjeka je da se nada i da se mora nešto napraviti. Inače šta? Prepustimo se beznađu, bezumlju, ti ljudi će se početi braniti kao životinje. Nije ni čudno što neki očajnik, nakon policijske agresije, baci neku baklju. To je životinjski nagon u čovjeku.

Što su vam Sarajlije najčešće govorili?

Šerbedžija: Ljudi su bespomoćno plakali, grlili me i ljubili i rekli: „Hvala da si ti došao jer nije niko drugi“. Pa i u tome ima nešto. Ne znam razloge toga, ali mora da se dođe. Počet će dolaziti. Bilo je toga u Tuzli.

Ljudi se organizuju. Napravili su Parlament, gdje na miran način izlaze i govore o svojim teškoćama, o tome šta bi trebalo napraviti. Neki to vode i regulišu, pokušavaju tome svemu dati jedan pravi smisao. Traže neke zahtjeve i čekaju odgovore, da se nešto napravi i da se nešto mijenja. Treba u to vjerovati i treba svako na svoj način podržati takve stvari.

Da li je ostao duh Sarajlija isti, unatoč svemu?

Šerbedžija: Nešto vrlo čudno, ali različito, što u nekom smislu može biti zabrinjavajuće i opasno. Sarajlije, ali uopće naš narod, ima smisla za humor. Čak i u najtežim trenutcima su znali praviti viceve. Ovoga puta nema humora. Ima samo očaja i bijesa.

Što bi ste Vi kao svjetski poznati glumac, intelektualac poručili građanima BiH?

Šerbedžija: Da pokušaju slijediti demokratske puteve, poput otvorenog parlamenta. Da se na osnovu toga uključi cijelo društvo, i intelektualci i studenti i radnici i ovi koji su izabrani od naroda. Ne možemo reći da svi političari nisu dobri. Na osnovu čega? Valjda iz nečega može da se vidi šta je ko radio i kako šta radi. Oni koji su krivi, koji nisu napravili ono što su trebali uraditi, što je njihova dužnost, da zastupaju interese svih slojeva društva, oni se moraju mijenjati i pustiti mjesto novim, drugim ljudima, koji će pokušati to napraviti. Oni s pravom traže vladu eksperata, koja će se pokazati sposobnijim i koja će moći nešto bolje napraviti za to društvo. U biti je svakog društva da mora da se mijenja, da čine bolje. Ako nešto ne ide dobro - mijenjaj to!

Jergović: Što je za koga Sarajevo?

http://www.6yka.com/img/s/656x350/up...2014/jer53.jpg

Nova knjiga Miljenka Jergovića, kako neko napisa "zastrašujućeg" volumena zbog svoje kompleksnosti, da ne kažemo opširnosti, tek je na čitanju.

Plodan autor Jergović, koji čita hiljadama stranica više druge autore, od hiljadu stranica što ih je napisao samo u svojoj posljednjoj knjizi Rod, ponekad i govori o onom što radi.

Rod nije dočekan šutnjom, naprotiv. Niti se Jergovićeva kvaliteta ikada mjerila kvantitetom.

Pisac Željko Ivanković kaže za posljednju knjigu Rod da je Vaš literarni "opraštaj" (govoreći jezikom čitalačke čaršije) od Sarajeva?

Miljenko Jergović: Željko Ivanković je samo komentirao potrebu pojedinih sarajevskih kafanskih eksperata da govore o knjizi koju nisu ni pročitali i da osuđuju njezinog pisca. Tako sam ga razumio. A što se tiče literarnih spomenika, o njima nemam ništa pametno kazati. Uvijek sam samo pokušavao pričati priče koje me se zaista tiču i od njih graditi svjetove koji korespondiraju pozitivno ili negativno, ili i pozitivno i negativno, s mojim unutarnjim svijetom.

Mislim da pisac ne bi trebao pisati ni o čemu što ga ne boli, što ne osjeća kao što se osjeća vlastiti sram. Mislim, zapravo, da bi pisac trebao pisati samo o onome o čemu mu je teško i neugodno pisati. Treba pisati o onome o čemu je nemoguće pisati.

Da li je takav spomenik Sarajevski Marlboro?

Jergović: Sarajevski Marlboro pisao sam kad mi se činilo da ću zauvijek izgubiti svoj grad. To je bio razlog za tu knjigu. Nisam tada izgubio Sarajevo, nego sam ga izgubio mnogo kasnije, ali knjiga je ostala.

S druge strane, netko je već citirao Aleksandra Hemona, koji je u sličnom kontekstu izgovorio kako "Sarajevo nikome ništa ne duguje", pa je to onda desetinama i stotinama puta citirano kao argument.

Je li Vama Sarajevo, kako ga vidite danas, postalo "strana naseobina"?

Jergović: Hemonove riječi obično navode oni koji danas Sarajevo doživljavaju nekom svojinom, pa bi da ispostavljaju nekakve račune nekome tko u tom gradu, iz svejedno kojih i kakvih razloga, više ne živi. Oni bi da govore tko od onih koji su otišli jest Sarajlija, a tko više nije. Pa onda, vrijeđajući one koje ne prihvaćaju, lažno i krivo citiraju Hemona.

Naravno, on je mislio na nešto posve drugo kada je napisao da "Sarajevo nikome ništa ne duguje", ali koga je i za to briga. Trebalo bi se, naime, postaviti i pitanje: Što je za koga Sarajevo? Ili: Gdje je kome Sarajevo? Jesu li Sarajevo kuće, zgrade, rijeka, stablo, groblje...? Ili su Sarajevo neki živi ljudi? Koji su živi ljudi Sarajevo? Oni koji ovog trenutka u Sarajevu žive ili, možda, neki drugi, koji uopće u Sarajevu ne žive? Što je za mene Sarajevo nemam potrebe dodatno objašnjavati, jer o tome pričam u svojim knjigama. Koga zanima, neka u njima pročita.

Ratna reporterka iz rata u Bosni i Hercegovini Janine Di Giovani pisala je da je njen closure (zatvorena knjiga) sa Sarajevom bio boravak dok su crvene stolice glavnom ulicom činile pomen na mrtvu djecu Grada. Mislila je da je njena privatna bol izgubila na intenzitetu, ali nije. Htjela je da je "manje bolesna" u poslu ratnog izvještavanja, koji i dalje radi?

Jergović: Ne znam o čemu se tu radi. Naša se iskustva fatalno razlikuju, pa se tako razlikuju i bolesti, ili "bolesti" od kojih bolujemo. Nikad nisam bio ratni izvjestitelj, niti sam ikada to poželio biti, tako da, zapravo, i ne znam kako je to uživjeti se u neki tuđi rat.

Rat koji sam doživio, te u određenom smislu i preživio, bio je moj vrlo lični rat. Kada spominješ crvene stolice, taj vrlo zanimljiv i potresan umjetnički rad Harisa Pašovića, koji je samo trebao podsjetiti na one koji u tom gradu i na ovom svijetu nedostaju, a nisu umrli svojom smrću, nego su ubijeni... Moja asocijacija na njih nema baš nikakve veze s asocijacijama Janine di Giovani, ali ni s asocijacijama drugih, čak ni meni puno bližih ljudi. Tog dana kada je Pašović postavio svoj rad, moja majka je saznala za fatalnu dijagnozu svoje bolesti i pokušavala se taksijem vratiti kući. Uspaničeno mi je telefonirala u Zagreb, jer je taksist nije mogao odvesti do Sepetarevca, a nije mogla hodati. Pitala me je šta da radi, tražila od mene pomoć. A kako da joj ja pomognem iz Zagreba? Bio je to strašan osjećaj i ja sam ga zauvijek upamtio. Majka je, u međuvremenu, umrla. Ali tiče li se to drugih ljudi?

Kažu kritičari kako Rod (uslovno rečeno o Sarajevu) koincidira sa Rutom Tannenbaum (Zagreb) i ovjerava tvoju hrabrost i nepotkupljivost?

Jergović: To su dvije različite knjige, ali mislim da znam na što ciljate. U odnosu na današnje Sarajevo, ja sam stranac. U odnosu na Zagreb, uvijek sam bio samo stranac. I jedan i drugi grad, međutim, poznajem jako dobro, o njima pišem i čini mi se da to činim vrlo nježno. Nekome se, opet, čini da to nije nježno. Ali sve je to stvar perspektive.

Moja je perspektiva uvijek bila i ostala perspektiva pojedinca, vrlo osamljenog, koji ne pripada nijednom čoporu ali će mu, kao pojedincu, uvijek draže biti društvo onih koji su u manjini. A obespravljenih manjina, hvala Bogu, itekako ima i u Sarajevu i u Zagrebu.

Jeste li uz "manjinu" što danas protestira u Bosni i Hercegovini? Neki tu manjinu čak drže izmanipuliranom?

Jergović: Buna u Bosni buknula je kao akt čistoga očaja. Tako je planulo i tko će na taj plamen što pripaliti, to je na svačijem pojedinačnom izboru. Nevjerojatno je, međutim, kako su ljudi spremni narugati se nečijem očaju i nesreći

Kako se zove jezik kojim se služite? Rekli ste: "Osim rijetkih izuzetaka, među koje spada i moj sarajevski prijatelj Hemon, svaki pisac ima samo jedan jezik na kojem jest pisac."

Jergović: Pišem jedinim svojim jezikom. Taj jezik sastavljen je od svih njegovih riječi, svejedno koliko ih koriste Srbi, koliko Hrvati, Crnogorci, Bošnjaci... A kako imenujem taj jezik, to u mom slučaju zavisi od raspoloženja. Ponekad ga zovem hrvatski jezik, naročito to činim pred svojim sarajevskim i beogradskim prijateljima, stavljajući im do znanja da je moj hrvatski jezik isto što i njihov bosanski i srpski. Ali ponekad, naročito kad sam ljut, kad se obraćam ljudima koji su mi u Zagrebu neskloni, ili kad govorim iz perspektive 20. stoljeća, perspektive moje porodice, mog djeda i mojih ujaka, zovem ga i srpskohrvatskim jezikom. U knjizi Rod ćete, recimo, na više mjesta naći tu danas omrznutu sintagmu - srpskohrvatski jezik.

Živimo u nekom opustošenom vremenu, na opustošenim prostorima, i jedino naše bogatstvo su sjećanja. I ogroman kontigent prošlosti, koja se polako od nas udaljava, mijenja i transformira. Sve je to, zapravo, sjajno za književnost, ali nemoguće, teško, tužno i odvratno za živjeti.

Vaše su knjižare Beograda, predgrađe i selo kod Zagreba, Sarajevo, ali i Cavtat, Konavle, Hercegovina, Trebinje... Bili ste bliski s Mirkom Kovačem. Koliko je on "s Vama" kad ste uz Trebišnjicu ili na pijaci Trebinja, u njegovom kraju?

Jergović: Što se tiče moje privatne bliskosti s Mirkom Kovačem, o njoj ne bih govorio. Ostao bih po strani, jer u nas postoji taj neugodni običaj da svi najednom postaju bliski s pokojnicima, kao da očekuju da bi njihova pamet i karizma mogla preći na njih, da bi je mogli naslijediti u nekakvoj ostavinskoj raspravi. Kovaču se, međutim, divim kao piscu i o tome uvijek mogu govoriti. Malo nakon što je umro bio sam u Trebinju. U Trebinju sam uvijek kad sam u Konavlima, a u Konavlima sam, stjecajem sretnih prilika, vrlo često.

Pusto mi je bilo u tom hercegovačkom gradiću uz saznanje da Kovač više nije živ. Iako on sam u svom zavičaju nije bilo duže od 25 godina, i to iz političkih i ljudskih razloga, njegova smrt se osjetila pod onim platanima ispred hotela. Kovač je opričao i opisao taj grad onako kako je James Joyce opisao i u književnu vječnost smjestio Dublin. Ili kako je Ivo Andrić ovjekovječio Travnik i Višegrad. Trebinje nije imalo niti je moglo imati većega i važnijeg pisca, jer je i ovaj jezik kojim se nas dvojica sporazumijevamo imao malo pisaca kakav je Mirko Kovač. Mene za Trebinje veže i bivši dubrovački paroh Goran Spaić, koji je rodom s Graba pored Trebinja, ali su trenuci našeg prijateljstva vezani za subotnje sjedenje ispod platana, uz kafu i pogled na pijacu. U Dubrovniku smo se rijetko sretali jer sam, stjecajem okolnosti, bio sve rjeđe u tom gradu. Goran se, u međuvremenu, preselio u London, tako da je ovoga časa moje Trebinje razapeto između Londona i jednoga groba u Rovinju.

Tako je to s gradovima. Pomalo ovim odgovaram i na pitanje o mom Sarajevu.

Јелена Којовић Тепић: Васпитана по Марку Краљевићу

Да је овај интервју рађен прије три дана, Јелена Којовић Тепић би тада била потписана и као уредник културног, научног и религијског програма на Радио-телевизији Републике Српске.
http://www.frontal.rs/sajt/doc/Image...5_vest_jkt.jpg

Овако смо је затекли како пакује ствари и спрема се за прелазак у другу канцеларију. Ипак, овај разговор није о сјечи кнезова на Јавном сервису, него о награди Београдског драмског позоришта, коју је добила за текст драме „Код вјечите славине“. Интервју је, заправо, састављен од цитата из те драме које Којовић Тепић проширује накнадним размишљањима – некадa дужим, углавном краћим – и тек покојим питањима која излазe из ове матрице и која нису означена наводницима.
Једна од јунакиња „меша екавски и ијекавски, као и већина Срба из Босне после факултета у Србији“?

То је гола чињеница. Да ли се примијетио да је на тој страници два пута намјерно направљена грешка у изговору?
Јесам. Да ли је то одраз немогућности формирања новог идентитета и поништавања старога?
Има један стих, али не могу да се сјетим ко га је написао. Личи на Деда Мраза, ради у Удружењу „Свети Сава“ у Београду, али је одавде. Пише афоризме...
Душко М. Петровић?Да, Душко М. Петровић. Он је написао: „Шверцујем срце са једне стране на другу“. О Дрини је ријеч, наравно. Е, то је то.

„А је л истина да већина Срба у Сарајеву није хтјела да се укључи у ово, Радованово“?
Не знам за већину, ја сам тада имала 18 година и нисам се бавила политиком, али знам много људи, интелектуалаца, који су вјеровали у Југославију, у демократско друштво и равноправност, у братство и јединство и сличне ствари.„Народ је био паметан, вазда, само они што га воде нису“?
Народ бира своје вође и народ увијек има вође
какве заслужује
.„...ја сам мислио да су сви ти што су правили Републику сад неки амбасадори“?Ми погрешно мислимо. Ваља знати у којем је контексту то изговорено. То говори бивши човјек који се одрекао властитог духовног идентитета, схвативши да је грдно погријешио
.„У рату је мало части“?Опште мјесто.
„Само је у кафани могуће бити поштен“?Стилска фигура, пјесничка слобода. Могуће је и на другим мјестима, само је мало теже.(цркла батерија на диктафону, 15-оминутна пауза)

Волите кафану?

Волим кафану зато што су људи у кафани и на пијаци опуштенији и природнији него на другим мјестима.
„Кажу да је немогуће напустит политику"?
Недостаје сљедећа реченица коју не знам напамет, али у њој се крије објашњење и одговор на ово питање.„Замисли, неки лик што држи ланац месница у Бањој Луци хоће да стипендира најбољег студента из РС у
Београду, а то сам, је л' те, ја, без икакве надокнаде! Кретен неки, патриота ваљда...“?

Да, то је размишљање једног студента менаџмента на приватном факултету у Београду. Мислим да је то типична слика, али је још тужније то што се не ради о кретену патриоти, него се ради о веома прорачунатом човјеку који ништа не ради из патриотских побуда
.„Тад није требало пуно шушки, за 100 дојчемарки си мого бојеву главу да увезеш, они само мало прижмире...“?
Тако се причало. Не знам баш за бојеве главе, али се причало свашта.

„Мене баба васпитала, све по Марку Краљевићу, поштено... Одијела да волим, иш'о би у политику, а не у камион...“?

Па, и мене је баба тако васпитала. Има нас још диносауруса који тако размишљамо

.Надин животни пројекат је да наслика „пејзаж ријека ријеком, праћен поезијом“. О чему се заправо ту ради?
Ради се о лику из драме, који је промашен, као што су промашени сви ликови у драми. То је дјевојка која је умјетничка душа, заробљена у кафани крајпуташици, проводи дане читајући класичну књижевност и свирајући клавир. И сликајући ријеку ријечном водом. Плод тога су, наравно, бијели папири које качи поред дуплерица у кафани у којој живи и ради. То је заправо метафора узалудности умјетности коју сви ми понекад осјећамо

.„Прошлост треба оставити тамо гдје јесте.“
Извукли сте доста флоскула из текста драме.
У увјерењу да сте иза њих крију веће истине. Дакле?Ја, наравно, те флоскуле у драму стављам намјерно. Испричаћу моју идеју, мисао, а ви онда сјеците гдје буде превише.

Ништа не сијечемо.
Ништа? У реду, онда: мислим да прошлост треба оставити тамо гдје јесте, зато што не вјерујем у историју. Заправо, гледајући оно што сам својим очима гледала деведесетих и спознавши интерпретације тога дијела историје свуда на свијету, схватила сам да је историја жесток лажов и крајње непровјерљива и да представља нешто што можемо само да нагађамо.
А како тек нагађамо о нечему што се догађало у старом Египту, у Христово вријеме, у Првом свјетском рату.
Шта је мислио Гаврило када је повукао обарач?

Назив драме је позајмљен од Настасијевића. Зашто?

Обожавам Настасијевићеве драме, више него његову поезију. И друго – наслов „Код вјечите славине“ ми је био страшно примамљив. Одговара истини да један промашени интелектуалац, који је одлучио да отвори кафану у божијој матери, кафани да име „Код вјечите славине“ из пуке аутоироније. Наравно, његова славина точи алкохол. Настасијевићева драма је сводива и на облик породичне драме, а и мој текст представља управо то, породичну драму.

Срећете ли своје ликове или их домишљате?

Почетак драме је стваран. Та кафана постоји, наравно не са тим именом и није власник који јесте у драми. То је једна страшна рупа поред које се заустављао аутобус који је деведесетих саобраћао на линији Београд – Бања Лука. То је било невјероватно мјесто: власник са стомачином, прљавом поткошуљом, још прљавијом крпом пребаченом преко руке; тужна конобарица у подераним чарапама и кривим штиклама од скаја; „голе“ дуплерице на зиду. Једно од оних мјеста за које сте увјерени да постоји само на филму. И док сам гледала то деведесетих година, путујући из Београда у Бању Луку, помислила сам како би то био изузетан декор за неко драмско дешавање. А онда сам, када сам се доселила у Бању Луку, почела да упознајем локални менталитет и прича се полако склапала. Фабула је, дабоме, измишљена; није стварна.

Branko Đurić Đuro: Čovjek od sjećanja

http://www.6yka.com/img/s/656x350/up...13/2006392.jpg

"Evo Đure ponovo, ovog puta s »Bombaj štampom«. Đuro i »Bombaj štampa« snimili ploču. Na njoj devet pjesama. Neke brze, neke spore, neke znate, neke ne znate, a jedna od onih dobrih, starih... "

Vjerujemo da ne treba napominjati da gornji tekst pripada jednoj od trenutno najpopularnijih EPP-poruka. Branko Đurić, ili, kratko, jednostavno i prepoznatljivo - Đuro, ponovo je junak jednog od najgledanijih segmenata programa - TV reklama. U posljednje vrijeme, uz nekoliko verzija spota kojim najavljuje izlazak albuma grupe »Bombaj štampa«, čiji je vođa, kompozitor, tekstopisac, vokalni solista - izgovara i ono famozno »dobar dan«, u takođe zapaženoj reklamnoj poruci...

Sticajem okolnosti, evo Đure ponovo i na stranicama »Vena« rezervisanim za intervjue. Treći put, u razdoblju od godinu dana! Mada je valjan povod za razgovor s njim mogao da bude i njegov ozbiljniji TV posao, popularna »Top-lista nadrealista« (ćega ?), a potom i jedna od najuspješnijih imitacija u ne manje popularnoj »Audiciji« sarajevskih akademaca, interesovanje javnosti, pa i naše, kulminiralo je nezaboravnim TV spotom »Hajdemo u planine« i onom čuvenom »drastičnom razlikom«. Uslijedila je i ljetnja verzija ove ekonomsko-propagandne poruke, a nakon male pauze »Evo Đure ponovo...«

* Otkud Đuro u rokenrolu?

- Prigodnije bi bilo pitanje otkud u svemu ostalom, jer me je zapravo, rokenrol u sve ovo »uvalio«, kaže Branko Durić i pojašnjava:

- Kad sam počeo da radim s bendom, krenuo sam i u potragu za fakultetom koji bi bio najbliži rokenrolu i koji bi bio nekakva dopuna bavljenju muzikom. Shvatio sam da je to sarajevska Akademija scenskih umjetnosti, i u petom pokušaju uspio sam da se upišem na studij glume. Bio sam u pravu, ASU je zaista bliska rokenrolu...

U međuvremenu sam zapostavio rad s grupom, dogurao do četvrte godine na fakultetu, snimio TV dramu... Sada, kad sam pred krajem studija, i pred krajem snimanja filma »Dom za vješanje« Emira Kusturice, ostalo je dovoljno prostora za moju prvu ljubav - muziku. Konačno smo objavili i dugo očekivanu i najavljivanu ploču.

Razgovoru s Brankom Đurićem prethodi kratak pregled videokaseta, po njegovom izboru. Uglavnom su to snimci »Bombaj štampe« iz novogodišnjeg TV programa, s pjesmama koje su za kratko vrijeme stekle onaj zvučni epitet hit: »Kad si kupin mali motorin« i »Uzalud me podsjećaš«. Prilikom našeg prošlog susreta s Đurom, iznenadila nas je njegova ozbiljnost, ali nam je zato ovoga puta bilo normalno da od njega očekujemo isključivo ozbiljne odgovore. Tema je i dalje muzika.

- Svirao sam u nekoliko sarajevskih grupa. Možda je vrijedna pomena SCH - »Šizofrenija«. Od starta novog primitivizma sam s »Bombaj štampom«, koju su oformili Nedo i Mišo, a koji su i danas članovi benda. Prije nekoliko godina napravili smo nekoliko snimaka koji su se odvrtjeli i u nekim vrlo popularnim emisijama, poput »Hita meseca«. Možda se sjećate jedne dopadljive pjesmice, zvala se »Džoging«. U međuvremenu je Nedo, moja desna ruka, otišao u vojsku. Sada smo, eto, svi na okupu, nas šestorica, a svi zajedno »Bombaj štampa«.

Bombaj i "bombanje"


* Koliko je traga na vaš rad ostavio novi primitivizam?

- Naša ploča predstavlja zbirku pjesama koje smo stvorili tokom proteklih pet-šest godina. Kao što u svima nama, koji se u šali nazivamo doajenima novoprimitivizma, ima još uticaja tog pokreta, tako ga ima i u meni. Svi mi koji smo sačinjavali taj pokret i danas se bavimo umjetnošću: Zenit je slikar, Nele Karajlić radi sa svojim bendom, ja se, eto, nešto bakćem oko glume i muzike, Elvis Dž. je snimio novi materijal za ploču...

* Šta znači naziv grupe?

- Naziv datira još iz vremena kada su se grupama davala imena koja čudno zvuče. Međutim, u našem slučaju povezan je i s nekakvom metaforom. Bombaj je od riječi bombanje, laž. Moglo bi to sve zajedno da ima veze s nekim bombastičnim i lažnim novinskim vijestima...
* Album »Bombaj štampe« najavljen je prije više od godinu dana. Pitamo Đurića da li je njenom objavljivanju kumovala i njegova evidentna medijska popularnost?!

- Kako da ne. Pomogla je utoliko što nismo imali problema kao slični bendovi, problema u smislu nepovjerenja. Obično kada se kod izdavača pojavi neki novi bend, slijede glasna razmišljanja da li će to proći, da li je komercijalno, hoće li se isplatiti disko-kući... Ja sam kod publike već imao dobar »kredit«, tako da je sve prošlo glatko. Ali, ono što mi je vrlo drago i što moram da kažem je činjenica da su ljudi iz »Diskotona« vjerovali i u ono što je stvorila »Bombaj-štampa«.

* S kakvim je muzičkim znanjem Đuro krenuo u ovaj diskografski poduhvat?

- U osnovnoj školi sam pohađao časove gitare... Od velike pomoći bilo je i znanje stečeno na časovima tehnike glasa na Akademiji. Tamo sam radio i s operskim pjevačima, malo sam popravio svoje glasovne kvalitete, govorne mane i istakao vrline...