Sastavi iz srpskog jezika - srednja škola

Лепота је видљива, али недоступна и незадржива

Она је свуда око нас. На тренутaк тако близу, на дохват руке, а већ
следећег тренутка ишчезне, као да је није ни било. Удишемо је као ва-
здух, узимамо као храну и пијемо као воду... па ипак је не можемо до-
такнути и задржати.
Плови светом као бели локвањ усред баре, плута заједно са обла-
цима, певуши са птицама и крије се међу нашим сенкама. Створенa
људ ским умом, уобличенa животом и саткана од невидљивих нити свет-
лости. Пада као вео на цео свет и даје нам прилику да осетимо усхи-
ћење и одушевљење када је угледа мо. Небитно да ли је то физичка или
духовна лепота, независно од тога да ли је сви могу видети или само
неко, она је ту, да нас прати као ветар у јесен, као светлост по дану или
месец по ноћи. Не зна се у ком све облику може бити, можда као роса
на успаваној латици руже, као нечији осмех, као буђење сунца или
бројање звезда... Створи се ниоткуд, покаже нам свој значај и нестане.
Може бити осликана бојама, дочарана речима, праћена музиком и
ритмом...Тихим и меканим корацима шета око нас и понекад нам до-
зволи да је углeдамо на тренутак, само на тренутак. Као лепршајућа
свила на голом камену показује нам да када она нестане, када је однесе
лагани поветарац, да ће камен ипак остати камен и да му то што је на
тренутак био прекривен свилом неће тада уопште помоћи. Не до-
зволимо да, због тога што имамо ту лепоту свиле на себи, сада, забора-
вимо да онај камен претворимо у мед, јер када лепота буде нестала
оно што нам остаје јесте тај мед или камен.
Створeна је да влада и опчињава, ствара завист и надменост. Док је
имамо мислимо да је центар света, aли неретко видимо колико она ма-
ло значи људима. Све зависи када и где је стварана... приказана је на
много начина, па ипак толико мало знамо о њој.
Човек је створио ту жељу за недоступним и недодирљивим и са-
мим тим вечно себе осудио да је тражи и да тугује када је изгуби.
Али, ако смо само довољно зрели и паметни, делић те физичке лепоте
која нестаје можемо сачувати у себи као нашу, само нашу унутрашњу
лепоту, која пружа благи одсјај светлости и заувек остаје.

Ирена Тошић, I2

ТО САМ ЈА!

У овом мору истих лица, сличних поступака, једва различитих
мишљења, у овом безличном свету који је само део бескрајног универ-
зума, ја сам само једна од многих сличних мени. Сличних. Не истих.
Оно што мене издваја од свих тих сличних, замагљених лица, је оно
што сам ја уствари. Све моје особине чине ме баш таквом каква јесам,
чине мој карактер другачијим од осталих. Моја размишљања,
схватања, моје жеље и снови, наде, амбиције, целокупна моја личност
чини ту једну тачку другачијом и оригиналном поред милијаду других.
Српкиња. Балканка. Књажевчанка. Ученица Техничке школе.
Све ово сам ја на први поглед. Свој изражен јужњачки темпера-
мент, ту српску способност да терам по своме, без обзира на
све, не скривам и показујем свакодневно. Поред свих ових
карактеристика, ја сам, пре свега, сестра, ћерка,
унука, тетка, братаница и најбоља другарица.
Неописиво ми је драго што сам одувек била окружена оним
што волим. Још битније је то што око себе имам људе који
ме воле и подржавају у свему. Лично мени, као особи, не-
опходно је да будем у друштву и окружена расположењем, јер сам и
сама веселе природе и сматрам да је боље употребити седамнаест
мишића да се насмејем, него педесет и шест да се намрштим.

BIBLIOTEKA

Најбитније у животу је имати циљ пред собом. Циљ који желите
да постигнете по сваку цену. Поред циља, мора постојати и амбиција.
Амбиција је оно што, уствари, помаже да освојите врхове, оборите
све рекорде и достигнете циљ. Своје школовање сматрам јако
важном ставком у животу. Ја само не желим да останем без могућности
да успем у животу. Не желим да будем без прилике у којој ћу показа-
ти да могу и колико уствари могу.
Доказивање је нешто за чим тежим одмалена, нешто што
ми је потребно како бих нахранила своју амбицију. Одувек сам желела
да ово мало времена што нам је додељено, које иначе зову живот-
ни век, искористим како бих пробала све. Свој авантуристички
дух све више испољавам а једна од највећих жеља ми је да се
опробам у падобранству и параглајдингу.
То су спортови најближи летењу, појму који је човеку непознат.
Својом лошом особином, због које често испаштам, сматрам то
што сам јако подложна туђем утицају и често верујем у све што ми се
каже.
Блага нарав и моја способност да сматрам да су сви људи добри
нису ми нешто много помогли у животу. Многи су ми људи рекли, из
њиховог искуства, да се доброта ретко награђује.
Без обзира на то њихово мишљење, наставићу да у свима видим
оно најбоље и све то због оног осећаја победе који се појављује када
схватим да сам некоме помогла, да сам му помогла да извуче оно
најбоље из себе.

Ирена Тошић, II2

ИГРА ОБЛАКА, ВЕТРА И СУНЦА

Пролеће је полако ушетало у наш крај. Лагано попут пахуљица,
унело је много разнобојних цветића, зеленила и наравно – љубав.
Седела сам покрај прелепог језера, слушала гласове природе. Ах,
прелепо је... Не знам како могу то речима описати. На том плаветнилу,
осим разиграних рибица, гордих и отмених лабудоба, играло се сунце.
Та сјајна звезда, заслепила ме је на тренутак. Излетео ми је уздах...
Безброј кристалића пресијавало се на таласима воде. У том малом
бескрајном рају одсјај воде изгледао је као мноштво малих дуга. На
тренутак, учинило ми се да ме неко зове... А не, то је само ветрић, који
приповеда своје приче баршунастим гласом. Пробијао се кроз велике,
понекад чини ми се, бесмртне борове и јеле. Тај звук је прелеп, тако
умирујућ. На ливади, прошараној цветићима, скакутали су лептирићи
раширених крила. Приметила сам једну бубамарицу на својој руци.
Запевала сам јој песмицу: „Бубамаро лет, лет...“, лагано сам дунула и
послала бубамару у тај „шарени лепи свет”. Деловало ми је то помало
смешто, али ипак, прелепо је бити дете и уживати у тој бескрајној срећи.
Опустила сам се, ушетала у сан. Заспала сам.
Пробудио ме је талас, који ми је заpљускивао ноге. Брррр... баш је
захладнело. Облаци попут пене, прекрили су безбрижно сунце. Сунце
је кренуло свом починку. Тада сам се сетила да је касно и да би требало
поћи кући. Устала сам и одлучила да напустим овај рај. Док сам одла-
зила, дозволила сам себи да „бацим још један поглед“ према води и том
прелепом месташцу. Блистави сунчеви зраци, који су се пробијали иза
брда, обасјали су језеро. Од тих златних боја језеро је деловало као из
сна, из неке далеке земље пуне магије...
Одлазила сам лаганим корацима ка својој кући, маштајући о том
пропланку на коме је остало моје срце. Знам, вратићу се једног дана да
посетим мој пропланак и уживам у бескрајном и беспрекорном рају.


Јелена Милијић, I2

Будућност је преда мном. Шта од ње да очекујем?

Будућност... Будућност звучи као празнина, неизвесност, тишина. Без
обзира на све сви ми размишљамо о њој, али понекад са страхом шта
она доноси.
Кроз живот сваког човека прође милион различитих ствари и осе-
ћања. Некоме је будућност као што замишљамо, срећна и са пуно радо-
сти, а некоме тужна и пуна бола. Не знам да ли треба да се о њој увек
размишља и нада за нечим бољим или препустити све судбини. Неки
људи кажу да срећу у будућности човек сам тражи и бира. Можда је
то и тачно, али свака сутрашњица за човека представља и једну вели-
ку мистерију, коју ретко ко може открити. Преда мном је моја будућност,
нејасна али стварна, а иза мене само успомене. Свако би волео да се у
њему рађа само осећање среће, али у реалном животу то није увек
могуће. Да бисмо остварили своје циљеве скрећемо са утабане стазе
којом смо раније пролазили и тако откривамо неке нове животне ста-
зе. Ипак, пре него што пођемо да тражимо срећу и више од живота,
треба да се запитамо да ли смо ми срећни или не, и да ли се, можда,
понашамо нескромно и себично тражећи велике ствари? Зато се мо-
рамо потрудити да се прилагодимо оном што нам живот и будућност
доносе. Када упоредим свој живот са животом појединих особа, схва-
там да, у ствари, имам оно што желим, односно оно што би требало
да има свака особа за нормалан живот и схватам да се у животу све сти-
че на овај или онај начин. Хи љаду људи на свету нема оптималних
услова за живот, хиљаде деце нема сопствени кров над главом, храну,
задовољавајуће услове за живот. Да, бојим се своје будућности. Сваким
даном све више ћутим и дрхтим попут ластавице. Желим да овај страх
нестане, желим, желим што лепшу будућност!
Свесна сам да могу пуно да добијем, али још више могу да из-
губим. И имам свој циљ, своју чежњу и жељу, зацртане путеве...
Својом вољом и вером ћу успети да себи створим што бољу будућност.
Сигурним корацима ка бољем сутра...


Катарина Цветковић II2

Мој есеј о љубави и мржњи

Најплеменитије и најдрагоценије осећање подарено човеку је љубав. Никакво зло
не може се изродити из искрено неговане и чисте љубави.
Та емоција плени, ствара и уздиже нас до висина, а и како бисмо другачије летели
да није крила љубави? Али, чак и ова лепа емоција има своју супротност, звану
мржња. Сурова подела. Иако се истински трудим, нисам у могућности да схватим
шта значи мрзети. Кажу да је граница између љубави и мржње танка и да се у
одређеном моменту лако прелази. Ја не делим то мишљење, ако некога волиш на
прави начин, како га некад можеш мрзети? Никакви поступци, изговори и разлози
не могу оправдати онога ко мрзи.
Ми само заборављамо на све лепе тренутке које смо провели, захваљујући тој
истој љубави због које смо спремни да мрзимо. Човек све носи у себи и са собом.
Зашто узимати отров и горчину, а толико је слатких нектара свуда око нас. Сви
смо жедни и жељни љубави. Треба само наћи извор, росу у трави, капљицу на
листу.
Све што је добро на овом свету долази од љубави, она је покретач, она је вођа,
она увек зна прави пут. Мржња спутава, манипулише, уништава, гура нас на дно.
Снага љубави разграђује камена срца, руши границе. Најлепши стихови, романи,
песме, написане су на тему љубави. Ниједно дело није засновано на темељима
зла и мржње. Ако волимо можемо да стварамо, да напредујемо, да све
превазилазимо, да се боримо и да побеђујемо. Мржња је сувишна и непотребна
емоција у нашим животима. Зар ћемо своје постојање подредити и условити нечим
за шта смо сигурни да није вредно?
Мржња је до те мере, до те мере негативна да је тешко о њој и писати. Мржња је
болест коју треба лечити љубављу.

Милица Ристић, II1

Први утисци у новој средини

Први утисци о мојој средњој школи... Па на ту тему има доста тога рећи. Пре него
што сам је уписао слушао сам разне коментаре о мојој будућој школи, почевши од
тога да је најгора школа у Републици Српској, да се само ту уписују лоши ученици.
Једноставно речено! Тексас у малом. Мислим да у том периоду нисам чуо бар 10%
позитивних ствари о њој као о једној образовној установи што је било и јако
чудно.Међутим, када сам кренуо у школу први дан је бар нешто изгледао другачије
од оних прича које сам раније слушао. Није била ни једна туча нити било шта
слично.Ја сам биомало повучен у себе јер су ми многи говорили да би такво
понашање у таквој школи било најбоље. У одељењу је било јако мало оних које
познајем тако да је ситуација са понашањем била иста као у вани. Имао сам
осећај да и други имају такво мишљење јер су својим понашањем говорили исто
као и ја. У једном америчком филму један лик је рекао „Гради цео свој живот на
постављеним основама у средњој школи ма каква она била“.Сада већ видим да је
то истина. Моја школа можда и није из снова, али она је полазиште за оно чиме ћу
се ја можда бавити једног дана у групу људи која ће четири године одрастати са
мном.

Никола Остојић Iе2

Први утисци у новој средини

Како сам растао и прелазио у више разреде почело ми је све чешће да се
поставља питања „Шта ћу уписати кад завршим осми разред“? Прво што ми је пало
на памет било је то да се упишем у најближу школу. Пошто сам био одличан ђак
наставници и другови су ми саветовали да упишем медицинску или економску у
Лозници јер су се ту уписивали одлични ђаци, а и школа је била на добром гласу.
Али мене није занимала медицинска или економска, већ нешто у вези са
рачунарима. Најближа школа која је имала смер Tехничар рачунарства била је
ТШЦ Зворник у Каракају. Када сам одлучио да ћу се уписати наставници су почели
малтене да ме одвраћају од моје одлуке. Говорили су ми да је школа у Каракају
једна од најгорих у околини. Да се у њу уписују само најлошији ученици. Да се у
школи за двеста-триста евра може проћи са 5.00. Онда да се сваког дана у школи
дешавају организоване туче, да се чак и цели разреди туку. Рекли су ми да школа
има и надимак „Тексас“. После свих ових прича почео сам и ја у себи да се питам
у какву се ја то школу уписујем. Али су ми све те недоумице разбили моја браћа,
која су ми рекла да те приче нису истините и да школа уопште лоша, чак би се
могло да је супер. Тако да сам се и ја упркос тим причама уписао у Каракај и
нисам се покајао.

Милан Којић Ie2

САМО ЉУБАВ

Љубав . . . то је најљепша ствар у нашим животима, не битно када се догодила,
она је природна, али у исто време и необјашљива, неочекивана и изненадна. Многи
људи мисле да љубав не постоји, али тачно је да већина људи који имају такво
мишљење, о љубави, уствари себична. Ја лично не мислим тако, јер онај ко
доживи праву љубав он чак не зна ни шта то значи. Многи од нас пате због
такозване „забрањене“ љубави. Такође, особе којима љубав није узвраћена, мисле
да је “смак света“, и затварају се, што је скроз супротно мом мишљењу. Ја мислим
да је најбитније уживати у томе, борити се за ту љубав и ту особу, јер је
најбитнија нада и стрпљење. Ипак када се надаш и бориш за нешто што ти је
драго, на крају га обично и добијеш. Када га добијеш све твоје патње, слутње и
надања падају у воду, а долази оно неочекивано, љубав! Моји вршњаци, бар
већина њих, се разочара у љубав, мисле да се никада више неће заљубити …
Такво мишљење нас чини затвореним за комуникацију са другим особама. Чак
говоре да су ружни, и не разговарају о својим јадима, патњама, чежњама,
слутњама … Ја лично мислим да је свако леп на свој начин !!! Ипак, треба имати
пријатеља који ће ти пружити љубав и подршку у твојим авантурама, неко ко ће
нам помоћи да се извучемо од злих мисли и дела. Самоћа и туга су велики
пратиоци љубави, ѕато су нам потребне подршке. Али морамо бити оптимисте, јер
сваки дан је занимљив на свој начин, на сваком кораку може да нас задеси нека
нова љубав! Волети некога је исто као и читати неку лепу књигу, роман, ићи у
биоскоп … Али, најбитније је да та особа коју волите, воли вас. Јер како људи
кажу: „Волите некога и тај неко ће кад-тад заволети вас!“. Наши животи били би
безвредни или празни и неиспуњени без љубави. Маштања, праштања, слутње,
чекања, чежње … Али ипак се слажем: „живот је чудан, када особа коју волите
није ту', и када живис међу толико људи, а мислиш на ону која не мари за
тобом !!!“. Живети за љубав има смисла, не важно да ли је то пријатељска љубав
или искрена љубав између мушкарца и жене, јер они који се воле, богати су.
Љубав је богатство !!! Као што сваки осмех улепша дан, тако и једна мала
ситница, као што је љубав, улепша цео живот !!!

Синиша Филиповић IIIe3

ЉУБАВ ЈЕ

Нада и светлост су један од правих нечина да човек опстане у овом свету
суровости, и да при томе не остане на губитку !!! Без обзира на то кије смо вере и
националности ми морамо мењати места, људе, проналазити нове пријатеље …
Траба да носимо свежину живота која представља основни мотив живота, а то је
љубав !!! Ово прелепо осећање сваки човек искуси бар једном у животу. Али осим
тих осећања јављају се патња, туга и бол! Зашто је тако? Зашто људи пате?
Патити може свако, лаи схватити баш и не … Због тога људи губе разум, тј. осећај
за реалност! Понекад љубав представља неизбежно везивање особа. Везивање се
своди на један простор, на сусрете са истим особама. Марамо то да схватимо и
разумемо на време, и да побегнемо од бола. Али највећи проблем је у томе што ми
млади не успемо на време да побегнемо! Људи који су заслепљени неком особама
не значи да су заљубљени. То је само навика коју треба уклонити! Сви ми на овој
планети треба да волимо, јер свако ко воли, на крају буде вољен. Сви морамо
такоже знати да се извуцемо из болних и тужних тренутака. Јер иза сваког ћошка
може да наиђе нова особа, неко ново познанство, ко зна, можда и особа коју ћемо
заволети … Безазлено звучи: „Љубав“, тако мала реч, а тако пуно значи !!!

Синиша Филиповић IIIe3

Маштам о својој будућности

Снови и машта... Те две речи казују много, мада, када боље размислимо, схватамо да су те речи безвредне,
односно, да не представљају ништа све до тренутка када о њима размишљамо. Свака особа има свој сан,
нешто о чему дуже време машта и што би желели да се оствари. Наравно, и ја спадам у такве особе што
пуно размишљају, стварају сасвим други свет у својој глави и желе да се замишљено оствари. Оно о чему
бих ја волео да причам кроз ову тему је шта желим да будем кад порастем. Мишљење се често мења,
маштања су сваким даном другачија и понекад се у тим сновима изгубим. Оно о чему дуже време маштам,
и верујем да ће се остварити, јесте управо фудбал. Желим да будем професионални фудбалер, да заиграм у
најбољем могућем клубу и да будем део Србије што се спорта тиче. Пошто тренирам фудбал, и у томе сам
заиста одличан, поставио сам себи циљ који мора бити превазиђен. Када затворим очи на тренутак
замишљам да сам у некој страној држави која је у сваком смислу лепа, на пример Енглеској, јер волим
клубове из те државе. Замишљам да ми сви прилазе, да је око мене велика гужва коју чине ватрени
навијачи и који би желели на сваки начин да ми приђу. Маштам о томе како обилазим цео свет, упознајем
многе људе са различитим обичајима, језиком...заиста, волео бих да знам пуно језика, јер кажу да човек
зна онолико колико језика зна да говори. Оно о чему највише сањам је да будем у фудбалском тиму
Србије. Стално кад гледам фудбал, размишљам о томе. Постоји толико тога о чему ја размишљам и шта
замишљам, али ово је сасвим довољно. Све се може кад се хоће. Верујем у ту пословицу. Трудићу се да
оно што замишљам и маштам остварим.

Алекса Ђорђевић 3.р.

Како сам провео летњи распуст

Лето смо тако дуго чекали, а ево сада већ пролази. Распуст је
прошао, а књиге су већ спремне да их узмемо у руке.
Море је остало да ме чека да га посетим идуће године.
Посећивао сам базене и највише пливао у базену у Забели. У
врелим данима ми је тако пријало, да сам ронио и ронио. Ипак
сам цело лето устајао рано и одлазио на тренинге. Није ми било
тешко, јер из моје витрине, поздрављају ме још две нове
медаље. Нешто је ипак, овог лета, остало тужно у мом срцу.
Моје село је остало исто, али њега више нема. Стари храст на
улазу села је изгорео у пепелу. Разнео је ветар прегршт
успомена које је чувао овај стари храст, који је био саставни
део нашег села. Нема више ко да ме дочека на улазу села, са
мојих турнира и мојих путовања.
Прође још једно лето. Поново су школске клупе пуне, а ја једва
чекам своју прву петицу из четвртог разреда. Ко зна, можда ћу
је баш сада и добити.

Никола Киселовски 4.р.

ЛИЦЕ НА ПРОЗОРУ

Блиставе капи кише су клизиле кроз ваздух и падале на влажно тло. Свјет-
луцави кругови су се појављивали на површини зелене ријеке, баш као да се
небо играло са водом повлачећи и бацајући невидљиве коцкице на ненацр-
таној, бескрајној, воденој шаховској плочи. Брзо ће зима. Ваздух већ полако
постаје хладан и сув. Храпав и безличан. Брзо ће заледити ону шаховску
плочу и брзо ће нестати топлине његовог даха. Снијегом ће покрити град и
бациће бијеле пахуље на један прозор...
Једно ће лице тужно погледати у њих, додирнути их руком и вратити се у
хладну собу у којој је ватра у камину тек почела да пуцкета. Лице ће успорено
узети покривач и сјести у стару фотељу пресвучену карираним платном. Спо-
којно ће склопити очи и покушати да се утјеши неким давним сјећањем. Да
угуши сав бол и све безнађе...
Сјетиће се свог старог краја, блиставе, мирисне кише, првих сњегова, житних
поља. Сјетиће се брижног лица своје мајке и опојног мириса дједовог воћњака.
Сјетиће се укусног бакиног хљеба...
Ватра ће се разгорјети. Топлина ће пружити своје ватрене руке и додирнути лице у
фотељи. Оно ће прогледати. Биће опет бачено у овај свијет. У празну собу, хладну
од тишине и поред ватре. Ништа њега угријати не може. Схватиће да је сам.
Потпуно сам и напуштен... Тада ће опет склопити очи и покушати да чује своје
изморено, рањено срце. И слушаће га мирно. Бројати откуцаје. Један, два, три,
четири... А онда више неће чути. Коначна тишина... Погледаће у своје беживотно
тијело с висине. Заплакаће и помислити: Хоће ли видјети да ме нема? Да ли ће на
мене помислити и пустити сузу за мном? И снијег је загрлио град. Једно тужно лице
је погледало у пахуље на прозору и додирнуло их остарјелом руком...

Индира Незиревић, IV4

ПУТНИЦИ

Зима. Све је око мене прекривено снијегом. Њежне пахуље се леде на
мом лицу. Осјећам, стигла је. Окрутна појава која ми неће дати да без-
брижно прелазим планине. А дуг је мој пут. Веома дуг. Протежу се око мене
горе и врлети, уздише вјетар који ми тјера пахуље у очи. Тишина око мене
километрима. Чује се само лагани корак мојих пратилаца, који иду поред
мене у својим старим, отрцаним капутима. И они уздишу. Али иду све
даље и даље. Не предају се...
Око нас је биједа и пустош. Угледах једног дјечака поред себе и спазих глад на
његовом лицу, у његовим покретима. Извукох из своје испуцале торбе не-
колико залеђених риба и дадох му их.
- Узми! – рекох. – И једи сваки дан по једну, јер другачије нећеш преживјети ову
тешку стазу коју морамо прећи. Он ме погледа њежно. Схватила сам да је хтио
да се захвали, али знам да није имао снаге за то. Учинило ми се да видим осмијех
у угловима његових усана. Као да сам видјела осмијех...
Ми и даље корачамо, јер друкчије се не може. Шкрипи и пуца бијела подлога под
нашим ногама. Навече нас, онако уморне, хвата сан, али за нас нема спавања. Ми
морамо даље, јер знамо, онај ко заспи, остаће за нама и већ до јутра (а можда и
прије) биће мртав. Знамо да морамо даље. И идемо...
Корачамо тако, а испред нас се појављују путеви који су, чини нам се, све дужи и
дужи. Али, живот се наставља. Под бескрајним небеским сводом плове по бијелој
пучини изгубљени путници бројећи откуцаје свога срца. Јаки смо и успјећемо,
сигурна сам. Наш циљ је ту, иза брда... Знам, чак га и видим...

Дајана Бакал, I7

САМОЋА

Што се више повлачим у себе,
све је више отрова у мени...
Чедо Ђурђевић

Гледам кроз прозор. Непрегледна бјелина је свуда. Снијег пада већ
данима. Напољу је хладно и нигдје никог нема...
Моја самоћа постаје већа у оваквим данима, хладним, празним...
Ноћима је још теже. Више ми ни књиге, ни филмови, не могу помоћи.
Све ми је теже и теже бити сама. А мислила сам да ћу моћи, да ми нико
није потребан. О, како сам се преварила! Самоћа и немир у грудима
расту и више ме не напуштају. И у маси људи, и док сам са пријате-
љима, они су ту. Као да нисам дио овога свијета. А што је најгоре,
одавно је тако...
Људи су ме давно разочарали и с њима сам покидала готово све везе.
Временом, мој презир према људима је све више и више растао. Отуђе-
ност је тешка, али изгледа да је то терет који морам да носим, јер и да
желим, не бих се могла промијенити, никада не бих могла опростити љу-
дима то што су такви какви јесу. Не бих им могла опростити њихове се-
бичности и подлости, никада им не бих више могла вјеровати – толико је
горчине у мени. Али, упркос томе, никада не бих могла повриједити
ниједно људско биће...
Знам, због свега тога, осуђена сам на самоћу...

Јелена Боњаш, I7

РУЖИН ПАД

Камена грађевина. Стољећима мирно стоји,
увијек на истом мјесту, усамљена и већ упола
распаднута. Стољећима небитна и потпуно забо-
рављена. Живот око ње лагано тече, све се
мијења, све стари, долазе нека нова лица, неки
нови људи са новим сновима и жељама... А она,
опет, стоји, непомична, неважна, постоји да би
другима представљала симбол нечега.
Данас стојим испред дрвених, масивних
врата њеног сјеверног улаза и замишљам себе како
сједим на једном каменом блоку, горе високо, и
како посматрам птице које су до малоприје биле
стотињак метара удаљеније од мојих стаклених
очију, пуних суза, које их сада посматрају неким
необичним жаром.
Замишљам себе како у неком слатком, страс-
ном, опијајућем трансу пружам своју бијелу руку,
како опипавам суви, топли ваздух и склапам очи
удишући дубоко.
Гледам у једну згажену ружу пред вратима.
Гледам њене латице и њено беспомоћно, жуто, рас-
паднуто срце. Гледам и трудим се да, у својим
мислима, полако премотам клупко времена уназад,
да опет вратим живот њеним црвеним латицама,
како би њена крв прострујала танким нитима што
се лијено протежу кроз њено танко, зелено тијело
пуно оштрог трња. И овдје се, пред мојим очима,
у мојој глави, враћа један изгубљени живот.

Полако, опрезно, једна по једна, латице се враћају
жутом срцу и лијепе се за њега, црвена боја крви
се у њих пресипа, оживљавајући црвену главу на
врху зелене стабљике. Она више није сломљена.
Споро је исправљају нити које дозвољавају соко-
вима да протекну кроз њих. Ружини, сада већ
чврсти листови, се испуњавају, и она цијела,
сјајећи се на сунцу, устаје, подиже се од земље
и почиње да лебди. Иде према горе, ка врху ка-
мене грађевине. Одлази сваког трена све љепша и
све сјајнија, сва моћнија и сва одважнија.
Гледајући зид иза ње, то сиво камење не-
равних ивица, свакојаких облика, између којих
ту и тамо никне понека зелена травка, чини се
како он том својом мртвачком бојом доприноси да
жива, ватрена ружина црвена боја изгледа још па-
косније. Погледом пратим ово уздизање оживљене
биљке све до врха тврђаве.
А тамо горе, стотињак метара ближе пти-
цама, видим другу себе како са сузама у очима
желим да бацим једну прелијепу црвену ружу доље,
пред дрвена, масивна врата сјеверног улаза у
грађевину, баш на мјесто гдје сада стојим,
одакле ћутке посматрам ту другу, тужну себе...

Индира Незиревић, IV4

Којим су језиком говорили први људи?

Да ли сте се икада запитали којим су језиком говорили први људи? Овопитање
мучило је многе, како данас, тако и у античко доба.Сам Херодот је записао како је
египатски фараон Псамтик I у VII в. п.н.е.покушао да открије ову мистерију водећи
један научни експеримент.Искористивши апсолутну моћ коју је имао над својим
поданицима, одвоjиоје двије бебе од родитеља, да би учествовале у његовом
експерименту. Бебеје дао једном пастиру, рекавши му да их мора одгојити у
потпуној изолацијии да им се нико не смије обратити. Псамтик је желио да открије
којим ћејезиком проговорити ако буду препуштене самој себи и сматрао је да ће
топредстављати исконски језик људског рода.Након двије године, пастир је чуо
како дјеца непрестано понављају ријеч``бекос``, што на фригијском значи хљеб.
Тада је фараон закључио да је језикФригијаца, народа који је у то доба живио у
централној Турској, најстарији насвијету. Данас мало људи вјерује у Псамтиково
откриће, неки чак сматрају да судјеца само имитирала начин оглашавања оваца
којима су била окружена,али упркос годинама које су прошле, још нико није дошао
до бољег.

Соња Ђурић 2/2

BIBLIOTEKA

ГОСПОДСКА УЛИЦА
Улица најљепших дјевојака

Ма како да се звала, Господска улица је била и осталасрце града Бањалуке. То је
мјесто на којем почиње причао Српском пјевачком друштву „Јединство“ и гдје
сеуглавном одвијао културни живот града.Симбол Бањалуке несумњиво је
Господска улица.Она је и данас знак распознавања овог града. Име једобила 1879.
године, пред сам улазак аустроугарске војскеу Бањалуку. Тада је Томо Радуловић,
богати трговац, углавној улици која се до тада звала „Пивара“ прикачиотаблу на
којој је својеручно написао „Госпо(д)ска улица“.Господска улица је и данас центар
скоро свихзбивања у граду. Неколико година грађани су улицомпролазили
кроз „тунеле“, направљене од дрвене грађе, докније завршена обнова, којом је у
одређеној мјери улици„враћен“ пријашњи изглед.Вјероватно није било посјетиоца у
Бањалуци који сеније прошетао Господском улицом. Неки од њих чак
кажуда „помало“ личи на београдску Кнез Михајлову улицу...Бањалучанима
вјероватно прија када овако поредењихову улицу. Старији, сјећајући се, причају
онекадашњем изгледу, а знају и да се наљуте када се овдјеговори о модерним
архитектонским захватима, јер тонарушава њену душу. Млађи то другачије
посматрају. Онисе прилагођавају њој, а она њима, али и за једне и за друге,она је
увијек била и биће ГОСПОДСКА.

Дијана Мирковић, II2

LEKTIRE

Моја улога у стварању мирољубивог света

Моја мама има неку теорију да нам Бог на рођењу да одређену количину памети и
снаге и пусти нас у живот. Почињем задњих година да схватам ту њену теорију.
Заправо, мислим да сазревам.
Осећам то! Снагом свог здравог разума прихватам добро, а одбијам лоше, а снагом
своје чисте, младалачке душе чиним добро и покушавам да поправим лоше. Време
неумитно тече и све се брзо мења у свету око мене. Неке ме ситуације плаше.
Ухватим себе да сам немоћна пред налетом силе и агресије, али се не предајем.
Све што осећам бацам на папир и пишем. Радује ме да још има оних који читају, па
ће ваљда и ово моје искрено размишљање неко прочитати. Можда ће покушати и
да разуме...
Да, моја душа пати, али уме да пева и снева. Ја свој револт према лошем
исказујем на један сасвим обичан начин, а ипак тако суптилан.
То чиним кроз музику, цртање, писање и кроз безграничну количину љубави
према својим најдражима, према другим људима и свему што ме окружује.
Ослушкујем своје, али и туђа срца. Покушавам да изградим споне међу људима,
попут неуморне ткаље ткам ћилиме разумевања и љубави.
Неко ће рећи: „Младалачки занос!” Можда, рећи ћу ја, али када занос прође
остаће дела иза мене.
Људи се памте не по томе што јесу, већ по ономе што чине. Снагом свога ума
чиним добро и огрнута својим уметничким плаштом љубави борим се против зла. А
под мојим плаштом, верујте ми, има много места.

Милена Стевановић II1