Najlepši Ljubavni Stihovi

Zeleno, volim te, zeleno.
Zelen vetar, zelene grane.
Brod na moru
i konj u planini.
Opasana senkom
ona sanja na verandi,
zelene puti, kose zelene,
sa očima od hladnog srebra.
Zeleno, volim te, zeleno!
Pod lunom Cigankom
stvari pilje u nju
a ona ih ne vidi.

Zeleno, volim te, zeleno!
Velike zvezde od inja
dolaze sa ribom senke
što otvara put zori.
Smokva trlja vetar
korom svojih grana,
a breg, mačak lupež,
ježi svoje ljute agave.
Ali ko će doći? I odakle?
Ona čeka na balkonu,
zelene puti, kose zelene,
sanjajući gorko more.

-Kume, daću ti
konja za kuću,
sedlo za njeno ogledalo,
nož za njen ogrtač.
Kume, dolazim krvareći
iz Kabrinih klanaca.
-Kad bih mogao, mladiću,
lako bi se nagodili.
Ali ja više nisam ja
niti je moj dom više moj.

Kume, hoću da umrem
pristojno u svojoj postelji
od čelika i, ako je moguce,

sa holandskim čaršavima...
Zar ne vidiš moju ranu
od grudi do grla?

-Trista crnih ruža
pokrivaju tvoj beli grudnjak.
Krv ti vri i miriše
oko pojasa.
Ali ja više nisam ja
niti je moj dom više moj.

-Pusti me bar
na visoke verande,
pusti me da se popnem! Pusti me
na zelene verande.
Verandice mesečeve,
gde kaplje voda.

Već se penju dva kuma
na visoke verande.
Ostavljajući trag krvi.
Ostavljajući trag suza.
Drhtali su krovovi,
fenjerčići od lima.
Hiljadu staklenih defova
ranjavalo je zoru.

Zeleno, volim te, zeleno!
Zelen vetar, zelene grane.
Dva kuma su se popela.
Širok vetar ostavljao je
u ustima čudan ukus
žuči, mentola i bosiljka.

-Kume, gde je, reci mi,
gde je tvoje gorko devojče?
-Koliko puta te je čekala
sveža lica, crne kose,
na toj zelenoj verandi.
Nad ogledalom bunara
Ciganka se njiha.
Zelene puti, kose zelene,

sa očima od hladnog srebra.
Mesečev stalaktit od leda
drži je nad vodom.
Noć je postala intimna
kao mali trg.

Pijani su žandari
lupali na vrata.
Zeleno, volim te, zeleno!
Zelene vetar, zelene grane.
Brod na moru
i konj u planini.

F.G.Lorka

OVE NOĆI


Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Napisati, na primjer: “Noć je puna zvijezda,


Trepere modre zvijezde u daljini".
Noćni vjetar kruži nebom I pjeva.

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Volio sam je a katkad je I ona mene voljela.

U noćima kao ova, držao bih je u svom naručju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.

Voljela me, a katkad sam I ja nju volio.
Kako da ne ljubim te njene velike nepomicne oci.

Ove noći mogu napisati najtuznije stihove.
Pomisao da je nema. Osjecaj da sam je izgubio.

Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju.
I stih pada na dusu kao rosa na livadu.

Nije vazno sto moja ljubav nije mogla zadrzati.
Noc je zvjezdovita I ona nije uz mene.

Ista noc odijeva bjelinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti.

Vise je ne volim, zaista, ali koliko sam je volio.
Moj glas je iskao vjetar da joj dodirnem uho.

Drugome. Pripast ce drugome. Kao prije mojih poljubaca.
Njen glas, Njeno sjajno tijelo. Njene beskrajne oci.

Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug je zaborav.

Jer sam je u nocima, kao ova, drzao u svom narucju,
Moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.

Iako je ovo posljednja bol koju mi ona zadaje,
I ovi stihovi posljednji koje za nju pisem.

Pablo Neruda

Volim tvoje ruke

Volim tvoje ruke za igračke
to telo koga skoro nema.
Žena je samo u mekoti mačke
što u tvom struku prede i drema.

Kako da nađem ruke detinje
da ti objasnim šta ljubav znači,
a da ne ranim to malo zverinje;
usnu na kojoj se mrve kolači.

Oskar Davičo

KAD ZABORAVIS NEDELJU


A kad zaboravis sarene pokrivace srijedom i subotom
A narocito kad zaboravis nedelju;
Kad zaboravis nase trenutke nedeljom u krevetu,
Ili mene kako sjedim na radijatoru ulicne sobe u tromo popodne,
I gledam niz dugu ulicu koja nikamo ne vodi;
Zagrljenu priprostim starim kucnim ogrtacem nenadanja;
I nista ne moram raditi, i sretna sam ...
I kad ponedeljak ne bi nikad trebao doci!
Kad to zaboravis kazem ...

I kako si psovao ako bi netko uporno zvonio na vratima,
I kako bi meni zastalo srce ako bi zvonio telefon,
I kako smo konacno odlazili na nedeljni rucak;
U stvari, kroz ulicnu sobu do stola zamrljanog tintom
u jugozapadnom kutu, na nedeljni rucak.
A to je uvijek bilo pile s tjesteninom, ili pile s rizom, i salata,
pa razeni kruh i caj, i kolacici s cokoladnim mrvicama.
Kazem, kad to zaboravis ...

Kad zaboravis moj tihi predosecaj
Da ce rat zavrsiti prije nego dodje red na tebe;
I kako smo se konacno svlacili,
Gasili svjetlo, uranjali u krevet,
Lezali nacas opusteni u nedeljno svjezoj posteljini
I njezno se slivali jedno u drugo ...

Kada, kazem zaboravis sve to,
Tada mozes reci, tada cu mozda povjerovati
Da si me dobro zaboravio.


Gwendolyn Brooks

http://img515.imageshack.us/img515/6...udc9zl9qh1.jpg

Vincenzo Cardarelli - OKRUTNI OPROŠTAJ

Upoznao sam te okrutnu na rastanku.
Videh te kako odlaziš
Kao vojnik koji u smrt ide
Bez milosti za onog ko ostaje.
U tom času nisam imao snage da te pogledam.
Od tebe,zatim,ni glasa više,samo tvoja slika,
Neumorni drug,i tvoja šutnja
Zastrašujuća kao bunar bez dna.
Zanosim se da bi me ponovo
Mogla zavoleti
I trazim te i čekam da se vratiš,
Da bih te video izmenjenu
I ljutit ćeš se na me
Što sam se usudio da ti prkosim

.......''Volim je više no što mogu da izdržim
Više od mojih raširenih ruku
Mojih ljubavnih ruku punih žara punih
magneta i ludila...''

M Bećković

Slamka
U onoj noci s petka na subotu
Sudnjega casa u tvome zivotu
Cistija djevo i najredji cvetu
Poslednje sto si od mene cula
Bilo je " Volim te
Najvise na svetu!"

Ali na cemu bi onaj sto ne ume
Vise ziveti odrzao sebe
Da mu usnama sto se ne dvoume
Ne dodade slamku
I rec
"I ja tebe!"

M. Beckovic

Nikad

Ne znam gdje počinje praznina mora.
Ali slutim što je taknuo u tebi ili meni glas koji je blizu negdje rekao: nikad.
To je rijeka koja se više ne vraća u svoj izvor,
jer su joj obale dogovorene s nekim nepoznatim koji čeka u daljini.
To je cvijet koji ne silazi više u svoj korijen jer se ondje naselila budućnost.
Nikad. Šumna trava neizgaženih visoravni, snijeg na planinama ljubičastim.
Osvrni se za sobom i gledaj svoje Nikad u travi sluha i vida naraslo u sjeni ruku sustalih, u sjaju želje neugasle.
Obazri se, prepoznaj svoje Nikad po iščezlim nizinama prostrto.
I teška misao koju si zanjihao postat će blaga, jer je kraj nje čovjek nerazumljiv u svojoj samoći.
A kad se on pomakne u Noć i u veliki uspavani prostor,
ispružit ćeš za njim svoje ruke i viknuti: ne odlazi!

Vesna Parun

Poljupci zatvorenih ociju
Adi Endre

Da uvek zajedno poljupce sanjamo,
to znam, i to kad u plac brizne.
Da li je ona na koju mislim?
Uvek osecam
kad joj nocu pokrivac sklizne.

Mi se mozda nikada necemo sresti,
tuzni putnici, nas dvoje.
Al sam kraj nje kad kod zazeli
i Ona uvek dodje
kroz ljubav tudjinke ma koje.
Mozda joj je bujna i crna kosa,
takvu kosu zelim.
Jaoj: njenu tesku, crnu kosu
koliko puta su donele
plave devojcice u nocima zrelim.

Jos jednom cu tako zatvoriti oci
pod poljupcem druge zene,
Kad i ona tako nekog bude ljubila
zatvorenih ociju
jos vise nece moci cekati na mene.

Jednom u gradu ko zna kom

Jednom u gradu ko zna kom
Ti ćeš imati topli dom...

I prozor s vidicima bez dna
i sobe pune dečjeg sna.

A ja,ne pitaj,o ja ću tada
Prestati već da budem mlad.

I ako te sretnem bilo gde
neće nam biti kao pre.

Jednom u gradu ko zna kom
svetleće u noći tvoj topli dom.

Slobodan Marković (1928-1990)

Molim te poslušaj ono što ne kažem

Molim te, poslušaj ono što ne kažem
Nemoj da te zavara izraz moga lica.
Jer, nosim masku, hiljade maski,
maske koje se bojim skinuti,
a nijedna od njih nisam ja.
U pretvaranju sam pravi majstor,
ali ne daj se zavarati.
Za ime Božje, ne daj se zavarati.
Pretvaram se da sam sigurna
da je sve med i mleko u meni
i oko mene
da mi je ime samouverenost a smirenost moja igra
da je sve mirno i da sve kontroliram
i da mi ne treba niko.
Ali, ne veruj mi.
Možda se čini da sam smirena, ali
moja smirenost je maska
uvek promenjiva i koja sakriva.
Ispod nje nema spokoja.
Ispod nje je zbrka, strah i samoća.
Ali, ja to sakrivam.
Ne želim da iko zna.
Hvata me panika na pomisao o mojoj slabosti
i da će me otkriti.
Zato frenetično kreiram masku da bi iza nje sakrila
nonšalantno, sofisticirano pročelje,
da mi pomogne da se pretvaram,
da me zaštiti od pogleda koji zna.
Ali baš takav pogled je moje spasenje.
Moja jedina nada i ja to znam.
Dakako, ako iza njega sledi prihvatanje.
Ako sledi Ijubav.
To je jedina stvar koja me može osloboditi od mene same,
od zatvora što sam ga sama sagradila,
od prepreka što ih sama tako bolno podižem.
To je jedino sto će me uveriti u ono u što ne mogu uveriti sama sebe,
da zaista nešto vredim.
Ali ja ti ovo ne kažem. Ne usudjujem se. Bojim se.
Bojim se da iza tvoga pogleda neće uslediti prihvatanje,
da neće uslediti Ijubav.
Bojim se da ćeš me manje ceniti, da ćeš se smejati,
a tvoj bi me smeh ubio.
Bojim se da duboko negdje nisam ništa, da ne vredim,
i da ćeš ti to vidjeti i odbiti me.
Zato igram svoju igru, svoju očajnu igru pretvaranja
sa sigurnim pročeljem spolja
i uplašenim detetom unutra.
Tako počinje svetlucava ali prazna parada maski,
a moj život postaje bojište.
Dokono čavrljam s tobom učtivim tonovima površnog razgovora.
Kažem ti sve, a zapravo ništa,
i ništa o onome što je sve,
i što plače u meni.
Zato kad sam u kolotečini,
neka te ne zavara to što govorim.
Molim te pažljivo slušaj i pokušaj čuti ono što ne kažem.
Što bih volela da mogu reći,
što zbog opstanka moram reći,
ali što reći ne mogu.
Ne volim ništa kriti,
Ne volim igrati umjetne, lažne igre,
želim prestati s igrama.
želim biti iskrena i spontana te biti ja,
ali mi ti moraš pomoći.
Moraš pružiti ruku
čak i kada se čini da je to posljednje što želim.
Samo ti možeš iz mojih očiju ukloniti prazan pogled živog mrtvaca.
Samo me ti možeš prizvati u zivot.
Svaki put kad si Ijubazan, nježan i kad me hrabriš,
svaki put kad pokušaš razumjeti jer zaista brineš,
moje srce dobije krila,
vrlo mala krila,
vrlo slaba krila,
ali krila!
Sa svojom moći da me oživiš možeš udahnuti život u mene.
Želim da to znaš.
Želim da znaš koliko si mi važan,
kako možeš biti stvoritelj - do Boga pravedan stvoritelj - moje osobe
ako tako izabereš.
Samo ti možeš srušiti zidove iza kojih drhtim,
samo ti možeš ukloniti moju masku,
samo ti me možeš osloboditi moga senovitog sveta panike,
i nesigurnosti, iz mojega usamljenog zatvora,
ako tako odlučiš.
Molim te odluči. Ne mimoilazi me.
Neće ti biti lako.
Dugotrajno uvjerenje o bezvrednosti gradi snažne zidove.
Što mi bliže pridješ
to naglije mogu uzvratiti.
To je nerazumno, ali uprkos tome što o čoveku kažu knjige,
ja sam često nerazumna.
Borim se baš protiv one stvari za kojom čeznem.
Ali rekoše mi da je Ijubav jača od snažnih zidova,
i tu leži moja nada.
Molim te pokušaj pobediti zidove
čvrstom rukom
jer dete je vrlo osetljivo.
Ko sam, možda se pitaš?
Ja sam ona koju znaš vrlo dobro.
Jer ja sam svaki čovek na koga naidješ
i ja sam svaka žena na koju naidješ.

Charles C. Finn

Pronašli smo se
Rukama
Nebom
Ogladnelim dlanovima
Upili smo jedno u drugo
Svu tugu
I svu radost
Sveta


Pronašli smo se
I nema dalje
Tu smo počeli
I tu smo stali
Jedno drugome u zapanjene
Zenice
Ćutke zagledani

Ti si moja velika bajka
O sreći.


N.N.

...pristajem....
biti Hram prijateljstva našeg
svetionik ljubavi
kiša jesenja
more kestenja
luka mira
šuma iznenađenja
cvet nadanja
put neizvesnosti
srce ludosti
oluja strasti
vetar radosti
sunce strpljivosti
jezero mudrosti
romantična žena
prijateljica draga
pomalo tajanstvena
ali... sretna

Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne uzimaš što bi trebalo.

Rabindranat Tagore

65

Zoveš li me ti to ponovo?
Dođe veče. Umor se obavija oko mene kao ruke žedne ljubavi.
Zoveš li me ti to?
Sav svoj dan dao sam ti,svirepa vladarko,moraš li me lišiti i noći moje?
Negde se sve završava, a nama pripada samoća tame.
Zar je morao glas tvoj da je probije i mene da pogodi?
Zar veče ne svira svoju svirku sna pred tvojim vratima?
I krilate zvezde zar se nikada ne pružaju tiho na nebu iznad tvoje nemilosrdne kule?

Ne umire li cveće u tvom cvetnjaku nikada blago u prašini?
Moraš li me zvati, nemirnice?
Neka onda tužne oči ljubavi uzalud bde i plaču.
Neka žižak gori u samotnoj kući.
Neka splav vrati domovima umorne radnike.
Ja se otimam od svojih snova i hitam na tvoj poziv.

Rabindranat Tagore

Tužne su ispitivačke oči tvoje. One bi da smisao moj
dokuče kao što bi mesec da izmeri more.
Razotkrio sam život svoj pred tvojim očima s kraja na kraj,
i ništa ne ostade ni skriveno ni presvučeno.
I upravo me zato ne poznaješ.
Da je to barem dragulj, mogao bi ga zdrobiti u stotinu komadića
i nanizati ih u ogrlicu da ti je na vrat stavim.
Da je to barem cvet, okrugao, sitan i ljubak, otkinuo bih ga
sa stabljike da ti ga u kosu zataknem.
Ali, to je srce, ljubljena moja. Gde li su njegovi žali i
dno njegovo?
Ti ne poznajes granice ovomu kraljevstvu, pa ipak si
kraljica njegova.
Da dodje samo časak radosti, on bi se u lagani osmeh
rascvao, i ti bi ga začas mogla videti i pročitati.
Da bude samo bol, razlila bi se u bistrim suzama,
pa bi se u njima i bez reči odrazila nutarnja tajna.
Ali, to je ljubav, ljubljena moja.
Njena je radost i njena bol bezgranična, i beskrajna je
oskudica njena i njeno bogatstvo.
Blizu ti je kao i sam život, ali je nikada ne možeš
sasvim upoznati.

Rabindranat Tagore

Dotakla bih te

Dotakla bih te
kao nekad.
Da znam samo
kojim putem
snovima lutas
trazeci ljubav,
nasla bih te,
dotakla bih te,
kao tada...
Da samo mogu
da doletim,
uzalud pruzam
uvela krila
ovo nebo
ne razume srecu.
Dotakla bih te
kao zelja;
znam da me zelis
i da me pratis
nekim mislima
kad nikog nema
da te utesim.
U tom trenu
na nekom drugom
kraju ceznje
ja sam sama.
A dotakla bih te
kao san,
da smirim ti uzdah,
da zacaram ti usne
i umirim te rukama
trazeci samo
da me cvrsto stegnes,
da mi samo kazes
da sve proslo je.
Dotakla bih te
kao miris
kad ides poljem,
kad u njemu nadjes
neki mali svet.
I onda
kad sve nestane,
jos uvek osecas
miris poljskog cveca,
jos uvek si tamo
jos uvek me pratis...
Dotakla sam te
svojim recima
al nije to sve,
ne, nije jos kraj,
jos uvek cekam te...

M.Miljkovic

UZALUD JE BUDIM

Budim je zbog sunca koje onjašnjava sebe biljkama
Zbog neba razapetog između prstiju
Budim je zbog reči koje peku grlo
Volim je ušima
Treba ići do kraja sveta i naći rosu u travi
Budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde
Zbog ljudi koji bez čela i imena prolace ulicom
Zbog anonimnih reči trgova budim je
Zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
Budim je zbog ove naše planete
Koja će možda biti mina u raskrvavljenom nebu
Zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
Kada nebo nije više bilo veliki kavez za ptice
Nego aerodrom
Moja ljubav puna drugih je deo zore
Budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
Budim je mada je to uzaludnije nego dozivati
Pticu zauvek sletelu
Sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
Ta žena sa rukama deteta koju volim
To dete koje je zaspalo ne obrisavši suze koje budim
Uzalud uzalud uzalud
Uzalud je budim
Jer će se probuditi drukčija i nova
Uzalud je budim
Jer njena usta neće moći da je kažu
Uzalud je budim
Ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa
Uzalud je budim
Treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku
Ako nije tako odsecite mi ruku
I pretvorite me u kamen


Branko Miljkovic

Ne bira se ljubav

Ne bira se ljubav
kao ni smrt.
Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.
Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.
Niti se odupreti mozeš
niti preskočiti dan.
Kao što ne možeš
tuđi san usniti
niti okom drugim
videti.
Voleo bih da nisi ti
ona koju u ovom času
volim.

Pero Zubac

NAD ZIVOTOM

Osecam, poludecu proleca ovoga
zbog neke daleke lepote.

Smejem se,
a sve mi je kao da suza neka
ogromna meni sija,
i kao da tuga teska
kroz mene protice.

Smejem se,
a sve kao da me se dusa cija
gorko dotice.

Desanka Maksimovic