Епске народне песме о Марку Краљевићу

хран' је, мајко, мене каконо си,
удоми је кано чедо своје,
да би', мајко, стекли пријатеље.
Хранила је Јевросима стара,
хранила је и удомила је
у Ð*удника, града бијелога,
у велику кућу Диздарића,
међу милих девет братенаца.
Отуд Марко стече пријатеље;
одлазио често посестрими
као својој сестрици рођеној,
и често се вина напијао.

Марко Краљевић и вила

Појездише до два побратима
преко красна Мироча планине;
Та једно је Краљевићу Марко,
А друго је војвода Милошу;
Напоредо језде добре коње,
Напоредо носе копља бојна,
Један другом бело лице љуби,
Од милоште до два побратима;
Паке Марко на Шарцу задрема,
Пак беседи побратиму своме:
"А мој брате, војвода Милошу,
Тешко ме је санак обрвао,
Певај, брате, те ме разговарај!"
Ал' беседи војвода Милошу:
"А мој брате, Краљевићу Марко,
Ја бих тебе, брате попевао,
Ал' сам синоћ много пио вино
У планини с вилом Ð*авијојлом,
Пак је мене запретила Вила,

Ако мене чује да попевам,
Хоће мене она устрелити
И у грло и у срце живо."
Ал' беседи Краљевићу Марко:
"Певај, брате, ти се не бој виле
Док је мене Краљевића Марка,
И мојега видовита Шарца,
И мојега шестопера златна!"
Онда Милош поче да попева,
А красну је песму започео
Од свих наших бољих и старијих,
Како ј'који држо краљевину
По честитој по Маћедонији,
Како себе има задужбину;
А Марку је песма омилила,
Наслони се седлу на облучје.
Марко спава, Милош попијева.
Зачула га вила Ð*авијојла,
Па Милошу поче да отпева;

Милош пева, вила му отпева;
Лепше грло у Милоша царско,
Јесте лепше него је у виле.
Ð*асрди се вила Ð*авијојла,
Пак одскочи у Мироч планину,
Запе лука и две беле стреле,
Једна удри у грло Милоша,
Друга удри у срце јуначко.
Ð*ече Милош: "Јао моја мајко!
Јао Марко, Богом побратиме!
Јао брате, вила ме устрели!
А нисам ли тебе беседио
Да не певам кроз Мироч планину?"
А Марко се трже иза санка,
Па одскочи с коња шаренога,
Добро Шарцу колане потеже,

Шарца коња и грли и љуби:
"Јао Шаро, моје десно крило,
Достигни ми вилу Ð*авијојлу!
Чистим ћу те сребром потковати,
Чистим сребром и жеженим златом;
Покрићу те свилом до колена,
Од колена ките до копита;
Гриву ћу ти измешати златом,
А поткитит' ситнијем бисером;
Ако ли ми не достигнеш виле,
Оба ћу ти ока извадити,
Све четири ноге подломити,
Па ћу т' овде тако оставити,
Те се туци од јеле до јеле,
К'о ја, Марко, без мог побратима."
Дохвати се Шарцу на рамена,
Пак потрча кроз Мироч планину.
Вила лети по врху планине,

Шарац језди по среди планине:
Нигде виле чути ни видети.
Кад је Шарац сагледао вилу,
По с три копља у висину скаче,
По с четити добре у напредак:
Брзо Шарац достигао вилу.
Кад се вила виде у невољи,
Прну, јадна, небу под облаке,
Потеже се буздованом Марко
Пустимице, добро нештедице,
Белу вилу међ' плећи удари,
Обори је на земљицу чарну,
Пак је стаде бити буздованом,
Преврће је с десне на лијеву,
Пак је бије шестопером златним:
"Зашто, вило, да те Бог убије!
Зашт' устрели побратима мога?

Дај ти биље ономе јунаку,
Јер се нећеш наносити главе."
Ста га вила Богом братимити:
"Богом брате, Краљевићу Марко,
Вишњим Богом и светим Јованом!
Дај ме пуштај у планину живу,
Да наберем по Мирочу биља,
Да загасим ране на јунаку."
Ал' је Марко милостив на Бога,
А жалостив на срцу јуначком:
Пусти вилу у планину живу;
Биље бере по Мирочу вила,
Биље бере, често се одзива:
"Сад ћу доћи, Богом побратиме!"
Набра вила по Мирочу биља,
И загаси ране на јунаку:
Лепше грло у Милоша царско,

Јесте лепше него што је било,
А здравије срце у јунаку,
Баш здравије него што је било.
Оде вила у Мироч планину,
Оде Марко с побратимом својим,
Отидоше поречкој крајини,
И Тимок су воду пребродили
На Брегову селу великоме,
Па одоше крајини Видинској.
Али вила међ' вилама каже:
"О чујете, виле другарице!
Не стрељајте по гори јунака
Док је гласа Краљевића Марка
И његова видовита Шарца
И његова шестопера златна!
Што сам, јадна, од њег' претрпила,
И једва сам и жива остала!"

Марков лик

У бројним-небројеним песмама, Марко се формалном, беспоговорно� �¼ вазалству
унутар себе опире - обликујући посебан, самосвестан однос према султану - због
чег га овај кажњава, али пошто зависи од његове помоћи мора прихватити Марка
таквог какав јесте. Марко је често у султановој тамници
Коса му је до земљице црне;
Полу стере, полом се покрива;
Нокти су му, орати би мог'о,
Убила га мемла од камена,
Поцрнио како камен сињи

Велик, неуништив усамљеник, он губи али и повраћа снагу пијући "тулумином вино"
и опстаје. Из сужањства га ослобађају кад постаје неопходан да би се
супротстави� � султановом противнику или општим турским непријатељи� �а. Турци
су без Марка увек поражени
Навалите, љута Арапијо!
Нема оног доброга јунака
На шарену коњу великоме

И сам цар га редовно моли да га брани:
"Брже да си, мој посинко Марко!
Брже да си, мој по Богу, синко!
Арапи ми шатор оборише."

Тај однос у ком Марко није само "слуга" (вазал) већ посинак султану, по правилу
претпостављР° Маркову надмоћност. Он је први до цара, царев заточеник, па
Турци, цареви доглавници и доушници, само привремено могу да му науде. Његова
надмоћност се објективизуј� �µ, колико описом његовог спољњег застрашујућÐ� �г
изгледа, толико и психичком снагом његове личности, ефектима које та снага
оставља на друге
Нешто црно држи у зубима
Колик' јагње од пола године;
Црнијем се осмехује брком.
Преваљује оком крвавијем,
Бијелијем пошкрипује зуб'ма

Кад свој "бијели кожух" (који му је атрибут у бугарштицам� �, "ћурак" десетерачки� ��
песама) прврне, наопако, и свој буздован привуче, тешко оном ко му је најближе.
"Цар с' одмиче, Марко се примиче,
Док доћера цара до дувара."

Његова ћудљива плаховитост изазива страх код освајача, они од њега зебу. Марко
је заиста "јунак у покореном Србину... не још у слободи", да употребимо речи
Владимира Дворниковић� �.

Марко слави славу и чува свој национални идентитет. Пркоси турској вери и
законима, пије "уз Ð*амазан" вино, разиграно обестан, увлачи у игру и саме Турке,
с једном дозом духовите лукавости која ће му омогућити да султану цео догађај
прикаже као младалачки алтруизам:
"Ако пијем, вера ми доноси;
Ак' нагоним 'оџе и хаџије,
Не може ми та образ поднети
Да ја пијем - они да гледају,
Нек' не иду мени у ме'ану."

Јунак - мада покорен; надмоћан - али, ипак, слуга"; посинак, али - султанов,
Марко... огољене душе, опчињен и узнемирен женском лепотом, губи контролу над
собом кад му објективну истину у лице баца поносита сестра Леке капетана, и с
презрењем га одбацује као просца:
"Вољела бих с'једу косу плести
У Призрену, нашој царевини,
Но ја поћи у Прилепа града,
Маркова се називати љуба;
Јер је Марко турска придворица,
Са Турцима бије и сијече,
Ни ће имат' гроба ни укопа,
Ни ће с' Марку с' гроба опојати,
Што ће мене код љепоте моје,
Д' будем љуба турске придворице?!"

Маркова плаховита необуздана суровост према гордој лепотици који указује,
последица је његове срдите немоћи, као што је у многим другим случајевима нека
врста одушка на "ропску стварност", непримерена, бесна самоодбрана од ње. На
истој линији срдите немоћи, која се претвара у пусту, бесмислену реакцију,
израста његов инат, синтетизован у изреци "Инат је Марка у Стамбол зајмио", или
у питалици коју му упућује султан: "Пошто би се потурчио Марко?" - "За инат,
честити царе".

Хајдучке црте на које је посебно указао Ð*адован Самарџић и које је Марко добио
у XVI веку као борац за народна права - нису се косиле с два века ранијим
историјским чињеницама да су "турске акинџијске чете обилазиле област верних
вазала", те и Маркову, па је самим тим раја у његовим областима била поштеђена
од турског зулума, а он почео представљатР¸ њеног заштитника.

Народна традиција је поетском сликом, поједним примерима исказивала сплетове
историјских околности.

Марко Краљевић и кћи краља Арапскога

Пита мајка Краљевића Марка:
"Ја мој синко, Краљевићу Марко!
"Што ти градиш млоге задужбине?
"Ил' си тешко Богу згријешио,
"Ил' си лудо благо задобио?"
Вели њојзи од Прилипа Марко:
"Ој Бога ми, моја стара мајко!
"Једном бијах у земљи Арапској,
"Па ураних на воду чатрњу,
"Да напојим мојега Шарина;
"Кад ја дођох на воду чатрњу,
"Ал' на води дванаест Арапа;
"Ја шћадијах, мати, преко реда
"Да напојим мојега Шарина,
"Не даде ми дванаест Арапа;
"Мати моја, извадисмо кавгу:
"Ја потегох тешку топузину.

"Те ударих црна Арапина,
"Ја једнога, мене једанаест,
"Ја двојицу, мене десетина,
"Ја тројицу, мене деветина,
"Ја четири, а мене осмина,
"Ја петину, а мене седмина,
"Ја шестину, а мене шестина;
"Шестина је мене надвладала,
"Свезаше ми руке наопако,
"Одведоше краљу Арапскоме,
"Краљ ме баци на дно у тавницу,
"Ја тавновах за седам година,
"Нит' ја знадох, кад ми љето дође,
"Нит ја знадох, кад ми зима дође,
"Осим једно, моја стара мајко:
"Зими би се грудале ђевојке,
"Пробаце ми по груду снијега,
"По том знадем, да је дошла зима;

"Љети баце стручак босиока,
"По том знадем, да је љето, мајко.
"А кад наста осма годиница,
"Тавница ми није додијала,
"Додија ми Арапка ђевојка,
"Мила ћерца Краља Арапскога,
"Долазећи јутром и вечером;
"Виче мене на тавнички пенџер:
""Не трун', јадан, у тавници, Марко!
""Већ дај мене твоју вјеру тврду,
""Да ћеш мене узет' за љубовцу,
""Да избавим тебе из тавнице,
""Добра твога из подрума Шарца,
""Покупићу жутијех дуката,
""Болан Марко, колико ти драго.""
"Кад се, мати, виђех на невољи,
"Скинух капу, метнух на кољено,
"Па се кунем капи на кољену:
""Тврда вјера! оставит' те не ћу,