Одг: Iz pera kolumnista
GDE SMO ONO STALI? Pola osam
Voja Žanetić
Drago mi je što se konačno upoznajemo. Ja sam Pola Osam.
Da se odmah razumemo, ja nisam onih Pola Osam što se godinama lažno predstavlja, otimajući moj identitet i krijući svoj zaostali položaj u danu. Krijući i svoje pravo rogobatno ime - Devetnaest I Trideset, koje niko od milja neće nikad da nazove Pola Dvadeset. Godinama se borim da dokažem da sam samo ja Pola Osam, a da taj izopačeni termin dovodi silan svet u zabludu. Nije mi do sada uspevalo da se s time izborim, jer se to lažljivo doba dana pozivalo na neke konvencije, koje dozvoljavaju da i prepodnevni i popodnevni termini mogu da uzimaju ista imena, kao da dan ima dva puta po dvanaest časova, a ne dvadeset i četiri, kao što je uvek bilo i kao što će uvek biti.
Decenijama, dakle, živim u mešavini anonimnosti i sramote. Crvenim od stida neprestano, bezuspešno pokušavajući da objasnim da samo ja treba da nosim ime pravih, čistih i nevinih Pola Osam. Oko tih, mojih Pola Osam, nisu se skupljale mase da saznaju šta sa televizije poručuje tupava vlast i šta tupavo treba da se misli do sutra u isto vreme. Niti sam ja temporalni krivac za naivni i nevini izlazak ljudi na prozore sa šerpama i loncima, po kojima se udaralo u slavu budućeg dolaska nosilaca važnih funkcija. Niti ja treba da osećam odgovornost što se energija tog lupanja po građanskom kuhinjskom posuđu valjano iskoristila da se nekim drugim loncima i šerpama presipalo iz kazana tranzicije u privatne džepove. Tih Pola Osam, večno zakasnelih i mračnih - pa sa koje god strane da se gleda - nikakve veze nije imalo sa onim što sam ja. Ali to nikog nije zanimalo, jer se za mene niko nije interesovao. Sve doskora.
Ja uvek mogu da kažem da me je sunce ogrejalo, ali ovih dana mi se baš to i desilo. Odjednom su svi saznali da postojim i ja, onih pravih Pola Osam, te da ću sad i ja za nešto nositi zasluge. Ja ću biti nosilac preporoda i razvoja, ja ću biti simbol reformi i napretka, moje će se ime sa važnošću izgovarati kada se bude odgovaralo na pitanja „Koliko ima sati?“ i „Kasnimo li?“. Po meni će se razrezivati kazne za neodgovorne i bahate, one koji ne razumeju da je došlo neko novo doba i da više nema „Vidimo se u devet“. Ili „Sutra dolazim ranije, oko osam i petnaest“. Prošla su ta vremena, sad ko ne dođe u mojih Pola Osam, bolje da nikako ne dolazi, ama bolje da i ne polazi uopšte. Jer zna se kad je pravo vreme, a tad je kad sam ja. U Sedam I Trideset, kako ću od sada zvanično da se zovem, u zakonskim odredbama i pripadajućoj pratećoj dokumentaciji.
Sad kad budemo poranili, više nikad nećemo da kasnimo. A zakasnili smo da vidimo da je pao Berlinski zid, te da nije nastao novi između Karlobaga, Ogulina, Virovitice i Karlovca. Zakasnili smo i kad su spalili dokumentaciju i dosijea odneli kući, pa ko s kolikom gomilom fascikla raspolaže, taj toliko vlasti ima. Zakasnili smo da vidimo da su fabrike u Kini, a novac u Americi, pa sad nemamo ni fabrika ni para. Zakasnili smo da već jednom razumemo da je Tito umro i da glavni grad više nije Beograd, nego Berlin, Vašington i Moskva. Zakasnili smo da objasnimo tajkunima šta je stvarno kapitalizam, pevaljkama šta je stvarno muzika, inteligenciji šta je stvarno obrazovanje, partijama šta je stvarno država, tabloidima šta je stvarno novinarstvo. Šta god pogledaš i čega god da se dohvatiš, zakasnili smo, ali sad više vala nećemo.
Sad će sve biti drugačije, jer sad ima da poranimo. Pa će lenji da budu vredni jer su ranije ustali. Biće profita, jer će se ranije pokazati. Smanjiće se i dugovi, jer ćemo ranije da uzmemo kredite, onda kad su manje kamate. Doći će i investitori, jer su mnogo puta dolazili već u osam, ali nikog nije bilo. Pravde će biti, jer ona je spora i dostižna, a mi ćemo već od rane zore da je prestižemo. Biće manje nezaposlenih, jer se sad otvara mogućnost i za drugu smenu. Sve ćemo ranije da završavamo: ranije ćemo u Evropu; ranije ćemo da izgradimo Južni Tok; ranije ćemo od drugih uzeti Arapima pare. Ranije ćemo i u krevet, pa će valjda tako biti veći natalitet, ranije ćemo zaspati, pa će biti manje briga, ranije ćemo ustajati, pa ćemo valjda jednom završiti šta smo i ako smo ikad započeli. Shodno svemu tome, ranije ćemo u izlazak iz krize, a što je najvažnije: ranije ćemo i zaboraviti šta je ranije bilo i da li nam je, ko - i po čemu ono beše - poznat još od ranije. Što je dobro, i to smo trebali i ranije.
Pa eto. Ja sam Pola Osam i drago mi je što se konačno upoznajemo, onako baš kako treba i kad mu je pravo vreme. Jednoga dana, kad se naviknemo i ja na vas i vi na mene, moći ćemo zajedno da kažemo da nam je posle Pola Osam sve bilo drugačije, lepše, bolje i pametnije. Kamo lepe sreće da je Pola Osam bilo i ranije, nego eto sad.
Po ovom novom vremenu.
