Hahah, jos uvek koristis moj prepis ove legendarne pesme, Divlja Zeno! :heart: :kojote:
Printable View
Hahah, jos uvek koristis moj prepis ove legendarne pesme, Divlja Zeno! :heart: :kojote:
Ovako sam nasla na netu, ne znam o cemu pricate.
Pricam o tome da sam neke 2005. godine, na jednom Forumu na slovo K, prekucao Dimitrijev tekst sa malim izmenama, tako da se na nekolliko mesta razlikuje od originalnog teksta. Zatim sam velikim slovama naglasavao mesta u pesmi, koja su tada meni bila jako bitna... Naime, tekst ove pesme objavio sam u okviru istoimene teme koju sam posvetio jednoj devojci, i koja se i danas nalazi na istom mestu. Tekst je veoma prepoznatljiv, slozicete se. Ako prestanete da kolutate ocima, mogu vam reci u kojim se delovima (ima ih tacno sest) ovaj teks razlikuje od originalnog teksta Mitrinoviceve pesme. :kojote:
nije to divlja kojote ;) malo si se prebacio :kojote:
Citiraj:
Prvobitno napisano od kojote
Ja sam ovu pesmu zaista nasla na netu i svidela mi se. Ja se Vama izvinjavam, potrazicu original, pa cu zameniti.
Marijuana
Cocaina
Eroina
Crack
Hashish
Fumo
Ketamina
Anfetamina
Bombe!!
Ok, nije Divlja, ali sam tekst pesme otkucao licno ja. Treba li to da dokazujem? :kojote:
Uostalom, dovoljno je da se vratite samo dve strane unazad. Na ovoj istoj temi,
naci cete istu ovu pesmu, koju sam i ovde prekucao, opet sa par razlika od originalnog teksta.
Uzgred, Divlja je mnogo volela ovu pesmu i mene. Kaze da nikada nije cula nekoga ko je bolje, sa vise strasti recituje, od mene.
Ako zelite, dokazacu vam i ovu svoju tvrdnju. :kojote:
Požar ploti
Ženo,
kada mi plot zakriči, moja duša se pretvori u krv
Krv u požudu.
Ženo, hoću da ti ispijem kupu slasti
i da kroz tebe udjem u beskonačnost.
Strasno- bolno hoću da mi premre srce
u trzaju sladostrasti
Kad me uzburka krv tvoja
ta vruća, ta slatka, bezumna.
Hoću da me bezumnog užariš
i da me sagoriš svojom ženstvenom vatrom,
ploti moja.
Hoću da me poljubiš samo jednom,
plotski, dugo, bolno
sva mirišući, dršćući toplo
vlažno , slasno
Hoću moje lance, tvoje kose
duge , meke da raspustiš kose
da me zamrsiš u njih,nek mi se pomuti radost
u tmini mirisa njezinih.
Meda, hoću sočnost meda da ti ispijem
sa usana
s tih dozrelih, s tih opojnih
bez ponosa da se pravim pametan.
Hoću tvoju manitu podanost
uzbješnjeloj krvi
Tvoju opijenost od moje muške mladosti.
Hoću tvoje ludilo sreće od moga mesa
Hoću tvoje ženstvo
blaženstvo...
Da te savladam pobjednički.
Hoću da me moćno tišti
zbijenost tvoga tijela,
hoću da me stegneš
u grču zagrljaja, kao udav janje.
Hoću da nam se u vrućini strasti pomrači svijest
i da ,budemo duboko kao zemlja,
kad postanemo jedno ili troje.
Hoću sirovu snagu tvoje ploti, ženo.
Hoću divlju prijesnoću
zbijenu u tvojim mišićima.
Hoću da zatreperi meso tvoje, ploti moja,
u groznici mojih živaca
koji kroz tebe hoće da stvaraju
izvan sebe.
Hoću da u času ujedinjenja
zamirišu iz tvog tijela
peludni prašci
koje si prije kolutova godina
njušila kao košuta na Celebesu.
Hoću da zavrišti plot u tebi, ženo moja
i da izbaciš svoja zaboravljena krila
i rogove ili pandže.
Ženo, Ženko, Žensko,
neka me nestane u grču životinje.
Neka utonemo.
Hoću da se nikad ne povratimo iz suštine bića,
da više nikad ne vidimo dan,
i da ne mognem razlokovati sebe od tebe
ili nas obadvoje od bića,
od velikog, večnog, neponjatnog,
koje od sebe čini dušu
Od duše krv,
od krvi požudu
koja mi treperi u krvi uzavreloj
koje mi kriči kroz muškost
i koja te sili da me baciš
u požar ploti,
Ženo!
Dimitrije Mitrinović
Sakriveni bol
Neko sa svojim bolom ide
Ko s otkritom ranom; svi neka vide.
Drugi ga cvrsto u sebi zgnjeci
I ne da mu prijeci u suze i rijeci.
Rad'je ga skriva i tvrdo ga zgusne
U jednu crtu na kraju usne.
Zadrsce, zadrsce u njoj kadikad,
Ali u rijeci se ne javi nikad.
Dusa ga u se povuce i smjesti
Na svoje dno: ko more kamen
U njega bacen. More ga prima
Dnom, da ga nikad ne izbaci plima.
D.Cesaric
hocemo!Citiraj:
Prvobitno napisano od kojote
daj dokaz ili zauvek cuti! :mrgreen:
ja Vama verujem...Citiraj:
Prvobitno napisano od kojote
Hahah, ocigledno se nismo najbolje razumeli, malena. Nisam protestvovao, zaboga, izrazavao sam svoje divljenje prema tebi!Citiraj:
Prvobitno napisano od Oko
Oprosti ti meni, sto sam te zamenio sa jednom meni dragom osobom, i sto sam uspeo da te zbunim.
Ne treba da menjas tekst, odlican je, ovakav kakav je. Seceru. :kojote:
Oh, dobro je onda :)
najbolje kojo da dovedeš divlju da nam ona kaže :pusi:
Nema nista od toga, Man.
Ta nije Divlja budala ko ja, da ovde rasipa svoje raskosno poprsje... pardon,
svoj raskosan talenat. :pusi: :lol:
Tema se zove "Uz koje stihove odlepite..."
Molila bih da ne spamujete temu.
Raspravu možete voditi na pp.
Grešio sam mnogo
Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji - sve je drugo tuđe.
Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.
Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao - ni kad biste hteli.
Duško Trifunović
Igračka vjetrova
Pati bez suze, živi bez psovke,
i budi mirno nesretan.
Tašte su suze, a jadikovke
ublažiti neće gorki san.
Podaj se pjanom vjetru života,
pa nek te vije bilo kud;
pusti ko listak nek te mota
u ludi polet vihor lud.
Leti ko lišće što vir ga vije
za let si, dušo, stvorena.
Za zemlju nije, za pokoj nije
cvijet što nema korijena.
Tin Ujević
Obicnoj Prostitutki
Budi sabrana - sa mnom mozes biti mirna -
ja sam Volt Vitman, slobodouman i bujan kao priroda.
Dok te sunce ne odstrani, ni ja te necu oterati.
Dok ti vode ne uskrate blistanje i sustanje,
nece ti ni reci moje uskratiti blistanje i sustanje.
Moja devojko, ugovaram s tobom sastanak,
i obavezujem te da se pripremis,
da budes vredna mene.
Obavezujem te da budes strpljiva i savrsena,
Dok ja ne dodjem.
Do tada, pozdravljam te znacajnim pogledom,
da me ne zaboravis.
Volt Vitman
Poeziju više niko neće pisati - Matija Bećković
Poeziju više niko neće pisati
Opevani predmeti napustiće pesme
Nezadovoljni kako su do sada tumačeni i
prepevavani.
Sve što je bilo predmet poezije
Ustaće protiv nje i njenog kukavičluka!
Stvari će same izražavati nešto od onoga što se
nisu usudili pesnici.
More – stara lektira pesnika zauvek će
napustiti poeziju
I vratiti se svome grobu u kome je odraslo.
Zalazak sunca izblamiran u pesmama,
Zvezdano nebo dovedeno do kiča,
Dići će ruke od poezije!
Ruže insistiraju na svojoj boji
I neće pristati na prevrtljivost pesnika.
Reč sloboda će pobeći iz poezije i vratiti se
svome značenju
Pesnici neće imati jezika na kome bi pevali.
Izmedju poezije i pesnika neće biti nikoga
I pesme će tada napasti pesnike,
Tražeči od njih da ispune obećanja.
Pesnici će pokušati da izmaknu ispred onog što
su rekli,
Ali će ih stići ono što su izmišljali i
predvidjali.
Poezija će tražiti njihove živote
Da bi njene metafore bile istinite i potvrdjene.
U novim generacijama:
Niko po tu cenu neće hteti da bude pesnik,
A pesnik se ne može biti drukčije u tolikoj laži.
Budući pesnici radiće pametnije poslove.
Slobodni čovek neće pristati da piše pesme
Da bi zbog toga bio pesnik,
A pesnik se ne može biti drukčije.
Drvo, dojučerašnji simbol u poeziji,
Zapevaće na trgu o svojoj mračnoj prošlosti
I niko neće moći da ga zameni
Jer zna o sebi bolje od ikoga!
Pravi pesnici će biti protiv poezije,
A pravi pesnici svuda u svetu misle istu misao.
Zbog ugleda u očima pravih pesnika,
Poeziju više niko neće pisati.
Pomislim nekad na bivsa jutra,
na bivse ljude i bivsa mesta,
al' put me vodi samo u sutra.
zivot je jednosmerna cesta.
Pamtim detinjstvo. Dom. Svaki kutak.
krov posle kise crven ko kresta.
ne mogu tamo ni na trenutak.
zivot je jednosmerna cesta.
Secam se svoje ljubavi rane.
Poljupca prvog u senci bresta.
Ne mogu nazad u sretne dane.
zivot je jednosmerna cesta.
Svi idu dalje, i ja sa njima.
zivotni pravac moram da pratim,
a toliko divnih casova ima
u koje zelim da se vratim.
U svoju proslost ne mogu stici
sve da pozivim godina dvesta.
Na drugu stranu uvek cu ici.
zivot je jednosmerna cesta.
Jadranka Stojaković
Nikada nisam bila dovoljno mudra
da shvatim kako se ljubavlju trguje
pa da uzmem samo koliko mi sleduje...
Ja moram da volim
bez izuzetka,
bez kraja i početka.
Umem da ti provučem
poljubac kroz običnu reč,
i da uzdignute glave izgubim meč
onda kada moje reči
ne ostavljaju traga u tvojim mislima...
Da još uvek postoje pisma,
volela bih te u pismima...
Ni jato ptica ne može da stvori
takvu melodiju
kao kad se naša tišina
prostorom zaori...
I raduj se tome,
to je privilegija Bogova,
kad se koplja na meni slome,
kad ostanem bez rime i slogova
još samo jedan stih
ostaće u mojim mislima...
Stih o tvojim mislima
i osmesima
i poljupcima...
Znaš dobro o čemu pevam
i koji mi strah srce steže...
Da ne postoji baš ništa
što bi u svemiru
zanavek moglo da nas veže,
osim možda par reči
i par nepravilnih rima...
Samo tu me ima,
i tu još jedino dišem...
Zbog toga danas tugujem,
i tome se radujem...
Ustvari,zbog toga i pišem...
Samo zbog toga.
Marina Živković
Naposletku
Ti si dobro znala ko sam ja
Otkud sad te suze, moja mila?
Rekla si da se za to cak brsljan ne hvata
Zalud izguzvana svila
To je tako
Ne pravi od tuge nauku
Mani svetlo na siedecem bregu
Okopnice moj otisak na tvom jastuku
Kao "jezuska" u snegu
Razbicu gitaru
Crn je mrak ispunjava
Odavno se svoje pesme bojim
Pomera u meni one gene dunava
Pa ja tecem i kad stojim
Ali opet
Dal' bi ikad bila moja ti da sam vojnik u armiji ljudi?
Rekla si da bas ne umem novce brojati
I da je nista sve sto nudim
Naposletku, ti si navek znala da sam svirac
Brosic sto se tesko pribada
Da me moze oduvati najblazi nemirac
Da cu u po reci stati
Da se necu osvrtati
Nikada
Redas po vitrini fini porculanski svet
Al' ja sam figurica bez ziga
Pazi
To je bajka sto ti pada na pamet
Fali ti bas ovaj cigan?
Tek u jesen otkriju se boje krosanja
Sve su slicne u leto zeleno
Naposletku
Ti si dobro znala ko sam ja
Cemu suze lepa zeno?
Draga moja, ti si navek znala da sam pajac
Moj je sesir satra pomicna
Usne, tice-rugalice
A u oku tajac
Da sam kaput sa dva lica
Da sam gospo'n propalica
Obicna
Naposletku, ti si navek znala da sam svirac
I da je nebo moje livada
Da me moze oduvati najblazi nemirac
Da cu u po reci stati
Da se necu osvrtati
Nikada
Putnik
Bože mili, kud sam zašo!
Noć me stigla u tuđini,
Ne znam puta, ne znam staze,
Svuda goli kamen gaze,
Trudne noge po pustinji!
Još noćišta nisam našo!
Sjever brije s snježnog brijega,
A tuđincu, siromahu
Još je veći mrak u mraku,
Još je tvrđa zemlja tvrda!
Naokolo magla pada,
Zastrta je mjesečina,
Ne vidi se zvijezdam traga;
Majko mila, majko draga,
Da ti vidiš svoga sina!
Da ti vidiš njega sada
Okružena bijedom svega,
Ti bi gorko zaplakala,
Ruka bi ti zadrhtala
Od žalosti - grleć njega!
Zašto tebe nijesam slušo,
Kad si meni govorila:
"Ne idi sinko od matere,
Koja mekan krevet stere
Tebi usrjed svoga krila!
Ne idi, sinko, draga dušo,
Ne idi od krova očinoga,
Tuđa zemlja ima svoje,
Ne spoznaje jade tvoje,
Tuđa ljubav ljubi svoga!" -
Govoreći sobom tako,
K kolibici jednoj klima,
Koju spazi iznenada,
Umoreni putnik sada,
I zakuca na vratima.
Otvarajuć sve polako,
Pitajuć se: tko će biti?
Glavu pruži jedna stara.
"Daj u ime Božjeg dara,
Bako, meni prenoćiti!"
Ne znam gdje sam - kud sam zašo,
Noć me 'e stigla u tuđini,
Ne znam puta, ne znam staze,
Svuda goli kamen gaze,
Trudne noge po pustinji!
Drugi konak gdje bih našo!
Sjever brije s snježnog brda,
A tuđincu, siromahu
Još je veći mrak u mraku,
Još je tvrđa zemlja tvrda.
Naokolo magla pada
Zastrta je mjesečina,
Ne vidi se zvijezdam traga,
Majko mila, majko draga,
Primi pod krov tuđeg sina!"
""Primila bih tebe rada;
Ali vidiš da spavaju
Ovdje sinka tri i ćerce,
Koji cijelo majke srce
I svu kuću ispunjaju!""
"Nij' daleko već do dana,
Već pozdravlja pijevac vile,
Dok zagrije danak Božji,
Malo vatre bar naloži,
Da otopim smrzle žile!"
""Vatra mi je zapretana,
Drvah ne imam skoro ništa,
Ovo malo, što je unutra,
Treba mojoj djeci sutra
Kad se skupe kod ognjišta!""
"Za tuđinca ništa nemaš,
Tuđa majko, kad te moli,
Tuđe dijete tvoje nije!" -
S tim mu grozne suze dvije
Niza lice kapnu doli.
"Gdje su ruke tvoje majke
Sad da skupe suze sina?
Gdje koljeno, da počine,
Da si teško breme skine?
Gdje je tvoja domovina?!"
Ko da su mu zmije ljute
S ovim riječ'ma srce stisle,
Ukočeni putnik stoji,
Leden znoj mu čelo znoji
I otimlje mozgu misle.
Ali oči uzdignute
K strani glede - ah onamo!
Gdje od drage domovine
Svako jutro sunce sine,
Tam' ga želja nosi - tamo!
"Tebi opet duša diše,
Tebi srce opet bije;
Domovino, majko srjeće!
K tebi opet sin se kreće,
Od radosti suze lije!
Primi opet svoje dijete,
Dovijeka će tvoje biti,
Ljubit tebe svako doba,
U tvom polju daj mu groba,
S tvojim cvijećem grob mu kiti!
Petar Preradović
Ne boj se, tu sam
Toliko sam te nosila svuda
da više nema mesta gde nismo zajedno
pesmom sam te zagrtala
kroz smežurane puteljke suncokreta
unila s pažnjom i ljubavlju
kroz kišu kosu zabacivala ponosno
vičući tvoje ime,
davala vetru da ti nosi moja šaputanja
da li me čuješ
da li me čuješ
rasle su pesme i tvoje godine nadolazile u meni
da bih između kažiprsta i palca
onemoćala od čežnje i vrtoglavice
pominjala ukus tvojih usana, slučajno slanih
nad svetom koji je tek polazio da hleb
svoj razdanji
grlice su s krova svanjivale u mom dvorištu
meko mi glavu uz obraz trljale
pa tebi na ruku sletale
ta ruka na željezu vidim je u kestenju
koje pršti kroz kišu
volela sam topla kroz gusti zrak u kojem
padaju kestenovi
uvek ispočetka
govorila sam ne boj se, tu sam
ostajem uvek ista kao u pismima
jesen je, opet padaju grlice u krugu
ostavljene ptice sumnjaju u pravičnost onih
što već putuju
da li će ih sačekati
kroz zimu i osmehe pokojeg zaostalog lista
pod strehom
tražeći blizinu sveta neke uboge porodice
sa žutim fenjerom
koja još ume i razume ljubav
jesen je,
i sve počinje da studi kroz sitne praporce kiše
teku vinogradi usput
dok se kestenje namešta u šaci zgodnije
jesen je, ja ti pišem ponovo
kako će i oktobarske kiše one tople
i pogdekad leto u slučajnom dodiru kragne
u skretanju iza ugla
u senkama što s večeri rastu ispod lišća
... i tako jesen putuje fijakerom
dok leto dogoreva nad zadnjim točkom u
lampašu
a kestenje počinje da diše otvarajući se...
P.S. pominješ li me nekad
s ljubavlju i poverenjem
pred spavanje?
Marija Šimoković
...Zoveš li me ti to ponovo?
Dođe veče. Umor se obavija oko mene kao ruke žedne ljubavi.
Zoveš li me ti to?
Sav svoj dan dao sam ti, svirepa vladarko, moraš li me lišiti i noći moje?
Negde se sve završava, a nama pripada samoća tame.
Zar je morao glas tvoj da je probije i mene da pogodi?
Zar veče ne svira svoju svirku sna pred tvojim vratima?
I krilate zvezde zar se nikada ne pružaju tiho na nebu iznad tvoje nemilosrdne kule?
Ne umire li cveće u tvom cvetnjaku nikada blago u prašini?
Moraš li me zvati, nemirnice?
Neka onda tužne oči ljubavi uzalud bde i plaču.
Neka žižak gori u samotnoj kući.
Neka splav vrati domovima umorne radnike.
Ja se otimam od svojih snova i hitam na tvoj poziv...
Tagore
VIĐENJE
Noćas kada sam ja spavati hteo,
Željan da telo umorno odmaram,
Duh stare sreće obuze me ceo,
I ja sam poš’o srce da otvaram.
Iz snova prošlih, prijatnih ko duge
Nisam video ovaj život grubi,
Već moje nebo, moj zavičaj tuge
I tebe s vencem što ti kosu ljubi.
I tebe s vencem. A tuga se splela
U tajnu želju, punu nežne tame,
Koja ti skriva lice sve do cela,
Pod kojom misliš, nepomična, nema.
Pojava tvoja pričaše mi kako
Patiš, zajedno s pogledom ti holim:
Ja sam te gled’o i zanesen tako
Šaptao da te ko smrt svoju volim.
Noć je spavala pokrivena mirom,
Mrak se širio ko more duboko,
A ja sam budan, s tobom i sa lirom,
Doček’o zoru, ne sklopivši oko.
Danas sam šet’o ulicama tužan,
Svaki mi korak beše prava beda:
Znam da izgledah tada vrlo ružan,
I tebe spazih, ti si bila bleda.
V. P. DIS
PIJANSTVO
Ne marim da pijem, al` sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.
Ne marim da pijem. Al` kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.
I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: "Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće."
I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.
I želeci da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.
V.P. DIS
STARA PESMA
Za mnom stoje mnogi dani i godine,
Mnoge noći i časovi očajanja,
I trenuci bola, tuge, greha, srama
I ljubavi, mržnje, nade i kajanja.
Sve to stoji na gomili trenutaka
U neredu, po prošlosti razbacano,
Dok nju vreme vuče nekud, nekud nosi
I odnosi bez otpora i lagano.
Nemam snage da se borim sa vremenom
Da odbranim, da sačuvam, ne dam svoje,
Nego gledam čega imam, šta je bilo:
I sve više, ništa više nije moje.
Kao miris, kao zraci, kao tama,
Kao vetar, kao oblak, kao pena,
Odvojeni dani, noći, lebde, kruže
I prilaze u obliku uspomena.
Al' kad mis'o i sećanje budu stali,
Onda kud će i kome oni poći?
Onda kud će da iščeznu i da odu
Uspomene, moji dani, bivše noći?
Pa kud idem, da li idem, je l' opsena?
Ko me goni, koga nosim, pre i sada?
Za mnom stoji čega nemam, a preda mnom:
Mrtva prošlost sa životom pokrivena.
Dok budućnost polagano pokrov skida,
Nje nestaje i u prošlu prošlost pada.
V. P. DIS
UTEHA
Misao se gubi, nestaje i tone
u dolini plača, gde se nada kupa,
gde stradanja žive, gde se suze rone
i gde točak patnji klopara i lupa.
I dok miso spava, klonula, u miru,
izvija se ljubav na krilima noći,
i sa sobom nosi razlupanu liru,
i kreće se, čebdi po mojoj samoći.
Kao eho sreće, bez šuma i glasa,
preko tajnih snova visinama stremi,
kao zora nebom zračno se talasa,
kao veče u noć gubi se i nemi.
I trag joj ostaje, i slika se stvara:
Nebo plavo, vedro, kao njeno oko,
pogled koji priča, teši, razgovara,
pojima i voli i gleda duboko.
Ja osećam dušu i svoju i njenu:
Obe, večne, stoje na jednom osmehu,
na jednom prostoru, u dalekom vremenu,
koje katkad stupa i šapće utehu.
V. P. DIS
NIRVANA
Noćas su me pohodili mrtvi.
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.
Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.
Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša, i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.
Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.
I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće - k meni dohođaše.
Tu su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
Tu su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.
I nirvana imala je tada
Pogled koji nema ljudsko oko:
Bez oblika, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.
I taj pogled, k'o kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideje, i sve misli nove.
Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.
V. P. DIS
Ako jednom stavis na gramofon moje srce,
Cuces ono sto sam izmislio samo da bih tebi rekao:
"Mozak svih biljaka, mozak svakog drveta nalazi se u zamlji,
Da li je tamo vec i mozak covecanstva?"
Javno iznosim recenice kojima sam te osvojio,
Govoreci o drugim stvarima govorio sam o tebi,
Pucajuci u plafon izjavljivao sam da te volim
I sve sto sam lepo rekao o drugima tebi je namenjeno,
Dok sam s tobom govorio telefonom
Moja krv je tekla zicom do tvojih usta
I telefonska mreza se pretvarala u krvotok,
Kao sto se bolest pismom prenosi iz drzave u drzavu,
Kao sto stotine koza ubijenih zivotinja cine tvoju bundu,
Kao sto je u mojoj glavi prostor manji od ovog izvan nje,
Tako je i u mojoj utrobi sapeto nesto vece od mene.
Ja, sin zenin, kceri covekova, tebi sam ovako govorio:
"Ako eksplozija provetri utrobu zemlje
Izletece iz nje kamenje vece od nase planete,
Oko bivse zemlje ostace kao kavez nagoreli meridijani,
Kao konstrukcije porusenih hangara,
Kao kosturi konja na nekoj visoravni. "
Neka mi bude zabranjeno da te volim,
Hocu da ispastam, hocu da pokazem sta mogu da ucinim za tebe.
Neka mi na ledja natovare betonsku kuglu,
Hocu da zamenjujem gipsanog roba na ulazu u tvoju kucu!
Neka postari odbiju da ti uruce moja pisma,
Neka mi bude zabranjena upotreba javnog saobracaja i telefona.
Sve sto je receno o buducnosti,
Da je receno o tebi, bilo bi istinito i ne bi propalo.
Da je uzidano u tebe ono sto je uzidano u hramove,
Sve to ne bi bilo besmisleno.
Ono sto se govori tudjim zenama ja sam govorio tebi,
Iz punih pluca pod slemom i pod punom ratnom spremom,
Jer nista ne zasluzuje himne i toliku patetiku osim ljubavi.
Zato sto me volis ja volim sve ostalo,
I nikome ne zelim zlo.
Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
Da i kad bih pao - do zemlje bi se naziveo!
Dizem primitivnu buku kao sto sneg grmi i dimi se u klancima,
Da si muskarac imao bih najboljeg druga!
Neka se izvrne sav svet i na levak sruci u tebe,
Neka nice drvece koje niko nije posadio.
Neka se niko ne pridrzava svojih oblika i granica,
Neka tresnje, neka jabuke ne budu okrugle,
Nego kakve god i kolike god hoce,
Neka se slonovi uvuku u misje rupe!
Neka moju dusu grubo istovare na prvom djubristu,
Neka najjaci glasovi sruse sve plafone,
Neka se nebesa otarase snega i kise,
Neka sve ostane cisto i slobodno,
Neka samo moji prsti budu prljavi od mastila,
I neka se proglasi ludakom
Svako ko pomisli da te vise voli!
M.Bećković
:srce:
Naravno..SVE..od Amike...
"Usne jedino zato postoje
da s nekim podeliš nešto svoje.
Usne su tu da se nešto ša'ne
u jedno ustreptalo veče,
i da te prvi poljubac posle
Celog života pomalo peče!"
MikaA
POSTOJANJE
Tvoje postojanje budi
Uspavanu buru u meni
Otkrivaš osmeh skriven u mom telu.
Dolaziš lud – kao planinski vetar
Koji mi mrsi kosu.
Leto je ostavilo traga tamneci mi kožu
Menjajuci mi stari izgled
I u meni se radja novo lice,
Novo postojanje.
ŠPANSKA GITARA
Šta kazuju zvuci tvoje gitare
Posle ponoci?
Šta kazuju tvoji prsti koji diraju dušu
Posle ponoci?
Šta kazuju moji prsti koji doticu daljinu
Dodirujuci dušu koja je dotakla moj duh
Kroz tvoje prste koji sviraju na mojoj gitari
Posle ponoci?
Prošlo je mnogo dana, još uvek
Zvuci tvoje gitare me vode
Do prvog svetla zore.
Tada se horizont ispunjava tugom
Tragajuci za nestaqlom dušom
Koja se pojavila kao prividenje
Te daleke ponoci
Sa zvucima tvoje gitare
Što su dodirnuli moj duh,
Razgovarali s mojom dušom.
SUNHULA
Glave nezašticene
Od letnje žege
Mlitavo opuštenih ruku
Sunhula se uputila
Ka sredini dvorišta.
Ka zapaljenim komadima drveta
... to je bila vatra za pranje rublja.
S mirisom sapuna
I sapunjave vode
Dimom koji uzmice.
Ona s palicom kao general
Udara po vešu koji se kuva
U kazanu
Na okrugalom postolju.
Brzim i mahnitim pokretima
Sunhula pere veš
Koji se predaje u njenim rukama.
Kada padne noc puna raznih isparenja
Sunhulino telo se iznova povuce
Kao što lebde i gasnu iskru žara
Sve dok ne utrnu na kamenim plocama dvorišta
RECI
Reci se pretvaraju u
Klupko vune.
Ja ih param
Premotavam
Sve dok ne izgube znacenje.
Ponovo ih mesim
I one se nanovo radaju
Kao moj hleb
Moje vino
Bore vremena zauvek su izbrisane s njihovog lica.
Biljke selice
Uvek iste stepenice
Isto more na krovu
I sunce razara.
Ne dozvoli da te strah suviše voli
Mi smo kao nomadi
Kao biljke selice
Koje dolazeći iz bezimenog mesta
Idu u nigdinu.
MARGALIT MATITIJAHU
Ne pitaj više
Ne pitaj više zasto te ljubim. Pitaj
zašto raste trava i zašto je nemirno more.
Pitaj otkud stiže vjetar proljetni
i bijelom ladjom snova tko krmani
kad noć nad svijetom hladne prostre sjene.
Ne pitaj zašto te voli moje čudno srce.
Znaš li odakle koralj na dnu oceana?
Valovi pričaju o zaspaloj ljepoti
ali ti živiš daleko od glasa valova.
Tvoja je misao strma pećina
o koju se uzalud razbija moj život.
Ne pitaj zašto te ljubim.
Pristupi k meni! Tužno je moje srce.
Ti i Mjesec: dva nedohvatna cvijeta
na visokoj planini zaborava.
Vesna Parun
Ja sam Rade!!! A ko je pronasao moje pjesme? HvalaCitiraj:
Prvobitno napisano od softly
Ako nekog zanima moju zbirku pjesama IZNENADI ME , moze je pronaci u elektronskoj formi na sajtu *****************
Kome se nesto dopadne, neka mi se javi!!! jolicrade@gmail.com
Dobro je Rade i dobro došao ! Poezija je uvek lepa a poeta uvek čovek od duše i srca ... Svrati na druženje kad nađeš vremena... Pozdrav Crnoj Gori ...Citiraj:
Prvobitno napisano od Rade Jolic
Znali ste da imam muža,
i poklonili ste mi dva sjajna bisera …
Dirnuta takvom vašom pažnjom,
prišila sam ih na bluzu od crvene svile.
U carskom parku uzdiže se gordo stanište
moje porodice;
moj muž je kopljanik u Dvoru blistave
svetlosti.
Znam dobro da je vaša namera čista kao
nebeski zrak;
ali moj je zavet: jedan muž u životu i smrti.
Vraćam vam blistave bisere - sa dve suze,
nalik na njih.
Zašto vas nisam upoznala
kad još nisam imala
muža?
http://jeremysutton.com/images/feelinggood.jpg
This is what I love, and can't stop
loving.
Get wasted at parties, from 9 'til 7 in the morning.
I live for the music, rolling Blunts, feeling high, getting loaded, or take some pills and go to La-la-land.
Spending all my money on dope and on extreme high price tickets,but in the end it's all worth it
I like to live in my own world!
Fuck regular life...fuck a 9-to-5 job.
I'm told to enjoy every moment, every hour, every minute,thats what I do on fridays and saturdays.
Why should I take life so seriously? I just want do what I like to do, being far from reality.
Cause I can't stand society
This is my own world, I just want to hear the music.
I think the whole system fucking sucks, everybody is working their fucking ass off during the week, getting totally fucking stressed out.
So what's wrong and what's right?
I live for the weekend, I live for hard styles,
I live for hardstyle baby.
Come on, let's go!
http://www.atouchofgrace.us/images/BlankAngelWing.png
Pošto češće čujem reči :,,Govori jače."
Osećam kako vetrovi tiho svlače s' mene
svilenkaste mrene sadašnjosti...
Magla....
I kao u snu : ,,Govori jače!"
Ne mogu.Nisam tu.
Živim u dimenziji snova.
Ptico moja mala, nezna kao svila,
ti što zvezde imaš mesto krova,
reci mi, prosto me u očaj tera
" Peku li te nekad krila
kada letiš previše blizu
suncu moga pera ...? "
Postojim.
A sve sam ređe tu.
Ne čujem više nikakve reči.
sada već tako malo znače.
Sene zaborava polako se kače
zavaravaju moje umorne mrežnjače ...
Magla...
I kao u snu … jato ptica
ne vidim im broja.
Ali je samo jedna ona prava.
Samo si ti moja ....
Besmrtne kapi sudbine
satkale su ponoć na mom dlanu.
Čekam te...
i vec dugo gledam u pravcu juga...
U tom već i jutro banu.
Krenulo je sunce, tek poneki zrak,
pre nego sto je snagom milosti svoje
rasteralo mrak ….
Dođi milo!
Nikad neću poleteti jednim krilom ….. !!
***