Бранислав Нушић - Аутобиографија

И кад још на тој стази замислите све оне силне препоне, намештене и удешене
искључиво да тркач скрха врат? Зар вам, на пример, извлачење корена не
представља већ прву страховиту препону на тој тркачкој стази? Нама бар, ђацима, то
извлачење корена била је операција сасвим слична извлачењу кутњака из корена, и
то здравог кутњака не*спретним, ковачким клештима. Ако не верујете, онда изволите
ви да извучете квадратни корен из минус четири, па ћете се згранути када вам
професор рече да квадратни корен из минус четири нити је позитиван, нити је
негативан, нити је уопште број.

А то је само прва препона, а где су тек остале? Замислите један широк и дубок ров,
из којега вири читава шума опасних и смртоносних шиљака, синуса, косинуса,
логаритама, радикса, дијаметара, сегмената, сектана, сектора, нормала, конуса,
пирамида, паралелопипеда, тангената, хипербола, парабола, диференцијала,
интеграла итд. И ту шуму смртоносних шиљака у рову треба по цену живота
прескочити. Па онда, кад сте већ и тај напор постигли, ви наилазите на трећу
препону: један широк простор и по њему расуто огромно стење и камење
бесконачних и уображених количина, а прескочити једну бесконачну или уображену
количину теже је много него неуображену. Па кад сте и тај натчовечански напор
учинили и ту препону савладали, онда тек наилазите на један огроман зид, који се
нити може обићи, нити прескочити, нити главом разбити. То је: ректификација круга,
рачун који можеш писати целога живота, предати о смрти креду сину да он настави, с
тим да он преда своме сину, па ипак да се то бесконачно писање бесконачних
колична не сврши ни у седмом колену.

И онда, кад тако стоји ствар, настаје одиста заним*љиво питање: како смо се ми
могли провући, како преко свих тих препона доспети до матуре, а како тек дочепати
се матурантске сведоџбе? То је питање утолико занимљивије што и ја сам ту чудну
појаву не могу ни дан-данас да објасним, а вероватно је не уме објаснити ни свако
други из моје генерације, као ни из генерације која нам је претходила, нити пак из
оне која нам је следила.

Има одиста појава у природи које су, крај свих напора науке, остале необјашњене
човечанству. Такве су извесне светлосне, па извесне психичке и многе друге појаве.
И вероватно у ред тих појава, које ће човечанству остати заувек необјашњене,
спада и та: како сам ја, и крај свих тих препона, пребродио математику и дочепао се
матурантске сведоџбе.

Па ипак, математици као науци ја бих желео да одам овде и једно дубоко признање.
Она је та која је нашој младој књижевности дала многи и многи драгоцени таленат и
она је та која је младој нашој позоришној уметности дала многог и многог великана,
којим се та уметност и данас поноси. Да није било математике, ти би добри људи,
данашњи песници и глумци, наставили своје школовање и били би можда велики и
честити чиновници.

Један од тих, лирски песник, није умео у школи да реши ни овај најобичнији
рачунски задатак из ниже математике: "Кад ти дневно зарађујеш пет динара а
трошиш двадесет, колика је то разлика на крају месеца?" И како тај задатак није
умео тада да реши, никад ни доцније у животу није успео решити га.

А један наш велики трагичар, који је догурао био до виших разреда гимназије те
окусио и вишу математику, ено га још и дан-данас води једну трагичну борбу са
непознатим и уображеним количинама.

Као што видите, дакле, математика има и својих добрих страна.

ФИЗИКА И ХЕМИЈА

Ја не знам могу ли се та два предмета, физика и хемија сматрати као ортаци, те да л'
би им фирму требало тако заједнички исписивати, мада се још сећам неке
дефиниције по којој оне чине заједничку групу природних наука, којој је циљ
испитивање природних закона. Но и без тога, та два предмета била су ми увек тако
неразумљива и тако су ми подједнако задавала муке да сам их ја још тада сматрао
као две сестре уседелице, пакосне на све што настаје да живи, те управо створене
зато да загорчају младост.

Мени је изгледало да је физика наука којој је задаћа да здраве појмове о познатим
и јасним појавама, које ђак донесе у школу, тако збрка и комплицира да ђак, који је
по здравоме разуму знао и разумевао извесну ствар, ту исту ствар више не разуме
чим му је физика објасни.

Ја сам, на пример, врло лепо, као и сви моји другови што су, знао шта је то свирала;
цев од дрвета која свира кад се у један њен крај дува. Ето, то је и тпросто и лепо и
јасно. Међутим, по физици то није тако. По физици: "Дувањем у једну дужу или краћу
цев протерује се ваздушна струја кроз узани канал у горњем делу свирале, и
ударајући на оштру ивицу отвора, ова се ваздушна струја цепа на два дела. Један
део излази из свирале на мали отвор, а други улази у цев и ту производи
згушњавање ваздуха. Овако згуснут ваздух ће за неко време спречавати отицање
нове струје у цев. Кад пак ова згуснута партија оде дуж цеви, онда ће на том месту
настати разређивање ваздуха, после чега ће непрекидним дувањем опет настати
згушњавање. На овај начин произведени лонгитудинални талас рефлектоваће на
крају свирале. Ови рефлектовани таласи са новима, који постају непрекидним
дувањем, образоваће у свирали, интерференцијом, таласе што стоје. Ови ће таласи
имати неку извесну дужину и време трептаја, па ће према томе бити одређена и
висина тонова".

Е, ето, молим, па сами искрено признајте: је л' те да после овога објашњења сад већ
нико не зна шта је то свирала?

Али, вели се: пред науком се морамо поклонити и њену реч сматрати као старију,
јер, веле, човечанство има науци да благодари за своје велике напретке, а
применом у животу и пракси донела је она многе и велике користи. Стога, дакле,
науку треба не само поштовати, већ је и популарисати, како би допрла у најшире
кругове народа те сузбила незнање. То је све лепо, и тако је, али замислите једног
професора физике, који, пун идеала да популарише науку у што шире кругове, сиђе
у, село и затече тамо, рецимо, недељом по подне, коло које се вије око свирале.
Професор, рецимо, прилази момку који дува у фрулу, коју је сам градио, па јој
познаје не само сваки усек већ и саму душу, приђе му и вели:
– Слушај, на твојој свирали лонгитудиналан талас не рефлектује довољно!
– Шта велиш? – пита га момче.
– Мислим да таласи образовани интерференцијом немају довољну дужину.

Ја не знам шта би момче и они око њега окупљени на то одговорили, али знам да би
кмет позвао два пандура да вежу овога бегунца из луднице.

А немојте мислити да је то само свирала тако објашњена. Боже сачувај! Објашњава
нам физика на исти начин и све друго, о чему смо ми дотле имали чисте, јасне и
здраве појмове. Ето, на пример: чигра с којом смо се ми деца тако лепо и красно
забављали, па и она ми је, после објашњења физике, толико омрзла да је доцније
нисам хтео ни да погледам. Ја сам дотле знао да је чигра направа од дрвета, на дну
зашиљена, а у врху проширена, која се под ударцем бича дивно окреће, а ако је не
удараш, клоне на земљу као пијан човек. И тај тако прост и јасан појам о чигри
физика ми је просто збркала тиме што сам о њој морао на памет да научим "да ће
таква тела бити у индиферентној равнотежи кад буде моменат конусне запремине
раван моменту полукугле, оба момента рачуната од ослонца".

И сећам се, кад год сам доцније, као ђак који већ учи физику, виђао дечицу где
играју са чигром, како сам их сажаљевао.
– Ах, дечице, – мислио сам у себи – како вас жалим, како вас жалим!

И све ме је копкало да им речем још:
– Како ли ће та невина игра да вам преседне, мила дечице, кад будете сазнали да је
чигра у индиферентној равнотежи онда кад буде моменат конусне запремине раван
моменту полукугле!

Или, молим вас, има ли што простије на свету него што је клатно? О клатну стиче
дете појам још у колевци. Најпре му над колевком обесе о канап какву стварчицу, те
се она љуља, а дете је прати погледима и забавља се. Кад мало одрасте, дете том
направом забавља мачку; обеси о браву од врата парче папира о канапу, па се од
свакога додира мачкине шапе љуља тамо и амо. Па онда, колико смо се ми деца у
старо, добро доба забављали "кретањем клатна на тадањим зидним сатовима, а
забављали смо се и покретима сунђера који је на канапу висио о школској табли. А
већ и да не говоримо о добу када би се дочепали црквеног торња, обесили се о уже
и по цео дан љуљали црквено звоно. Све је то у нама утврдило појам о клатну. Тај
појам је додуше био врло једноставан: клатно је оно што виси па се клати, али је за
нас он био јасан и појмљив.

И сад, да би ту тако јасну представу побркала, долази физика и натера вас да о
клатну научите ово: 1) Време клаћења некога клатна извргнуто је сразмерно
квадратном корену из убрзања земљине теже; 2) Убрзања на разним местима имају
се као дужине секундних клатна; 3) За једно исто клатно које се клати на разним
местима, производ из квадрата времена клаћења и убрзања теже стална је количина
или производ из времена клаћења и квадратног корена из убрзања; 4) Енергија
клатна у свакој тачки путање је стална количина, и 5) Амплитуда осцилације опада у
геометријској разлици кад њихов број расте у аритметичкој.

Е, изволите, молим вас, па реците сами: зар вам после овога неће постати одвратно
не само клатно, него уопште све што се клати?

А варате се ако мислите да је то све чиме се физика постарала да вам објасни појам
о клатну. Да би збрку компликовала она још и дели клатно на разне врсте. И кад би
вас ко запитао, каквих све клатна има, ви бисте, је л' те, одговорили:
– Клатна има на дуварском сату, на ускршњем звонцету, на црквеним звонима итд.

Али физика каже: не, није тако! Клатна се деле најпре на математичко и физичко
клатно, па затим постоји: реверзионо клатно, па конично, па бифиларно, па
торсионо, па диференцијално и, најзад, циклоидно клатно.

И онда, оно што нам је највише омрзло физику, то је оно што се цела састоји из а, б,
ц. Не можеш ниједно правило да научиш а да ти не натовари на врат и а, б, ц. И
онда, разуме се, ако и научиш главно правило ти се мораш скрхати или на а, или на
б, или на ц, тако да су нам а, б и ц, изгледали као заседе мимо којих не можеш
проћи.
– Шта је то клин? – пита професор.
– Клин је тространа призма која се једном својом ивицом завлачи између два отпора
које хоћемо да савладамо! – одговараш ти од речи до речи како си научио. Али то
није доста, професор те сад тек навлачи на заседе и поставља ти питање:
– Какви могу бити случајеви што се тиче дејства отпора на клин?
– Могу бити ови случајеви – одговараш, ако знаш – а) отпори дејствују управно на
стране клина; б) отпори дејствују управно на висину клина, и ц) отпори дејствују ма
којим правцем.

Ето, то а, б и ц провлачи се кроз целу физику, и нас је професор толико мучио тим
трима латинским словима да смо га чак и прозвали: професор Абеца. Њему је то а,
б, ц прешло толико у навику да би, кад би ме прозвао да говорим, после
постављених питања на која ја, рецимо, не бих одговорио, овако завршавао:
– Ти брајко: а) не знаш данашњу лекцију; б) ниси знао ниједну лекцију до сада, и ц)
по свему судећи, нећеш знати ни убудуће ниједну лекцију. Из свега тога да се
извести као закључак да теби треба дати двојку и да ти можеш ићи на место.

Што се тиче оне рођаке физике, хемије, која се у средњем веку друкчије звала, па
пошто се компромитовала а она променила име, – ни за њу. иако сам далеко од
намере да оговарам, немам много похвалних речи. Ево отприлике шта из ње човек
може да научи и корисно у животу да примени:
– Хексозе су деривати манита који је шестхидроксилни алкохол: CH2 (OH), CH (OH),
CH (OH), CH (OH), CH (OH) CH2 OH i to, грожђани је шећер манитов алдехид: CH2
(OH) CH (OH), CH (OH), CH (OH) CH (OH) CHO, а воћни је шећер манитов кетон: CHa
(OH), CH (OH) CH (OH), CH (OH), CO, CH2 OH; дихексозе су анхидрити хексоза: C6 H
11 O5 OH + HO, C6 H11 O5 – H2 O = C6 H11 O5 . C6 H11 O5 и то обичан је шећер
анхидрит грожђаног и воћног шећера: CH2CH (OH) CH (OH), CH(OH) CH(OH) CHOC
CH2CH (OH), CH(OH), CH(OH). CO. CH2 OH, малтоза је анхидрит грожђаног шећера и
галактозе: CH2CH(OH)CH(COH)CH(OH)CH (OH) CHOC C6 H11 O5.

Да су дихексозе анхидрити, тврди то што се при кувању у закисељеној води у два
хексозна молекула хидролизују: C6 H11 O5 O C5 H11 O5 + H2O = C6 H12 O + C6 H12
O6. И полихексозе су анхидрити хексоза: nC6 H12 O6-nH2O = (C6 H10 O5)n и зато се
и оне хадролизују у хексозу (C6 H10 O5) + nH2O = nC6 H12 O6. Водећи рачуна о
здрављу мојих читалаца, ја не смем ниједан више пример из хемије да им наведем,
али мислим да је довољан и овај да их убеди како је хемија корисна наука, јер ја
мислим да би се ова мала лекција могла врло корисно да употреби у животу, на
пример, као врло практично средство за редукцију чиновника. Факат стоји да се
чиновништво јако намножило, и факат стоји да је тешко наћи начин како да се
држава тога терета ослободи. Док уредбе и закони једне редуцирају, дотле народни
посланици, шефови клубова, тетке и метресе увлаче друге у службу, те редукција
личи на оно чишћење државних вагона од стеница: док дирекција једне уништи,
дотле путници, који су ноћивали по хотелима, уносе нове у вагоне. Мора се дакле
употребити каква драстичнија дезинфекција за уништавање чиновника, а то би
вероватно могло бити ова лекција из хемије коју сам навео. Могло би се наредити
чиновништву да ову лекцију научи напамет и да је објасни; ко то не успе, губи све
квалификације за државну службу. На тај би начин извесно деведесет од сто
државних чиновника сишло са државног буџета.

Али грешни чиновници имају и иначе довољно невоља на грбачи, па би грехота било
још и ову им товарити. Пре бих ја ову лекцију из хемије употребио као
квалификацију за народног посланика, или за државног саветника, а на првоме
месту можда и за епископа. Да видимо ко би се онда пограбио за та места кад зна да
мора ову напаст од лекције да научи. Ако не то али би у свакоме случају захтевао да
сви чланови Просветног савета, они што кроје наставне програме, морају знати ову
лекцију напамет.

Када нам је ту лекцију професор изговорио он је полазећи са часа пружио прст на
мене и рекао ми:
– Спреми се, ти ћеш идућега часа говорити.

Мене прође кроз тело грозница, као оптуженога јер сам ја већ унапред знао и дан и
час кад ћу погинути, док осуђени на смрт то не зна, па се заварава надом.

Тешке и суморне мисли су ме спопале, али нисам ни покушавао да приступим учењу
ове лекције, јер зашто би се упуштао у тако вратоломне немогућности. домишљао
сам се да ли да се јавим полицији тражећи заштиту, или да се јавим друштву за
заштиту животиња, или можда да се одметнем у хајдуке. дошао сам био и на мисао
да напишем професору абеци једно врло учтиво писмо и написао сам овако:
"поштовани господине професоре, лекцију о хексозама које су деривати манита, који
је шестхидратни алкохол, и о манитовом алдехиду и кетону, као и дихексози који су
анхидрити хексоза, – нисам научио јер co64 (oh) co (oh), o72 h112 oh + ho, c36 h606 o
17 = c14 ch (oh) o46 oc52 h343. ви ћете то разумети и појмити, јер ch (oh) ch (oh) ch
(oh), oh + ch2 o5 = c18 h27 o72 + c32 h17 o9. стога молим да ме извините.
ваш несрећни ђак
ch (oh) ch (oh) + c14 o72 = o19 h32 oh."
Мислио сам, ово би писмо могло професора тронути, а ако не то, а оно да му њиме
задам главобољу, као што је и он мени задао лекцијом. Али, писмо нисам послао.
Решио сам се да одем на час, и као прави шпартанац, да мирно, без узбуђења, не
говорећи ни речи – погинем. И тако је и било, погинуо сам а речи нисам изустио.

МРТВИ ЈЕЗИЦИ

Као остаци изумрлих народа, римскога и јелинскога, живе и данас, расути по разним
гимназијама, професори латинскога и грчкога језика. Да нису Цицерон и Тацит, Омир
и Демостен, Тит Ливије, Сенека, Марко Аврелије, Овидије и други написали неколико
школских задатака, којима се вековима убијају у главу младе генерације, ови остаци
старих Римљана и Јелина, професори, сасвим би изумрли.

Латински и јелински сматрају се и данас као мртви језици. Мени ни данас још никако
не иде у главу тај појам: мртав језик. Ја разумем да изумре један језик а да живи
народ, али да изумре народ а да живи језик, то некако не разумем. И још, да тај
језик живи под именом мртав језик! Замислите, молим вас, какво је то занимање:
професор мртвог језика? Јер, ја мислим да мртав језик и не може за што друго бити
употребљен до као професорска професија. Не можете га, на пример, употребити у
службеној кондуити као квалификацију, јер не би могли у дотичној рубрици написати:
"Сем матерњег, служи се још и мртвим језицима". А не можете га ни у
практичном животу употребити, јер ја мислим да вам не би ништа вредео овакав
оглас, рецимо: "Млад и способан човек, који сем матерњег зна и један мртав језик,
нуди се итд."

Па и крај свега тога, професори ових мртвих језика, то сте извесно и сами
приметили, живе у дубоком уверењу да су деца дата у школу искључиво зато да те
језике науче. Све су друге науке споредне за њих, све је друго сувишно, а једина и
неминовна потреба за живот, то је знање грчкога и латинскога језика. Шта ти вреди
читати и писати, шта сабирати, одузимати, множити и делити, ако не знаш беседу
Антонијеву, филипику Демостенову или философију Демокрита, такозваног смешног
философа! Имами, учитељи корана у Аја Софији и на багдадској теологији, много су
милостивији у том погледу. Тамо, кад млади софта не зна коју суру напамет, учени
имам погледа у небо и проговори: "Нека те алах умудри да научиш!" А професор
латинскога језика, кад те ухвати да не знаш Цицерона од речи до речи, са одвратним
задовољством трља руке што му се дала прилика да ти сто и четрдесет шести пут, у
току текуће школске године каже: "Љуосљуе тандем абутере, Ристо Јањићу,
патиентиа ностра".

Јер ваља знати да ти професори латинског језика не умеју више ни о најобичнијој
ствари да говоре без латинског цитата. Када би нас, на пример, наш професор
опомињао и саветовао да приљежније учимо његов предмет, тај би његов савет
овако отприлике гласио:
– Пази шта радиш, јер љуи ллибет фортунае суае. Мораш запети, учити, радити јер
нон волет ин буццас туас асса цолумба. И онда мораш мислити шта говориш, а не тек
љуидљуид ин буццам, јер ваља знати и упамтити да ће ти све то у животу требати.
Нон сцхолае сед витае дисцимус!

Други пут, кад би нам говорио о владању, рекао би нам:
– На што ти добра белешка кад си иначе неваљалац. Љуи профицит ин литерис ет
дефицит ин морибус, плус дефицит љуам профицит!

Отуда ваљда и долази да му ни један савет нисмо послушали, јер га нисмо разумели,
а тек није се могло захтевати од нас да се заријемо у речнике зато да би преводили
професорске савете.

А ваља посматрати те професоре и видети са каквим садистичким задовољством
увлаче полако ђаке у све дубље и дубље вирове и матице, пружајући им погдекад и
руку не би ли их само довели до средине реке, где су огромне дубине и где ће га
дочепати чеврнтија и окретати у месту, а професор се са задовољством измаћи и
посматрати дављеника. Јер ваља видети каквим се задовољством озари лице тих
професора када вас једном увуку до друге деклинације или до треће коњугације. А
трећа коњугација, то је смртоносно место у латинској граматици, које је теже
препливати но канал Ламанш. То је та коњугација због које су вероватно и изумрли
народи који су се морали служити латинским језиком. Као што има народа који су
изумрли од куге или од чуме, тако је латински народ и умро од аццусатив цум
инфинитиво и коњугације перифрастичне, активне и пасивне.

У средњем веку, за време знамените инквизиције, цонсецутио темпорум је служио
као једна од најопаснијих справа у мучилишту. Дође, на пример, великом
инквизитору калуђер-тамничар да му реферише о стању ствари, и овај га пита:
– Је ли жив Дон Мигуел Фернандес, граф од Сакрамента?
– Јесте!
– А признаје ли да се занимао безбожним мислима?
– Не признаје.
– Јесте ли га разапињали на точак?
– Јесмо.
– Јесте ли му стављали жеравицу под табане?
– Јесмо.
– Јесте ли му ударали клинце под нокте?
– Јесмо.
– Јесте ли му сипали врело уље у грло?
– Јесмо.
– Па ипак не признаје?
– Не!
– Тад – грми велики инквизитор – нека ми бог опрости што морам употребити и
последње средство да истерам демона упорства из тога безбожника. Дајте му
конструкцију акузатива цум инфинитиво у коњугацији перифрастичној, пасивној, из
треће коњугације. Ако зна перфектум и супинум, прашта му се, ослободите га!

Тако је изгледало у средњем веку, али и у наше дане покушавано је нешто у том
смислу. Када је Немачкој, у току дуготрајног рата, запретила оскудица хране, када
су се немачки научници озбиљно бацили на то да измисле и хлебац од хартије, тада
је један немачки економ предложио да се заробљеницима, којих је било врло велики
број, зада да мењају трећу перифрастичну коњугацију – како би се проредили. Тај
предлог није усвојила немачка врховна команда из разлога што би се тада
непријатељска војска упорније борила, јер би сваки непријатељски војник радије
погинуо но што би дозволио да буде заробљен, знајући да би морао мењати трећу
перифрастичну коњугацију. А томе је предлогу била противна и сама царска влада,
бојећи се да би том варварском мером изазвала целу светску штампу против себе.

А колико је то одиста бездушна мера, та трећа коњугација, најбоље се види по
тешким последицама које учење латинскога језика оставља на нашој омладини.
Жалосно је по који пут погледати ту децу осуђену да уче латински. Са њихових се
усана обично изгуби осмех младости, са образа им ишчезне руменило, у очима угаси
сјај и младо им се чело избразда. Крећу се блесаво, расејана погледа, без воље су
и без апетита, и по целе ноћи, од мркла мрака па до ране зоре они у сну шапћу:
фалио, фелелли, фалсум, и танго, тетиги, тацтум.

Таква су деца права напаст у родитељској кући, јер уче латински наглас; из дана у
дан, из ноћи у ноћ, и то месецима, месецима, месецима, тако да, хтели не хтели, сви
по кући науче латински. Отац напушта наше лепе националне псовке, које су нас
кроз толико векова одржавале, и почне псовати латински, а тако исто при
игри "шанса" у кафани, уместо матерњег, почне употребљавати латински, нарочито
ако му рђаво иде; мајка, потплетајући чарапе пева Овидијеве Експонте на глас
гусларских песама, а служавка перући рубље, држи такт у класичноме хексаметру
или, сецкајући црни лук, изводи нежнија места из "Пирама и Тизбе".

Па онда, треба видети оно узбуђење које обухвата целу кућу кад наиђу испити.
Родитељи не спавају ни дан ни ноћ, и склањају револвере, кухињске ножеве, соду,
креч и сва смртоносна средства, јер позната су већ ђачка самоубиства због
латинског језика, са опроштајним писмом које гласи:

"Драги родитељи,
Волео сам живот, али ме латински језик отера у гроб. Бог убио Латине, и нека им
никад није просто што су свој језик измислили. Опрости, мајко, и чувај осталу децу
од латинског језика!"

Тако они који падну, али нису нимало боље судбине ни они који положе испит из
латинског језика; изгледају као да су преболели најтеже запаљење, од којега се
годинама не могу да опораве. Било би одиста и оправдано и човечански установити
једну нарочиту бању за ђаке који су положили испит из латинског језика; једну, тако
рећи латинску бању, са хладним тушевима и добром, снажном храном, да се таква
деца поврате у живот.

Кад год сам размишљао о томе, увек сам се питао: зашто "Друштво за заштиту
напуштене деце" не би узело под своје окриље и ову децу која су осуђена да полажу
испите из латинског језика? То би друштво могло, на пример, да изда нарочито
илустроване плакате сличне онима против алкохола. На тим плакатима би могао бити
нацртан млад човек, испијена лица, угаслих очију и повијене грбаче; једном руком
чупа косу, а другом држи револвер. Под сликом би се могло крупним и уочљивим
словима написати: "Не учи латински!" И такве би се плакате могле лепити свуд по
јавним местима, на железничким станицама, по ресторацијама, на трговима, по
вестибилима и фоајеима јавних зграда, и уопште свуд где би пало у очи, те скренуло
пажњу свету да се чува ове смртоносне опасности.

Али немојте мислити да ја овако говорим са оне оправдане срџбе свих оних којима
је латински језик загорчио младост. Не, ја тако говорим са уверењем, које сам
додуше стекао у младости, али које је доцније у животу, нашло пуно поткрепљење.
Ја сам пажљиво пратио оне који су са положеним испитом из латинског језика ушли у
живот да своје знање корисно примене на основу онога нон сцхолае сед витае
дисцимус. Мене је нарочито интересовало шта је ко од знања латинског језика
сачувао и колико је тога сачуванога знања применио у животу.

Један бивши срески начелник, који је трипут из службе истеран, а четири пута
кривично оптуживан, казивао ми је да је у својим протестима због истеривања, и
одбранама против оптужаба преко јавности, врло корисно употребљавао једну
једину фразу коју је упамтио: Фиат јуститиа, переат мундус! Један адвокат ми је
признао да је упамтио и да је увек кад би адвокатским наградама пунио џепове,
шаптао речи из Персиусових сатира: О, љуантум ест ин ребус инане! Један бивши
министар, који је у политичкој борби пао као косовски јунак, пошто је задобио седам
тешких афера, рекао ми је, уздишући, да је из латинског упамтио само фразу: Сиц
трансит глориа мунди!, а један виши официр, коме су одузели команду и бацили га у
некакво економска одељење, шаптао је стално фразу: Љуинтиле Варе, редде михи
легионес!, док један владика Христову реч "Љуби ближњега свога!" изговарао је на
латинском језику овако преведену: Проџимус сум егомет михи!

А један новинар ми рече:
– Све сам друго позаборављао, али две латинске фразе врло добро памтим, јер их
врло често употребљавам у својим написима. Једна је: Де густибус нихил ниси бене!,
а друга: Де мортуис нон ест диспутандум!

Међутим, ипак има професија које одиста знање латинског језика примењују у
животу, или, такорећи живе од латинског језика. Такви су, сем професора латинског
језика, још и доктори и апотекари. Позната је ствар, на пример, да обично ђак који у
петом разреду гимназије падне из латинског језика, ако не изврши самоубиство, оде
у апотекарске помоћнике, где после кратког времена научи толико латински да чак и
истуцати пиринач зове Пулверис рисенсе и продаје га скупо под тим именом.

Што се тиче лекара, сећам се да је моја покојна мајка тврдила: "Чим чујеш да
доктори крај болесника говоре међу собом латински, знај да ће скупље наплатити
визиту!" И ја сам, право да вам кажем, то донекле и искусио. Био сам озбиљно
болестан и моји су се необично забринули. Наш кућни лекар преписивао ми је неке
прашкове, пилуле и слане воде; облагали су ме мокрим завојима и вршили су на мени неке одвратне операције, и све и сва чинили, али се болест све на горе
развијала. Најзад, дошао је и дан кризе, и лекар тога јутра рече: "Ако се мали данас озноји, свака је опасност прошла!" Тога ради он прописа и нове лекове, али се ја, упркос тих лекова, никако нисам знојио, и на лицима се мојих родитеља од часа до
часа, исписивала све већа забринутост. Најзад се одлуче да сазову конзилијум и
предвече се скупише три лекара око моје постеље. Пошто су ме свестрано прегледали, они поновише мишљење нашег домаћег лекара: "Дајте му и даље ове лекове које је лекар преписао. Ако се мали озноји, онда је свака опасност прешла!"
Али, да би конзилијуму дали што већи значај, и стекли право и на наплату појачане
таксе, они проговорише међу собом и латински:
– Volete ire, colleguae, ad bibendum pivae?
– Ego praefero ante vesper bibere aljuam slivovensem.
– Cum cucurbitis aegris ex aljua.

Све су то говорили тајанствено и поверљиво, тако да је правило утисак као да се
разговор односи на моју болест. А кад онај трећи помену "cucurbitis aegris ex aljua",
они одобравајући климнуше главом, као да су тога часа донели одлуку по којој треба
да се ознојим.

Али, и упркос те њихове одлуке и упркос свима прашковима које сам једнако гутао,
ја се никако нисам знојио. Најзад, покојна мајка, стрепећи пред опасношћу пред
којом сам био, позва неку тетка Насту, жену Стеве сапунџије, да ми гаси угљевље.

Тетка Наста дође, седе крај моје постеље, донесе јој један земљани суд пун воде, и
она почне бајати и шапутати:
Трчак, натрчак, протрчак.
Протрч', грознице
Крај глогове кућице... итд.
Нисам је даље ни слушао. Осетио сам само да ми је овлажила шаком чело,
слепоочнице и образе, а затим ме прекрстила и покрила преко главе.

Тако, под покривачем а од дуга времена и досаде, покушах да поновим у себи речи
тетка-Настине, али од свих остаде ми у памети само реч натрчак, и та се реч
страховито окоми на мене. Покушавао сам да је се отресем, покушавао сам да
мислим што друго, да говорим разне стихове, да читам "оченаш", да бројим до пет
стотина, али све то није помагало; реч натрчак ми је лебдила на уснама и једнако
сам је шапутао. Превртао сам се, смејао сам се без икаква разлога, не би ли само
одагнао од себе напаст, али се она као коњска мува наврзла на мене и нисам могао
да је се одбраним. Да би се ствар још више комплицирала, мени паде на памет
најлуђа мисао на свету: како ли би се та реч мењала по другој деклинацији? А кад
ме и то већ освоји, ја западох у један натчовечански напор, с обзиром и на то што ја
другу деклинацију никад нисам знао. И ја почех под покривачем да шапћем:
– Номинатив: натрчкус, генитив: натрчкуси; датив: натрчкусо... и у томе очајноме
напору спопађе ме тежак зној.

Мајка диже покривач са мене и сину јој лице срећом.

Сутрадан пошто је било утврђено да је криза већ прошла, сви смо били задовољни.
Доктор је веровао да су то прашкови који су донели успех, а тетка-Наста је веровала
да је то њено гашење угљевља. Ја једини сам знао да сам се ознојио од друге
деклинације, и то је уједно била и једина прилика којом сам ја корисно применио
своје знање латинскога језика.

ПРВА ЉУБАВ

Ја сам о првој љубави требао већ раније да пишем, јер и она иде упоредо са
школовањем, и могло би се чак рећи да и она спада у школске предмете, али нисам
хтео да прекидам онај низ школских предмета који тек тако у групи изложен даје
јасну слику онога безизлазнога лабиринта кроз који смо се у младости провлачили,
називајући тај мучни пут школовањем.

О љубави сам ја имао прве основне појмове већ за ранога детињства. Тада смо ја,
наша служавка и један практикант из начелства свако предвече разговарали иза
капије о љубавним стварима. Штавише, ја сам тај који је и дао повода овој љубави,
јер се практикант прво са мном упознао, а ја сам га тек представио нашој служавци.
То је познанство било сасвим случајно. Ја сам био пред кућним вратима у наручју
куваричином. Практикант, пролазећи улицом, пришао је мени, помиловао ме је и
рекао:
– Како је слатко ово дете, је л' то ваше?
– Ију! – цикнула је служавка – откуд бих ја могла имати дете кад нисам ни удата!

На основу тога питања да ли може или не може имати дете иако није удата, они уђу у
дубљи разговор, који сутрадан наставе, а прекосутра су већ били у најтешњем
пријатељству. Од тада смо се нас троје свако предвече састајали иза капије.

О, каквих ти ту све разговора није било, да ме је који пут било срамота погледати у
очи нашој служавци. А бивало је да сам се по који пут и ја умешао у разговор, за
који случај практикант је имао спремне бомбоне у џепу, те чим бих ја зинуо да што
кажем, он би ми стрпао шећер у уста, иако нисам ја већ он имао намеру да говори
слатке речи.

Може се сматрати као штета за литературу што сам ја тада био још неписмен, те
нисам био у могућности да забележим погдекоје разговоре које смо водили иза
капије.
– Јоцо – рекла би наша служавка практиканту – дођи после вечере, кад полегају
моји, оставићу ти шницлу од вечере.
– Ох, душо моја, – одговорио би он – зар је мени у овоме тренутку до шницле, ал'
ако је будеш оставила, остави и мало салате. Мени је до тебе, само до тебе, само до
тебе. Једва чекам да те притиснем на груди, па макар се шницла и охладила.

Било је и других, још нежнијих разговора. Тако се сећам кад је практикант једном
питао:
– Јуло, хоће ли се скоро код вас у кући прати веш?
– Хоће, а што?
– Па ако би могла да потуриш и мој, да не бих плаћао прање.
– Донеси! – одговорила је она љупко.
– Ох, душо моја, како си добра. Донећу три кошуље и четири пара гаћа, анђеле мој!

Најзад, ти су ме разговори могли и занимати и пружати извесну практичну поуку,
која ће ми доцније у животу требати, али је бивало и других ствари, нарочито
недељом поподне кад никога од мојих није било код куће. Тада би ми сви троје ушли
у куваричину собу; мене би метнули на клупу, а они би сели на кревет. У таквим
приликама ја сам сматрао за најпробитачније да жмурим, старајући се само
брижљиво да не паднем са клупе.

Ја сам, дакле, тако практично извежбан и очигледном наставом о љубави опремљен,
ушао у живот потпуно спреман, те није никакво чудо што сам се већ у првом разреду
гимназије заљубио. Нисам ја то нарочито одредио да се заљубим баш кад пређем у
гимназију. Према спреми коју сам из најранијег детињства изнео, могао сам то и
раније учинити. Али све до гимназије носио сам панталоне натраг разрезане, па ми
никако није ишло у главу да будем заљубљен са натраг разрезаним панталонама.
Тек кад сам у првом разреду гимназије добио панталоне које се напред закопчавају
и откопчавају, осетио сам да је време да се заљубим.

Заљубио сам се у Персу, нашу комшику, јер она ми је била најближа. Перса је била
пегава, носила је жуте чарапе и увек су јој биле искривљене штикле на ципелама.
Док се нисам заљубио, нисам ни обраћао пажњу на њу, али од часа кад сам се
заљубио, изгледала ми је божанствено лепа, и довољно ми је било да је видим, ма и
из далека, да видим само њене криве штикле, па да се одмах узбудим и похитам јој у
сусрет, не би ли што пресрео осмех на њеноме пегавоме лицу.

Она је била ћерка професора који нам је предавао рачуницу и који о мени, не знам
зашто, није имао тако добро мишљење. Било јој је девет година и учила је трећи
разред основне школе. Љубав сам јој исказао на један необично романтичан начин.
Једном приликом када смо играли жмурке, ми се заједно сакријемо у једно буре, у
коме је моја мајка зими киселила купус. Ту, у томе бурету, ја сам јој исказао љубав,
и због те миле ми успомене, и данас ме још троне кад год прођем крај каквог бурета.

Једанпут се нађемо после школе и пођемо заједно кући. Ја јој дам једну кифлу, коју
сам јој сваког петка куповао, јер сам четвртком после подне зарађивао на
крајцарицама бар толико да сам могао по једном недељно кифлом да јој изразим
симпатију и пажњу. Том приликом сам је озбиљно запитао:
– Шта мислиш, Персо, хоће ли ми те дати твој отац ако те запросим?
Она поцрвени, обори очи и у забуни преби легиштар на три парчета.
– Не верујем! – одговори ми полугласно.
– А зашто? – запитах је узбуђено и пођоше ми сузе на очи.
– Зато што си код њега рђав ђак!

Заклео сам јој се да ћу и ноћу и дању учити рачуницу само да поправим белешку. И
учио сам, али зар сам ја могао савладати оно на чему су толико и њих сломили своју
снагу, – зар сам могао измирити љубав и рачуницу? Имајући да бирам између
љубави и рачунице, изабрао сам као лакшу – љубав, и идућега часа, место двојке
коју сам досад имао, добио сам јединицу.

Идућега четвртка нисам ништа добио на крајцарицама, зато се у петак ујутру увучем
у шифонер и поодсецам са очевих зимских хаљина двадесет дугмета те их продам у
школи за десет пара, колико ми је требало за кифлу. На подне сачекам Персу пред
њеном школом и, пратећи је, признам јој да сад још горе стојим јер сам добио
јединицу из предмета њеног оца. Она болно рече:
– Онда, никад нећу бити твоја!

– Ти мораш бити моја, па ако не на овоме, а оно на ономе свету! – узвикнух ја ове
речи које сам неколико дана раније чуо на позоришној представи.
– Како то може да буде? – упита она радознало.
– Отроваћемо се, ако пристајеш.
– А како ћемо се отровати?
– Тако! – наставих ја све одлучније, – попићемо отров!
– Добро! – одговори она решена – пристајем! А кад?
– Сутра, после подне.
– Е, сутра после подне имамо школе – присети се она.
– То јесте – паде и мени на памет. – Не могу ни ја сутра, јер би ми забележили
отсуство, а имам их већ двадесет и четири, па би ме могли истерати из школе. Него,
ако хоћеш у четвртак после подне, онда немамо школе ни ја ни ти.

Она пристаде и споразумесмо се да ја припремим све за тровање.

Идућега четвртка после подне, ја украдем од куће кутију палидрваца и пођем на
уречени састанак са Персом, где ћемо заједно отићи на онај свет.

Састали смо се у нашој башти и сели на траву, а из душа нам се отимао дубоки уздах
бола и чежње. Ја извадих из џепа кутију са палидрвцима.
– Шта ћемо сад? – пита Перса.
– Да једемо палидрвца.
– Како да једемо?
– Ето овако! – одговорим ја, па откинем главић и бацим га, а оно дрвце поједем.
– А што то бацаш?
– Па то је гадно.

И она се реши и пружи одлучно руку. Ја откидох главић са палидрвца и дадох јој
дрвце. Она узе и поче одважно да га једе. Појела је три, па јој ударише сузе на очи.
– Ја не могу више! Никад у животу нисам јела дрва, не могу више.
– Онда, ти мора да си већ отрована.
– Може бити! – одговори она. – А осећам да ме нешто гребе у гуши.
– Е, то је. Ти си већ отрована! Ја наставих истрајно и поједох девет дрваца, па и ја
изгубих апетит и осетих да ме гребе у грлу.
– Свршено је! И ја сам отрован! – рекох свечано, као што у таквоме тренутку треба
рећи.

Настаде затим један тренутак мукле тишине, при коме сам ја размишљао колико је
четири пута седам, и никако нисам могао да се сетим, а она не знам шта је мислила,
али знам да је чачкала зубе, јер јој се било заглавило између зуба једно дрвце.
Најзад, она прекиде ту свечану тишину питањем:
– Па шта ћемо сад?

То ме питање доведе у ужасну забуну, јер одиста, пошто смо тровање као главни
посао завршили, ја нисам знао шта би сад друго имали да радимо. Најзад, паде ми
срећна мисао на памет.
– Знаш шта, пошто смо већ отровани, 'ајде прекрсти се!
Она се прекрсти, а то исто учиних и ја.
– А сад – наставих ја – да идемо својој кући да умремо. Срамота је, знаш, да умремо
овде, у башти. Ми смо деца из бољих кућа, па је срамота да умремо у башти!
– Јесте! – рече она и пођосмо.

Цела се ствар, међутим, свршила овако:
Она је отишла кући и замолила мајку да јој спреми постељу да умре. Том приликом
јој је признала да се отровала, односно да је јела дрва са мном. Мајка њена, без
икаква обзира на њен положај и на њене осећаје, рече:
– Е, кад си могла да једеш дрва у башти, јешћеш их и овде у соби!... Задигла јој је
затим сукњицу и почела јој с те стране истеривати оне осећаје који су Перси дубоко
у срцу били усађени.

Због тих батина Перса ме је омрзла и тако се свршила моја прва љубав.

ПРВА И ПОСЛЕДЊА ПЕСМА

Написао сам свега две песме у животу и са обема сам толико страдао да сам се
зарекао чак и да не читам више стихове, а камоли још и да их пишем. О, колико ме
је пута гонило и голицало нешто у души, колико пута ме је дражила инспирација,
колико пута мамила каква прилика, али сам се увек јуначки уздржавао.

Зар може, на пример, бити узвишени је инспирације до кад вам каква госпођа,
сањалачка погледа и топла осмеха, поднесе своју лепо укоричену "споменицу", на
којој златним словима пише: "Поесие", а која представља тако раскошну колекцију
људских глупости. Ах, та књижица, која је испуњена са безброј лепих жеља и
наказних стихова, у којој кипте "ах" и "ох", и у којој се ритмови тако милозвучно
сликују на речи: мојим – твојим, нећу – срећу и рујна – бујна.

Колико сам пута био већ и замочио перо у мастило, па се ипак уздржао.
– Али запишите, молим вас, запишите макар један стих! – шапћу вам њена
уста "рујна".

Ја поново умачем перо у мастило и понова се уздржавани.
– Молим! – понавља она.
– Извините, али ја сам на дијети! – правдам се.

И одиста, то је била једна врста дијете коју сам ја издржавао. Додуше, ја нисам
одлазио лекару да му исплазим језик и да му се пожалим на рђаво варење, јер би
ми он у том случају најпре преписао да не читам стихове наших поета; већ сам
издржавао сасвим супротну дијету, – нисам писао стихове, што је необично добро
чинило и мени и мојим читаоцима.

Написао сам свега две песме у животу, и обе су ми толико шкодиле да сам морао
прибећи мерама које би ме окрепиле и опоравиле. Моја прва песма била је увреда
једне жене, а моја последња песма била је увреда једнога краља, а кад се узме у
обзир да су краљеви и жене најосетљивија и најосветљивија створења, онда већ
можете мислити како сам прошао. Мој један друг, који је такођер написао свега две
песме у животу, много је боље прошао, али је он првом песмом честитао
седамдесетгодишњи рођендан једној својој врло богатој тетки и пожелео јој је
још "много, много лета", а другом песмом честитао је једноме министру
наименовање, завршавајући стихове са: "Такви синци понос су рода свога". Тај мој
друг није морао издржавати никакву дијету, већ је успешно наставио писање
стихова, те ено га и данас још пише стихове за надгробне споменике и натписе на
општинским славолуцима приликом великих свечаности.

Прву сам песму написао још врло рано, још кад сам понављао први разред
гимназије.

Ја не знам како се код мене јавио тај нагон да пишем песме. Једни веле да се то
јави код човека као свраб, што код мене није био случај, јер сам ја осетио свраб и
чешао сам се тек пошто сам написао прву песму и схватио њене последице. Други
кажу да је поетски нагон једна врста кијавице која је врло прилепчива. Можда, само
што код обичне кијавице кад кинеш, а ти извадиш марамицу и убришеш нос, а кад
искијаш рђаву песму, онда ти критичари тако избришу нос, да ти кијање никада више
и не пада на ум. А чуо сам да веле и то како млади поета осети у души неко
надахнуће, отприлике као што жена осећа зачеће у четвртом месецу. Ствар се и
даље, изгледа, развија као и код породиље. Бремени младић почне осећати извесне
тешкоће, гађење, па затим и болове, и најзад леже у постељу и порађа се.

Упоређење би могло бити тачно с обзиром на поједине песме у нашој литератури, па
ипак неће бити да тако постају прве песме. Писање песама се јавља као колективна
болест читавих разреда гимназијских, који се на првом месту инспиришу оним
стиховима које су њихови претходници написали на зидовима скривенијих одељења.
О, колика и колика збирка нежних лирских песама, изданих доцније у животу, има
свој заметак у тој далекој, у тој првој инспирацији. Тај се траг од појединих песама
у нашој литератури чак и осећа. Па онда те се младе поете инспиришу такође и са
корица старих књига, јер традиционални је обичај у нашим школама, чим свршиш
један разред, ти продајеш књиге онима који у тај разред ступају, а ти купујеш књиге
од оних који су ступили у старији разред. А на корицама тих књига, па често и на
унутарњим листовима, где има само мало више места, леже драгоцени трагови
неколиких генерација. Има ту стихова, има мудрих изрека, има афоризама и има
врло корисних записа. Има крај појединих лекција, из којих је неколико
претходника, ималаца дотичних књига, пало на испиту, и врло корисних опомена,
сличних оним таблицама на улици која је раскопана због канализације, на којима
пише: "Пази, не иди лево!"

Ето, ту леже прве инспирације, које заразе цео гимназијски разред те пропева.
Разуме се има их који се већ код првог покушаја зауставе, има их који шарају
стиховима не само своје но и туђе књиге, а има их и који се наврзу па упорно
наставе писање стихова и онда кад већ сви остали те залудице напусте, те ђаци
дотичнога прогласе за песника свога разреда. Ако овај у упорности устраје и даље,
он постаје песник дотичне гимназије, и онда већ пушта дугу косу, почне се аљкаво
носити, симулира расејаност и тако постаје поета са свим квалификацијама.

Интересантно је ипак да се још код тих првих појава гимназијског певања често
наглашава како правац коме ће дотични, ако остане песник, припадати, тако и
средина која песму инспирише.

Зар, рецимо, овај стих, којега се тако добро сећам, не указује јасно и прецизно како
на поетски правац тако и на средину која је младога поету, мога тадањега друга,
инспирисала:
Волем и сутлијаш и кисело млеко,
А волем и кисео купус са сланином.
Волем и резанце а и питу с месом.
Ал' највише волем ђувеч с говедином.
На унутражњој страни корица једне латинске граматике која је по свој прилици
припадала некоме поповскоме сину са села, сећам се да сам прочитао овакав стих:
Господе небески, који владаш светом,
Милошћу окрепи целу нашу нацију,
И помози мени у невољи тешкој
Да научим трећу коњугацију.
Тако исто сећам се мога друга, свирачевог сина, који је пред крај школске године
често пута певао:
Опа цупа, коло игра,
Момак до девојке.
Опа цупа, испит иде,
А ја имам двојке.

Они који су понављали разред, обично су певали гусларским десетерцем. Не знам да
ли зато што се њиме боље изражава национални бол. Тако је, на пример, онај
Живко, иначе Ужичанин, сазнавши да мора понављати трећи разред, овако
зацвилео:
Леле мене отсад па довека
Ђе погибо, за бога милога,
Ни у боју нити на мегдану,
Нит од пушке, нити љута ножа,
Већ од руке професора Луке,
Са проклета латинска језика!
И ја сам своју прву песму написао десетерцем. Не знам само да ли сам је зато
написао десетерцем што сам понављао разред, или сам понављао разред зато што
сам написао ту прву песму.

И као што се онај што га малочас наведох инспирисао кухињом као својом средином,
јер је вероватно гдегод послуживао; као што се онај попов син инспирисао
псалмима, а свирачев поскочицама, извесно сам се и ја морао инспирисати
оговарањем, као средином у којој сам се кретао између мојих тетака и стрина. Моја
прва песма, које се ја не сећам довољно, реконструисана би отприлике гласила:
Поранила госпођа Аница
У недјељу прије јарка сунца,
На кући је отворила прозор,
На прозор се млада истурила,
Главом шета и лево и десно,
Очекује Пају секретара,
Јер ће туда у Начелство проћи.

Песма је направила сензацију, као што је уосталом и ред кад се један нов и млад
таленат јавља. Највише су се у мојои кући згранули и почели узвикивати: "Ију, ију,
ију!" Ти узвици нису значили дивљење, већ пре једну пренераженост, као кад би,
рецимо, разбио велико огледало у сали.
– Како си могао тако што написати! – узвикивале су све три тетке у један глас.
– Што да не пишем кад је истина? – бранио сам се ја.
– Ију, а откуд ти знаш да је то истина?
– Па ви сте говорили.
– Али, забога дете, оно што ми говоримо не мора бити истина! – брани се средња
тетка.
– Ију, ију! Сад ће још изићи да смо му ми казали да напише песму! – узвикује
најстарија тетка, која је иначе у души била задовољна песмом и која ће извесно ту
песму пустити у циркулацију, старајући се да допре и до руку саме госпође Анице.

И, одиста, песма је допрла до госпође Анице пре но што сам ја и слутио, и начинила
читав лом у дотле мирној апотекаровој кући. Госпођа је врискала и ваљала се по
поду, чупала је косе, преврнула је диван, разбила лампу, гађала је ципелом кућног
момка, ујела је апотекарског помоћника и, најзад, испила је читав сифон соде да би
се отровала. Апотекар је морао да се закуне пред иконом светога Арханђела
Михајла, своје кућне славе, да ће ме као мачку испребијати.

Знајући да су апотекари уопште крвожедни, а имајући притом на уму да је господин
Сима још и заклетвом на то везан, ја сам морао уложити сав труд и све напоре да
избегнем ове батине.

Заобилазио сам улице одлазећи у школу, прескакао плотове да бих избио на другу
улицу, проводио по читаве сате скривен на тавану, и уопште чинио све чиме би се
могао спасти невидовне беде. Седећи тако погдекад сатима на тавану, размишљао
сам о злој судбини литерата код нас. Место да једнога младога поету околина
подржи и охрабри, а оно, ето, та иста околина га јури да га бије. Замислите, када би
то била општа појава, када би поете за сваку своју песму морали извлачити батине!
Вероватно би у том случају било врло мало песама, али оно што би било, бар би
вредило батина.

Када је апотекар исцрпео све могуће начине да откупи своју заклетву, када је већ
почео био да поставља и заседе, да се крије у разне капије, да се изненадно
појављује по улицама које никако не воде његовој кући, и када је, најзад, увидео
да ја сваку његову потеру вешто избегавам, да му сваку заседу пажљиво обилазим,
решио се он на друге и друкчије кораке. Оптужио ме је директору гимназије.

Извели су ме пред читаво професорско веће, као да сам у најмању руку спалио
александријску библиотеку. Сви озбиљни, натмурени и брижно оборили главе, тако
да сам ја добио утисак као да ће ме осудити да будем жив спаљен на ломачи, и већ
сам видео масу света како се скупила око ломаче, видео сам моје три тетке како
леже онесвешћене на земљи, видео сам Марицу, поштареву ћерку, како горко плаче,
и видео сам апотекара како части народ сирупом за покој душе моје.

Узе најпре реч директор, обраћајући се осталој господи професорима око зеленог
стола:
– Господо, у нашој се школи зацарила једна ружна појава, којој треба свим силама
стати на пут. Ђаци су почели да пишу стихове, и то их пишу где стигну, по књигама,
по школским таблама и по зидовима. Нарочито су исписани стиховима од врха до дна
зидови у интимним одељењима ове зграде и ти су стихови често безобзирни. Ето, пре
неки дан наредио сам фамулузу да изгребе један стих који се односио на вас,
господине професоре, – обрати се директор професору латинског језика – и у коме
се одвратно говори о вашој већ познатој навици да попијете коју ракију више но што
вам достојанству одговара.

– А бове маиори дисцит араре минор! – гунђа у себи латинац, хотећи као да пребаци
колегама да су ђачки стихови последица њихових оговарања.
– Па онда, – настави директор, – већ сам ове године двапут кречио та одељења због
стихова који се односе на вас, господине катихето, и на неку Росу удовицу.
– То су они из трећег разреда, да им... и – сасвим заборављајући да сам и ја
присутан седници професорског већа, катихета опсова колективну мајку трећем
разреду гимназије.
– Па онда – наставља директор и фиксира професора земљописа – не могу да се
сетим, али било је стихова и о другој господи наставницима...
– Ја их се сећам – прискаче професор земљописа, осећајући шта је директор хтео. –
Било је, на пример, и оваквих стихова:
Школа хладна к'о штенара.
Пећи никад топле нису,
Мрзнемо се на хемији, историји, земљопису.
Мрзнемо се исто тако и на математики,
А директор школска дрва шаље својој свастики.
– Пре свега, то није правилно, морало би бити: математици и свастици, јер слово к
пред и претвара се у ц, – објашњава професор српског језика.

– А затим, – додаје гневно директор – није ни истина, нити је уопште било таквих
стихова на зиду, но сте их ви сами измислили.
– Било је, и због тих стихова сте и наредили да се окрече она одељења.
– Дабоме, – добацује катихета, – а не због Росе удовице.

И настаје једна паклена гужва и подвикивање, и лупање песницом о сто, и једва се
на крају крајева сетише да сам и ја присутан седници и изгураше ме из канцеларије.
Бура је и даље трајала, кроз општу ларму чуле су се погдекад речи: дрва, Роса,
ракија, а по свему судећи, изгледа да је и онај глобус силазио са директоровог
ормана и узимао учешће у објашњењима. Најзад, кад се бура стишала, позван сам ја
опет унутра, где сам затекао озбиљна сва лица, као да су до малочас расправљали о
наставним методама. Директор опет поче:
– Господо, у нашој се школи зацарила једна ружна појава ... – али његов увод сад
већ није био дуг, већ је одмах прешао на саму ствар – ... И пред нама је, ево, један
од тих што пискарају песме, а који је иначе, према школском дневнику, врло траљав,
или, боље рећи, рђав ђак.

Сви професори дигоше главе, погледаше ме и свима им се развукоше усне, као да
би хтели рећи: "Јест, знам га, и код мене је рђав ђак"
– Јеси ли ти написао ову песму? – отпоче ислеђење директор и показа парче хартије,
које му је вероватно апотекар дао.

У мени се тога тренутка појави очајна борба између два бића, човека и поете. Човек
ме узе саветовати да се просто одричем песме, да кажем да није моја, већ сам је од
другог чуо, рецимо од моје најстарије тетке, и да изјавим своју одвратност према
тако ружним појавама: поета узе да голица моју сујету, узе ме саветовати да се не
одричем свог првенчета, јер преда мном лежи велика будућност. И као што увек у
борби између човека и сујете, ова друга побеђује, тако је и овде било, те ја
признадох директору да сам писац песме.

– Ето, господо, он признаје! – окрете се директор професорском колегијуму.
– То му може послужити као олакшавајућа околност! – рећи ће професор географије,
који већ четири године тера бракоразводну парницу са женом, те претендује да је
ушао у дух нашега законодавства.
– Пред нама је дакле један аутентичан случај, и према њему треба применити што
строжију казну, како би иста послужила као пример и свима осталима анонимним
писцима стихова по анонимним местима! – рече директор, и ја поново сагледах
ломачу и осетих пламен како ме лиже, и видех три онесвешћене тетке прострте по
земљи, и видех Марицу уплакану, и видех апотекара како служи народ сирупом, за
покој душе моје.

– Ја бих желео да чујем и мишљења господе наставника по овој ствари! – настави
директор, и почеше да се нижу професорска мишљења, која су отприлике овако
гласила:
Катихета: Треба га истерати из школе, нек иде у тамбураше, па нек измишља песме!
Или, ако не то, онда га бар осудити на једнонедељни пост.

Историчар: Он је учинио два злочина. Један, мањи, што је увредио једну апотекарску породицу,
и други, већи: што је стих којим је опеван Краљевић Марко, Синђелић и Хајдук Вељко, оскрнавио
опевајући Пају секретара. За ово друго га треба казнити.

Природњак: Човек се узвишеношћу осећаја разликује од животиње. Отуда, на пример, код човека
свих ступњева поезије, док је магарац нема. Као што је познато магарци не пишу песме. Али бива
погдекад да људи пишу такве песме да би се могло помислити да су их магарци писали. Према
таквим поетама треба применити исте методе које се према магарцима употребљавају, тј. треба
им извући уши. То би се могло и према овоме младоме поети учинити.

Математичар: Ја бих из ове појаве извукао корен, односно не корен, него бих ја извукао једну
корист. Ми имамо овде две познате количине: увређену апотекарску породицу, и писца песме,
плус саму песму. Ми бисмо из тих познатих могли добити непознату количину, тј. сазнати који су
они остали што пишу песме о својим професорима.

Географ: Ја бих њега у апсу, у школски подрум, па да се потпуно увери о помрачењу сунца. Јер
такве су песме кадре да баце угарак у домаћи живот, и онда није никакво чудо што код нас има
толико бракоразводних парница.

Латинац: Мада Хорације вели: Пицторибус атљуе поетис љуидлибет ауденди семпер фуит аељуа
потестас, ипак овај ђачки безобразлук премаша све границе. Ја сам за врло строгу казну.

Наставник српског језика: Њега на првоме месту треба казнити што није запетама одвојио
споредне реченице које се налазе у главној, а затим: што није на крају друге строфе ставио
тачку. Иначе је стих, може се рећи, доста течан; мисао је у свему изражена, и с обзиром на то,
могла би се на њега применити и блажа казна.

После овако прибраних стручних мишљења, директор ми се окрете, и после неколико
родитељских савета, дочепа се мојих ушију и поче их теглити (природњаково
мишљење), а затим ми изрече казну: три дана школског затвора (географово
мишљење).

Тако ме је прва песма отерала у апс, а то ће ме исто постићи и са последњом
песмом. Пуних седам година ја сам се, мада ме је то грдних мука стало, уздржавао
да пишем песме, па ипак сам једног дана подлегао ономе нагону по коме се човек
радо враћа своме првом греху. Када сам ову другу, односно последњу песму
написао, поновило се готово исто што је било и код прве. Није ме додуше јурио
никакав апотекар, али су ме јурили жандарми; нису ме извели пред директора
гимназије, али су ме извели пред председника првостепеног суда.
– Јесте ли ви писац ове песме? – питао је председник онако исто као и директор.
– Јесам! – одговорио сам, пошто је у мени опет сујета победила човека. – Али, молим
вас, то је једна шаљива песма, нема смисла схватити је тако озбиљно.
– То је тачно, – вели председник – али, видите, кривични закон за оптужбу, –
одговара ми председник.
– Па онда, – браним се ја даље – та песма и не одговара потребним условима за
једну песму.
– Али она потпуно одговара условима које тражи кривични закон за оптужбу, –
одговара ми председник.
– Па онда, видите, господине председниче, ја се у неку руку осећам невин, јер ту ми
песму није диктовала никаква намера, већ више један нагон.
– Да, да, разумем вас ја, прекиде ме председник – али кривични закон, видите, баш
тај нагон кажњава.
– Чудновато! – изненађујем се ја.
Пошто ме је на тај начин председник упознао са свима добрим странама кривичног
закона, изјавио ми је да ме тај исти кривични закон кажњава са две године тамнице
за увреду "Величанства".

Ето, тад сам се зарекао да никад више не напишем песме, и од тада па до данас
упорно одржавам ту дијету и да видите, добро ми здрављу чини!