Moja poezija i proza ...

KAFENA
Objavljeno 13.09.2009. u 10:54, autor: lider
Oznake
Priznajem
Jutarnja kafa nema ukus
Bez tebe
Zato sam tvoju sliku
Postavio
Na ivicu ormana
Da mi mirišeš kao dunja
Davno zaboravljenog vremena
Bezbriznosti.
Pijem gutljaj prvi
Tvojim usnama
Što imaju boje
Slatka od ruze
Koje još ponegde sluze
Na srebrnim posluzavnicima
Iz kristalnih posuda
Što liče na tvoje oko.
Šatiram kafu mlekom
Sad ima boju tvoje kose
Ivica šolje liči
Na šiške
Tacna na čelo
Zato ovlaš prelazim prstom
Po njenoj ivici
Zamisljajući da te milujem
Iznad obrva
Dok si još sanjiva
Topla, nezna
I ranjiva.

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od lider

SNENA

.Ona
Svaku Božiju noć
Po snovima mojim
Šeta
I neviđenom lakoćom
Bokori vlati trave
Sred glave
Ispod lobanje
I čeone kosti
Pulsira
Dok lebdim
Između dušeka i pokrivača
Strunama vena
Svira
Da nije nje
Večito bih ostao budan
U vrtlogu nemira
Ovako
Na brzinu pojedem dan
Izgužvam veče
I krenem
U san
I čekam
Čekam
Čekam

---

koja opsesija..i ceznja..divno..

Citiraj:

---

Da nije nje
Večito bih ostao budan
U vrtlogu nemira
Ovako
Na brzinu pojedem dan
Izgužvam veče
I krenem
U san
I čekam
Čekam
Čekam

---

na jedan veoma zreo pesnički način dao si akcenat tamo gde treba...

"jer suza se dlanom u ljubav kuje"...tebe citirati ima tako puno,ali neću reči izvlačiti iz stiha da ne kvarim tok...

.PUTUJUĆA
Objavljeno 03.08.2010. u 17:26, autor: lider
Oznake
.Avgustovska omorina stegla grudi
Hiljadu i jedna muka na put miriše
Oko mene hodaju senke, nema ljudi
Srećni čovek peva tiho, tiho i sve tiše.

U suznom oku sve ulice su peroni
Bolovi prašnjava predgrađa sećanja.
Iz hrama grudi večernje zvono zvoni
Život porotu nema, sudi bez većanja.

I sad dok teški kofer tuge pakuješ
Za osmeh jedan, u uglu ostavi mesto
Nikada nemaš sve ono što očekuješ
U kraljevstvu jednom očekuje te presto.

Vozovi stoje, pod njima putuju pruge
Ti ne tražiš grad, gradovi tebe traže
Iznad njih kiše crtaju najlepše duge
Upamti, trgovi su naše ljubavi straže.

I u grad nepoznat, jednom kada dođeš
U njemu potraži skrivenu lepotu
Ja sam u svakoj fasadi koju prođeš
Nasloni maleni dlan, osetićeš toplotu.

Molim te nemoj da ti iz oka suza krene
I samoća teška u noćima dugim pritiska grudi
Najlepša ruža u jesen svene
U proleće opet lepotom zarudi.

Hajde sad sa srećom putuj u daleki grad
Pusti tugu, tuga će da lagano da svene
Kao što vetar jednom odnese čemer i jad
Pamti, povratak miriše na mene.

Avgustovska omorina stegla grudi
Hiljadu i jedna muka na put miriše
Oko mene hodaju senke, nema ljudi
Srećni čovek peva tiho, tiho i sve tiše.

.DVOCVETNA
Objavljeno danas u 22:20, autor: lider
Oznake
S jedne
I sa druge strane
Prašnjavog puta
Dva cveta
Žuta.

Svaki cvet
Na svojoj strani
Mirisom slatkim
Onojog drugog
Hrani.

Vetar se valja
Po prašini
Cvet voli cvećku
Žutu
U tišini.

S neba Sunce
Polen prži
Avgust zemlju peče
Za cvetom cvet
Plače
Kada padne veče.

I tako
Vole se dva cveta
Izmeđ’ njih put
Vijuga
Ljubav im je
Tuga.

DALEKA
Objavljeno 03.05.2009. u 12:08, autor: lider
Oznake
Jas am kolekcionar kilometara
Koji nas seku putevima srca
I strastveni poznavalac
Pogleda
Upućenih ka horizontu ćežnje.

Autoputevi mašte teku mi venama
Gradove grlim raširenim rukama
Jas am nosač
Svih tvojih mirisa
U nozdrvama,
Perutam se dodirima vrhova prstiju
Tvojih.

Nahvatao sam mahovinu po čelu
Koje je uvek upereno k severu
Maljav sam
Klasjem prezrelog žita
Zato sve vidim zlatno.
Zavideći pticama
Kradem
Lepet ktila I pogled sa visina.

Ponekad
Dam sebi slobodu da se pretvorim u drvo
Puštam
Korenje strpljenja u rastresitu podlogu
Nepregledne nade
Čekajući trenutak da olista
Zeleni leptir
Tvog pogleda.

http://razbibriga.net/imported/2010/...6a9dfa18-1.png

Probudjena sam znam
A cini mi se da spavam
Mozda je daleka java
O duso moja smiri se
Vrati se svome bicu
Budi ono sto jesi
Odbaci ruzne snove
Gorku sjetu
Nijesi sama
Na ovom svijetu....

http://s55.radikal.ru/i148/1006/45/655799409f5b.png

Ulazim u tu sobu tu sam te sakrila
Jestuke meke prevrcem tu te nema
Ormar je veliki i jako skripi
Sto necu ni da gledam pokriven je snovima
Slike sa zidu i ne gledam
Predajem se ja ne znam gdje
Sakrila sam te bas u tu sobu...

http://i055.radikal.ru/1006/e4/5a6a5e4219da.png

Krik
Velika dimenzija
Samoce
Mjesto ruku
U ramena rastu
Dva velika nadanja
Niz ravnotezu
U tvoj san
Spusta se noz
U tvojoj glavi
Pocinje vatra
Ti kao suma
Nemas...

http://s48.radikal.ru/i119/1006/e4/e517fb0e3c27.png

Izmedju nasih ociju
I zemlje
Rasijeci sunce
I pij svoju zedj
potom duboko
U nebo zaroni
I nadji put
Ne budi ljut....

http://s57.radikal.ru/i155/1006/3e/ae852f25112f.png

Ono me na putu ceka
Da mu pridjem ne smijem
Da mu pobjegnem ne mogu
A sve to hoce da mi se svidi....

RAVNICA CAROBNICAhttp://razbibriga.net/imported/2010/...n_QvxQUM-1.jpg

Necu vise da spavam
Dane po suncevom da brojim hodu
Necu planine za odjeke da molim
Jedrenjake bez mora hocu
Sa vjetrom u ledjima
Danas hocu da vas imam
Tu oko mene ko u meni
Necu sa vama u uspomeni
Ulice prave paraju selo
Crtezima duge
Svih ih je boja majko moja
Utopicu se u plavoj
Dubini toga mora
Sto sapce i ne cuti
Mora sto se na mene ljuti
Da sam danas crvena boja
Gdje pocinula bi glava moja
Ovako luda sa trista cuda
Sto bi joj odredista odma dala
Cijela ta ravni9ca bila bi mala
Meni san da ukrade....

Ako me ikada potrošiš
znaj da cu ti pohadjati snove
budicu ti iskone..igracu neposteno
ne moze se srcem igrati
pa gnjeciti i gaziti
kazna je - duša lutalica
od nemila do mraćnih lica
a meni neka koja kap vina
lici na usne tvoje opojne
piću ih ispijati i bludna biti

***

znaš, pozuda je opako stanje
tera te na ludost i umne blokade
da gaziš ubedjenja plenis zaborave
ma neka ide moral lazni bestraga
neka sve uzavrele usne ovoga sveta
drhte i prizivaju tvoje ime
makar ti bila poslednja ruza
koja trn svoj zabada u mene

***

treba ti neko za saptanje na uvce?
a znas da bih to samo malo
da ti dahom milujem san
premda znam da ti nije stalo
ni do ove noci..ni za novi dan

***

ako ti kazem da te volim-ne veruj!
lazem te dusho..poput najgoreg lopova
pokrashcu ti poljupce i drhtaje
sve pulsere na telu nateracu da gore
izludecu te igrom poput magije
baciti u zaborav stvarnost
i otici prvim jutarnjim zrakom
i ne veruj kada ti kazem da te volim
lopov sam, dragi moj najveci
to samo tragovi dalekih zemalja prizivaju
na susrete nashih dusha..jednom i josh i josh
do umiranja svaki put...pa neka nas ne bude
neka nas progutju ponori zaborava

ja ne pričam........ja samo živim....a život je ovo sad...veruj mi....čak i više sam živa jer osećam da boli........i neka........i to mora neko,ako je meni tako namenjeno ja to s hrabrošću prihvatam....ako je ovo samo igra sudbine onda joj neću oprostiti što je na ovako grub način samnom igra....
...ne znam ,možda mi pokušava otvoriti oči,osvetliti moj vid,koji on svojim dolaskom zatvori...jer kad je tu oči mi ne trebaju...vidim ga srcem,dodirom,....mislima....i sad ga vidim...kako sedi zavaljen u fotelju.....čak da može ovo čitati i tad znam šta bi.....ćutao bi nemo....gutao knedle od bola,jer znam i on pati... uplasila ga snaga probudjenih osecaja..ali za utehu njemu da ima gore, ja patim više......znam....posegnuće mu ruka za licem,da sakrije pogled...da ga ne vide ....ali nek ga ne skriva....nek ga pusti da pece do suza....nek pomislili da u toj suzi ima deo mene.....jer ima me ...ja to znam...a htela bi srce manje nežno,da ne boli....htela bih da i nemam osećaja da ne volim....htela bih da imam u očima brojeve da mi računica život vodi,da mogu da kontrolišem svoju ljubav,dajem ja na kašičicu i grame,dajem je od vikenda do vikenda.......ali nemam.........sve bi to htela....
a njega sad.....zagrliti ,poljubiti............ponajviše...
i zato kazem
moja ljubav je prljava.............samo ja rečima pokušavam da je operem.......operem od nemogućeg....namirišem snovima.....našminkam osmesima..........obučem u najlepše haljine, istkane toplinom moje duše....ali ne ide....borbe se vode.....pobednika nema.........nijedno od nas dvoje nije ni pobednik ni gubitnik........samo smo dve olupine neke nove verzija modernog titanika,koje na dnu želja trunu,polako gube sjaj i sve one slabosti koje ih vezaše.....gube dodire,....gube osmehe.......ali ljubav....eh..to se izgubiti ne može.........jer jednom se uistinu voli...jednom se voli, a to je onda kad ti druga strana postane bitnija i od sebe same,kad više ne vidiš ništa čak i što dodiruješ,...kad više ostaneš bez bez sluha čak i dok najlepša muzika iz daljine dopire i zove te na ples.......ples sa budućnošću u kojoj se dvoje ne vide......i onda ko po navici počneš da kuneš mislima i dan i noć....i nemoguće i moguće.....i ono što do juče smatrah svetinjom...sve kuneš....samo suze ne....njima se diviš kako i nakon toliko besanih noći ne presušuju,kako su još tako jake,žive,...kako su sretne dok ti nanose bol.........i ja sam sad sretna...nije bitna bol.........sretna sam što znam da volim negde nekoga pod komadom bednog neba,...što me voli neko pod tim istim nebom.....sretna sam i kad plačem jer radi njega plačem,sretna sam i kad ne spavam....znam radi njega ne spavam..........sretna sam i što je on sretan s nekom drugom...........jer njegova sreća moju sreću samo uvećava... ma budalaština je ova moja ljubav...

Ljubav se troši i daje
dok nam je damara
ma neka se eho i ne vrati
makar nas sve šamara
i steze i reže
lepo je i naslutiti
nove uplive
kada oci zasuze
kada reči presuše
kad promukli od želje
zastenjemo dušom
kad nas smeshak
opomene na radost
na misao u preletu
ka voljenom biću
kada nas poziva
svaki udisaj
treperenje
da osećamo
živimo emociju
svaki dan
da,ljubav je blago
neprocenjivo
bili toga svesni
ili nudili kozu svoju
na licitaciju.
:srce:

Znace on

dodiri moji neka govore...
pusticu misli da cute
na tvome dlanu
neka te mirisi jutra pozdrave
pusticu zelju da ti srce dotakne i
ne trazi tugu.. u ocima je mojim
pusticu zrak sunca da te greje
pa kad zasuzi oko necije
neka se u kap
tuga pretvori...
ti znas...

Net-iluzija

lice što gledaš moje nije
maska njega skriva od jave
kao ni ove okice sjajne
sto na tvom profilu zavode
da mi je samo u oči tvoje
da virnem i dubinu taknem
i upoznam tog misha sto jurisha
na sve sto zenom titra
na sume bodljikave i sve tvrdjave
ostalo je samo fraza,
kao-stit od nekog poraza
od nas samih krijemo se
kao da je jako važno
dal su moje usne vrele
il' ti srce kuca snažno
ako dusha nije pitka
dzaba i ova pesnička bitka
i sva prasina i magle privida
ako nismo svesni prolaznosti
samoce praznine i besmisla
ovakvog prizivanja libida.
:srce:

http://razbibriga.net/imported/2010/...43879de1-1.jpg

http://razbibriga.net/imported/2010/10/14gg91-1.jpg

http://razbibriga.net/imported/2010/...hAgq9KR1-1.jpg

:cmok:..bravo Lady.

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od sani

:cmok:..bravo Lady.

---

hvala ti mrmotice :srce:

T U G A
Ona opet hoce da dodje
Ona neizdrziva tiha bolna
Ne bi joj dala ni malo hljeba
I kap vode mi je velika
Prag mi je uzan i mali
Ona meni ni malo ne fali

Polećela tri vrana gavrana,
Sa Mišara polja širokoga
A od Šapca grada bijeloga,
Prelećeše svu bogatu Mačvu,
Valovitu Drinu prebrodiše,
I čestitu Bosnu prejezdiše,
Te padoše na krajinu ljutu,
Baš u Vakup prokletu palanku,
A na kulu Kulin-kapetana
Prvi drugom tiho govoraše:
- Misim, šta reći? Što nas prati ovaj treći? :undecided:

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od Zazijavalo

Polećela tri vrana gavrana,
Sa Mišara polja širokoga
A od Šapca grada bijeloga,
Prelećeše svu bogatu Mačvu,
Valovitu Drinu prebrodiše,
I čestitu Bosnu prejezdiše,
Te padoše na krajinu ljutu,
Baš u Vakup prokletu palanku,
A na kulu Kulin-kapetana
Prvi drugom tiho govoraše:
- Misim, šta reći? Što nas prati ovaj treći? :undecided:

---

sjajno.

BOSANSKA LJUBAVNA 1 DEO
Vjetar duva,
šljive otpadaju
trule šljive muve spopadaju.
Krmci jedu da ne propadaju,
...tvoje mi se oči dopadaju.

Tvoje oči ko farovi FIćE
ti si moje omiljeno biće.

Sunce je raspizdilo svoje zrake,
vrapci se deru ko konji,
mene piči depresija,
u duši mi opsesija,
jebo mater ako te ne volim!

Kad sam mogo nisam ćeo
Sad ne mogu ali oću
Pa sam jadan neveseo
Na ovu ladnoću.
Vetar duva a list pada
Stvara pejzaž vrlo tužan
Mrzim kada kiša pada
Jer sam onda vrlo ružan

Uradite nesto...

Dajte svjetlosti mome licu
Dajte smjeha mojoj duusi
Uradite nesto jako i brzo
Nek udari mi u grudi
Nek blesne munja
Tihog predkisnog dana
Neka se kapi
Kisne u vazduhu tope
Zovite glasno
Sa vrha planine
Nek eho odjekuje
Jako i brzo.

http://razbibriga.net/imported/2010/...g?t=1262657331

Pjesma koju on ne cuje...

Jedna kamena streha.
Jedan pokisli student.
Daljinama putovao.
Zavicejem prohujao.
Jele ispozdravljao.
Rijeke pustio da teku.
Mostove blagosiljao.
Ceste pozurivao.
Kad je stigao
Kamenom strehom .

http://razbibriga.net/imported/2010/...y_Aegils-1.jpg
Cekao da dodje ona .
Po koju je djecaka poslao.
Dok je kisa lila.
Strpljivo cekao .
Da dodje djecak il ona
Stigla je pokisla ona.
Student odpozdravi .
Svoga zavicaja.
Mostove u zagljaje.
Cestama zaplete.
Rijeke brze da teku.
Sad cutljivo ugarke gasi.
Suseci kosulje bijele.
Veselo pucketa vatra.
Dosla je ona.
to nema kapljica kise.
Pokislog studenta.
Kosulja mekih.
Cuteci i sad teku rijeke.
Jure mostovi i ceste
. Samo studenta nikad vise.
Pa nek je dosla ona.

RASPECE


Nocas vatra...
aveti-
u meni.
Sagoreva razum
boli nezno.
Leluja moj strah
obesen o ulicnu
svetiljku.
Olovno nebo
bez mene
sacekuje umiranje reke.
Dolaze gromovi
i
ja sa njima.
Osecam u kamenu umiranje.
Krovovi podamnom
nezni.
Kisa u slutnjama...
ja sam visoko...a ti...
U pesku kosti tvoje
odjekuju mnome.
Lobanja prepuna ruza.
Dodirujem
strmoglavo
blato na tvojim nogama.
Jezikom osecam kugu.
Umem da igram
kao i juce...
istu igru smrti.

Slovenska

PUT SRCA(4)

Ti uvek podji gde srce te zove,
medj oblake poleti u srediste duse.
,Pomeri sunce,planine i more
u tajno skroviste do prve bore.

I nikada nemoj zazaliti zoru,
sto svanula budi snove nezne.
Ona samo zeli da ih prva cuje,
dok kosa ne zabeli i zaborav krene.

A kad damar drhti i pocne da bije,
dlanom ga vlaznim umiri i stegni.
Pusti da otkucaj nagovestaj bude,
prethodnica topla ,java snovidjenih.

I idi dalje gde srce te salje,
i ne pitaj zasto ,i da li to hoce.
Budi mu oslonac,podrska,ne breme,
budi mu smernica,putokaz kroz vreme.

Ono sto leti i odnosi k`o lopov,
ukradeno od svih pogleda i reci.
Stani na braniku osecanja svojih,
lepote i ljubavi, trenutaka brojnih.

I zato podji gde srce ti kaze,
prepreke skloni pogledom stene.
Zamajcem oka u skroviste prenesi
ljubavi svoje ,zelje i htenje.

by Prkos

Посебан дан

Данас је устао пре звона.
Јер, данас му је био посебан дан. Данас је требало да се види с Њом. Постоје оне и Она.
И он је тога потпуно свестан. Она је он. И он је Она. Разумеју се и док ћуте, можда и боље него кад причају. Довољно је само да се гледају.
Одавно је одустао од покушаја да је описује другим људима. Увек би му понестало речи. Њему, за којег кажу да су речи његове играчке.
А трудио се, није да није.
Али, свака реч коју би покушао да употреби за њу је била или недовољно добра или су је већ други потрошили на друге жене. Оне које јој ни по чему нису дорасле.
И оне које су обесмишљавале те речи.
О, лако је описати Њен изглед, плаву косу и зелено-плаве очи, витко тело и лепе, чврсте мале груди. Гузу, исто тако малу, али као створену баш за његово крило. Те нежне прсте. Дугуљасте, а опет јаке. Како ли само гребу по леђима, често се питао. Усне од којих је тешко одвојити поглед јер доња указује на прикривену страст.
Потиснуту због околине и места у друштву.
Због улога које је играла. Она, којој ни једна није одговарала, али која се у свакој савршено сналазила.
Данас је устао пре звона.
Лак као перо, истуширао се и скратио бркове. Насмејан. Сањао ју је. Воли кад је сања.
Кренуо је од куће довољно да стигне бар десет минута раније. Волео је да је гледа док улази у њихов кафић у којем се одувек срећу. Да је гледа како пролази између столова и иде ка њему.
И, увек када би стигао после Ње, морао је да пази како прилази столу јер је имао утисак како му биће прерасте тело за пола броја. Па је увек постојала могућност за запне за сто, столицу или неки од подијума кафића. Кад би је видео како седи, за њега није постојало ништа осим њених очију, привлачила га је као магнет.
Одувек је имао утисак да би могао да је види и кад би му везали очи.
Данас је стигла пре њега. Савршено дотерана седела је за столом у углу. Одмах ју је угледао. Осмехнуо се. Она је узвратила осмех.
Опет је постао свестан колико је воли. И на који начин је воли. Колико је Она њему посебна на начин непреводив у речи. Жена која му је припадала цела и којој је припадао цео. А опет није. Чудно за друге људе. Не и за њих.
Руковали су се.
Без пољупца.
Прехлађена је и зато га није пољубила. Као да он не би због Ње прележао и мале богиње ако треба. Или велике... Није битно, само да осети додир тих усана на свом образу.
Волео је Њу поред себе. Волео је себе поред Ње.
Причали су о свему, као људи који се дуго нису видели али који се никад не растају.
И смејали су се заједно, опет и изнова.
Осећали бриге и сумње једно другога.
Просто су постојали заједно.
О, немојте да мислите да су они неки љубавници или нека комбинација.
Нису.
Они су више од тога.
Мада, истини за вољу, никад нису делили постељу. Ни купатило. Ни сто или столицу.
Но, не значи да неће.
Али за сада нису.
Били су скоро па платоничари.
Јер, да је било до њега, била би Она и на столу, и на столици, и у купатилу и у постељи.
А и он би био ту негде. Најближе што се може.
Но, Њена реч је била закон. Цревно слово.
Волео је по цену да је нема.
Не мислите да је он неки слабић. Свашта се о њему може рећи али то је некако најдаље од истине.
Она му је битна и он је поштовао Њене жеље. Све Њене жеље. Чак и када је знао да нису добре за Њу. Али знао је да код Ње наметање не помаже и не доноси дуготрајну добит.
А њему је била битна обострана дуготрајна добит.
И тако је пролетело тих сат и по које су имали на располагању.
Неосетно.
И растали су се носећи једно друго са собом.
Заувек.

И не питајте се сада што сам вам испричао ову наизглед бесмислену причу, без почетка и краја.
Она је само цртица из живота то двоје надљуди...

Улови ме речима.
Не користи откопчано дугме,
скупи парфем
и бестидни поглед...
Лови ме речима...
...Онима које кажеш
и онима које прећутиш...

И песма и прича су објављене и на још једном месту
али сам хтео да их поделим и са вама...
Ускоро ћу објавити нешто што ће стајати само овде...

Позз

Дa ли пијaн јa сaм и oдвaљeн ко мајка,
ил' ми се тo пред очима појави нека бајка?
Скинула си маску, открила си лице,
засенила очи моје ликом лепотице!

Срце ми се пренуло, не зна где се денуло.
Осетивши слатку чежњу, начисто је шенуло.
Мрзећи те, заволех те лудо,
мож' бит' да је само варка, а можда и чудо.

Шта радити сад, како избећи пад?
Волети те к'о Франческо Лауру, нисам рад.
Кажи ми друже, којим ми путем кренути ваља,
нисам рад опет, ни да ми љубав буде даља.

Ja inace pisem prozu. Ne znam sta mi bi.

]TAMO

Dopusti mi da samo na tren te dotaknem da priblizim svoje oci tvojim
i da lagano na te medne usnice spustim svoje
da u mislima odem daleko u ne zaborav daleko,a opet tu,
tu kraj tebe ljubeci tvoje medene usnice.
Al znam !
Znam,da je ovo sto trazim ne moguce dobiti,
znam da je ovo sto trazim previse.
Al,dopusti mi da barem na tren uhvatim te za ruke,
pa cu da odem.
Da odem daleko tamo gdje moje srce ce ponovo zeljeti samo tvoje,
tamo gdje moje oci ce zeljeti da gledaju samo tvoje
tamo gdje moje usne ce zeljeti da ljube samo tvoje
tamo gdje ce moje ruke biti zeljne samo tvog zagrljaja
tamo... tamo....
Gdje sve ovo pocine opet iz pocetka
gdje sjedim ja u cosku i mislim o tebi kao ne dostiznoj tački,
gdje mi je puka zelja samo da na tren te dotaknem.
Tamo gdje sve ovo postaju opet snovi
i a ko snovi nisu ni prestali biti..

...i zastanem tako ispred sebe "sama na ovoj obali koju ste napustili i predali bezvoljno" nekako umirena spoznajom da je mnogo obala i mnogo onih koji su sami..zastanem tako na vratima na kojima kuca poštovaje prema tvojim riječima..
da,znam..oboma je jasno da živimo životima pravodobno uvrštenim u većinu i da nismo uvijek bili kovači svoje sreće..nesreće možda..
Prvi si prepoznao i zastao..meni je preostalo samo da prihvatim i pustim ovo moranje na papir jer ga piše onaj najčistiji dio mene,onaj isti dio Od mene koji ne može samo tako da ispusti mrvice radosti u okvirima koji su bili jasni i zadani,a ipak tako dovoljni..hej,upravo čujem ..."...nije važno odakle sam,sve dok znadeš kuda putujem.."
I ovdje silazim.... sa onim istim osmijehom koji tako voliš..ovdje pored ceste koju je nekad neko označio za nježnost..

Nikome vise ne pricam o tebi
i tvoj lik je sve bledji u mome secanju.
Bojim se da zaspim,
jer mozda te se sutra necu secati.
A ako te zaboravim,
koga cu onda voleti??

NN

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od mica

Jedan od onih koji ocekuju da se sve zamagli i nestane u trenu kad udahne?
Ah, rezistencijo stecena pri rodjenju, ah ti hiperaktivni mozgu koji se na opit.


Ja sam more stubova uz koje prolazim, ja sam plima misli koja nadolazi.
Ja sam ja...jedan, neponovljiv...nikada.


Demon vatre, demon mira, demon pozude i nemira,
po venama svira. I dira.


U najdublju, u najjacu. Krik da nadjaca, glavu da obori, za nas da se bori.


Gori. Ko gori? Koga jos bol potpuno obori?
I cija se...cija se...nad glavama nasim vijori?


Zbori! Zbori sumraku, zbori veceri, tamo, ljubavnice moja nova.
Zbori! Dusu odmori, misao odgodi.


Stoji! Postojano stoji dok stencuge padaju na tebe. I usta otvori.


Zatvori. Cula u bezdan pritvori. Pusti trolove da puze, a misao da prati pesmu muze.


A onda ocima onog ko druge ne vidi, i osmehom nekog ko nesto tajno zna,
produzi tamo gde retki prosli su ikada.


I smej se. Smej se ti maleni stvore, cudni izdanku svoje rodne gore.

---

Zivot je...zivot je...Zivot je moja sansa da izgradim dusu."
"Vratio si se?"
"Vratio."
"Oh, jel to Velicanstveni nas, veliki pred ljudima, mali pred samim sobom?"
"Takve reci ti nisu bas neophodne."
"Sto, da neces da naredis da mi odrube glavu?"
"Ko je sad pa ovaj?"
"Ne prepoznajes me? Mozda ako ti se jos malo iskezim u lice?"
"Takva trulez se tesko zaboravlja...ali ne, i dalje ne znam ko si."
"E, jadna ona kojoj zivot tebe takvog mekusastog uputi"
"Srecan onaj koji se tebe otarasi."
"Kaljave ti cipele."
"Kaljava i voda kojom nekoc prodjoh, dubok vir u kome ti nestade."
"Jel to...?"
"Niko, to je niko. Uskrsnuli davljenik. Od jata odvojena ptica. On je bestemeljan Niko."
"Hah, a tebi vidim cvetaju ruze bez mene."
"Ne cvetaju ruze, al' ne vene ni trava."
"Jesi li i nju istreso u nekoj barustini kao i mene?"
"Ona nikad nije ni bila moja.
"Jok, cija je onda bila?"
"Njegova, njihova...ponajvise njihova, i tvoja. Samo sto ti nikada nisi bio njen."
"Nisam bio njen, a krenuo sam putem kojim ni ludaci ne polaze?"
"Nikada ti nisi bio svoj! Kao takav uskracen si za iskustvo pripadanja bilokome."
"Plakao sam, lomio, vristao. Setao ko besan lav. Pretio. Potezanje noza pominjao."
"A onda si mene prelomio."
"Nisam. Nisam znao gde cu i sta cu. Sve je nestalo."
"Nije nestalo nista sto je postojalo. Nestala je tvoja iluzija"
"Silovan sam. Shvatas li ti koliko sam puta ja bio silovan? I koliko su se cesto one psihodelije od misli pojavljivale u mojoj glavi? Koliko sam bio nesposoban da zivim. Kao duh postrojen nasred najprometnije raskrsnice kraj i kroz koga prolaze predmeti i vreme. Trcao sam mnogo puta kao napusten pas za grupama onih koji su se cilnili dostojnima. A oni, ili truli. ili nesposobni da me vide. Opijao se mrakom, nestajao iza zavesa. Igrao se zmurki sa samim sobom. Padao sam, znas li ti koliko sam puta nicice padao na kolena pred onima koji mi ni pogleda nisu bili dostojni? Bio sam klovn. Sposoban, ali nekanalisan. Svaciji, ali ne i svoj. Silovan sam! Cepan! Razdiran do temelja!"
"Ti temelje nisi imao."
"Ne gledaj me i ne obracaj mi se tako!"
"Nisi nimalo jaci i zreliji sad"
"Jak sam. Najjaci sam! Moja ce ponovo da gospodari zivotom tvojim!"
"Zaklopicu oci, a ti nestani."
"Dvaput si me se odreko!"
"Dvaput ti dao sansu da dobijes telo."
"Tvoje! Tvoje telo! Da me ponizis. Izjednacis sa nistavilom! Ubijes, a ne udostojis se ni da me zakopas."
"Zmurim. Odlazim. Nema te."
"Stani, gade!"
"Ubi se. Ostrica pravo u srce tog tvog ega! I iznad vode! Da talasi zuc razrede..."

Pogleda zakovanog negde postrance, covek u ishabanom odelu ulazi medju mnogobrojne rafove. Udise zadah proslosti. Nozdrve se sire, pogled zamagljuje, telo postaje sve teze i teze… Dok ustima prinosi casu punu crnog vina…dok mirise kvalitetni konjak…dok gleda zenu kako se polako svlaci pred njegovim ocima…dok mu se muzika uvlaci duboko u usnu skoljku…i dok zivot polako pocinje da menja svoju formu…dusa mu naspusta telo. Kad oseti bujicu koja ga nosi, kad oseti da je otrgnut od sumorne svakodnevice, kad se oseti snazan, svoj, nepobediv…kad krv prostruji venama, zapali se plam u ocima i kad ruka mahnito krene da prelazi sa leve na desnu stranu hartije…ziv je, on je ziv!
I postaje zrtva sopstvenih nagona…postaje drvena barka koju oluja nemilosrdno pokusava da nasuka na sprudove. I gine… Svaki put iznova. Pretrcava preko bojnog polja, ratuje sam sa sobom, pregovara, potpisuje sporazume…unistava, rusi, pali…polaze cvece… Juri…zivi, dise… Oseca kako sekunda, svaki udah, otkucaj srca siri pore njegove duse, i kao zagrejan metal po kozi, urezuje sebe… Jer on je to…bela hartija po kojoj zivot ostavlja svoje tragove. Telo koje demon zivota zaposeda i nemilosrdno koristi kao svoga glasnika. “Slepo me sluzi i pokazacu ti ono sto nijedan covek video nije… Slepo me sluzi i pokazacu ti najdublje delove ljudske duse, zakoracices u mrak, zakoracices u svetlo…padaces u ponore, dizati se u visine…i ispisaces stranice te tvoje otrcane sveske.”
Na kraju, mala je razlika izmedju onog ko stoji sa ove ili one strane papira. Svi bivamo iskoristeni od strane istog bica…od strane istog demona. I svi padamo u isti zanos, svacija dusa jeca od radosti, od tuge, ushicenja… Zaposednuta, mala bica. Dozivotni sadomazohisti. Ali granice duse se sa svakom stranicom sire, vazduh postaje cistiji, voda bistirija, nebo vedrije, cvet ima jacu boju...misli dobijaju na ostrini.
Leze u krevet i zatvara oci dok spaljeno meso duse cvrci i hladi se formirajuci oziljak… Do sledeceg puta, opsesijo moja.